F. Belmonte: Da li se u EU stvara osovina Pariz-Rim?

Možda je rano govoriti o osovini Pariz-Rim, ali nema nikakve sumnje da će EU kroz tranzicioni period, posle odlaska Angele Merkel, voditi dvojac Makron-Dragi

U godini kada nemačka kancelarka Angela Merkel izlazi sa političke scene, francuski predsednik Emanuel Makron plete mrežu sa Španijom i posebno sa Italijom za uspostavljanje novog odnosa snaga unutar EU. Istorija nas uči da su evropske integracije bili produbljene svaki put kada su Pariz i Rim bili u savršenom saglasju: prvi put je plod tog savezništva bila Evropska ekonomska zajednica (EEZ), drugi put Evropska unija, a ovaj put je igri temelj suverene i federalne EU.

U dugoj istoriji francusko-italijanskih odnosa sintonija između Makrona i Dragija može da se poredi samo sa prijateljstvom Robera Šumana i Alčida De Gasperija i saučesništvom Fransoa Miterana i Betina Kraksija. Nije slučajno da su direktni rezultati ta dva srećna perioda u francusko-italijanskim odnosima bili temelji za stvaranje EEZ, odnosno EU.

Klemen Bon, desna ruka francuskog šefa države, tokom nedavne posete Rimu bez okolišanja je rekao da je izjava premijera Marija Dragija da „nema suvereniteta u samoći“ probudila veliku nadu među Evropljanima. U tom kontekstu je Makronu veoma stalo da bude prvi zvaničnik koga će novi italijanski premijer Dragi videti uživo.

U poslednje dve nedelje Večnim gradom su prodefilovali francuski ministar ekonomije Bruno Le Mer, šef diplomatije Žan-Iv Le Drijen i pomenuti Bon. Svi sa jednim zadatkom: pripremiti teren za samit dvojice lidera i potpisivanje sporazuma po ugledu na francusko-nemački iz 1963. godine. Taj dokument bi trebalo da overi novi strateški savez dve države i okretanje stranice u odnosima koji su bili prilično turbulentni u bližoj i daljoj prošlosti.

Novo evropsko deljenje karata

Možda je rano govoriti o osovini Pariz-Rim, ali nema nikakve sumnje da će EU kroz tranzicioni period, posle odlaska Angele Merkel, voditi dvojac Makron-Dragi. Simbioza između dve strane Alpa bi trebalo da ima svoju kulminaciju u prvoj polovini 2022. godine kada će Francuska predsedavati Evropskom unijom.

Relacije između Berlina i Pariza su zahladnele na nekoliko koloseka: od realizacije reformske agende u institucijama EU, preko odnosa sa Rusijom, Turskom, Kinom i SAD do zajedničkih projekata poput tzv. SCAF (Système de combat aerien du futur), vrednog preko 100 milijardi evra u koji Pariz želi da uključi Rim i Madrid.

Novo pozicioniranje u EU je dobrim delom prouzrokovano najavama da će naslednici Merkelove u Berlinu dati prednost jačanju odnosa sa SAD nauštrb nemačko-francuske osovine. Pojava Dragija na italijanskom i evropskom političkom nebu je omogućila Makronu da zaigra na preraspodelu karata u Evropskom parlamentu i unutar Evropskog saveta.

Uspostavljanje francusko-italijanske osovine po pitanjima privrednog oporavka EU i jačanja evropskog suvereniteta je prvi ozbiljniji pokušaj da Unija napravi epohalni zaokret od rigorozne ka neokejnzijanskoj ekonomskoj politici. „Nedopustivo je da SAD finansiraju lansiranje svoje ekonomije a da EU tapka u mestu. Moramo apsolutno da ubrzamo korak“, rekao je Le Mer posle susreta sa svojim italijanskim kolegama Frankom i Đorđetijem.

Zajednički dug

Francuska i Italija žele da iskoriste tzv. Hamiltonov momenat, odnosno da stvaranje zajedničkog duga na nivou EU proizvede sličan efekat kao što je kreiranje zajedničkog javnog duga 13 američkih država imalo za federalizaciju SAD na kraju 18. veka. Do pre par godina je bilo nezamislivo da Evropska centralna banka interveniše i zaštiti ekonomije države članica, a tek je deo političke fantazije bilo stvaranje zajedničkog duga.

Makron je u potpunosti prisvojio Dragijev koncept o „dobrom i zlom dugu“ dok je bivši predsednik Evropske centralne banke „zagrlio“ ideju „snažne i suverene EU“. Francuski predsednik i italijanski premijer imaju nameru da nastave rad na fiskalnoj harmonizaciji EU i stvaranju bankarske unije. Conditio sine qua non da bi se ti planovi realizovali je promena mehanizma odlučivanja unutar institucija EU, odnosno ukidanje konsenzusa i uvođenje kvalifikovane većine kao načina donošenje odluka.

Italija, treća zemlja po veličini i ekonomskoj moći u EU, apsolutno je neophodna Francuskoj u prekomponovanju odnosa sa Nemačkom, imajući u vidu supremaciju Berlina. Makron, kao i njegovi prethodnici u Jelisejskoj palati, ima ambiciju da bude na ravnoj nozi sa nemačkim kancelarom, ali mu nedostaju osnovni preduslovi: Francuska je u poslednjih par decenija akumulirala veliki zaostatak za Nemačkom u ekonomskim i finansijskim parametrima. Bez jakih saveznika u EU, Pariz je osuđen da bude „mlađi“ partner u francusko-nemačkom braku i pored „force de frappe“ i stolice u Savetu bezbednosti UN kojima raspolaže.

Zajednički interes Francuske i Italije se ogleda o uspešnoj realizaciji oporavka i lansiranja ekonomije kroz efikasno povlačenje sredstava iz „recovery“ fonda. Po mnogima, to je poslednja prilika za Francusku a posebno za Italiju da uhvati priključak sa najrazvijenijim zemljama u novim digitalnim i zelenim tehnologijama. Nije slučajno da je novi premijer Dragi uspostavio novo Ministarstvo za ekološku tranziciju po ugledu na francusko.

Odi et amo

Odnos između Italije i Francuske oduvek je bio ispunjen protivrečnostima i dualizmom: ljubav i mržnja, savezništva i izdaje, prijateljstva i rivalstva, strast i nezainteresovanost. Ako je genijalni Džordž Bernard Šo govorio da su Englezi i Amerikanci dva naroda podeljena istim jezikom, za Italijane i Francuze bi mogli reći da su dva naroda podeljena istim manama.

U zavisnosti od istorijske epohe menjali su se sentimenti, ciljevi i relacije. Francuska se ponašala uvek kao sestra tutorka prema Italiji. Odatle dolazi i asimetričan odnos: Italijani su se divili i zavideli komšijama na državi, a Francuzi su bili opčinjeni individualnošću i kreativnošću suseda. Nismo daleko od istine ako kažemo da su Italijani udarili temelje modernoj Francuskoj: Katarina i Marija de Mediči, kardinal Mazaren, odnosno Mazarin, Napoleon Bonaparta, Leon Gambeta samo su najpoznatiji italijanski graditelji francuskog „grandeura“.

S druge strane, Francuzi su omogućili Italijanima da se ujedine, prvo pobedama a onda porazima. Bez vojske Napoleona III koja je porazila austrougarsku armiju u bitkama kod Mađente i Solferina, ne bi bilo „Risorđimenta“ (naziv za italijansko ujedinjenje), baš kao što ni Rim ne bi postao glavni grad Italije da Francuze nisu potukli Prusi kod Sedana 1870. godine.

Kolonijalna Francuska je ponizila Italiju 1881. godine kada joj je „uzela“ ispred nosa Tunis i pored toga što je italijanska zajednica bila mnogo brojnija od francuske. Pariz je na Berlinskoj konferenciji 1884. i 1885. godine, kada su evropske države delile međusobno Afriku, isposlovao da Rimu ne pripadne ništa. Pomagali su i Etiopljanima u Prvom italijansko-abisinskom ratu i ismejavali italijanske premijere predstavljajući ih na karikaturama kao Bizmarkove sobare koji Čeličnom kancelaru čiste čizme. Tadašnji premijer Frančesko Krispi se toliko naljutio da je uveo dodatne carine na francusku robu.

Pre Prvog svetskog rata, Francuska je bila republika sa liberalnim vladama a Italija monarhija sa konzervativnim režimom. Međutim, tokom Velikog rata, Italijani bez pomoći Francuza ne bi uspeli da se oporave posle katastrofalnog poraza na Kaporetu i da zadrže austrijske i nemačke snage na severu zemlje. Između dva svetska rata odnosi su dodatno zaoštreni jer su na jednoj strani bili fašisti a na drugoj socijalisti i radikali. Rečenica francuskog ambasadora u Rimu, Andrea Fransoa Ponsea, posle italijanske objave rata Francuskoj 1940. godine, „zabili ste nam nož u leđa“ ušla je u istorijske čitanke.

Ah, ti Italijani

Kada je u proleće 1945. godine utihnulo oružje, Francuzi i Italiani su imali najbolje odnose jer su dva premijera i lidera, Šuman i De Gasperi, pričali i razmišljali na nemačkom koji su govorili kao maternji. Na tom prijateljstvu će biti postavljeni temelji današnje EU, a da su njih dvojica ostali duže na vlasti verovatno bi Francuska i Italija danas imali zajednički nuklearni arsenal.

S povratkom Šarla De Gola na glavnu pozornicu dolazi do zahlađenja. Za nadmenog generala Italija je bila zanemarljiv partner. De Golova poštapalica „Ah, ti Italijani“(„Ah, Les Italien…“) postala je sinonim nipodaštavanja „rođaka“ s druge strane Alpa. U Parizu nisu svarili dvostruku igru italijanskog naftnog kolosa „Eni“ koji je finansirao Front nacionalnog oslobođenja u Alžirskom ratu za nezavisnost. De Gol i njegovi naslednici su odgovorili tako što su sprečili „Fijat“ da kupi „Sitroen“, a zatim su priskočili u pomoć Moameru el Gadafiju naoružavajući njegovu armiju koja je proterala iz Libije 20 hiljada Italijana. U originalnoj ideji Valeri Žiskara D’Estena nije bilo mesta za Italiju u grupi najrazvijenijih država sveta (sredinom sedamdesetih), samo zahvaljujući insistiranju Vašingtona, Rim je ušao u G7.

Od dolaska Miterana na čelo Pete republike odnosi se poboljšavaju. Betino Kraksi se iskreno divio Miteranu i pokušavao je da primenjuje njegove političko-ekonomske recepte u Italiji. Miteran je uživao toliko veliki ugled da mu niko nije zamerio primenu tzv. Miteranove doktrine po kojoj su italijanski teroristi sa levice dobijali utočište i zaštitu u Francuskoj.

Širak i Berluskoni nisu mogli očima da se vide, između ostalog i zato što je Širak lično sprečio ulazak „Medijaseta“ na francusko tržište, dok je odnos Sarkozija i Berluskonija bio potpuno neiskren i rivalski.

Ideja o suverenitetu

Relacije dve zemlje su pale na najnižu tačku tokom prve vlade Đuzepea Kontea u kojoj su dominirali Mateo Salvini i Luiđi Di Majo. Spustile su se na toliko niske grane da je Ke d’Orsej u jednom trenutku vratio ambasadora Kristijana Masea u Pariz na konsultacije zbog podrške tadašnjih lidera Pokreta pet zvezda vođama Žutih prsluka i upotrebe uvredljivog rečnika na račun Francuske.

Paradoksalno, dok su politički odnosi Italija i Francuske uvek bili podložni naglim promenama, podmetanjima, podvalama, malim i velikim izdajama, ekonomske, trgovinske, kulturne, prijateljske i porodične veze bile su u stalnom usponu. Prema grubim procenama, preko 6.000.000 Francuza ima italijanske korene, što će reći svaki deseti Francuz ima u svom porodičnom stablu direktnog pretka Italijana.

Dakle, u stošezdesetogodišnjoj istoriji odnosa Francuske i Italije, u Parizu i Rimu samo dva puta, do sada, imali smo lidere koji su se međusobno razumeli i poštovali. Prvi par su bili De Gasperi i Šuman, očevi osnivači EU, drugi tandem je bio Kraksi i Miteran, kreatori Jedinstvenog akta koji je otvorio put ka transformaciji Evropske ekonomske zajednice u Evropsku uniju. Makron i Dragi bi mogli da budu treći dvojac s misijom da otškrinu vrata realizacije ideje o „suverenitetu EU“ i federalizaciji Unije, potvrđujući pravilo da svaki put kada se Pariz i Rim udruže cela Evropa profitira.

 

Autor Franko Belmonte

 

Naslovna fotografija: consilium.europa.eu

 

Izvor oko.rts.rs, 25. mart 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u