Lažni proroci američke politike

Pored spoljnopolitičkih proroka poput Zbignjeva Bžežinskog i Roberta Kejgana, Sjedinjenim Američkim Državama definitivno nisu potrebni spoljni neprijatelji

Pokojni autor Velike šahovske table dr Zbignjev Bžežinski neko vreme je delio mudrost kao prorok američke spoljne politike, rame uz rame sa večitim Henrijem Kisindžerom – koji se u ogromnim delovima Globalnog juga smatra ničim drugim do ratnim zločincem. Bžežinski nikada nije stekao takvu reputaciju.

U najboljem slučaju, polagao je pravo na hvalisanje zbog toga što je SSSR-u pružio njegov sopstveni Vijetnam u Avganistanu – olakšavajući internacionalizaciju džihada, sa svim njegovim strašnim, naknadnim posledicama.

Tokom godina, bilo je uvek zabavno pratiti visine koje će dr Zbig dostići svojom rusofobijom. Ali onda je, polako ali sigurno, bio prinuđen da revidira svoja velika očekivanja. I, na kraju, mora da je bio zaista užasnut time što su se njegovi večiti geopolitički strahovi u Makinderovom stilu ostvarili – izvan najluđih noćnih mora.

Kalkulacije dr Zbiga

Ne samo da Vašington nije sprečio pojavu „dostojnog konkurenta“ u Evroaziji, već je konkurent sada konfigurisan kao strateško partnerstvo između Rusije i Kine. Dr Zbig nije baš bio upućen u kineska pitanja. Njegova pogrešna čitanja Kine mogu se naći u klasiku „Geostrategija za Evroaziju“ objavljenom u – a gde bi drugo – Forin afersu 1997. godine, gde piše:

Iako se Kina pojavljuje kao regionalno dominantna sila, nije verovatno da će uskoro postati globalna sila. Uobičajeno mišljenje da će Kina biti sledeća globalna sila stvara paranoju izvan Kine istovremeno podstičući megalomaniju u Kini. Daleko je od sigurnog da se kineske eksplozivne stope rasta mogu održavati u naredne dve decenije. Zapravo, kontinuirani dugoročni rast po trenutnim stopama zahtevao bi  neobično srećnu mešavinu nacionalnog vođstva, političkog spokoja, socijalne discipline, velikih ušteda, masivnih priliva stranih investicija i regionalne stabilnosti. Dugotrajna kombinacija svih ovih faktora je malo verovatna.

Dr Zbig je dodao još i ovo:

Čak i ako Kina izbegne ozbiljne političke poremećaje i održi svoj ekonomski rast četvrt veka – a obe stvari su pod prilično velikim znakom pitanja – Kina bi i dalje bila relativno siromašna zemlja. Utrostručenje BDP-a ostavilo bi Kinu iza većine zemalja po dohotoku po glavi stanovnika, a značajan deo njenog stanovništva i dalje bi bio siromašan. Njena pozicija u pogledu pristupa telefonima, automobilima, kompjuterima, a kamoli potrošačkoj robi, bila bi veoma niska.

Zbignjev Bžežinski, poljsko-američki politikolog, geostrateg i savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera (Foto: Mandel Ngan/AFP via Getty Images)
Zbignjev Bžežinski, poljsko-američki politikolog, geostrateg i savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera (Foto: Mandel Ngan/AFP via Getty Images)

Oh, Bože. Ne samo da je Peking ostvario sve ciljeve za koje je dr Zbig tvrdio da su izvan njegovog domašaja, već je centralna vlada u Pekingu uspela da u potpunosti iskoreni siromaštvo do kraja 2020. godine.

Mali kormilar Deng Sjaoping jednom je primetio, „trenutno, mi smo još uvek relativno siromašna zemlja. Za nas je nemoguće da preduzmemo mnoge međunarodne proleterske obaveze, i zato naši doprinosi i dalje ostaju mali. Međutim, jednom kada ostvarimo četiri modernizacije i kada se nacionalna ekonomija proširi, naš doprinos čovečanstvu, a posebno Trećem svetu, biće veći. Kao socijalistička zemlja, Kina će uvek pripadati Trećem svetu i nikada neće težiti hegemoniji“.

Ono što je Deng tada opisao kao Treći svet – što je pogrdna terminologija iz doba Hladnog rata – sada se naziva Globalni jug. A Globalni jug je u suštini Pokret nesvrstanih (NAM) na steroidima, kao duh Bandunga iz 1955. godine remiksovan u evroazijskom veku.

Hladnoratovski ratnik dr Zbig očigledno nije bio taoistički monah – tako da nikada nije mogao napustiti sebe da bi ušao u Tao, najtajniju od svih misterija. Da je bio živ da bude svedok svanuća Godine metalnog vola (2021. godina; prim. prev), možda bi primetio kako Kina, proširujući Dengove uvide, de fakto primenjuje praktične lekcije proistekle iz taoističke korelativne kosmologije: život kao sistem interaktivnih suprotnosti, međusobnog prožimanja u stalnim promenama i evoluciji, kretanja u ciklusima i petljama povratnih informacija, koje je uvek teško matematički precizno predvideti.

Praktičan primer istovremenog otvaranja i zatvaranja jeste dijalektički pristup nove razvojne strategije „dvostruke cirkulacije“ Pekinga. Prilično je dinamičan; oslanja se na sistem kočnica i ravnoteža između povećanja domaće potrošnje sa jedne, i spoljne trgovine i investicija (Novi putevi svile) sa druge strane.

Mir je večiti rat

Pređimo sada na drugog proroka, samodefinisanog stručnjaka za ono što je na Beltveju poznato kao „Veliki Bliski istok“: Roberta Kejgana, suosnivača PNAC (Project for the New American Century – Projekat za novi američki vek, bivši neokonzervativni institut iz Vašingtona, prim. prev), sertifikovanog ratnohuškačkog neokona i prvu polovinu čuvenog Kejganata Nulandovih – kako se se šala proširila širom Evroazije – koji stoji rame uz rame sa svojom ženom, ozloglašenom distributerkom kolačića na Majdanu Viktorijom „jebeš EU“ Nuland, koja će uskoro ponovo ući u vladu kao deo Bajden-Haris administracije.

Kejgan se ponovo promoviše u – a gde bi drugo – Forin afersu, koji je objavio njegov najnoviji manifest o supersili. Tu nalazimo ovaj apsolutni biser:

To što Amerikanci relativno jeftinu vojnu umešanost u Avganistanu i Iraku nazivaju ‘večitim ratovima’ predstavlja samo najnoviji primer njihove netolerancije prema neurednom i neprekidnom poslu očuvanja opšteg mira i delovanja na sprečavanju pretnji. U oba slučaja, Amerikanci su jednom nogom izašli odmah nakon što su ušli, što je otežalo njihovu sposobnost da steknu kontrolu nad teškim situacijama.

Američki neokonzrevativac i zagovornik liberalnog intervencionizma Robert Kejgan (Foto: Win McNamee/Getty Images)
Američki neokonzrevativac Robert Kejgan (Foto: Win McNamee/Getty Images)

Hajde da razjasnimo ovo. Večiti ratovi koji su koštali više biliona dolara su „relativno jeftini“; recite to masama koje se suočavaju sa raspadajućom infrastrukturom i užasnim standardima u zdravstvu i obrazovanju širom SAD. Ako ne podržavate večite ratove – apsolutno neophodne da bi se očuvao „liberalni svetski poredak“ – vi ste „netolerantni“.

„Očuvanje opšteg mira“ se ne može čak nazvati ni šalom, budući da dolazi od nekoga ko apsolutno nema pojma o stanju stvari na terenu. Što se tiče onoga što Beltvej definiše kao „živahno civilno društvo“ u Avganistanu, ono se u stvarnosti vrti oko milenijumima starih plemenskih običajnih kodova: to nema nikakve veze sa nekim neokonskim ili liberalnim fantazijama. Štaviše, BDP Avganistana – nakon tolike američke „pomoći“ – ostaje niži čak i od BDP-a saudijskim bombama obasutog Jemena.

Izuzetnistan (misli se na SAD, čiji predsednici Amerikance često nazivaju „izuzetnom nacijom”; prim. prev.) neće napustiti Avganistan. Prošle godine u Dohi je dogovoreno da do 1. maja da SAD/NATO povuku sve svoje trupe. To se neće dogoditi.

Spin je već spreman: pripadnici duboke države koji kontrolišu Džoa „marionetu” Bajdena neće poštovati rok. Svi koji su upoznati sa Novom velikom igrom na steroidima širom Evroazije znaju i zbog čega: na raskrsnici centralne i južne Azije se mora održavati strateški vidikovac kako bi se nadgledala realizacija najgore noćne more Bžežinskog: rusko-kinesko strateško partnerstvo.

Kako stvari sada stoje, imamo 2.500 vojnika koje šalje Pentagon, plus 7.000 vojnika koje šalje NATO, plus čitav niz „izvođača radova“ u Avganistanu. Spin se sastoji u tome da se oni ne mogu povući zato što će talibani – koji de fakto kontrolišu od 52 do čak 70 odsto čitave plemenske teritorije – preuzeti vlast.

Da bi detaljno videli kako je čitava ova žalosna saga započela, planeri američke strategije bi mogli naći i gori način da potroše svoje vreme od čitanja trećeg toma moje arhive na Ejža tajmsu: Večiti ratovi: Avganistan-Irak, deo prvi (2001-2004). Drugi deo će izaći uskoro. Ovde će pronaći kako su se više biliona dolara vredni večiti ratovi – toliko neophodni za „očuvanje mira“ – zapravo na terenu odvijali potpuno suprotno u odnosu na zvanični imperijalni narativ koji je inspirisao i branio Kejgan.

Američki vojnici tokom dejstava u Avganistanu, 15. decembar 2014. (Foto: Reuters/Lucas Jackson)
Američki vojnici tokom dejstava u Avganistanu, 15. decembar 2014. (Foto: Reuters/Lucas Jackson)

Pored ovakvih proroka, Sjedinjenim Državama definitivno nisu potrebni neprijatelji.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Drew Angerer/Getty Images

 

Izvor Asia Times/The Saker

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u