B. Pavlović: Može li Srbija primeniti kineski ekonomski model

Ovim tekstom ukazujem na čitav niz rešenja koje je Kina iznedrila a koja mogu imati opšti značaj i biti putokaz za mnoge države i nacije u svetu, a naročito za Srbiju

Verujem da će čitalac odmah pomisliti „šta je ovom Branku, do sada je delovao razborito – iskustva Kine su neponovljiva zbog toga što se zasnivaju na višemilenijumskoj državnosti, nasleđenoj mudrosti mandarinskog sistema, posebnoj kulturološkoj osnovi, konfucijanizmu, reč je o 20 odsto ukupnog stanovništva planete…“, i da ne nabrajam dalje.

Ne sporeći sve navedeno, ovim tekstom ukazujem na čitav niz rešenja koje je Kina iznedrila a koja mogu imati opšti značaj i biti putokaz (ako ste do ovde stigli, onda je namerno izabrana reč „kopirati“ postigla svoj cilj) za mnoge države i nacije u svetu, a naročito za Srbiju i slične neokolonizovane države.

Suštinska pitanja i jalove rasprave

Kina je suštinski rešila sledeća važna pitanja (nabrajanje, naravno, nije iscrpno):

– odnos tržišta i državne regulacije;
– odnos državnog i privatnog vlasništva u privredi;
– upravljanje državnim preduzećima;
– odnos bankarskog (finansijskog sektora) i realnog sektora privrede;
– preraspodela društvenog bogatstva ka siromašnima, ali uz očuvanje konkurentnosti najproduktivnijih;
– odnos stranih i domaćih investicija;
– organizacija donošenja strateških i operativnih odluka.

Tako da su silne rasprave koje se u vezi s ovim pitanjima i dalje vode i kod nas i na Zapadu potpuno besmislene. Izuzev u tom smislu što uporno odbijanje da se uvidi da su problemi konceptualno rešeni i jalove rasprave jasno govore o stepenu moći zapadne ideologije na intelektualnu javnost tih društava i onih koje su (neo)kolonijalizovali.

Privredni sistem Kine, koji više od 40 godina ima samo neprekidni rast, a od toga čitav niz godina i najveći rast na svetu, s perspektivama daljeg rasta dokle misao racionalno može da dosegne, dokazao je ispravnost svih ekonomskih politika i primenjenih rešenja. Bolesna društva i dalje raspravljaju kao da planine činjenica nisu pred njihovim očima, a zdrava društva se preispituju i uče od boljih.

O nekoliko tema i rešenja izneću nešto detaljniju argumentaciju.

Tržište i državna regulacija

Na iskustvima SFRJ u kojoj je pre Kine (i to 15 godina ranije) uočen značaj tržišta i u socijalističkoj ekonomiji, Kina je napravila sistem u kome tržište ima odlučujući značaj. Na taj način je obezbedila konkurentnost i pravilnu raspodelu investicija kao dragocene smernice koje samo tržište može da pruži. Istovremeno je državnom regulacijom sprečila loše posledice koje tržište nužno produkuje – monopole, dominantan uticaj najbogatijih na državne politike, uništavanje ili potčinjavanje malih i srednjih preduzeća velikim koncernima, raubovanje prirodnih resursa i slično.

Kao ilustraciju, navešću aktuelan primer u Kini, u kome se zahteva od svih najmoćnijih kompanija da se u svojoj delatnosti ograniče samo na osnovnu delatnost, a da se povuku iz svih drugih oblika poslovanja. U javnosti je prisutan zahtev prema sistemu „Alibaba“ i multimilijarderu Džeku Ma, ali se potpuno isti zahtev i jednovremeno odnosi i na velike državne kompanije.

U čemu je problem? Velike kompanije u svojim novčanim tokovima uvek imaju deo sredstava koji tek treba da isplate svojim partnerima i dobavljačima. Oni na taj način raspolažu beskamatnim novcem. Ta sredstva kompanije koriste za pozajmice trećim licima uz kamatu, i time konkurišu bankama i drugim finansijskim organizacijama. I to bez ikakvih obaveza rezervisanja dela novca zbog sigurnosti sistema (i drugim zahtevima) koje Narodna banka Kine traži od finansijskih organizacija. Na taj način oni su u stvari nelojalna konkurencija finansijskim organizacijama. Ostvaruju enormni profit izbegavanjem svih pravila u toj oblasti, a onda se pojavljuju na tržištu svoje osnovne delatnosti s prednošću koju druge kompanije nemaju.

U drugom delu, veliki sistemi počinju da se bave drugim delatnostima koristeći svoju ogromnu moć, i finansijsku i operativnu, i mogućnost da netržišno na kraći rok obaraju cene i tome slično, gde u konkurenciji s privrednicima kojima je to osnovna delatnost, koristeći sve te nelojalne prednosti (uključujući i manipulaciju potiskivanjem prikazivanja proizvoda drugih kompanija na svojim prestižnim platformama) preuzimaju poslove, zapravo gušeći pravu konkurenciju u čitavom nizu delatnosti.

Sa stanovišta velike kompanije to je dobro jer ona ostvaruje ogromne profite, ali sa stanovišta privrednog sistema u celini to nije dobro, zato što se na srednji rok gubi produktivnost i društvu nanosi veća šteta od koristi. Ili iznošenje novca u inostranstvo. To je pod velikom kontrolom i u značajnoj meri ograničeno, bez obzira na to koliko je kompanija moćna, ili koliko je pojedinac bogat. Sistem dozvoljava da se živi veoma luksuzno, ali najveći deo bogatstva ili neto dobiti se mora investirati. Može i u inostranstvo, ali svaka investicija podleže kontroli i odobrenju. Upravo zato da bi se novac koristio za razvoj, a ne za gomilanja u poreskim rajevima i za lični prestiž.

Milijarderi su uključeni u proces donošenja propisa, ali će biti prihvaćen samo onaj predlog koji vodi računa o celini privrednog sistema. I obrnuto, ako je velika kompanija pod nelegalnim udarom iz inostranstva, država će stati u odbranu takve kompanije (primer „Huaveja“). Sistem je oštar, ali fer. I ono što je najvažnije, ne uzrokuje devijacije karakteristične za nekontrolisana tržišta, koja se tobože samoregulišu, pa zato i nema „nužnih“ periodičnih recesija. Posle kojih su siromašni još siromašniji, a bogati još bogatiji.

Državno i privatno vlasništvo

U privredi Kine državne kompanije čine oko trećine te privrede. Privatno je dominantno. Ali je država zadržala odlučujući uticaj u energetici, bankarstvu, spoljnoj trgovini, građevinarstvu, rudarstvu. I obrnuto, tamo gde su nove tehnologije, a naročito u oblasti srednjih i malih preduzeća, sve je privatno.

Postoji privatni kapital i u bankarstvu, ali nije dominantan. I kako Kina jača, tako su pravila koja regulišu strana ulaganja u banke sve liberalnija. Sve četiri najveće banke u Kini su u većinskom državnom vlasništvu. Ta struktura vlasništva omogućava da banke prate potrebe privrede, a da istovremeno sredstva ne ostaju u „slamaricama“ i da se razvija zdrava konkurencija među bankama. Uzgred rečeno, štednja u Kini iznosi neverovatnih 25.000 milijardi dolara.

Njihova verzija našeg „Energoprojekta“ (naravno, mnogostruko većeg od „Energoprojekta“ iz najboljih dana) u državnom je vlasništvu. I, slobodnije rečeno, „hara“ po svetu dobijajuću projekte na svim meridijanima. Pored toga što je postojanje velikih kompanija neophodno za realizaciju značajnih infrastrukturnih projekata, državno vlasništvo u građevinarstvu je važno i zbog stanogradnje, kako bi se održao osnovni smisao – da ljudi imaju krov nad glavom, a ne da se maksimalizuje profit i da cene stanova budu toliko visoke da mladi ne mogu da obezbede sebi mesto za život.

„Huavej“ je privatna kompanija. I to isključivo u rukama zaposlenih (morate biti zaposleni u „Huaveju“ da biste imali pravo da kupite akcije). I kada Zapad nelojalnim merama pokuša da uguši razvoj konkurentnijeg „Huaveja“ – država punim kapacitetom stane iza te kompanije. Ne da nema antagonizma između države i privatnog vlasništva nego postoji puna sinergija u cilju postizanja optimalnih rezultata.

Zanimljiv je inače detalj da je „Huavej“, s obzirom na to da dosta mladih nema akcije (neće niko da ih proda od starijih zaposlenih koji su ih stekli od osnivanja), odlučio da napravi svoju kompaniju za stanogradnju i izgradi 25.000 stanova za svoje zaposlene koji nemaju rešeno stambeno pitanje (upravo su to oni koji nemaju akcije) po ceni koja je za 50 odsto niža od tržišne. Očigledno je da se produktivnost zasniva na solidarnosti, sigurnosti, lojalnosti, a ne na strahu od toga da li će se dobiti otkaz.

Upravljanje

Uočavajući veliku složenost savremenih društava i zbog toga nemogućnost da vlada uspešno vodi sve poslove, Kina je podelila ceo segment na tri velika dela: strateška pitanja, operativna pitanja, i upravljanje državnim kompanijama. U nadležnosti vlade su ostala operativna pitanja, dok je odlučivanje o strateškim pitanjima i upravljanje državnim kompanijama preneto na posebne institucije. Rešenje je genijalno i neverovatno je da o tome na našim fakultetima ne postoji bilo kakav, a kamoli obavezni kurs.

Naravno da vlada nema vremena da se posveti strateškim pitanjima. I naravno da nije dobro da vlada koja donosi propise istovremeno upravlja i državnim kompanijama. I obrnuto, tako rasterećena vlada ima puni kapacitet da se posveti izuzetno složenim pitanjima, kojim merama, prema kojim subjektima, u kom regionu …, postići željene rezultate. Istovremeno, saznanja vlade predstavljaju pravu proveru u praksi i strategije razvoja zemlje u celini i strategije razvoja koje donose kompanije, a koje nadzire posebno telo.

Primera radi, upravo sada je vlada u Kini donela nove propise o načinu kontrole raspolaganja imovinom državnih kompanija. Proces je živ i neprekidno se razvija u saradnji svih institucija koje donose odluke, i istovremeno su jedna drugoj prirodni „nadzorni organ“. Niti onaj ko donosi strateške odluke može da predlaže nešto što nije moguće operacionalizovati, niti vlada može da zanemari strateške ciljeve u svim oblastima koji su postavljeni. Vlada ne može da kadrira i određuje planove razvoja državnim kompanijama, ali i one moraju da se odgovorno ponašaju u skladu s odlukama vlade i strateškim ciljevima.

Putokazi

Srbija treba da, na jedan paradoksalan način, iskoristi to što je neokolonija, kada se steknu uslovi za kreiranje sopstvene strategije. Svi načini na koje nas Zapad drži u tom položaju jasno ukazuju koje strateške „kote“ treba u procesu oslobađanja osvojiti. Na taj način nam je odmah, u kontri, definisano pedesetak tačaka budućeg koncepta razvoja. Samo oslobađanje je već razvoj. Tome treba dodati putokaze iz iskustva Kine (i naravno svih drugih uporednih iskustava tog kvaliteta) koji omogućavaju brzo koncipiranje još tridesetak strateških odluka.

Za kvalifikovane ljude koji zaista poznaju stanje u raznim oblastima u Srbiji, kakve su realne mogućnosti postojećih sistema, s prethodno navedenim, uopšte neće biti velikih dilema kod prvog osmišljavanja čuvenog pitanja „šta da se radi“. Problemi jesu i značajni i opasni, ali su sagledivi. I rešenja su saglediva, i zbog toga stanje u Srbiji nije crno. Ako se izvučemo iz žablje perspektive i pogledamo na pravu stranu.

 

Autor Branko Pavlović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić

 

Izvor Pečat, 26. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u