Bolje Erdoganov neoosmanizam, nego atlantistička Turska

Svima kojima je stabilnost Balkana zaista na srcu, a pogotovo Srbima, Erdoganov pragmatični neoosmanizam neuporedivo više odgovara od „naivnog“ Ozalovog atlantističkog

U medijima se ovih dana pojavila vest da će predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan 16. marta u Ankari potpisati sporazum između dveju država o saradnji na infrastrukturnim i građevinskim  projektima, kojim će biti obuhvaćen i projekat izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo-Beograd.

Nešto od onoga o čemu su sa turskim predsednikom maja 2019. godine razgovarali članovi Predsedništva Milorad Dodik i Šefik Džaferović stiglo je, eto, do potpisivanja sporazuma čiji je značaj regionalno od najvećeg značaja. Turska postaje sve ozbiljniji privredni partner Bosne i Hercegovine na način koji donosi obostranu, a i širu, dalekosežnu i dugoročnu korist, što je za bezrezervnu pohvalu i za iskreno radovanje.

S obzirom na to da je odnos Turske prema Bosni i Hercegovini u vreme raspadanja Jugoslavije i, posebno, građanskog i međunacionalnog rata koji je na njenoj teritoriji vođen, a i izvesno vreme posle njegovog okončanja, u srpskim očima bio opterećen hipotekom promuslimanske/probošnjačke pristrasnosti, valja se zapitati do kakve je u međuvremenu promene nabolje došlo. Da li je Turska odustala od svoje neoosmanističke doktrine i na njoj izgrađene spoljnpolitičke prakse ili Srbi u Bosni i Hercegovini sada drugačije sagledavaju svoje vitalne interese?

Ni jedno ni drugo, ali se ipak nešto bitno promenilo.

Promena kursa

S obzirom na to da Srbi nikada nikakvog interesa, a ni kapaciteta, da rade o glavi velikoj i moćnoj Turskoj nisu mogli imati, biće da je do promene kursa (ne i strategijske doktrine) došlo na turskoj strani. Redžep Tajip Erdogan je odlučio da u svetlu izmenjene međunarodne i regionalne konjunkture, odnosa snaga i diverzifikovanja međunarodnog nastupanja Turske, delimično revidira tursku balkansku politiku koja u prethodnoj fazi izraženije diplomatske nametljivosti i tutorske selektivnosti, praćene povremeno neodmerenom retorikom, nije proizvodila željene rezultate.

Ravnopravno uvažavajući sve partnere na Balkanu, uključujući (naročito) i Srbiju, sa kojom je u poslednje vreme došlo do svestranog uzleta odnosa, blagodareći i uspostavljenoj atmosferi poverenja i podudarnosti razvojnih vizija između predsednika dveju država, Turska se danas u većini balkanskih zemalja doživljava kao važan i pouzdan činilac regionalnih jednačina. Paradoksalno, neki, i na Balkanu, a i u Turskoj, smatraju da je ovakav Erdoganov uravnotežen i smiren pristup svojevrsna „izdaja“ izvornog neoosmanizma i da će narušiti konzistentnost pozicioniranja Turske na Balkanu, jer je Turska, navodno, prestala da razlikuje prijatelje od onih drugih koji to po definiciji nisu i istinski ne mogu biti.

U čemu je stvar?

Odgovor na postavljeno pitanje ili bar smer u kome bi se on mogao tražiti nagovestila je zanimljiva rasprava o nedavno objavljenoj studiji mladog, već afirmisanog turskog politikologa Ahmeta Erdija Ozturka Religija, identitet i moć. Turska i Balkan u XXI veku.

Predsednk Turske Redžep Tajip Erdogan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i članovi Predsedništva BiH na trilateralnom samitu Srbije, Turske i BiH, Beograd, 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Tanjug)
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i članovi Predsedništva BiH na trilateralnom samitu Srbije, Turske i BiH, Beograd, 07. oktobar 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Tanjug)

Ozturk živi i radi u Velikoj Britaniji, a istraživački i predavački je prisutan i u drugim evropskim univerzitetskim sredinama. Knjiga mu je objavljena u Edinburgu, a raspravu je 5. marta onlajn organizovao Centar za turske studije, „nezavisna i nepristrasna organizacija“ sa misijom „građenja mostova između Turske i Ujedinjenog Kraljevstva“.

Autor je, inače, od 2014. godine bio na studijskom boravku u Ljubljani, sarađivao je sa Slavojem Žižekom, obavio je opsežna terenska istraživanja na Zapadnom Balkanu, a kao situacione predloške za svoje analize odabrao je interakciju sa Turskom i odnos prema njoj u Bugarskoj, Makedoniji i Albaniji. Pored autora, u razgovoru o knjizi i o pitanjima koja ona pokreće učestvovao je i poznati turski novinar, publicista i spoljnopolitički ekspert starije generacije Džengiz Čandar. Čandar je od 1991. do 1993. godine bio specijalni spoljnopolitički savetnik predsednika Turguta Ozala, što njegovim iskazima i ocenama pribavlja posebnu zanimljivost, autentičnost  i težinu.

Na ovaj kratak osvrt podstakao me je baš način na koji je Džengiz Čandar uporedio, i kontrastirao, Ozalov i Erdoganov neoosmanizam, pri čemu je, uslovno rečeno, „erdoganizam“ okvalifikovao kao bitno odstupanje od izvornog neoosmanizma. Mada to nije izričito rekao, jer je nastojao da bude što objektivniji, njegove simpatije su na strani politike otvaranja Turske iz Ozalovog vremena, za koje je upravo on 1992. godine skovao termin „neoosmanizam“. Čandar, i sam poreklom iz „Rumelije“, povezao je Turguta Ozala sa Saljijem Berišom, sa Alijom Izetbegovićem, sa Ibrahimom Rugovom…

Uostalom, i Ozturk, autor studije o kojoj se raspravljalo, zastupa tezu da je Erdogan sa svojom Partijom pravde i razvoja stvorio i nametnuo novi koncept turske politike, koji je definisao kao „prinudni projekat etnonacionalističke unifikacije i sunizacije“, u kome ima elemenata neoosmanizma, ali više kao odblesaka iz dubine, a manje sastavnica glavnog toka. Zapazio je čak da bi se, eventualno, moglo govoriti o „novom neoosmanizmu“, dok bi, uz njega, pa i pre njega, osnovna svojstva „erdoganizma“ bili sektaški islamizam (=sunifikacija), nacionalizam i vlastodržačka autoritarnost, odnosno primena prinude.

Obojici je zajedničko priznavanje činjenice da je Erdogan udahnuo novu vitalnost autonomnoj turskoj politici, ali i svojevrsni žal za godinama neposredno posle „pada Berlinskog zida“, kada je izgledalo da se tursko društvo nepovratno demokratizuje i vesternizuje u skladu sa zapadnim liberalnim standardima i da će se osamostaljena i samopouzdana Turska, oslobođena uloge „istočnog bedema“ NATO-a, potpuno integrisati u unipolarni svet pod dominacijom SAD. U poređenju sa tadašnjim (pokazalo se efemernim i varljivim) izvesnostima, Ozturku se Erdoganova sadašnja politička linija čini dvosmislena („ambivalentna meka moć“) i avanturistička, dok Čandar zaključuje da se Turska postepeno sve više udaljava od Zapada i kreće se ka geopolitičkim horizontima evroazijstva.

„Naivni“ neoosmanizam

Originalna studija Ahmeta Erdija Ozturka o Turskoj i Balkanu u XXI veku zaslužuje ozbiljno čitanje i razvijeniji kritički odziv, jer priliku koju on svojim zanimljivim postavkama nudi nikako ne bi trebalo propustiti. Nadam se da će naučni dijalog sa ovim ambicioznim politikologom uskoro biti uspostavljen.

Za nas je u ovom trenutku, kada će, pored ostalog, u Ankari biti potpisan sporazum o izgradnji auto-puta Beograd-Sarajevo-Beograd, posebno interesantan način na koji je Džengiz Čandar nostalgično progovorio o Ozalovom „prostodušnom“ neoosmanizmu, u poređenju sa Erdoganovim „pragmatičnim“, ali i bremenitim neizvesnošću, kako za Tursku tako i za Balkan.

Bivši predsednik Turske Turgut Ozal (u sredini) sa svojom ženom Semrom Ozal i drugim zvaničnicima tokom zajedničke fotografije sa glumcima nakon odgledane opere (Foto: Ecvet Atik/Anadolu Ajansı)
Bivši predsednik Turske Turgut Ozal (u sredini) sa svojom ženom Semrom Ozal i drugim zvaničnicima tokom zajedničke fotografije sa glumcima nakon odgledane opere (Foto: Ecvet Atik/Anadolu Ajansı)

Sećajući se rađanja neoosmanističkog koncepta, Čandar sa vraća u rane devedesete godine i pominje Ozalovu posetu Bugarskoj, Albaniji i Makedoniji… Priča kako su se muslimanski verski službenici, prvaci svih nacionalnosti i mnogobrojni građani bili sakupili u prostorijama skopskog Mešihata, da pozdrave „povratak Osmanlija“, ali u programu predsednikovog boravka poseta verskim institucijama nije bila predviđena, kako se ne bi narušio duh sekularnosti.

U MSP Turske, gde je poseta pripremana, u skladu sa kemalističkom praksom i pogledom na svet, nije bilo raspoloženja za povezivanje vere sa politikom, a pribojavali su se i nelagodnosti koju bi odlazak u Mešihat mogao izazvati kod predsednika Makedonije i (bivšeg) komuniste Kire Gligorova. Kao da nisu znali da, što se Gligorova tiče, mogu biti potpuno mirni. Nije li se on, uostalom, po podršku nazavisnosti Makedonije uputio prvo u Ankaru, pa čak dozvolio sebi da izjavi kako su Makedonci zahvalni Turcima, jer su kao narod jedino u Osmanskom carstvu svi živeli u jednoj državi!

I Ozal je, na Čandarov nagovor, odlučio da ode u Mešihat… General iz njegove pratnje ostao je napolju, ali ga je predsednik naterao da se priključi „novoj realnosti“ .U Tirani su mu albanska deca pevala na turskom, a u Zagrebu je posetio školu koju je osnovao pokret Fethulaha Gulena… Balkan kao jedan veliki „Mešihat“! Neoosmanizam je bio nadahnut Balkanom, a ne Bliskim istokom ili Kavkazom, ističe Čandar. I treba mu verovati, jer on to zna iz prve ruke.

Naročitu pažnju privlači Čandarovo tumačenje suštine i prirode Ozalovog (i njegovog tadašnjeg) izvornog neoosmanizma. Stavlja ga u kontekst velikog globalnog preokreta nastalog porazom komunizma i prestankom hladnog rata, odnosno ukidanjem bipolarnosti sveta, što je i realno i logično. Svet je postao unipolaran, sa Amerikom kao jedinom supersilom i centrom sveukupne političke, ekonomske i kulturne gravitacije, a Turska je u takvom svetu, oslobođena stega koje joj je nametala uloga „žandarma“ Atlantskog sveta na straži prema SSSR, želela da nađe svoje dostojno mesto.

Turgut Ozal je, kazuje Čandar, bio prozapadno orijentisan državnik, ali sa snažnim osećanjem za osmansko civilizacijsko nasleđe, pa je smatrao da bi najveći prilog koji Turska može prineti novom (amerikanocentričnom) svetskom poretku, a i ponovnom osvajanju sopstvene veličine, bio u predvodničkom uvođenju bivših socijalističkih država sa prostora koji su nekada bili deo Osmanskog carstva u blaženstvo unipolarnog sveta. Ozalov neoosmanizam, tvrdi Čandar, nije bio primarno politički, već kulturno inspirisan i osmišljen, bio je naivan, polazio je od vizija bezobalne mističke duhovnosti Ahmeda Jesevija (XI/XII v.), kojima je trebalo obuhvatiti i prožeti čitav turkijski svet („Od Jadrana do Kineskog zida“ – govorio je).

Bivši predsednik Turske Turgut Ozral tokom jednog govora 15. januara 1990. (Foto: Caner Gören/Anadolu Ajansı)
Bivši predsednik Turske Turgut Ozal tokom jednog govora 15. januara 1990. (Foto: Caner Gören/Anadolu Ajansı)

Posle Ozalove smrti (1993), za koju neki tvrde da nije bila prirodna, nastupila je idejna praznina i za Tursku je izgubljena čitava jedna decenija na Balkanu, vajka se Čandar, jer MSP Turske i moćna turska armija, odani kemalističkom sekularizmu, nisu imali dovoljno sluha za vapaje muslimanske braće iz negdašnje Rumelije, sve dok Erdogan i njegova AK partija nisu osvojili vlast i počeli da izgrađuju i sprovode svoju verziju robusnog neoosmanističkog projekta.

Onima među Srbima koji se sećaju držanja samog Ozala, a i diplomatskih, propagandnih i vojnih aktivnosti Turske tokom rata u BiH, teško je da prihvate tvrdnje o „naivnom“ neoosmanizmu, ali to za ovu priliku nije najvažnije. Bitno je to da nam Čandarova objašnjenja pružaju elemente za bolje razumevanje porekla razlike između izvornog i Erdoganovog neoosmanizma, odnosno „erdoganizma“.

Erdoganov pragmatizam

Tokom devedesetih godina minulog stoleća, svet je bio unipolaran, sa Amerikom u centru i na vrhu. Turgut Ozal je smatrao da Turska može obnoviti svoju nekadašnju veličinu i značaj jedino „pod američkim kišobranom“ i da će joj privilegovano savezništvo (pa i globalno poslušništvo) sa SAD otvoriti prostore privrednog jačanja i širenja političkog uticaja, omogućavajući joj da iskoristi mnoge svoje komparativne prednosti, one koje je Ahmet Davutoglu sintetički izrazio sintagmom „strategijska dubina“. U tom sklopu, Ozal je uverio Bila Klintona da su mu on i Turska najpouzdaniji poverenici za obuzdavanje „balkanskih duhova“ (Kaplanova čuvena knjiga bila je glavna „balkanološka“ lektira američkog predsednika).

U to vreme nastajale su, primera radi, i dirigovane studije bivšeg agenta CIA-e, stručnjaka za turske i bliskoistočne teme Grahama Fulera, u kojima je nagoveštavana središnja uloga Turske na velikoj evroazijskoj šahovskoj tabli. Zaista, Ozalov neoosmanizam je bio atlantistički, ali ne prevashodno zato što je ovaj čvrsti islamski vernik, a ekonomski liberalista, lično bio prozapadno orijentisan, već zato što se neoosmanistički projekat u toj fazi najizglednije mogao ostvarivati u sadejstvu sa Vašingtonom.

Da to za Srbe na Balkanu nije bilo povoljno, nikome ne treba dokazivati. A danas?

Danas svet više nije unipolaran, što je Redžep Tajip Erdogan već poodavno shvatio i prionuo na diverzifikovanje turske spoljne politike i ekonomskih veza, čime je poremetio ranije (prividno) idilične odnose sa SAD, dodatno se udaljio od EU (a i ona od njega), približio Rusiji, ojačao (pan)islamističku dimenziju i evroazijske vektore turskog međunarodnog nastupanja, pragmatizam nadredio ideološkim opterećenjima i, u skladu sa svojim razumevanjem turskog državno-nacionalnog interesa, krenuo u niz odvažnih, ali i rizičnih poduhvata.

Povremenim izjavama, „Sultan“ daje do znanja da neoosmanizam ostaje dubinska konstanta i pozvanje turske politike i nacionalnog mentaliteta, ali da se ka njegovoj dalekoj, idealnoj meti u ovom odsečku istorijskog vremena uspešnije kreće samostalno uvažavajući složenost i međuzavisnosti višepolarnog sveta nego isključivim vezivanjem za jedan (bilo koji) centar svetske moći i paradigmu koju on svojim sledbenicima bespogovorno zadaje ili nastoji da nametne.

Mogu li Erdogan i Turska izdržati i istrajati na tom nesumnjivo težem i neizvesnijem putu ka željenoj državnoj veličini na globalnom planu?

Ko to može sa sigurnošću znati?

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan tokom govora prilikom polaganja kamena temeljca za izgradnju auto-puta Beograd-Sarajevo, Sremska Rača, 08. oktobar 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Tanjug/Zoran Žestić)
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan tokom govora prilikom polaganja kamena temeljca za izgradnju auto-puta Beograd-Sarajevo, Sremska Rača, 08. oktobar 2019. (Foto: Predsedništvo Srbije/Tanjug/Zoran Žestić)

Ono što je, rekao bih, već sada jasno jeste da svima kojima su stabilnost i prosperitet Balkana zaista na srcu, a pogotovo Srbima, Erdoganov realistični, pragmatični i konstruktivni neoosmanizam neuporedivo više odgovara od onog „naivnog“ Ozalovog atlantističkog.

 

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Tanjug/Rade Prelić

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u