Заставе Русије и Србије (Фото: Министарство одбране Републике Србије)

Milomir Stepić: Moskva mora delovati odlučnije na Balkanu

Srpske zemlje, a ne samo Srbija, imaju predispozicije da postanu važna, glavna poluga balkanskog fragmenta ruske zone geopolitičke odgovornosti u preoblikovanju Evroazije

Nedavno je dr Natalija Naročnjicka, predsjednik Fonda istorijske perspektive, izjavila da je karta širenja NATO kao jaje jajetu slična karti pangermanista iz 1911. godine, po kojoj se kajzerovska Nemačka ustremila na Istok, maštajući o Ukrajini, Kavkazu, Pribaltiku, kontroli nad Crnim morem, a događaji u Sredozemno-crnomorskom basenu obnavljaju Istočno pitanje.

Svijet se ubrzano mijenja pred našim očima; da bismo se orijentisali i shvatili gdje smo i kuda da idemo potreban je izoštren pogled na globalna kretanja, stoga smo pozvali dr Milomira Stepića, čovjeka koji se na najvišem nivou bavi teorijskom geopolitikom, geopolitikom Balkana i geopolitikom srpskih zemalja, da nam predstavi prijeko potrebni geopolitički ugao.

Koje su evroazijske osobine Balkana i kolika je mogućnost aktiviranja (neo)evroazijske geopolitičke koncepcije?
– Mnogi stereotipi, mahom nametnuti sa Zapada, i dalje caruju: u geografskom, kulturno-civilizacijskom i geopolitičkom smislu, Balkan se uvek posmatra kao deo Evrope, pa odmah kao globalno važan region. Po pravilu, preskače se „srednji nivo“ – evroazijski – jer to asocira na prostor kojim dominira Rusija, a u novije vrema i Kina. A za Zapad, oni su arhineprijatelji kojima se ne sme dopustiti ne samo bilo kakav uticaj izvan njihovih granica, nego bi ih trebalo rasparčati. Podsećanja radi, Jovan Cvijić, jedan od rodonačelnika balkanologije, piše o „evroazijskim osobinama“ Balkana. Ne o evroatlantskim! Zašto? Balkan je daleko od (Atlantskog) okeana, minimalne uticaje prima iz tog basena i sa njim nema nikakve veze sa stanovišta načina života, pogleda na svet i kolektivnih psiholoških svojstava stanovništva, formiranja, ustrojstava i orijentacije država, privrednog iskorišćavanja, saobraćaja, trgovine…

Balkan jeste okružen tzv. zatvorenim, unutrašnjim morima, ali su maritimni (pomorski) uticaji, izuzimajući Grčku, reljefom ograničeni na usku priobalnu zonu. On ima znatno izraženije kontinentalističke karakteristike – ne samo fizičko-geografske, već i antropogeografske. Stoga nije logično da geopolitički identitet balkanskih država bude talasokratski, atlantistički, te da one budu uključene u integracije takvog tipa na koje su prinuđene. I mislioci sa Zapada to smatraju anomalijom. (Neo)evroazijstvo, koje nije jednoznačna koncepcija, već je aktivirano i realizuje se. Sada iz „druge“ prelazi u „treću brzinu“ i predstoji mu naglo intenziviranje, budući da suparnici sve više „proklizavaju“.

Možete li u tom kontekstu prokomentarisati posljednju izjavu ruskog ambasadora u BiH povodom kretanja BiH ka NATO? Da li je to znak ulaska u „treću brzinu“?
– Nastupi Putina, Lavrova, Šojgua, portparolke MSP-a Zaharove su koordinisani i sve hrabriji. U tom kontekstu može se tumačiti i stav ambasadora Kalabuhova o približavanju BiH NATO-u kao neprijateljskom činu. Tako nešto nije se moglo ni zamisliti pre dvadeset-trideset godina i tada su mnogi mislili da novo vreme nikada neće doći. Ali, američki stratezi su bili sigurni da hoće. Kisindžer je opominjao da je posthladnoratovsko delovanje SAD, naročito prema Rusiji, potpuno pogrešno, a Bžežinski da treba preventivno i blagovremeno delovati protiv „buduće, oporavljene Rusije“.

Današnje rusko samopouzdanje i preuzimanje inicijative zasnovano je na neupitnom rastu ne samo tradicionalne „tvrde moći“, već i one „meke“. Zapad to nepogrešivo prepoznaje i nervozno proglašava za „maligni uticaj“. Njegovo eliminisanje u Srbiji i Srpskoj smatra sastavnim delom „nezavršenog posla na Balkanu“. Zapad prenebregava da je već duboko zapao u geopolitički kontra-ritam i deklinistički kovitlac, a da rusko „šaltanje u treću brzinu“ nije konačna radnja. Savremeni automobili imaju šest, čak sedam brzina.

Koliko realno izgleda teza Igora Panarina da bi Beograd mogao da bude jedan od četiri centra Evroazijske unije s obzirom na prepreku koja je stvorena uvođenjem Bugarske i Rumunije u NATO i EU?
– Kao što su brzo i mimo propisanih uslova, a iz geopolitičkih razloga, istočni srpski susedi uvedeni u NATO i EU, još brže mogu da izađu. Istorijska iskustva njihovih „preletačkih“ opredeljenja to dokazuju. Samo je potrebno da im još snažnija Rusija zakuca na vrata sa crnomorske strane. Možda ćemo uskoro i sami biti svedoci njihovog „posipanja pepelom“ spram sadašnje bespogovorne privrženosti Vašingtonu i Briselu, a slatkorečivog zaklinjanja u (neo)evroazijstvo i sopstveno telurokratsko samoodređenje.

Sastanak bugarskih i NATO vojnih starešina u Sofiji, 01. decembar 2017. (Foto: nato.int)
Sastanak bugarskih i NATO vojnih starešina u Sofiji, 01. decembar 2017. (Foto: nato.int)

Srpski činilac, iskreno rečeno, više iz egzistencijalnih nego iz strateški postavljenih razloga, pokazao se kao usporivač, remetilački faktor i „kamen u čizmi“ ekspanzije Zapada. Upravo ga pravoslavlje, slovenstvo i heartland-položaj na Balkanu kvalifikuje za jednu od oslonih tačaka evroazijske interacije pod ruskim vođstvom. Na tu ideju beogradski krugovi „na bezalternativnom putu“ u NATO i EU ranije su gledali dogmatski i sa podsmehom, verujući u večitost da su Srbi Rusima „kupili“ desetak godina neophodnih za konsolidaciju, ali se pokazalo da geopolitička dinamika vodi u drugom smeru. Vesternistički unipolarni poredak nije zacementiran.

Da li to znači da prognoza Igora Panarina počinje da dobija realne okvire?
– Srbi su žilavi, ali su posle višedecenijskog iscrpljivanja u stanju osetno narušene nacionalne kondicije. Stoga je logična želja da što pre vide eksplicitnu rusku podršku, na primer, u vidu Beograda kao jednog od centara Evroazijske unije. Ali, to još uvek nije realno. Srbima je jasno da „Rusi sporo sedlaju, ali brzo jašu“, mada i Rusi bi morali da znaju da „strpljen – spasen“ ima granice.

Da li je srpska elita svjesna da je, odabravši dva pogrešna državna ustrojstva, odabrala neprirodan geopolitički i civilizacijski okvir?
– Jedan deo elite shvata da je jugoslovenstvo bilo i ostalo negacija srpstva, a jugoslovenska država zlatni kavez u kome su Srbi polako kopnili. Šta Srbima još treba da se dogodi kako bi i drugi deo elite to sebi priznao – koliko još genocidno fizički stradalih, nasilno verski i nacionalno preobraćenih, masovno prognanih, pretopljenih u „instant-nacije“, veštačkim granicama izdeljenih, kulturno rasrbljenih, politički obespravljenih, ekonomski unazađenih? Jedino o čemu se može raspravljati jeste u kojoj meri je to bio svojevoljan izbor i zabluda srpske političke i intelektualne elite, a koliko narudžbina zapadnih sila-pobednica da se stvori i dugo održava jedna oročena frankeštajn-država.

Ne amnestirajući domaće podizvođače, taj „neprirodan geopolitički i civilizacijski okvir“, kako Vi ispravno zapažate, bio je prvenstveno rezultat inostranih interesa – posle Prvog svetskog rata kao balkanski deo antigermanskog i antiruskog sanitarnog kordona, a tokom Hladnog rada kao ključna karika u proameričkom Rimland-u koji je opkoljavao sovjetski blok. Zar neko zaista misli da na Balkanu može samo sopstvenom voljom (čak i uz skupo plaćenu ratnu pobedu) da se sklepa tako pozicionirana i relativno prostrana, a istovremeno izrazito heterogena država, a da to prvenstveno nije geopolitička potreba „velikih igrača“? Krilatica „Balkan balkanskim narodima“ možda lepo zvuči, ali je geopolitička utopija.

Šta su Srbi i srpske zemlje po svom istorijskom i civilizacijskom prizvanju – Istok ili Zapad? Koja bi to bila geopolitički kompatibilna savezništva srpskih zemalja?
– Zavisi od toga šta se smatra Istokom, a šta Zapadom. Ranije su u evropocentričnim vizurama istočne civilizacije bile one sa istoka i juga Azije, a zapadne one potekle sa Bliskog istoka, iz Male Azije i Evrope, te kolonizacijom raširene na američki i australijski kontinent. Savremeni teoretičari civilizacija, kakav je, na primer, Hantington, ističu religiju kao osnovu civilizacijske divergencije, te pravoslavno hrišćanstvo vide kao supstancu pravoslavne civilizacije i njenog prostora, a rimokatoličko-protestantsku varijantu (jeres) kao temelj one zapadne.

Apokrifna teza da su Srbi „Istok zapada, a zapad Istoka“, koja se pripisuje Sv. Savi kao istinskom ocu nacije kako bi se bespogovorno usvojila, u stvari je podmetačina domaćih vesternista koja bi trebalo da pomogne da se konvertitstvo lakše proguta i svari. Srbi i srpske zemlje su samo „zapad Istoka“. Znači, pripadaju Istoku, ali se nalaze na njegovom zapadu, u krajišničkoj poziciji i misiji, primajući uticaje i udare druge, strane, agresivne zapadne civilizacije.

Unutrašnjost Hrama Svetog Save u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Shodno tom krucijalnom parametru, trebalo bi se dugoročno opredeljivati za eventualna savezništva i integracije. Drugačiji izbor bio bi neprirodan, neskladan, autodestruktivan i proizvodio bi nacionalnu raspolućenost i rastrzanost sa nesagledivim posledicama. Takva geopolitički šizofrena pozicija i njene posledice jasno su prepoznatljivi na primeru Bugarske, Crne Gore i S. Makedonije, u velikoj meri Rumunije i, delimično, Grčke. Turska pokušava da se izvuče iz „lošeg društva“ i njegovog „toksičnog uticaja“. Srbija i Srpska za sada eskiviraju. Eto, u Narodnoj skupštini Srbije još 26. decembra 2007. usvojena je rezolucija čija tačka 6. može slobodno da se tumači ovako: zašto kažeš „vojna neutralnost“, a misliš „ne u NATO“.

Koliko „vojna neutralnost“ može biti mač sa dvije oštrice s obzirom da su se i stari Grci najprije obračunavali sa „neutralnim“, jer uvijek mogu izdati? I, na tom tragu, da li smatrate da je izvodljivo jače vezivanje srpskih zemalja za rusku „opciju“ s obzirom na cjelokupne okolnosti u kojima se nalazi srpski korpus?
– Naravno da je „vojna neutralnost“ diskutabilna i da nekada, u delikatnim okolnostima, ne obavezuje, a može i skupo da košta onu stranu koja je izvršila njeno proglašenje. Srbija je „vojno neutralna“ samo deklarativno, i to, kako piše u skupštinskoj rezoluciji, „zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke SB do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ‘konačan organ’ vlasti u ‘nezavisnom Kosovu’“.

S druge strane, Srbija je učinila sve korake ka članstvu, izuzev članstva. Sa NATO-om ima višestruko više vojnih vežbi nego sa Rusijom i članicama ODKB-a. A NATO i EU sve čine da Srbiji oduzmu deo teritorije i što više je oslabe. Tih geopolitičkih „ludačkih košulja“ Srbija mora što pre da se oslobodi. I taktiziranju mora doći kraj. „Ruska opcija“, kako Vi kažete, prirodno je srpsko ishodište, a u ovim okolnostima i egzistencijalno pitanje.

Uostalom, opredeljenje naroda je sasvim jasno: prema istraživanju javnog mnjenja, koje je u decembru 2020. na reprezentativnom uzorku od 1.200 ispitanika sproveo Institut za političke studije iz Beograda, članstvo Srbije u NATO-u u potpunosti podržava samo 4,3 odsto anketiranih, a umereno još 5,2 odsto. Štaviše, uprkos snažnoj i kontinuiranoj propagandi, kao i proklamovanom opredeljenju političke nomenklature, znatno veći procenat građana izjasnio se za orijentaciju zemlje ka evroazijskim, nego ka evroatlantskim integracijama.

Koliko je „geopolitička katastrofa“ raspada SSSR uticala na svjetski poredak i kako je uopšte tako nešto moglo da se desi? Da li se SSSR raspao uslijed „dezerterstva elite u epohi katastrofe“ (Aleksandar Sergejevič Panarin) ili je to pak „najveća u istoriji pobjeda Zapada“ (Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev)?
– Nema dileme da su implozija Istočnog bloka i raspad SSSR bili epohalan, ne samo geopolitički tektonski poremećaj. Nestao je kontra-teg na globalnim terazijama i moć Zapada pod američkim vođstvom postala je razobručena i bezobalna. Na prvi pogled, potpuno je trijumfovao, prostorno se proširio, nametnuo svoje vrednosti čitavom svetu i razglasio „kraj istorije“. Međutim, brzo je pokazao da je „mlad umom“, tj. nedorastao za globalno liderstvo. Gordost i svojeglavost je egzemplarno pokazao surovim antisrpskim angažmanom, gubeći tempo i kredibilitet na lokalnom primeru, umesto da u ključnoj deceniji verifikuje svetsku neprikosnovenost. Osvetoljubivo je činio Srbima sve ono što je tako žarko želeo, a nije smeo ili nije mogao – Rusima. Nesvesno, Srbi su Rusima „kupili“ desetak godina neophodnih za konsolidaciju.

Ako sa današnje osmatračnice izviđamo i napravimo širu i dublju hrono-topološku analizu, potražimo odgovor na pitanje: šta bi se desilo da su SSSR i njegova interesna sfera nastavili agoniju? Koliko još dugo bi Moskva mogla da kontroliše i disciplinuje satelite? I po koju cenu – ekonomsku, vojnu, političku i svaku drugu? A šta bi se u narednih tridesetak godina, od početka glasnosti i perestrojke do danas, desilo sa Rusijom i Rusima? Kakvo bi njihovo „stanje nacije“ bilo početkom treće decenije 21. veka, uz hipotetički nastavak razaranja identiteta? U tom kontekstu, može li se sovjetski slom tumačiti ne kao regresija, već kao kutuzovljevsko povlačenje? Defanziva kao preduslov ofanzive. Može li se analogija potražiti u „razbi-raspadu“ Jugoslavije i srpskoj sudbini?

Da, ali djeluje kao da se početni projekat, bez obzira na glavu u kojoj je zamišljen, oteo kontroli i doveo do strahovitih gubitaka i da su se s pravom istinske ruske patriote zapitale da li se u tom metežu izgubio smisao ogromne ruske žrtve u 20. vijeku…
– Ne kažem da je to projekat, niti da je zamišljen u nekoj glavi. Samo razmišljam na jedan nekonvencionalan način, a možda se on pokaže kao ispravan. Rusi su nesumnjivo platili previsoku cenu zbog sovjetske avanture. Mada, među samim Rusima ima i drugačijih mišljenja o tom razdoblju. Na primer, sa stanovišta geopolitičkog identiteta, čak i neki stari evroazijci „belog“ profila, kao što je P. Savicki, smatraju da se Rusija vratila sebi, tj. od evropejštine i veštačke pomorske orijentacije koju je simbolizovao Sankt Peterburg kao prestonica na obali Finskog zaliva, ka tradicionalnom kontinentalizmu čija je personifikacija Moskva kao glavni grad u središtu nizije.

Hram Vasilija Blaženog na Crvenom trgu u Moskvi (Foto: Jaunt and Joy on Unsplash)
Hram Vasilija Blaženog na Crvenom trgu u Moskvi (Foto: Jaunt and Joy on Unsplash)

Ipak, činjenice potvrđuju da i za Ruse, kao za Srbe, važi teza o „izgubljenom 20. veku“. Veliki greh komunizma i sovjetske države traži rusko ispaštanje i pokajanje, kao što isto to zahteva greh srpskog jugoslovenstva i titoizma. I jedni i drugi već dugo ispaštaju, ali nisam siguran da su se (još) iskreno pokajali.

Kakav je srpski bilans pada Berlinskog zida?
– Berlinski zid nije pao, već je srušen. I bukvalno i simbolički. Sa njim je razoren i čitav jedan geopolitički sistem u kome je titoistička, antisrpska Jugoslavija imala važnu ulogu. Srbi su bili ubeđeni da će ona trajati beskrajno i nisu pripremali, ni sebe, ni svoju svetsku poziciju, za ono što će doći posle. To je suštinska greška. Hrvati su, na primer, decenijama radili na rušenju Jugoslavije, iako im je ona bila nacionalni „inkubator“. Srpska politička nomenklatura nije odmah na početku, kada je postalo jasno da je nestanak zajedničke države neminovan, izvršila hitnu, radikalnu i sveobuhvatnu detitoizaciju i dejugoslavizaciju. U vojsci, obrazovanju, nauci, kulturi, medijima, administraciji, nazivima ulica i firmi. Ti „repovi“ ostali su do danas i vrše svoju destruktivnu funkciju.

Nacionalna borba za opstanak tako nije dobila jasan strateški cilj oličen u stvaranju integralne srpske države, upalo se u zamku dugog rata umesto brze pobede, često se lutalo u rešavanju konkretnih pitanja, olako se dopuštalo sažimanje i fragmentacija prostora pod stupidnom parolom „teritorije neće biti važne jer se ceo svet ujedinjuje“. Ipak, u neodgovarajućim međunarodnim okolnostima srpski bilans posle nestanka Berlinskog zida nije potpuno poražavajući. Ako se bude radilo kao da je „čaša do pola puna“, a ne „do pola prazna“ – postoje šanse za rešavanje srpskog pitanja u novim geopolitičkim okolnostima. Veliki problem je što se u srpskim glavama još zadržao ugrađeni „čip“ tzv. avnojskih granica koji veliki i mali srpski suparnici vešto koriste. Neojugoslovenstvo kamuflirano tobože benignom jugonostalgijom cveta i propagandno se podržava naročito u većim srpskim gradovima – Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci.

Kakve su mogućnosti za ostvarivanje slovenskog projekta u okviru evroazijstva s obzirom na civilizacijske razlike?
– Sloveni, iako pripadaju istoj, indoevropskoj grupi naroda, oštro su verski, pa tako i civilizacijski podeljeni i antagonizovani. Tokom Hladnog rata nalazili su se u istom geopolitičkom bloku, ali su to zapadni Sloveni doživljavali kao rusku okupaciju. Analogno, deo južnih Slovena na zapadu Jugoslavije smatrao se žrtvom navodne srpske hegemonije. I danas su među njima razmere rusofobije i srbofobije ogromne. Naravno, i jedna i druga su generisane i podgrevane sa Zapada u nameri da ih zadrže u svom krugu, te u vidu antemurale christianitatis prevashodno koristi protiv „istočne pretnje“. Ovo ne znači da bi slovenski podprojekat, kao deo ukupnog evroazijskog projekta, trebalo unapred otpisati. Naprotiv! Moguće je da slovenstvo od utopijskog preraste u realan integracioni činilac na novim osnovama, pod uslovom da za to Rusija bude imala interesa, snage i suptilnosti.

Može li, u budućoj borbi za teritoriju i resurse, doći do sukoba Rusije i Kine?
– Danas Rusiju i Kinu drži zajedno otvorena američka pretnja na svim poljima. Ali tu je i veliki, epohalni, za njihovu i svetsku budućnost primaran zajednički rusko-kineski interes – eliminisanje dominacije SAD u Evroaziji i svođenje njihove interesne sfere na monroovske gabarite. Sve dok to ne postignu, partnerstvo, a ako zatreba i prava osovina Moskva-Peking, logična je. S druge strane, Vašington sve čini da ih razdvoji, jednu od njih veže za sebe i onda se obračuna sa onom drugom jer sa „udruženim varvarima“ ne može.

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka u Pekingu, 26. april 2019. (Foto: TASS/kremlin.ru)
Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka u Pekingu, 26. april 2019. (Foto: TASS/kremlin.ru)

U stvari, već je došlo vreme da ne može ni sa jednim. Pitanje je šta će biti posle. Bez zajedničkog neprijatelja, obnavljanje rivalstva Kine i Rusije je moguće, čak vrlo verovatno. Jer, kako kaže kineska poslovica: „Kao što ne mogu da budu dva Sunca na nebu, ne mogu da budu ni dva Cara na Zemlji“. Uprkos tome, sukob nije neizbežan. Sve dok budu uredno i po odgovarajućoj ceni snabdevani gasom i naftom, Kinezima se ne isplati da udare na Ruse (radi se o nuklearnim silama!). Demografska disproporcija i eventualna kineska migraciona transgresija je već nešto drugo, mada je teško očekivati da baš masovno pohrle u negostoljubivi Sibir. Uostalom, nisu tek tako 2004. rešeni granični sporovi i ažurirana granična linija (još 1728. nju je utvrdio grof Sava Vladislavić), već kao zalog dobrih odnosa.

Upravo je grof Sava Vladislavić, koji je svojim strateškim umom dugo proučavao kinesku civilizaciju, svojevremeno izjavio da Rusija ne bi trebalo nikada da ratuje sa Kinom. Postoji li mogućnost da se Njemačka od atlantizma okrene evroazijstvu, ako uz sanitarni kordon imamo i platformu Kina +17 u sličnoj funkciji razmeđavanja?
– Nemačka je ekonomski moćna u globalnim razmerama i politički uticajna u evropskim razmerama, ali ipak okupirana zemlja. Njen kulturni identitet je mitteleurop-ski, a geopolitički kod kontinentalistički, telurokratski. Kao poražena, bez ikakvih mogućnosti da odlučuje, po kazni je posle Drugog svetskog rata podeljena tako da je njen zapadni deo prinudno, veštački uključen u pomorski, atlantistički svet Zapada, dok je onaj istočni, takođe silom, ali geopolitički logičnije, pripao telurokratskom Istočnom bloku. I posle pripajanje istočnih lendera SR Nemačkoj, koje se pogrešno naziva ujedinjenjem, ona nije bila u stanju da se izvuče iz američkih kandži.

U Vašingtonu, Londonu i Parizu tradicionalno postoji strah od osovine Berlin-Moskva, od veze nemačke organizacije, tehnologije i kapitala, sa ruskim prostranstvom, prirodnim resursima i duhovnom snagom, od geopolitičkog savezništva „džina u srcu Evrope“ i „džina u srcu Evroazije“. Zato u pojasu od Baltika do Balkana, u toj tzv. Međuevropi koja transgresiono-regresiono osciluje „po paraleli“, zapadne sile umeću barijeru – nekada zonalnu, a nekada linijsku.

Posle Prvog svetskog rata bio je to sanitarni kordon, a posle Drugog svetskog rata „gvozdena zavesa“, koju su očigledno u Novom Hladnom ratu pomerile u nekim sektorima i do samih granica Rusije. Vidimo da i Kina kao sila u dolasku, uprkos trenutno dobrim odnosima sa Rusijom, pa i sa Nemačkom, želi takođe da napravi klin Inicijativom Kina+17 duž istog intermarium-a. Dakle, nemačko okretanje od atlantizma ka evroazijstvu biće moguće samo u kontekstu rusko-kineskog „velikog geopolitičkog poduhvata“ potiskivanja SAD iz Evroazije. Drugačije – ne.

Opet se sudbina svijeta odlučuje u Evroaziji. U čemu vidite glavni zadatak Rusije?
– Primetno je da se u poslednje dve decenije sve više potencira čitava Evroazija kao geopolitička pozornica, a ne posebno Evropa i Azija. To je sasvim razumljivo jer je Evroazija jedinstveno kopno, najprostranije, najmnogoljudnije, resursima najbogatije i ekonomski najmoćnije, ali i najheterogenije i najkonfliktnije. SAD, uprkos relativnom slabljenju, toliko su dominantne da će njihova eliminacija iz Evroazije biti moguća samo pod uslovom da Rusija i Kina – ne dozvoljavajući da Vašington instrumentalizuje Indiju i zavadi regionalne sile – dogovore raspodelu zona geopolitičke odgovornosti.

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka sa indijskim premijerom Narendrom Modijem, Osaka, 28. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)
Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka sa indijskim premijerom Narendrom Modijem, Osaka, 28. jun 2019. (Foto: kremlin.ru)

To znači da se Kina ne rasplinjuje, već se fokusira na Daleki istok, jugoistočnu Aziju i zapadnu polovinu Pacifika, da Rusija ne rasipa snagu, nego prvenstveno deluje u Evropi i na Bliskom istoku, a da kondominijumski upravljaju centralnom Azijom. Glavni zadatak Rusije biće da uporedo jača na unutrašnjem planu i privlači evropske zemlje u svoju orbitu na spoljašnjem planu. Jednu po jednu, u grupama ili en bloc – zavisiće od prilika. U tu svrhu će, uz (neo)klasične geopolitičke instrumente, morati beskompromisnije u upotrebu da uvodi i one postmoderne, čak ultrapostmoderne, avangardne.

Na šta mislite kada kažete ultrapostmoderne i avangardne?
– Donedavno smo s nevericom slušali kako su naftovodi i gasovodi postali oruđa  geopolitike. Ili, kako Rusi pobadanjem zastavice obeležavaju svoju zonu nekada bezvrednog arktičkog podmorja, a severni plovni put postaje za Kinu važan „polarni Put svile“. U geopolitičkom ključu se razmatra i budući značaj 5G mreže. Danas je i deci u osnovnim školama širom sveta jasno da su vakcine postale više sredstvo geopolitičkog nadmetanja, nego spasavanja čovečanstva od zaraze. Voda i hrana to već jesu, a sutra će to biti još više. I ko zna šta će sve biti instrumenti geopolitike u budućnosti: mentalni menadžment, dirigovanje stalnim vetrovima i morskim strujama, preusmeravanje asteroida…?

Šta su srpske zemlje za Rusiju? Šta bi trebalo da budu s obzirom na sličnu istorijsku sudbinu, i s obzirom da smo trajno označeni kao ruski faktor na Balkanu?
– Ma koliko se (neki) Srbi nepotrebno upinjali da opovrgnu da su „balkanski Rusi“ i „konjovoci ruskih kozaka do toplih mora“, zapadne zemlje neće odustati od te percepcije. To je geopolitička konstanta. Zato treba prekinuti sa trošenjem nacionalne energije na demantovanje tog njihovog stava. Srpske zemlje, a ne samo Srbija, imaju predispozicije i u perspektivi mogu da postanu važna, glavna poluga balkanskog fragmenta pomenute ruske zone geopolitičke odgovornosti u preoblikovanju Evroazije.

Stoga je nužno da Moskva još direktnije, još hrabrije orijentiše svoj geopolitički vektor prema srpskom činiocu, da ga dodatno i višedimenzionalno osnaži i otvoreno promoviše u svog neprikosnovenog regionalnog „favorita“ zaduženog za kontrolu sadašnjih eksponenata atlantizma. A srpski činilac treba da se bez kompleksa samopreporuči. Sve to će podrazumevati temeljnu geopolitičku rekonfiguraciju postjugoslovenskog dela „disfunkcionalnog Balkana“, ali ne na način kako se to u vidu probnih balona predlaže na Zapadu, već onako kako proističe iz prekomponovane Evroazije.

Kažete da su pravi pobjednici Drugog svjetskog rata Amerikanci – zašto?
– Velike evropske sile su iz rata izašle ili poražene, ili do krajnjih granica iscrpljene, ili Pirovi pobednici. Gubitnička Nemačka bila je razorena, ekonomski uništena, podeljena na okupacione zone i opravdano stigmatizovana, Francuska zbog minorne uloge na nivou pokreta otpora marginalizovana, a Velika Britanija postala „tigar od papira“ koji je ubrzo počeo da gubi kolonijalne posede širom sveta. SSSR je zvanično izgubio 26,6 miliona ljudi (12 miliona vojnika i 14,6 miliona civila), a zapadni deo de facto pretvoren u „sprženu zemlju“.

Suprotno njima, SAD nisu ratovale na sopstvenoj teritoriji, vojna industrija je pokrenula čitavu ekonomiju, bez velikih gubitaka i ratnih napora formirali su prostran „mostobran“ na zapadu Evroazije i na nešto teži način duž ostrvskog lanca na njenoj pacifičkoj fasadi, hvatajući je tako u globalna geostrategijska klješta, a potom i u potpuno okruženje. Stvaranjem sistema vojnih baza, proliferacijom vazala i tzv. paktomanijom ostvarili su kontrolu najvažnijih plovnih puteva i ključnih tačaka.

Stvorili su finansijsko-ekonomski sistem shodno svojim interesima i nametnuli ga čitavom svetu. Uspostavili su primat u većini međunarodnih institucija, koje su, što nije nevažno, po pravilu locirali na istočnoj i zapadnoj obali „transatlantske zajednice“ koja je postala centar sveta. Biće veoma, veoma teško evroazijskim silama da odseku pipke toj hobotnici.

Rusija u sebi nosi pobjednički ratnički duh, ona je i pobjedu u Drugom svjetskom ratu iznijela preinačivši usvojeni ideološki model. Možemo li govoriti o američkom porazu ako svijet činjenično prebiva u duhovnoj, kulturnoj i civilizacijskoj potčinjenosti vesternizovanoj slici svijeta? Možemo li govoriti o istinskoj pobjedi ako ostajemo pod tuđim kulturnim modelom?
– Uklanjanje SAD sa trona i sedanje kinesko-ruskog dvojca neće biti pobeda ako ostanu da važe tzv. zapadne vrednosti i isti model globalnog upravljanja. Tako neće doći do suštinske promene i drugačijeg, boljeg sveta. Biće to samo „sjaši Kurta, da uzjaše Murta“.

Zastavice Rusije i Kine (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)
Zastavice Rusije i Kine (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Zapad je tokom nekoliko vekova svoje dominacije gotovo sve oblikovao prema svom liku i interesu – čak i simbole kao pokazatelje svog predvodništva. Tako, svi znamo da je nulti meridijan, prema kome se računa geografska dužina, tj. istočna i zapadna hemisfera, povučen kroz londonski Grinič. Moglo se tako Britancima: vladali su svetom i bili „Imperija gde Sunce nikada ne zalazi“. Nije se to promenilo ni tokom američkog „vakta“, budući da su SAD „britanski velikodržavni projekat“. Ali, možda će nove generacije na časovima geografije učiti da je početni meridijan pekinški? Eto konačnog ostvarenja drugosrbijanskog sna: Srbija će biti na zapadu.

 

Milana Babić je profesorka srpskog jezika i predsednica Književnog udruženja „Susret“ iz Trebinja. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u