Ne ponovilo se. Ni ta noć u kojoj je besneo požar, ni to jutro kada je Hilandar osvanuo sav u pepelu. Ne ponovio se više ni taj mart 2004. godine, jer samo 13 dana posle svetogorske svetinje, gorele su crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji: Bogorodica Ljeviška, manastir Svetih arhangela, Devič, uništeno je u tom martovskom pogromu 35 svetinja, a 19 ljudi je ubijeno.
Požar u Hilandaru besneo je celu noć 3. na 4. mart, a bratstvu koje se borilo protiv vatre prvi su u pomoć pritekli Svetogorci iz susednih manastira, a kasnije i vatrogasci. Prema onome što danas znamo, vatru je izazvala gvozdena peć u jednoj od soba konaka u zgradi Igumenarije. Primetivši plamen u keliji na donjem spratu, Hilandarci su odmah počeli da ga gase i uspeli da se izbore s njim. Ali, onda su primetili plamen koji kulja ispod krova Igumenarije i shvatili da se požar već razbuktao. Gonjen vetrom, požar je brzo počeo da se širi po objektima spojenim drvenim krovovima. Uskoro su počeli da gore redom susedna Dohija, Veliki konak, ulazni kompleks, Beli konak. Do trenutka kada je požar ugašen, u plamenu je nestalo više od polovine zgrada srpske carske lavre.
Danas je obnovljeno oko 80 odsto izgorelih objekata. Svetska ekonomska kriza 2008. ozbiljno se odrazila na priliv sredstava za obnovu svetogorske svetinje, ali niko nije mogao ni da nasluti šta će 2020, godina pandemije virusa korona, doneti celom svetu, pa i graditeljima Hilandara. Prvi put od požara 2004. prekinuli smo radove, pre svega zbog tzv. zaključavanja i opšte zdravstvene nesigurnosti, koja je posebno pretila svima koji su se zatekli izvan svoje otadžbine, kaže Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara.
Stali samo na početku pandemije
– Pretpostavili smo probleme sa snabdevanjem građevinskim materijalom i životnim namirnicama, kao i da će uslovi za boravak i radove postati još teži. Takođe, zbog vanrednog stanja, kada se po sili zakona zaključavaju isplate sredstava od strane države, pa i sredstva za radove na obnovi, nastavak aktivnosti prerastao bi u neizdrživo materijalno opterećenje za manastir Hilandar. Posle prvog udara pandemije, sredinom juna nastavili smo radove i nismo ih prekidali do kraja godine. Grčke vlasti su pomogle i omogućile ulazak radnika, a sredstva su obezbeđena zahvaljujući brizi Ministarstva kulture Srbije, ali i brojnim prijateljima Hilandara koji su pružili dodatnu podršku. Iako smo Trpezariju završili do kraja godine, nismo uspeli da izvedemo opremanje glavne kuhinje, kao što nismo mogli da realizujemo ni sve planove na konaku Dohija – naglašava Ranđić.
Obnova Hilandara po mnogo čemu je specifična, pre svega zbog lokacije na kojoj se radovi izvode: dopremanje građevinskih mašina i materijala na Svetu Goru teško je izvodljivo, komplikovano je obezbediti dokumentaciju za radnike. Objekti koji se obnavljaju, takođe, moraju biti istovetni kakvi su bili pre požara, urađeni istim materijalima. Prvi tako obnovljen izgoreli objekat bio je konak iz 1814, nazvan Sinodik po sali za sastanke Sveštenog sabora manastira. On je u celosti završen 2010. godine. Najveći u požaru stradali objekat Veliki konak, koji ukupno ima više od 4.000 kvadratnih metara površine, završen je tri godine kasnije, a 2019. osveštan je u potpunosti obnovljeni Beli konak iz vremena kralja Milutina (14. vek) – objekat koji je najviše i stradao u požaru. Osim toga, rekonstruisan je u vatri oštećen ulazni kompleks.
– Ne samo ova, nego i čitavo vreme do 2023. biće u znaku obnove Dohije i Igumenarije, koji su preostali za rekonstrukciju. Manastirska Trpezarija, Igumenarija i Dohija čine jugozapadnu celinu manastirskog utvrđenja, povezane su masivnim spoljnim bedemskim zidom, kao četvrtim objektom celine, i njihove zajedničke statičke slabosti su suštinski uzrok požara. To je i glavni razlog zbog koga je Trpezarija bila predmet obimne rekonstrukcije i statičke sanacije, iako je u samom požaru pretrpela manja oštećenja. U toku sanacije otkriveni su ranije nepoznati delovi objekata zatrpani ispod naslaga zemlje i šuta nastalih nakon požara u 18. veku. Projektima smo sada trajno rešili Ahilovu petu zaštite nasleđa manastirskog utvrđenja. Svi koji prate podizanje Hilandara iz pepela, a posebno manastirsko bratstvo, veruju u sposobnost našeg tima da uspešno privede istorijski poduhvat obnove Hilandara svome kraju – ističe Milivoj Ranđić.
Naš sagovornik kaže i kako nisu samo otklonjene direktne posledice požara nego je obezbeđeno dugoročno očuvanje višeslojnog duhovnog, kulturnog i istorijskog nasleđa Hilandara. Još značajnije je to što je obnova svojim pozitivnim nastrojenjem i stvaralačkom energijom posredno pružila podršku razvoju i napretku manastirskog bratstva i Hilandara kao duhovne ustanove.
– Radeći svakodnevno već 16 godina na realizaciji obnove razvila se i Zadužbina Hilandara, manastirska ustanova u otadžbini koja, kao desnica hilandarskog bratstva, tehnički i organizaciono nosi ovaj poduhvat – kaže Ranđić.
On podseća i da je šteta nastala u požaru zahtevala predan i dugotrajan rad u teškim uslovima, ali da je glavno bilo da obnova nikako ne stane, čak ni usled problema s finansijskim sredstvima ili prošle godine zbog pandemije.
– To nam je uz Božiju pomoć i podršku Srbije nekako polazilo za rukom. Danas je posebno aktuelan problem nedostatka obučenih i iskusnih radnika i oseti ga svako ko se upusti u građevinske ili zanatske radove čak i u svojoj kući, a kamoli na izolovanom i dalekom mestu. U Hilandaru nemamo uslove da svakodnevno regrutujemo nove ljude, da tek tako dovedemo na probu radnika čak i za najprostije poslove. Zato su nam očuvanje postojećih ljudi i unutrašnja obuka važni – navodi direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara.
Manastirsko bratstvo već 17 godina živi s građevinarima, arhitektama, konzervatorima, arheografima, istoričarima umetnosti, radnicima, svima onima koji rade na obnovi izgorele svetinje. Arhimandrit Metodije, iguman Hilandara, od početka rukovodi obnovom svetinje.
Harmonija uprkos gradilištu
– Na Svetoj Gori sve se organizuje prema drevnom manastirskom poretku i ako bi se procenjivalo organizaciono, sve funkcioniše kao sat. Od bogosluženja, rasporeda trpeza, izvršavanja poslušanja, pa do ličnog vremena monaha sve je uvremenjeno, logično i usklađeno. S time je usklađeno i naše gradilište i prilagodio se život radnika među monasima. Radni dani prate kalendar crkvenih praznika, trpeza postove, a organizacija boravka i slobodnog vremena činjenicu da je sredina neobično izolovana. Međutim, iako je sve harmonično ne može se poreći da je gradilište opterećenje za manastir i dovoljno je da pomenemo da, budući da struju obezbeđujemo iz agregata, jer Hilandar i Sveta Gora nisu povezani na elektromrežu, ni tišina ne može biti apsolutna – kaže Ranđić.
Sveta carska lavra manastir Hilandar nalazi se na teritoriji Republike Grčke, pod duhovnim je okriljem Vaseljenske patrijaršije, ima samostalnu upravu kao i druge svetogorske svetinje, ali je u onome što je najvrednije – srpski manastir. Zbog toga njegova obnova ne treba da bude ograničena na nekoliko godina, već treba da preraste u stalnu brigu o jednom od bisera srpske duhovnosti, kulture i tradicije.
Republika Srbija najveći donator obnove
Od 2004. do 2020. godine, Republika Srbija izdvojila je 13.094.710 evra za projekte obnove Hilandara, kaže Milivoj Ranđić. Najveći deo novca (9.113.785 evra) utrošen je na projekte rekonstrukcije izgorelog dela manastirskog kompleksa, redom za Konak Sinodik iz 1814, Veliki konak i Ulaznu zonu, Beli konak, kao i prve radove na Igumenariji i Dohiji. Veliki konak, koji je površine kao tri konaka, odneo je preko polovine ovih sredstava.
– Sredstva u iznosu od 2.250.298 evra uložena su u projekte obnove ugroženog graditeljskog nasleđa koje nije stradalo u požaru. Najzahtevniji radovi u ovoj grupi projekata odnosili su se na sanaciju Trpezarije kralja Milutina koja je spasena od požara, ali deli slabosti temelja i bedemskog zida jugozapadne strane manastira s konacima Igumenarijom i Dohijom. Obnovljene su i stare ekonomske zgrade ispred manastirskih zidina, koje su pretvorene u kompleks Senara za smeštaj poklonika i gostiju, kule Sv. Đorđa i Zvonara, ali sprovedeni i radovi na sanaciji carske palate u Hrusiji na moru, kao i stabilizacija kelije Flaske u Kareji – navodi Ranđić.
Za radove na infrastrukturnim projektima utrošeno je iz budžetskih sredstava Srbije 403.690 evra, dok su državna sredstva u iznosu od 350.531 evro upotrebljena za projekte opremanja konzervatorskih radionica, digitalizaciju i druge programe.
Autor Jelena Čalija
Naslovna fotografija: Wikimedia/Panoramio/Saša Šljukić, CC BY 3.0
Izvor Politika, 02. mart 2021.
BONUS VIDEO:
