Današnjim generacijama srpskih patriota neretko je blisko izvesno mutno oduševljenje nekim oblikom ličnog režima ili pak meritokratije, odnosno staleškim načelom ublažene demokratije. Takvi stavovi su svakako formirani pod utiskom negativnog tridesetogodišnjeg iskustva s obnovljenom višestranačkom demokratijom. Iskustvo sa izrođenim parlamentarnim režimom u spoju s dinarskom sklonošću ka prekim i jednostranim rešenjima rađa čitavu armiju političkih zanesenjaka, koji rešenja za anomalije naše predstavničke demokratije ne traže u mukotrpnom poslu njenog popravljanja, već u nekom obliku diktature pojedinca ili struke.
Da naša nacionalna sklonost ka pojednostavljenim i prekim rešenjima može da bude pogibeljna potvrđuje iskustvo Brozove diktature, koja je velikim delom crpela podršku iz manipulacije stvarnim narodnim razočarenjem u politički život jugoslovenske kraljevine. Bilansi kratkotrajnog ličnog režima kralja Aleksandra Karađorođevića i dukotrajnog Josipa Broza potvrđuju tačno zapažanje Slobodana Jovanovića kako se „ne može sporiti da je bilo diktatora koji su kratkim putem, bez pravog prevaspitavanja naroda, zavodili red i disciplinu. Ali takva nametnuta disciplina, kada bi nestao diktator, nestajala bi i ona s njim.“ Iskustvo obe Jugoslavije pokazuje da s nestankom diktatora ne nestaje samo spolja nametnuta stega, već i sama država.
Četiri ose rascepa
Kada današnje srpske patriote kritikuju parlamentarnu demokratiju s konzervativnih pozicija, to neretko čine polazeći od pogrešne premise o istovetnosti predstavničke demokratije i ideologije liberalizma. Pri tome, naše patriote u svojoj sklonosti ka pojednostavljivanju najčešće ne prave razliku između liberalizma 19. veka i savremenog neoliberalizma.
Svedoci smo paradoksalne situacije u kojoj nacionalni konzervativci dele iste stavove o klasičnom parlamentarnom sistemu i većinskoj demokratiji sa neoliberalima, koji su, po priznanju Normana Berija, „ujedinjeni barem u suprostavljanju onoj vrsti konzervativizma koji smešta identitet pojedinca unutar datih društvenih poredaka.“ Tako svojom kritikom vladavine većine naši nacionalni konzervativci, kao branioci porodice, nacije i tradicionalnog morala, nesvesno postaju saveznici neoliberala, koji s jedne strane žele da dekonstruišu naciju, pol i samu ljudskost, a s druge strane da većinsku demokratiju zamene konsocijativnom, koja nije ništa drugo nego vladavina stvarnih i socijalno konstruisanih manjina nad većinom. Upravo na to misli Jovan Komšić kada eufemistički zaključuje kako je u „heterogenim društvima bitno demokratiju učiniti što je moguće inkluzivnijom“, što znači „da je neophodno ne samo politički priznati relevantne manjine, već i maksimizovati vladajuću većinu“.
Pod opravdanjem potrebe ograničenja vladavine većine, a zapravo u funkciji borbe za nasilnu pluralizaciju etnički homogenog društva Srbije van teritorije AP KiM (82,86 odsto Srbi), domaći neoliberali već godinama predlažu uvođenje dvodomnog sistema, koji je istovremeno najomiljenija ustanova našim nacionalnim konzervativcima. Da predlozi za uvođenje bikameralizma kod srpskih neoliberala nisu tek posledica njihovog zalaganja za regionalizaciju Srbije potvrđuje jedan od ideologa regionalizacije Srbije Jovan Komšić.
Po njemu, dvodomna struktura parlamenta treba da bude u toj meri „inkluzivna“ da reprezentuje pluralni karakter srpskog društva, koga navodno odlikuju „sve četiri ose rascepa: socijalno-ekonomska, istorijsko-etnička, kulturno-vrednosna i ideološka.“ Time se jasno pokazuje da je uspostavljanje regiona i njihovo predstavljanje u dvodomnom parlamentu tek prva faza u planskom procesu razgradnje dominantne nacionalne zajednice, koja treba da se nastavi afirmacijom i političkim predstavljanjem drugih partikularnih manjinskih identiteta (etnički, pol, džender, strukovni), kako bi se izmenila sadašnja, za globaliste nepovoljna, situacija u kojoj je većini Srba osnovni izvor identiteta pripadnost državi-naciji, a ne lokalnoj zajednici ili partikularnoj društvenoj grupi.
Parlament, u kome bi pod opravdanjem borbe protiv tiranije većine bili predstavljeni novoafirmisani socijalni identiteti, odražavao bi novi građanski identitet etnički obezličene nacije. Time bi ostalo bez opravdanja i sadašnje ustavno određenje Republike Srbije kao „države srpskog naroda“.
Politika nije geometrija
Nesposobnost skoro svih saziva Narodne skupštine Srbije da vrši kontrolnu funkciju nad radom vlade i posledična iluzorna politička odgovornost vlade pred skupštinom, s jedne strane, i brojni tragikomični dokazi političke nedoslednosti i profesionalne nesposobnosti ministara, uticali su da se u patriotskim redovima primi opasna neoliberalna ideja o vladi stručnjaka, a s njom i sklonost da se opravda premoć egzekutive nad zakonodavnom vlašću.
Koncept nepolitičke vlade ne samo da je suprotan sistemu vlasti koji postoji u Srbiji – a koji najbolji poznavalac njenog ustavnog prava, Ratko Marković, definiše kao racionalizovani parlamentarni sistem – već je taj koncept politički štetan i to upravo sa stanovišta nacionalne politike. Projektno finansiranje i opšta komercijalizacija znanja i menadžerizacija struke učinili su od naših profesionalnih esnafa klijente globalnih korporacija, zbog čega kandidati za ministarska mesta u vladi stručnjaka ne bi bili ništa drugo nego lobisti koroporativnih interesa. Isti efekat bi se postigao i s eksperimentom socijalno-ekonomskog bikameralizma, koji je ideološki naročito blizak nacionalnim konzervativcima, jer bi u gornjem domu parlamenta umesto poslušnika partija dobili poslušnike korporacija.
Ako je nacionalna država, kako tvrdi Aleksandar Dugin, označena za neprijatelja broj jedan globalne plutokratije, onda se emancipacija od kolonijalne zavisnosti teško može ostvariti institucionalnim rešenjima koja slabe moć nosioca suverenosti – nacije. Otuda je vrlo opasno, ma kako teorijski i ideološki delovalo zavodljivo, svako zalaganje za korigovanje klasične predstavničke demokratije sa jednodomnim nacionalnim predstavništvom formiranim po principu „jedan građanin – jedan glas“ sistemom vlasti koji odlikuju snažne autoritarne crte ili sistemom koji u ime politike različitosti (politics of difference) nasilno frangmentira srpsko društvo, a posledično i srpsku skupštinu, čineći je nereprezentativnim i politički slabim organom. Svaki sistem vlasti koji omogućava metropoli da jeftino i sa što manje potresa i rizika kontroliše Srbiju loš je iz ugla sadašnjeg srpskog nacionalnog interesa.
Jedina reforma koja može vratiti autoritet Narodnoj skupštini i moć naciji, kao nosiocu suverenosti, jeste ona koja će stvoriti pravne i društvene preduslove (slobodni izbori, slobodni mediji i nezavisno i politički pismeno javno mnjenje) da se „opšta volja“ formira u slobodnoj diskusiji pozicije i opozicije. Uvođenje u parlament predstavnika različitih socijalnih manjina zamagljuje suštinu parlamentarizma, koji je nezamisliv bez kontrolne funkcije opozicije kao kvalitativne polovine jednog sistema vlasti.
Potpisniku ovih redova, kao poštovaocu dela Leontjeva, Homjakova, Berka, Evole, Morasa, trebalo je vremena da shvati da u politici nije kao i u geometriji samo jedna istina, već da, rečju Slobodana Jovanovića, „politika zavisi od društvenih prilika, koje nisu kod svih naroda istovetne.“ Insistiranje na značaju predstavničke demokratije i parlamentarnog sistema neće nužno pretvoriti današnjeg srpskog patriotu u pobornika neoliberalizma, ali će ga zalaganje za izvesne institucionalne forme u sadašnjim balkanskim političkim prilikama sasvim izvesno pretvoriti u nevoljnog saveznika kompradorske elite.
Čini se da za doktrinarizam današnjih generacija Srba nema boljeg leka od ponovnog iščitavanja Pašićevog političkog testamenta. Vraćanje političkom delu Nikole Pašića čini se posebno važnim zbog toga što se upravo u razumevanju njegovog političkog rada prelamaju sve zablude jalovog teoretisanja zbog kojih srpske patriote neretko dolaze u ideološki paradoksalnu poziciju da budu oštri kritičari političke zaostavštine radikala, a apologete političkih stavova naprednjaka.
Pašićev „greh“
Iako je morala da prizna kako „Narodna radikalna stranka predstavlja jednu od ključnih pojava u istoriji Srbije u moderno doba,“ Latinka Perović sasvim proizvoljno ocenjuje radikale kao stranku koja „emanira socijalni i nacionalni kolektivizam srpskog naroda.“ Slično tvrdi i Olga Popović-Obradović, ističući kako su radikali uspeli da moblišu onaj deo srpskog društva čije su „temeljne odrednice političke svesti“ bile „antiindividualizam, država kao patrijarhalna zajednica, ekonomski egalitarizam i nacionalno-teritorijalni mitovi“. „Srpski radikali, predvođeni Nikolom Pašićem,“ zaključuje ona, „uobličili su u poslednjim decenijama 19. veka projekat ‘narodne države’ kao politički program kojim se odbacuje evropski civilizacijski model.“
Postavlja se pitanje čime su Pašić i radikali zaslužili da ih perjanice „drugosrbijanske“ istorijske i pravnoistorijske nauke žigošu kao „totalne kolektiviste“, „antiindividualiste“ i „antimoderniste“? Da li time što su u Srbiji u 19. veku upravo oni poveli i uspešno izvojevali borbu za decentralizaciju i široku samoupravu i za pravo građanina da tuži činovnika za štetu nanetu u vršenju službene dužnosti? Da li zato su što se zalagali za za narodnu suverenost, opšte biračko pravo, narodnu skupštinu bez vladinih činovnika i, najzad, britanski model parlamentarizma? Da li zato što je najliberalniji i najdemokratskiji srpski ustav, onaj od 1888. godine, bio, kako veli Slobodan Jovanović, nesporno „njihov“, pa je u literaturi kršten kao „Radikalski ustav“?
Nijedna od navdenih nespornih zasluga u evropeizaciji našeg političkog života i državne organizacije nije, međutim, bila dovoljna Pašiću i radikalima da bi im „drugosrbijanci“ oprostili dva najveća politička „greha“.
Prvi veliki greh je njihova nespremnost da prihvate totalnu recepciju političkih, pravnih i kulturnih ustanova zapadne civilizacije, koja bi modernizaciju pretvorila u kolonijalnu akulturaciju, o čemu upečatljivo svedoče ove programske reči Nikole Pašića: „U srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih trebalo samo negovati i dopunjavati s onim dobrim ustanovama, koje se nalaze u ruskoga naroda i ostalih slavenskih plemena, a od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se služiti u slaveno-serpskom duhu.“ Narodna radikalna stranka, prema Pašiću, imala je zadatak da „spreči uvođenje novih zapadnih ustanova, koje bi mogle razrušiti samobitnost života našeg naroda i da unesu razdor u narodni razvitak i život.“
Drugi veliki greh koji „drugosrbijanci“ ne mogu da oproste Pašiću i radikalima je njihovo, rečju S. Jovanovića, „bezuslovno rusofilstvo“. Nisu slučajno najbliži Pašićevi saradnici isticali dubinski i organski karakter njegovog geopolitičkog izbora. Tako Radoslav Jovanović veli: „Gospodin Pašić voli Rusiju duboko i organski, kao nešto temeljno, blisko i svoje“. Takvo Pašćevo rusofilstvo nije bilo samo uslovljeno životnom potrebom srpske nacionalne politike da u balkanskoj areni pronađe takmaca neprijateljski nastrojenoj Austrougarskoj – već je ono bilo deo Pašićevog pogleda na svet, koji se formirao pod uticajem teorije Nikolaja Danilevskog o posebnim kulturno-istorijskim tipovima. Pošto je ishodilo iz učenja slovenstvu, posebno pravoslavnom, kao samobitnoj civilizaciji, Pašićevo spoljnopolitičko opredeljenje bilo je na izvestan religiozni način neupitno. „U neprestanoj borbi Zapada i Istoka, srpskom narodu je uvek mesto bilo sa Istokom“, veli Pašić.
Stoga Andrej Šemjakin, najbolji poznavalac Pašićeve ideologije među Rusima, naziva Pašićevo rusofilstvo „civilizacijskim“, a i sam Pašić 1895. godine, povodom tadašnje promene spoljnopolitičkog kursa vlade Stojana Novakovića, skreće pažnju Rusima da je neophodno da razlikuju među Srbima one koji su rusofili „po potrebi“ od onih koji su rusofili „iz ubeđenja“. Zanimljivo je da naši „drugosrbijanci“ imaju razumevanje samo za rusofile „po potrebi“, pa shodno tome Ljubinka Trgovčević naziva rusofilstvo naprednjaka Stojana Novakovića – „racionalnim“.
Narodna država
Kod Pašića se zaista ne mogu pronaći dokazi „racionalnog“ Novakovićevog rusofilstva koje je 1881. godine zabeležio čuveni slavista P. A. Kulakovski. Prema predlogu zakona o učiteljskoj školi koji je izradio Stojan Novaković, te godine je ruski jezik bio zamenjen nemačkim, a Kulakovski je o ovakvom Novakovićevom predlogu ostavio sledeću ocenu: „Takav bezobrazluk je prosto nečuven, i zaista se moramo začuditi kako je ovaj dopisni član Ruske akademije nauka, koji je nedavno dobio orden (Svetog) Stanislava drugog reda sa zvezdom… i koji je na jubileju pokojnog cara govorio o jedinstvu s ruskim narodom, mogao da bude toliko licemeran i nemoralan pa da tako nešto uradi. Dakle, Stojan Novaković je onakav licemer i podlac kao što je mnoštvo srpske inteligencije.“ Prema njima je Pašićevo „bezuslovno“ vezivanje za carsku Rusiju zaista ličilo na čin jednog „religioznog fanatika“ i sasvim je razumljivo da za njega nemaju opravdanja današnji klijenti zapadnih projekata i fonodova.
„Bezuslovnost“ Pašićevog rusofilstva i celokupni kurs njegove spoljne politike, ma koliko proisticali iz njegovog slovenofilskog pogleda na svet, pre svega su bili uslovljeni ključnim programskim stavovima radikala u unutrašnjoj politici. A u unutrašnjoj politici Pašić je, prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg saradnika, a potom i političkog protivnika, Milana Gavrilovića (vođe Zemljoradničke stranke), „počeo borbom za narodna prava i, kao u nekom krugu, završio se u spremanju borbe za narodna prava.“ Onaj koji je demokratizovao politički život Srbije, tako što je, po rečima Slobodana Jovanovića, izvršio „političko buđenje seljaka i njegovo stranačko organizovanje“, sledio je i u spoljnoj politici raspoloženje ogromne većine srpskog naroda. Jednom rečju, Pašićevo rusofilstvo naslanjalo se na rusofilstvo srpskog naroda, kao što se i Pašićeva zavetna ideja svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja oslanjala na istu takvu vekovnu narodnu misao.
To jedinstvo ideala između naroda i Pašića koje je radikale, prema negativnoj oceni Latinke Perović i Olge Popović-Obradović, načinilo „sveobuhvatnom“ „narodnom“ strankom, dalo je plod u doba herojske katarze od 1912. do 1918. godine. S tim u vezi pariski doktor prava Milan Gavrilović primećuje: „Svaka spoljna politika sadrži u sebi rat kao poslednje sredstvo. Rat može da iznese samo narod. Ako narod mora da podnese žrtvu, žrtvu u životima svojih sinova, on ima da je podnese za svoju politiku, za politiku koju oseća, za politiku koju u svom srcu nosi. U svojoj spoljnoj politici Pašić se držao toga“.
Slavne pobede u balkanskim ratovima i junački otpor u Prvom svetskom ratu ne bi bili mogući da nije „radikalizam sa stranačko-seljačkom vladom dao seljaku onakvu prijateljski pristrasnu vladu kakvu je seljak tražio“. Svoj politički rad radikali su započeli klasnim buđenjem seljaka i njihovim otporom birokratiji, da bi posle 1903. godine dobili političko probuđeno seljaštvo koje je postalo najjača socijalna potpora državno-nacionalnoj ideji. Do poistovećivanja jednog po prirodi stvari partikularnog društvenog sloja kakvo je seljaštvo, čiji pogledi i interesi sežu do granica seoskog atara, sa državom i njenom nacionalnom idejom, moglo je doći samo uključivanjem seljaštva u politički život Srbije, putem širenja biračkog prava i presađivanjem britanskog modela parlamentarizma. Seljašto je predstavljalo četri petine društva Srbije, pa je recepcija zapadnih pravnih ustanova prema zamisli Pašića trebalo da Kraljevinu Srbiju načini „narodnom državom“.
Pašiću će odmah posle Berlinskog kongresa postati jasne dve stvari: da teritorijalne promene na Balkanu nisu završene i da nastupa doba masovnog nacionalizma i političkih nacija. Od političke mobilizacije seljaštva i demokratizacije političkog života zavisio je uspeh vojne mobilizacije Srbije u budućem ratu za preostale balkanske posede „bolesnika s Bosfora“. Uporedna statistika broja birača u Kraljevini Srbiji i Hrvatskoj sa Slavonijom najjasnije pokazuje koju je državu „gunjac i opanak“ mogao da oseća kao svoju. Dok je u Hrvatskoj sa Slavonijom 1906. godine na ukupno 2.214.304 stanovnika biračko pravo imalo 45.381 lice, u Srbiji je 1910. godine na 2.778.706 stanovnika bilo ukupno 574.851 birača.
(NASTAVIĆE SE…)
Naslovna fotografija: beograd.rs
Oprema i naslov: Novi Standard
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
