Republika Hrvatska, baštinik nasleđa NDH

Na početku treće decenije XXI veka, pitanje da li Republika Hrvatska baštini nasleđe Nezavisne Države Hrvatske ima potvrdan odgovor, bogato potkrepljen činjenicama

Na početku treće decenije XXI veka, pitanje da li Republika Hrvatska baštini nasleđe ustaške Hrvatske ima potvrdan odgovor bogato potkrepljen činjenicama. To nasleđe je vidljivo pre svega u činjenici da Srba u Hrvatskoj ima tek u tragovima. Uprkos tome, morbidna srbofobija svejedno je sveprisutna na hrvatskim TV ekranima i fudbalskim stadionima, rok koncertima i kaptolskim komemoracijama, u školama i sveučilišnim aulama, na stranicama dnevne štampe i internet portalima, u uredima gradskih čelnika i u provincijskim krčmama.

Tokom proteklih četvrt veka, atavistička srbofobija normalizovana je u javnom i kulturnom diskursu Hrvatske i „internalizovana“ od strane miliona ljudi svih uzrasta i nivoa obrazovanja. Jedinu približnu evropsku paralelu nalazimo u odnosu zapadnoukrajinskih ultranacionalista – sledbenika lika i dela Stepana Bandere, potomaka konclagerskih strvinara i veterana SS divizije Galicien – prema Rusima uopšte, a onima u Donbasu i na Krimu posebno.

„Otac domovine“

Ustaški pokret ima poreklo u ideologiji hrvatskog državnog prava i u vekovnim težnjama hrvatske feudalne i crkvene elite da nametne pravnu, versku i političku kontrolu nad Srbima u Vojnoj krajini. Viziju etnički homogene i kulturno integrisane hrvatske nacionalne zajednice, očišćene od Srba i sa isključivim pravom na sve zemlje od Drine do Jadrana, artikulisao je Ante Starčević (1823-1896).

Starčevićeva zapenušena srbofobija, bizarne rasne i kvaziistorijske tvrdnje stilom podsećaju na opus autora Moje borbe (Mein Kampf). Zajednička im je mržnja koja je u oba slučaja naišla na plodno tle. Razlika je samo u tome što su po Starčeviću imenovane ulice, trgovi, škole i državna odlikovanja u današnjoj Republici Hrvatskoj, koja njega bez zazora priznaje za „oca domovine“. Neophodno je, stoga, pozabaviti se likom i delom Starčevića, jer oni jasno ukazuju na karakter, vrednosti i temelje današnje Hrvatske.

Starčević nije priznavao postojanje drugih naroda na zapadnom Balkanu: svi su oni Hrvati, uključujući Slovence („alpski Hrvati“) i bosanske Muslimane („rasno najčistiji Hrvati“). „Oni koji se nazivaju Srbima“ pak uopšte ne postoje kao narod.[1] Starčević je Hrvate tretirao kao monolitnu naciju koja ima karakter ličnosti sa biografijom.[2] Nasuprot njima, Srbi su „dvostruko ropska“ (slavo-serbska), podljudska, vlaško-ciganska pasmina, pripadnici „vlaškog nakota“ koji zlo čine i koji su za zlo rođeni, koji su Hrvatima vazda bili neprijatelj broj jedan.

Glavni ideolog hrvatskog nacionalizma i osnivač hrvatske Stranke prava Ante Starčević (Foto: Wikimedia/cro-eu.com/DIREKTOR)
Jedan od začetnika srbofobije u Hrvatskoj i osnivač hrvatske Stranke prava Ante Starčević (Foto: Wikimedia/cro-eu.com)

Negirajući Srbima ne samo identitet i pravo na ime nego i ljudskost, Starčević je postavio temeljno načelo hrvatskog nacionalizma. Srbi su remetilački opstruktivni faktor. Turci u XV veku ne bi tako lako napredovali da nije „hervatska pasmina nečistom pasminom u Arbanskoj, u Raškoj i u Serbii prevladana a u Bosni raztrovana“.[3] Srbi ne znaju za civilizacijske vrednosti, oni lažu, kradu, ubijaju i siluju. Oni su „niža pasmina“, a Hrvati „viša gospodujuća“ kojima su Srbi u najboljem slučaju sluge. Svi značajni likovi srpske srednjovekovne istorije su Hrvati: „U Stefanu Dušanu gasi se poslednji trak prejasne hervatske dinastije Nemanjićah…“ U boju na Kosovu Srba nema, jer su bitku vodili „Kralj Bosne i Kastriotić, sa svojimi Hervatima i Skipetari, i množina Bulgarah i Rumunjah.“

U celini, „Slavo-Serbi su smeće naroda, oni su Hervatsku izdali i, ako ustreba, opet će je izdati, makar bez svoje koristi, samo da nju izdaju. Oni su po svojoj naravi bez uma i poštenja, proti slobodi i proti svakom dobru“. Stoga „Srbe treba staviti van zakona. Tu je sudija i overšitelj svaki koji je i besno paščeta“ jer „ta pasmina treba da bude iz naroda istrebljena“. Starčevićeva „antropologija“ tkana je u istom duhu: Srbi nemaju ideju zemljišnog poseda i stoga ne poseduju ljudsko dostojanstvo, ljubav prema domu i zakonu. Po njemu, postoje tri nivoa ljudskog progresa: životinje, spoznaje i razuma. Slavo-Serbi nisu ni prvi nivo dostigli, a preko njega ne mogu preći. Nemaju svest niti savest, ne mogu da čitaju niti da uče.[4]

Starčevićev rasni determinizam je bio bez presedana po tonu, emotivnom naboju i otvoreno genocidnim namerama. U istom duhu, Starčević je Jevreje opisao kao „pasminu… izuzev koje iznimke bez svakoga morala i bez svake domovine“. Oni moraju biti eliminisani: „U čašu najbistrije vode baci mrvu blata, pa se sva voda bude zamutiti“. Reč „genocid“ nastala je sedam decenija nakon što je Starčević zaključio da „Srbe valja sjekirom utući“. Takav jezik predstavljao je novinu u javnom diskursu Evrope tog vremena. Starčevićevo zagovaranje „konačnog rešenja“ srpskog pitanja masovnim ubistvima nagoveštavaju jedan novi jezik, koji je pola veka kasnije svakodnevno koristio Felkišer Beobahter.

Sa Starčevićem, tribalni atavizam je iracionalnom snagom grunuo u svet političkih formula.[5] Mladen Lorković, vodeći ideolog ustaštva, krajem tridesetih godina prošlog veka u Starčeviću je video ne samo oca nacije nego i jednog od preteča „naučnog“ rasizma.[6] U istom duhu, u omažu Starčeviću iz 1936. godine, predsednik Matice Hrvatske Filip Lukas odaje mu priznanje ne samo kao ocu hrvatske nacije nego i kao jednom od preteča rasizma.[7]

Starčević je duhovni otac ustaštva utoliko što mu je pružio etno-istorijski narativ, radikalni odgovor na pitanje identiteta i još radikalniji nagoveštaj programa njegovog stvaranja i očuvanja. On je bitno doprineo artikulaciji ideja i stavova koji su postupke ustaša učinili mogućim. Njegovi eufemizmi za Srbe to ilustruju: blatni skoti, gnusna ropska stvorenja, sužanjska pasmina, nakot zreo za sjekiru, prodane mješine, pseta pustjena s verige, smeće, itd.

Statua Ante Starčevića na trgu koji nosi njegovo ime u Zagrebu (Foto: Wikimedia/SpeedyGonsales, CC BY-SA 3.0)
Statua Ante Starčevića na trgu koji nosi njegovo ime u Zagrebu (Foto: Wikimedia/SpeedyGonsales, CC BY-SA 3.0)

Sedam decenija pre nego što je Ante Pavelić formulisao Načela ustaškog pokreta, Starčević je utemeljio osam ključnih elemenata ustaške ideologije:

1. Tvrdnju o etničkoj, kulturnoj, jezičkoj i rasnoj jedinstvenosti hrvatskog naroda u izrazitoj suprotnosti sa Srbima koji nisu narod;
2. Ideal suverene hrvatske države i uzdizanje tog ideala na nivo kulta;
3. Enormne teritorijalne pretenzije za tu buduću državu;
4. Svojatanje Bosne i Hercegovine, uz tvrdnju da su Bošnjaci-muslimani Hrvati;
5. Stav da samo Hrvati po krvi mogu biti zakoniti građani Hrvatske;
6. Demonizaciju i dehumanizaciju Srba kao genetski uslovljenog kontramodela Hrvatima i kao egzistencijalnu pretnju hrvatskom opstanku i samoostvarenju;
7. Zalaganje za fizičku eliminaciju rasno i moralno inferiornih „Slavoserba“;
8. Antisemitizam.

Ne bez razloga, Ante Pavelić je priznavao Starčevića za neposrednog i najdragocenijeg svog preteču: „Ja vam kažem, da nije bilo Anta Starčevića, ne bi bilo danas hrvatske države“.[8] Potpuno isti stav slede i savremeni politički prvaci Republike Hrvatske, koji Starčevića bez zazora prihvataju i veličaju kao oca nacije.

Nasleđe NDH danas

Brojni savremeni hrvatski političari, publicisti i istoričari protive se poistovećivanju NDH kao države, koja je po njima bila odraz autentičnih težnji nacije, sa ustaškim režimom koji je bio sklon izvesnim „ekscesima“. Istovremeno se konstruiše „reaktivni“ karakter ustaškog genocidnog programa kao osvetničkog odgovora na velikosrpski teror. Ovo je stari recept okrivljavanja žrtve (blaming the victim): na sličan način, u savremenoj Turskoj je prisutna teza da su Jermeni bili „nelojalni“ Osmanlijama u vreme prodora ruske vojske na Kavkazu 1914-15.

Okvir je kompletiran tvrdnjom da su pokolji nastali kao preventivna i nenameravana reakcija tek uspostavljenog režima NDH na navodno prethodno pripremane, ili već započete ustanke Srba nepomirenih sa samom činjenicom postojanja hrvatske države. Ustaški mit o navodnim pripremama Srba za pobunu i pre početka krvavih represalija nema činjenično utemeljenje. Ta se tvrdnja svejedno ponavlja kao datost i u savremenoj hrvatskoj revizionističkoj literaturi:

„Istodobno će se dio Srba u Hrvatskoj, što zbog nepopustljivog nemirenja s uspostavom hrvatske države, što zbog poziva i huškanja inozemnih čimbenika, a što zbog straha od osveta i represalija, odmetnuti u šumu. Proplamsaji te pobune javljaju se odmah nakon proglašenja hrvatske države, još prije ikakvih ustaških ispada, a poprimaju obilježja organizirane akcije od ljeta 1941.“[9]

Ovo su naprosto laži, koje imaju za cilj da relativizuju ili sasvim prikriju ključnu karakteristiku ustaškog pokreta, ustaške države i ustaškog režima: unapred planirani genocidni teror kao bitni preduslov samog postojanja NDH. On nije bio zavistan od stava markiranih žrtava. Svi aspekti državne, kulturne i svake druge politike u NDH na kraju su se svodili na kamen-temeljac fizičkog istrebljenja Srba. Nije bilo ni govora o distinkciji između režima i države. Temeljni stav ustaškog pokreta – da država (teritorija) i nacija (duh) moraju biti očišćeni sredstvima masovnog uništenja Srba i drugih neželjenih uljeza od prvih dana prožimao je svaki aspekt postojanja NDH. Savremeni pokušaj razdvajanja ustaškog režima i ustaške države nije samo istorijski neosnovan, on je dostojan prezira.

Ustaški poglavnik Ante Pavelić pozdravlja članove Sabora u Zagrebu, februar 1942. (Foto: Wikimedia/NAC)

U kritičkom odnosu prema državi koja je genocidni teror podrazumevala kao preduslov ostvarenja hrvatskog društva zasnovanog na principima rasno-etničke homogenosti i ideološke jednodušnosti, nije moguće razdvojiti ma koji aspekt njenog postojanja od terora kao takvog. Franjo Tuđman je pokušao da kvadraturu kruga reši poznatom izjavom da NDH „nije bila samo fašistički zločin“ već i odraz volje hrvatskog naroda. On je prećutao ključnu činjenicu da su sami tvorci ustaške države, njeni ideolozi, borci i opslužitelji, od prvog do poslednjeg dana isticali da razdvajanja ustaške ponude nema. Ako je NDH bila „odraz volje naroda“, onda je volja tog naroda bila da stotine hiljada nevinih ljudi bude zverski uništeno.

NDH nije bogati švedski sto sa koga se bira kanape „volje naroda“ ili sušimi „tolerantne kulturne politike“, dok se krvava šnicla Jasenovca i Gradiške ili steak tartare Jadovna i Paga diskretno ostavlja po strani. NDH je bila i ostala allinclusive paket-aranžman u kome večernja predstava Ognjišta u HNK (HDK) sledi prethodnom celodnevnom izletu u dečiji logor u Sisku. NDH je bila jedina satelitska država koja je sama, na licu mesta, sprovodila „konačno rešenje jevrejskog pitanja“, čak i pre nego što su nacisti razvili svoju industriju smrti poznatu kao Holokaust. Ta država bila je prvo i pre svega sveobuhvatna institucija genocidnog terora. Ustaški pokret bio je prvo i pre svega „udruženi zločinački poduhvat“ stvoren i angažovan u cilju izvršenja genocidnog projekta.

Apologetika i revizionizam velikog dela savremene hrvatske publicistike i istoriografije ne uspevaju da promene tu dijagnozu, kao što ni daleko veći resursi Erdoganove Turske nisu u stanju da izbrišu legat jermenskog genocida.

Brozov legat

Posle 1945. godine, Josip Broz Tito, kao apsolutni vladar, prinudio je sve „Jugoslovene“ da ulože ratna sećanja u zajedničku zalagaonicu „narodnooslobodilačke borbe“ i „fašističkog terora“ kao apsolutno izjednačeni akcionari, a potom da iz nje vuku podjednake dividende „bratstva i jedinstva“ i „revolucije svih naših naroda“.

Poluvekovno postojanje DFJ-FNRJ-SFRJ zasnivalo se na tri laži:

(1) da su svi narodi Jugoslavije pružili jednak doprinos partizanskoj pobedi;
(2) da su svi ti narodi podjednako stradali od „okupatora i domaćih izdajnika“; i
(3) da su ustaše i četnici politički i moralno ekvivalentni.

Srbima nije bilo dozvoljeno da budu personalizovani kao žrtve masovnih zločina, dok su ustaše retko imenovane kao njihovi izvršioci. Mit da su svi jugoslovenski narodi bili podjednako zaslužni za pobedu u „NOB“, a pogotovu da su podneli podjednake žrtve tokom okupacije, bio je u izričitoj suprotnosti sa etičkim principom da „sve žrtve imaju pravo da se nazovu po imenu“ i da saopšte svoja stradanja.[10] Bezbrojni spomenici i spomen-ploče širom Like, Korduna, Banije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine postavljani su u znak sećanja na „žrtve terora okupatora i domaćih izdajnika“, posle čega slede duge liste srpskih imena.

Poklani Srbi su desrbizovani i pretvoreni u amorfne žrtve, a hrvatski i muslimanski izvršioci su de-etnizovani. Ovo je predstavljalo smišljenu formu titoističke kolektivne abolicije – i svedeni pod izdajnike i sluge. Zvanični komunistički diskurs svejedno nije mogao da spreči niti da nadjača usmena saopštenja preživelih Srba novoj generaciji, šapatom prenošene podatke i saznanja preživelih. Njih su posleratni srpski naraštaji zapadno od Drine prihvatali kao deo kolektivnog sećanja netaknutog zvaničnim sloganima. Ona su imala karakter srpskog „podzemnog“ usmenog predanja.

Premda politički upotrebljiv za komunističkog diktatora, pristup zasnovan na tri laži značio je da posle 1945. neće biti pokajanja među izvršiocima i njihovim pomagačima, niti stvarnog pomirenja među narodima. Osnova principa bratstva i jedinstva bila je u sistematskom prikrivanju karaktera i dimenzija ustaškog zločina. Antisrpski ton predratnih parola Kominterne o Kraljevini Jugoslaviji našao je odraza u svim pretpostavkama na kojima je zasnovana i Brozova Jugoslavija. Ona je bila zasnovana ne samo na navedenim trima lažima o ratu i okupaciji nego i na arbitrarnim teritorijalnim rešenjima koja bi bila nemoguća pre 1941.

Leševi žrtava logora smrti Jasenovac u reci Savi, 1945. (Foto: Wikimedia/United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije)
Leševi žrtava logora smrti Jasenovac u reci Savi, 1945. (Foto: Wikimedia/United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Muzej Revolucije Narodnosti Jugoslavije)

Zapadni Srbi, koji su činili glavninu partizanskog pokreta, poverovali su da ta rešenja nisu bitna jer je Jugoslavija garant njihovog opstanka. Da njenom opstanku doprinesu, srpski komunisti u Hrvatskoj i BiH pristali su da se ne otvaraju jame, da se ne sahranjuju kosti žrtava i da se ne obnavljaju porušene pravoslavne crkve. Posledica je potpuno odsustvo denacifikacije u Hrvatskoj između 1945. i 1991, što je najveća razlika između nasleđa Drugog svetskog rata u Nemačkoj i Hrvatskoj.

***

Srpsko-hrvatski sukob u vreme raspada SFRJ nastao je sudarom dva predvidljiva elementa: traumatičnog kolektivnog sećanja zapadnih Srba na NDH i spremnosti nove hrvatske vlasti da svoje ponašanje i težnje uokviri u prepoznatljivi starčevićansko-ustaški diskurs. Rat za jugoslovensko nasleđe završen je etničkom i verskom homogenizacijom Hrvatske… tako kompletnom da su Pavelić i njegovi sledbenici o sličnom ishodu mogli samo da sanjaju.

Na rubu sopstvenog kolapsa, briselska „Evropa“ uporno propoveda neke druge, „tolerantne“ i „multikulturne“ vrednosti, koje su oličene u moralnom, demografskom i kulturnom kolapsu Starog kontinenta. Ona pritom ne primećuje – ili svesno ne haje – da na Balkanu autentično ustaško srce tame i dalje bije punom snagom u trećoj deceniji XXI veka. Ishod je predvidljiv: neokajani gresi se vraćaju kao aveti sutrašnjice, u mutiranom ali ništa manje zlokobnom obliku. Da parafraziramo preko četvrt veka staro upozorenje Džona Lukača, „sa Pavelićem mi još ni izdaleka nismo gotovi“.[11]

 

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Hronike“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Ferdo Šišić, „O stogodišnjici Ilirskog pokreta“; Ljetopis Jugoslavenske akademije, sv. 49, Zagreb 1936.

[2] Mirjana Gross, Povijest pravaške ideologije. Sveučilište u Zagrebu: Institut za hrvatsku povijest, 1973, str. 10.

[3] Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj, Djela dr Ante Starčevića, Knjiga III, Zagreb 1894, str. 162

[4] Isti izvor, str. 213.

[5] Vladimir Dvorniković. Karakterologija Jugoslavena. Beograd: Gregorić, 1939, str. 894.

[6] Dr. Mladen Lorković. Hrvatska u borbi proti boljševizma. Zagreb: Velebit, 1944, str. 39.

[7] Filip Lukas, „Starčević“, u zborniku: Dr. Ante Starčević, o 40. godišnjici smrti, Zagreb: Naklada Pragmatica KD, 1936, str. 7.

[8]  Ivo Bogdan, Otac Domovine Ante Starčević, Zagreb: Izdanje Glavnog ustaškog stana, 1942.

[9] Tomislav Jonjić, Hrvatska vanjska politika 1939.-1942. Zagreb: Naklada Liber, 2000, str. 486. Indikativno je da autor u svom tekstu, inače bogatom fusnotama, za ovu tvrdnju ne navodi izvor. Za lično opredeljenje autora indikativan je ton njegovog intervjua sa udovicom Eugena-Dide Kvaternika, Marijom, od 23. maja 1997: „Marija Kvaternik: moga Didu kleveću više od pola stoljeća!“ http://www.tomislavjonjic.iz.hr/IV_kvaternik.html (Pristupljeno: 1. marta 2021.)

[10] Videti: Aleida Asman, Duga senka prošlosti: kultura sećanja i politika povesti. Beograd: Biblioteka XX vek, Knjižara Krug, 2011.

[11] Wir sind mit Hitler noch lange nicht fertig. John Lukacs, The Hitler of History. New York: Vintage Books, 1998, p. 1.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Lisi Niesner

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u