Vreme je za novi koncert velikih sila (1)

Najbolje sredstvo za promociju stabilnosti u 21. veku bio bi svetski koncert velikih sila po uzoru na Evropski koncert iz 19. veka Imao bi šest članica: Kinu, Evropsku uniju, Indiju, Japan, Rusiju i SAD

Međunarodni sistem nalazi se na istorijskoj raskrsnici. Kako Azija nastavlja svoj ekonomski uspon, dva veka zapadne dominacije svetom – Pax Britannica i Pax Americana – približavaju se svom kraju. Zapad gubi ne samo svoju materijalnu dominaciju, nego i svoj ideološki zamah. Širom sveta, demokratije postaju žrtve neliberalnog i populističkog razdora, dok rastuća Kina, uz pomoć svadljive Rusije, nastoji da se suprotstavi autoritetu Zapada i republikanskim pristupima domaćem i međunarodnom upravljanju.

Predsednik Džo Bajden je posvećen renoviranju američke demokratije, obnavljanju američkog vođstva u svetu i obuzdavanju pandemije koja je imala razorne posledice po građane i ekonomiju. Ali Bajdenova pobeda bila je tesna, a besni populizam i neliberalna iskušenja neće tek tako nestati ni sa jedne strane Atlantika. Štaviše, čak i ukoliko zapadne demokratije prevaziđu polarizaciju, pobede neliberalizam i ostvare ekonomski uspeh, sve to neće sprečiti nastupanje sveta koji je multipolaran i ideološki raznovrsan.

Istorija jasno daje do znanja da takvi periodi burnih promena donose velike opasnosti. Zapravo, nadmetanja velikih sila povodom hijerarhije i ideologije redovno dovode do velikih ratova. Izbegavanje ovog ishoda zahteva trezveno priznanje da liberalni poredak predvođen Zapadom, koji je nikao iz ruševina Drugog svetskog rata, ne može garantovati stabilnost sveta u 21. veku. I tako kreće potraga za održivim i efektivnim rešenjem za budućnost.

Uključivost i neformalnost

Najbolje sredstvo za promociju stabilnosti u 21. veku je svetski koncert velikih sila. Kao što je istorijski demonstrirano Evropskim koncertom sila iz 19. veka – a činili su ga Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Rusija, Pruska i Austrija – upravljačka grupa vodećih zemalja može da obuzda geopolitičko i ideološko nadmetanje koje je prateći element multipolarnosti.

Koncerti imaju dve karakteristike koje ih čine prikladnim za nastajući svetski poredak: političku uključivost (inkluzivnost) i proceduralnu neformalnost. Uključivost koncerta podrazumeva to da on okuplja geopolitički uticajne i moćne države koje bi morale da budu za stolom, bez obzira na tip režima koji u njima postoji. Na taj način se u velikoj meri razdvajaju ideološke razlike od pitanja međunarodne saradnje. Neformalnost koncerta obezbediće izbegavanje procedura i sporazuma koji se mogu izvršno nametati, što će koncert učiniti različitim od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

SB UN se prečesto pretvara u javni forum za nadmetanje, a redovno je paralisan nesuglasicama stalnih članica sa pravom veta. Za razliku od toga, koncert pruža privatnu atmosferu koja kombinuje izgradnju konsenzusa sa laskanjem i laktanjem – što je neizostavno jer će velike sile istovremeno imati i podudarne i suprotstavljene interese. Pružanjem platforme za iskren i neprekidan strateški dijalog, svetski koncert realistično može da utiša i sredi neizbežne geopolitičke i ideološke razmirice.

Zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Njujork, 26. februar 2019. (Foto: Reuters/Shannon Stapleton)
Zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Njujork, 26. februar 2019. (Foto: Reuters/Shannon Stapleton)

Svetski koncert bilo bi konsultativno telo, a ne telo koje donosi odluke. Ono bi rešavalo nastajuće krize, istovremeno garantujući da urgentna pitanja ne potisnu ona strateški važna, usmeravajući dijalog ka reformi postojećih normi i institucija. Ova upravljačka grupa bi pomogla pri stvaranju novih pravila i izgradnji podrške za kolektivne inicijative, ali bi operativna pitanja – poput razmeštanja mirovnih snaga, upućivanja pandemijske pomoći ili zaključivanja novih klimatskih sporazuma – prepustila Ujedinjenim nacijama i drugim postojećim telima.

Stoga bi koncert detaljno pripremio odluke koje bi potom mogle da se preuzmu i implementiraju drugde. On bi bio smešten na vrhu i podržavao, a ne zamenjivao, postojeću međunarodnu arhitekturu, i to održavanjem dijaloga koji već sada postoji. Ujedinjene nacije su previše velike, previše birokratizovane i previše formalizovane. Samiti G-7 ili G-20 na koje se lideri poslovično doleću mogu da budu korisni, ali i u svojim najboljim izdanjima bivaju potpuno neadekvatni – delimično jer se previše truda usmerava na cepidlačenje oko završnog dokumenta umesto na detaljne, smirene razgovore. Telefonski razgovori između šefova država, ministara spoljnih poslova i savetnika za nacionalnu bezbednost previše su epizodni i prečesto su preuski u tematskom smislu.

Postizanje konsenzusa velikih sila povodom međunarodnih normi kojim se vode donosioci odluka, prihvatanje liberalnih i neliberalnih vlada kao legitimnih, promocija zajedničkog pristupanja krizama – Evropski koncert oslanjao se na ove važne inovacije kako bi sačuvao mir u multipolarnom svetu. Učeći iz lekcija svog devetnaestovekovnog prethodnika, svetski koncert 21. veka mogao bi da učini isto. Koncertima nedostaje sigurnost, predvidivost i izvršnost savezništava i drugih formalizovanih sporazuma.  Ali pri izradi mehanizama za očuvanje mira u geopolitičkim tokovima, kreatori politike bi trebalo da teže ka onome što je moguće i izvodljivo, a ne ka onome što je poželjno ali nemoguće.

Svetski koncert za 21. vek

Svetski koncert sastojao bi se od šest članica: Kine, Evropske unije, Indije, Japana, Rusije i Sjedinjenih Država. Demokratije i nedemokratije imale bi jednak tretman, a merilo članstva bili bi moć i uticaj, a ne vrednosti ili tip režima. Članovi koncerta bi zajedno predstavljali oko 70 odsto svetskog BDP-a i vojnih izdataka. Uključivanje ovih šest teškaša u koncert dalo bi mu geopolitičku težinu, i sprečilo da se pretvori u nefunkcionalni klub za ćaskanje.

Članice bi slale stalne predstavnike najvišeg diplomatskog ranga u stalni štab svetskog koncerta. Iako ne bi bile formalni članovi koncerta, četiri regionalne organizacije – Afrička unija, Arapska liga, Asocijacija nacija Jugoistočne Azije (ASEAN) i Organizacija američkih država (OAS) – imale bi stalne delegacije pri štabu koncerta. Ove organizacije bi pružile svojim regionima predstavljanje i sposobnost da pomognu oblikovanje agende koncerta. Kada bi diskutovale o pitanjima koja se odnose na ove regione, članice koncerta bi pozvale delegacije iz ovih tela, kao i odabranih država, da učestvuju na sastancima. Na primer, ukoliko bi članice koncerta razmatrale neki spor na Bliskom Istoku, mogle bi da zahtevaju učešće Arapske lige, njenih relevantnih članica i drugih involviranih strana, poput Irana, Izraela ili Turske.

Svetski koncert bi se klonio kodifikovanih pravila, oslanjajući se umesto toga na dijalog u cilju izgradnje konsenzusa. Kao i Evropski koncert, privilegovao bi teritorijalni status kvo i pogled na suverenitet koji isključuje – osim u slučajevima međunarodnog konsenzusa – upotrebu vojne snage i drugih alata prinude u cilju promene postojećih granica ili svrgavanja režima. Ova relativno konzervativna osnova ohrabrila bi učešće svih članica. Istovremeno, koncert bi pružio idealnu priliku za diskutovanje o uticaju globalizacije na suverenitet i potencijalnoj potrebi da se uskrati imunitet suverenosti državama koje se upuštaju u određene neprihvatljive aktivnosti. Te aktivnosti mogle bi da uključuju vršenje genocida, skrivanje ili sponzorisanje terorista ili drastično pogoršanje klimatskih promena uništavanjem prašuma.

Secretary of State Antony J. Blinken and National Security Advisor Jake Sullivan meet with CCP Director of the Office of the Central Commission for Foreign Affairs Yang Jiechi and State Councilor Wang Yi, in Anchorage, Alaska, on March 18, 2021. [State Department photo by Ron Przysucha/ Public Domain]
Američko-kineski razgovori u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: State Department photo by Ron Przysucha/Public Domain)
Svetski koncert bi stoga akcenat stavio na dijalog i konsenzus. Upravljačka grupa bi takođe priznala da se velike sile u multipolarnom svetu vode realističkim brigama o hijerarhiji, bezbednosti i kontinuitetu režima, čineći neslaganja neizbežnim. Članovi bi zadržali pravo da preduzimaju unilateralne akcije, samostalno ili kroz koalicije, kada smatraju da su im ugroženi vitalni interesi. No, direktni strateški dijalog bi iznenadne poteze učinio manje uobičajenim, a unilateralne akcije, u idealnom slučaju, manje učestalim. Regularne i otvorene konsultacije između Moskve i Vašingtona, na primer, mogle bi da doprinesu smanjivanju frikcija povodom uvećanja NATO. Kini i Sjedinjenim Državama je bolje da direktno komuniciraju o Tajvanu nego da, zanemarujući ovo pitanje, rizikuju vojnu nezgodu u Tajvanskom moreuzu ili provokacije koje bi mogle da uvećaju tenzije.

Svetski koncert bi takođe učinio da jednostrani potezi velikih sila predstavljaju manji problem. Sukobi interesa teško da bi nestali, ali nova platforma posvećena isključivo diplomatiji velikih sila pomogla bi da se ovim konfliktima lakše upravlja. Iako bi članice, u principu, podržavale svetski poredak regulisan normama, takođe bi usvojile realistična očekivanja o granicama saradnje i jasno istakle međusobne razlike. Tokom koncerta iz 19. veka, njegovi članovi često su upadali u tvrdoglava neslaganja, na primer povodom toga kako reagovati na liberalne pobune u Grčkoj, Napulju i Španiji. Ali su obuzdavali svoje razlike kroz dijalog i kompromis, vraćajući se na bojište tek sa Krimskim ratom 1853. godine, i to tek nakon što su revolucije iz 1848. godine iznedrile destabilizujuće struje nacionalizma.

Svetski koncert pružio bi svojim članicama širok manevarski prostor po pitanju domaćeg upravljanja. One bi se praktično složile da se ne slažu u pitanjima demokratije i političkih prava, sprečavajući da razlike po ovom pitanju otežavaju međunarodnu saradnju. Sjedinjene Države i njihovi demokratskih saveznici ne bi prestali da kritikuju neliberalizam u Kini, Rusiji i bilo gde drugde, niti bi se odrekli svojih nastojanja da šire demokratske vrednosti i prakse. Naprotiv, nastavili bi da koriste svoj glas i uticaj u odbrani univerzalnih političkih i ljudskih prava. Istovremeno, Kina i Rusija bile bi slobodne da kritikuju domaće politike demokratskih članica koncerta, kao i da javno promovišu sopstvenu viziju vladavine. Ali koncert bi takođe radio i na postizanju zajedničkog razumevanja povodom toga šta predstavlja neprihvatljivo mešanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja. Shodno tome, takvo ponašanje bi trebalo izbegavati.

Najbolja šansa

Uspostavljanje svetskog koncerta bi nesumnjivo predstavljalo korak unazad u projektu liberalizacije pokrenutom od strane demokratskih država nakon Drugog svetskog rata. Ciljevi predložene upravljačke grupe imaju skromne standarde u poređenju sa dugotrajnim ciljem Zapada da proširi republikansku vladavinu i globalizuje liberalni poredak. Bez obzira na sve to, ovo umanjivanje očekivanja je neizbežno kada se imaju u vidu geopolitičke realnosti 21. veka.

Međunarodni sistem će istovremeno ispoljavati karakteristike bipolarnosti i multipolarnosti. Postojaće dva konkurenta jednake snage – Sjedinjene Države i Kina. Za razliku od Hladnog rata, međutim, ideološko i geopolitičko nadmetanje između njih neće obuhvatiti ceo svet. Naprotiv, EU, Rusija, Indija, kao i druge velike države poput Brazila, Indonezije, Nigerije, Turske i Južne Afrike, verovatno će naizmenično igrati na kartu saradnje sa jednom supersilom protiv druge i obrnuto, nastojeći da očuvaju značajan nivo autonomije. I Kina i Sjedinjene Države takođe će verovatno ograničiti svoju angažovanost u nestabilnim zonama manjeg strateškog interesa, prepuštajući drugima – ili ne prepuštajući nikome – da upravljaju potencijalnim konfliktima. Kina je dugo bila dovoljno pametna da drži političku distancu od udaljenih zona sukoba, dok su Sjedinjene Države, koje se trenutno povlače sa Bliskog istoka i Afrike, tu lekciju savladale na teži način.

Vojna osoblja američke vojske i Narodnooslobodilačke armije Kine tokom ceremonije zatvaranja vežbe za upravljanje katastrofama u blizini Nanđinga (Kina), 17. novembar 2018. (Foto: Reuters/Aly Song)
Vojna osoblja američke vojske i Narodnooslobodilačke armije Kine tokom ceremonije zatvaranja vežbe za upravljanje katastrofama u blizini Nanđinga (Kina), 17. novembar 2018. (Foto: Reuters/Aly Song)

Međunarodni sistem 21. veka stoga će asocirati na onaj iz devetnaestovekovne Evrope, u kojem su postojale dve glavne sile – Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija, i tri sile nižeg ranga – Francuska, Pruska i Austrija. Glavni cilj Evropskog koncerta bilo je očuvanje mira među članicama kroz uzajamnu posvećenost teritorijalnom sporazumu postignutom na Bečkom kongresu 1815. godine. Ovaj pakt je počivao na poverenju i zajedničkom osećanju dužnosti, a ne na ugovornom odnosu. Bilo koja akcija neophodna za nametanje poštovanja uzajamnih obaveza, „namerno je“, kako to navodi britanski memorandum, „prepuštena konkretizaciji datog momenta i slučaja“. Članice koncerta prepoznavale su svoje konkurentne interese, naročito na periferiji Evrope, ali su nastojale da upravljaju svojim razlikama i spreče ih da ugroze solidarnost grupe. Ujedinjeno Kraljevstvo, na primer, protivilo se austrijskom predlogu intervencije protiv liberalnog ustanka u Napulju 1820. godine. Uprkos tome, britanski ministar spoljnih poslova lord Keslri (Castlereagh) na kraju je udovoljio planovima Austrije, pod uslovom da je ona „spremna da pruži svaku razumnu garanciju da njeni pogledi nisu usmereni ka teritorijalnom uvećanju protivno terotirojalnom sistemu Evrope“.

Svetski koncert, poput Evropskog koncerta iz 19. veka, prilagođen je promociji stabilnosti u uslovima multipolarnosti. Članice koncerta svesno ograničavaju svoje članstvo na upravljiv nivo. Njegova neformalnost pruža mogućnost prilagođavanja promenljivim okolnostima i ublažava nepoverljivost sila koje nisu sklone potpisivanju obavezujućih sporazuma. U uslovima rastućeg populizma i nacionalizma, rasprostranjenih u 19. veku, kao i danas, moćne države preferiraju labavija udruživanja i diplomatsku fleksibilnost u odnosu na fiksirane formate i obaveze. Nije slučajnost to što se velike države već okreću ka kontakt grupama nalik na koncerte kako bi izašle na kraj sa teškim izazovima. Primeri uključuju šestostrane pregovore o nuklearnom programu Severne Koreje, P5+1 koaliciju koja je ispregovarala Iranski nuklearni sporazum, Normandijski klub koji pokušava da iznađe diplomatsko rešenje sukoba u istočnoj Ukrajini… Koncert se može shvatiti kao trajna kontakt grupa sa globalnim delokrugom.

Osim toga, 21. vek biće politički i ideološki raznovrsan. U zavisnosti od trajektorije populističkih pobuna na Zapadu, pitanje je da li će liberalne demokratije biti u stanju da se održe. Ali isto se odnosi i na neliberalne režime. Moskva i Peking kod kuće vladaju sve čvršćom rukom, umesto da se otvore. Stabilnu demokratiju je teško pronaći na Bliskom Istoku i u Africi. Zapravo, globalno gledano, demokratija je u opadanju, a ne u napredovanju – što je trend koji će se nastaviti. Međunarodni poredak koji sledi moraće da ostavi prostor za ideološku raznovrsnost. Koncert poseduje neophodnu neformalnost i fleksibilnost za tako nešto jer jasno odvaja pitanja unutrašnje vladavine od onih koja se tiču međunarodnog timskog rada. Tokom 19. veka, upravo ovaj uključujući pristup kad je u pitanju tip režima omogućio je dvema liberalizujućim silama – Ujedinjenom Kraljevstvu i Francuskoj – da sarađuju sa Rusijom, Pruskom i Austrijom, trima zemljama rešenim da brane apsolutističku monarhiju.

Konačno, neadekvatnost trenutne međunarodne arhitekture nameće potrebu za svetskim koncertom. Rivalitet između Sjedinjenih Država i Kine se kreće ka tački usijanja, svet pati od razorne pandemije, klimatske promene se pogoršavaju, a evolucija sajber prostora donosi nove pretnje. Ovi i drugi izazovi znače da bi slepo držanje za status kvo i oslanjanje na postojeće međunarodne norme i institucije bilo opasno naivno. Evropski koncert formiran je 1815. godine, zahvaljujući godinama razaranja koje su doneli Napoleonovi ratovi. Ali odsustvo rata velikih sila u našem vremenu ne bi trebalo da nas čini spokojnim. Iako je svet i ranije prolazio kroz periode multipolarnosti, napredak globalizma uvećava potražnju za novim pristupima upravljanju svetom, kao i njihov značaj. Globalizacija se odvijala tokom Pax Britannica-e, sa Londonom koji je njome upravljao do Prvog svetskog rata. Nakon mračne međuratne pauze, Sjedinjene Države su preuzele štafetu globalnog vođstva od Drugog svetskog rata do 21. veka.

Američke zastavice u blizini Vašingtonskog obeliska uoči inaguracije Džozefa Bajdena (Foto: Stephanie Keith/Getty Images)
Američke zastavice u blizini Vašingtonskog obeliska uoči inaguracije Džozefa Bajdena, januar 2021. (Foto: Stephanie Keith/Getty Images)

Ali Pax Americana je ostao bez goriva. Sjedinjene Države i njihovi tradicionalni demokratski partneri nemaju ni sposobnosti ni volje da uspostave međuzavisni međunarodni sistem koji bi univerzalizovao liberalni poredak koji su podigli nakon Drugog svetskog rata. Odsustvo američkog vođstva tokom krize izazvane kovidom 19 bilo je šokantno; svaka zemlja bila je ostavljena da se sama nosi sa problemima. Predsednik Bajden vodi Sjedinjene Države ka tome da ponovo postanu timski igrač, ali gorući demokratski prioriteti na domaćem planu i dolazak multipolarnog sveta uskratiće Vašingtonu nesrazmerni uticaj koji je uživao. O dopuštanju da svet sklizne u regionalne blokove ili strukturu dva bloka sličnu onoj iz perioda Hladnog rata ne treba ni razmišljati. Sjedinjene Države, Kina i ostatak sveta ne mogu potpuno da se razdvoje u situaciji kada su nacionalne ekonomije, finansijska tržišta i lanci snabdevanja neraskidivo međusobno povezani.

Upravljačka grupa velikih sila je najbolja opcija za upravljanje integrisanim svetom u kojem više nema svenadzirućeg hegemona. Svetski koncert bi pružio upravo to.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Preveo: Vladan Mirković/Novi Standard

 

Ričard Has je američki diplomata, bivši direktor Saveta za planiranje politike u Stejt departmentu, dugogodišnji predsednik Saveta za spoljne odnose i autor knjige „Svet: kratak uvod“.

Čarls Kapčan je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžtaun, viši saradnik u Savetu za spoljne odnose i autor knjige „Izolacionizam: istorija napora Amerike da se zaštiti od sveta“.

 

Naslovna fotografija: Nicholas Kamm/AFP via Getty Images

 

Izvor Foreign Affairs

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u