Filip Rodić: Jesmo li (ga) dostojni

Šta god da Crkva učini, ljudima koji radije čitaju Maksa Vebera nego vladiku Nikolaja neće biti po volji, jer će i dalje biti pravoslavna i srpska

Hoću mladog patrijarha. Hoću da ima pogled od kojeg se ledi krv u žilama. Hoću da je dostojan titule – zavapila je prošlog leta mala Sara Radojković u nečemu što više nalikuje kratkoj erotskoj priči, nego ozbiljnom tekstu o temama vezanim za pravoslavlje i Srpsku pravoslavnu crkvu.

Dobila je Sara mladog patrijarha, svega šest godina starijeg od onog kojeg je priželjkivala, ali joj se nije ostvario san da ima pogled od kojeg se „ledi krv u žilama“. Naprotiv, naš novi patrijarh je čovek izuzetno blagog pogleda iz kojeg izbija ljubav koja vam krv u žilama greje, umesto da je ledi. Takve, blage i tople su mu i reči, a i dela. Takav je utisak ostavio na mene onog dana kada sam ga upoznao, na Bogojavljenje u manastiru Kovilj 1991, a takav je moj utisak i danas, posle punih trideset godina. Čista je suprotnost od čoveka koji može izazvati strah kod svojih „poslušnika“ (što je još jedna Sarina želja), a „poslušnike“ i nema. Ima samo braću i sestre.

Sarine želje nisu samo njene. One su paradigma onoga kako liberali, poluvernici i nevernici zamišljaju i patrijarha i crkvu. Ona i oni žele patrijarha koji će „ovu našu crkvu promeniti iz korena“. Ona bi počela već od reforme Simbola vere usvojenog pre čak 1.640 godina. Poslednji i jedini put Simbol vere menjan je više iz političkih, nego iz teoloških razloga na Drugom lionskom saboru 1274, kada su katolici zvanično dodali „i Sina“ (filioque), mada se to pitanje pominjalo i ranije. Nisu Sara i marginalci poput nje i njenog bljutavog portala usamljeni u takvim težnjama. Korenitu reformu naše crkve priželjkuju i neki intelektualci poput predsednika SANU Vladimira Kostića, koji je 2018. izjavio kako je srpski narod hendikepiran jer je „preskočio važne istorijske cikluse poput renesanse i reforme“ (valjda reformacije).

Oni ne žele da srpska crkva ostane pravoslavna, nego da postane katolička, ili protestantska (ako treba da prođemo kroz reformaciju) i tu dolazimo do osnovnog problema – njima SPC ne odgovara po svojoj suštini i potpuno je nebitno da li se vladike voze autobusom, ili luksuznim automobilima, da li je patrijarh ovaj, ili onaj, da li se izbor sprovodi u kripti Hrama Svetog Save, ili u Patrijaršiji, gde vladike spavaju“.

Šta god da Crkva učini, ljudima koji radije čitaju Maksa Vebera nego vladiku Nikolaja neće biti po volji, jer će i dalje biti pravoslavna i srpska. Kad smo kod toga, obratite pažnju kako se ovi ljudi budućnosti iznenada okreću „tradiciji“ kada je to potrebno zarad pljuvanja po Crkvi – kršenjem „tradicije“ ovi ljubitelji reformacije predstavljaju izbor Hrama Svetog Save u odnosu na Patrijaršiju. Ili ne znaju, ili su zlonamerni, jer to nije nikakva tradicija pošto su u Patrijaršiji izabrana samo četvorica od ukupno 57 poglavara SPC (od čega su njih 46 patrijarsi).

Liberalni deo javnosti, ali i jedan deo onoga koji se smatra nacionalističkim i konzervativnim obrušio se na našeg novog patrijarha optužujući ga da je „Vučićev patrijarh“, ne iznoseći, međutim, nikakav dokaz za to. Ponovo smo u situaciji da upravo oni koji najviše, mogu slobodno reći, mrze Aleksandra Vučića pripisuju mu i najveće moći, ovoga puta idući korak dalje od uobičajenog statusa super(anti)heroja pripisuju mu status Boga, jer je samo Bog mogao izabrati novog poglavara SPC po svom promislu i premudrosti.

U tome su svi oni (i „nacionalisti“) na istoj liniji fronta sa Zapadom, čiji mediji i ambasade novom patrijarhu pripisuju ne samo da je izabran po političkim kriterijumima nego i da je spreman da bude „fleksibilan“ spram okupacije i secesije Kosova i Metohije, što prosto nije moguće. U tome se posebno istakao opozicioni, neki bi rekli „Đilasov“, portal „Direktno.rs“, koji skandaloznim nepotpisanim tekstom vređa vernike SPC, ali i srpski narod u celini. Ne zaostaje ni portal „Nova S“, čiji karikaturista Dušan Petričić, za koga jedan moj poznanik reče da se pretvorio u karikaturu, potpuno bespotrebno vređa vernike ironično im poželevši „sreću“ i nacrtavši Vučića koji je poput strašila postavljen na vrh kupole Hrama Svetog Save umesto krsta.

Ovo me je sve umnogome podsetilo na sudbinu patrijarhovog prethodnika od pre više od dve hiljade godina koji „svojima dođe i svoji ga ne prepoznaše“. Poput današnjih „reformatora“, i Jevreji su hteli mesiju „pogleda od kojeg se ledi krv u žilama“, čoveka kojeg se „poslušnici boje“ i koji će ih povesti u rat i učiniti vladarima sveta, a dobili su bogočoveka blagog pogleda, toplog osmeha koji je zagovarao samo ljubav i dijalog. Zato Ga i razapeše, kao što i neki među nama danas razapinju patrijarha Porfirija. Sve i da je najgori od najgorih, trebalo bi da se sete njegovih reči iz jednog intervjua u kojem nam je skrenuo pažnju na to da nas Bog neće pitati šta su drugi činili nama, nego šta smo mi činili drugima i da se malo pogledaju u ogledalu.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić

 

Izvor Večernje novosti, 21. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u