Jelinizam je antipod svetosavlja

U zebnji od izleganja tuđeg, ali i od novih podmetanja, pitamo – zašto bismo i zarad čega naše dobro, istinito, svetopisamski proživljeno i svetosavsko vino sipali u smrdljivo jelinsko bure?

Čitanjem portala teologija.net, a posebno članke Z. Matića, M. Vasiljevića, i prevode G. Vološek, izraz lica mnogih sveštenoslužitelja, bogoslova i vernika preobražava se u vrisak, poput onog Edvarda Munka (1893). Iako je taj vrisak trenutan, posledice učenja koji ovi članci nose su duboke i trajne, posebno kod onih koji ih ne razumeju, te im se dive. Zato se treba zapitati – gde je izvor ovim ne toliko novim koliko bespotrebnim težnjama i nametanjima bogoslovlju srpskog iskustva?

Naime, zagonetka koja je pred nama seže daleko u prošlost i tiče se razvoja i širenja pojave koja nadilazi učenje, te je bolje nazvati je pravcem, i to pravcem u životu, razmišljanju, ophođenju, pa i pisanju. Jednostavno rečeno, to je pojava jelinizma, koji je lako i brzo raširen tadašnjim svetom, pod vođstvom Aleksandra Velikog (336-323). Tertulijanova krilatica upravo je upućena ovoj pojavi i kaže: „Šta to Atina ima sa Jerusalimom! Gde je saglasnost između akademije i Crkve? A gde između jeretika i hrišćana?“[1] To se i mi danas pitamo, dok razmišljamo o odlikama jelinizma u bogoslovlju srpskog iskustva.

Glavna odlika jelinizma

Palestina je pala pod vlast Aleksandra Velikog 332. godine pre Hrista, kada je s osvajačem došlo do potpune promene u svim porama društva. Putem koji spaja Siriju sa Egiptom, a koji prolazi kroz יִזְרְעֶאֵל (Jizre`el) dolinu „Gospod će posejati“, pa uz priobalje, nije samo prošla Aleksandrova vojska, jer su njime prolazili i drugi osvajači pre nje, nego je došao novi način života, koji je nametao novo razmišljanje (filosofiranje). Sredstva jelinizma za ovaj smišljeni poduhvat bili su prosti trgovački jezik (gr. κοινή) zajednički, koji je kao državni jezik (lat. lingua franca) zamenio aramejski jezik, zatim jezik višeg obrazovanja, tj. jezik filosofije, zajedno sa odrođavanjem podsticanim zadržavanjem nekih običaja, odnosno prihvatanjem novih koje je potpomognuto seobama.

Dobar primer je snažna jevrejska zajednica u Aleksandriji, koja je uživala velika prava, iako nije delila veroispovest sa jelinima, a moguće zbog mišljenja Aleksandrovog učitelja Aristotela da je jevrejska mudrost vredna izučavanja. Ne smemo zaboraviti da je upravo ovo vreme nastanka Starog grčkog prevoda, a u našoj javnosti poznatijeg kao Prevod Sedamdesetorice, sledeći i verujući pismu sumnjivog porekla (zbog širine oblasti, na ovom mestu se nećemo dalje uplitati u pitanje Starog grčkog prevoda).

No, da ovaj poduhvat Aleksandra Velikog nije bio samo vojni svedoči i njegova očaranost Aristotelovom mišlju, koja je srž Aleksandrovog jelinističkog osvajanja, jer jedino potpuno osvajanje jeste osvajanje srca, misli i svakodnevice ljudi. Tako je konačan cilj usvajanje jelinističkog duha, kojim se ostvaruje potpuno robovanje. Jedna od Aristotelovih misli, iz Nikomahove etike uči:

„Ne slušajmo one koji nam govore da kao ljudi i kao smrtnici trebamo misliti samo o smrtnosti. Nego, što dalje možemo, trebamo smatrati sebe besmrtnima, i činiti sve što je u našoj moći da živimo u saglasnosti sa suverenim principom razuma, koji je naše pravo ‘ja’, te koje je vrhovno u mogućnosti i dostojanstvu.“[2]

Mermerna bista grčkog filozofa Aristotela u Rimu (Foto: Wikimedia/Szilas)
Mermerna bista grčkog filozofa Aristotela u Rimu (Foto: Wikimedia/Szilas)

Ovo stremljenje ka čovečnosti koje je zasnovano na samorasuđivanju jeste ključna odlika jelinizma, i nažalost, njegova glavna odlika. Aristotelovo učenje – a posebno njegova etika – kasnije je razrađeno u stoičkoj i epikurejskoj školi. Ovim dolazi do produbljivanja učenje koje veliča čoveka i to čoveka koji je odvojen od Boga, te epikurejski simvol vere kaže:

„Nema čega plašiti se u Bogu.
Nema šta osećati u smrti.
Ono što čovek želi, može dobiti.
Ono čega se čovek plaši, može prevazići.“

Ovako je pretapanje počelo, a težnja za besmrtnošću bez Boga je oživela, ali sada na državnom nivou. Pitamo se da li je ta težnja ikada i prestala? Od ploda rajskog drveta (Post 3,1-7), Eve i Adama do danas, ne teži li se besmrtnom čovečanstvu bez Boga? „Ako si od tog posla“, kaže srpski narod, onda da, ali ako si crkven, teži se zajednici u kojoj je jedino moguće biti besmrtan – Crkvi.

Slobodarstvo bez Boga

U Palestini je vlastela prva oberučke prihvatila ove jelinske novosti, kako bi zadržala svoj imetak i položaj. Polako je jelinizam, preko zvaničnog jezika, prerastao u jelinizam uma, i konačno u jelinizam duha, te se i obećani jevrejski narod visokog morala zatekao preplavljen nisko-moralnim zadovoljstvima, uobličenim u prijatnu za oko umetnost, i zanimljivu za uho filosofiju. Na ovaj način, narod koji je oduvek bio קָדֹשׁ (kadoš) svet, izdvojen spasenja radi, ograđen, opasan Crkvom, ucrkvljen, odvojen za Boga, uz svoje uspone i padove, sada postaje izložen načinu života i učenju koje proslavlja zadovoljstva ovoga sveta kao svoj najviši cilj, odnosno proslavlja rušenje dobrih granica zajednice sa Bogom – Crkve. Neminovna razmena koja je usledila dovela je do svesnog ili nesvesnog prihvatanja novog načina života – jelinizma – koji je, u suštini, neodvojiv od filosofije, slobodoumlja o veličini čoveka, odnosno tvari slobodne od Tvorca. Od tada do danas, istrajavanje u narušavanju zajednice sa Bogom po svaku cenu, zarad trenutnog zadovoljstva i umešnost (čitaj: lukavost) u tome jeste savremeni jelinizam, ili pak svesno odricanje grešnosti i odbijanje pokajanja.

Utom, vlast je promenjena, Rim je ovenčan pobedom, a jelinizam je dobio i svoje pravno obličje, dok je slobodarsko nasledstvo ostalo gotovo netaknuto. No, u to vreme dolazi do neočekivane pobede nad svakim humanizmom (lat. humanus) ljudskošću, čovekopoklonstvom (Sv. Justin Ćelijski), oličenom u trajnoj vrednosti: bogočovečnosti, tom večnom i radosnom bogopokalanjanju Trojičnog Boga: Oca, Bogočoveka Hrista i Svetog Duha i bogoljudi u zajednici Crkvi. Tada se ovaplotio Gospod Isus Hristos, i ustanovio pobedu nad smrću, najvećim čovekovim neprijateljem, odnosno najvećim neprijateljem čoveka koji ne zna za Trojičnog Boga. Vaskrsenjem je Gospod stavio tačku na jelinizam, to slobodarstvo radi slobodarstva od Boga, te žrtvenom ljubavlju חֶסֶד (hesed) razbio samoljublje, greholjublje i umoljublje jelinista. Ovo nam potvrđuje Sveti apostol i jevanđelist Matej prenoseći Hristove reči: „Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide“ (Mt. 16:24). Ovim rečima se hrišćanski „paradoks“ (gr. παράδοξο), prividna besmislica koja je zapravo spasonosna, postavlja za protivtežu jelinističkom razumu na merilu stvarnosti.

Sveti apostol Pavle, koji je bio vaspitan u jelinskom (romanskom) okruženju, i obrazovan u strogoj jevrejskoj školi, a preobražen silom Božijom na putu za Damask, na istom putu kojim je u suprotnom pravcu prošla Aleksandrova vojska, uči nas da se ne uzdamo u ljudsku mudrost, te poziva na jasnu propoved Krsta Hristovog:

„Jer me Hristos ne posla da krštavam, nego da propovedam jevanđelje, ne mudrim rečima, da se ne obesnaži krst Hristov. Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo. Jer je napisano: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću. Gde je mudrac? Gde književnik? Gde prepirač ovoga veka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Pošto, dakle, u premudrosti Božijoj svet mudrošću ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludošću propovedi spase one koji vjeruju“ (1Kor 1,17-21).

Sveti apostol Pavle bio je i u Atini, suprotstavljajući se i stoicima i epikurejcima na Marsovom kamenom uzvišenju (gr. Areopag, ἌρειοςΠάγος) o čemu svedoče i Dela apostolska, gde čitamo i o osobini jelinizovanih građana Atine i okolnih pokrajina tadašnjeg sveta, gde se u potpunosti dočarava usidreni jelinistički duh: „A svi Atinjani i doseljeni stranci nizašta se drugo nisu zanimali, nego da štogod novo govore ili slušaju“ (Dap. 17,21). Dakle, novo ih je jedino zanimalo, ali i opisivalo kao one koje jedino uzbuđuje nešto novo. Ali, nije li Hristos jedino novo pod Suncem, što kaže Sveti Zlatoust? – Jeste. Zato je Atina danas puna oltara „Nepoznatog Boga“, koji se dao upoznati.

Aeropag viđen sa Akropolja u Atini (Foto: Wikimedia/Flickr/AJ Alfieri-Crispin, CC BY-SA 2.0)
Areopag, viđen sa Akropolja u Atini (Foto: Wikimedia/Flickr/AJ Alfieri-Crispin, CC BY-SA 2.0)

Jelinizam je sve ono što Sveto Otkrivenje nije, i mnogostran je u stvarnosti. Najpre, jelinizam je zloupotreba slobode i slobodarstvo bez Boga, te sledstveno odricanje učestvovanja u večnosti i svesno opredeljenje robovanju tvari, tačnije – celokupna proslava propadljivog. Dalje, jelinizam je začarana praznina koja nudi „zdrav razum“ odricanja Boga na jedan lep, zanimljiv, uzbudljiv način, kroz igru kojoj nema kraja, lutanjem kroz zbrkane izukrštane staze podzemlja. Konačno, jelinizam je praznik palog čoveka čiji se greh veliča, ali i podržava, pa čak i navija za njegovo ponavljanje, sada i ovde, opet i opet. Tako „bogoslov“ zadojen jelinizmom teži ka gornjim uzorima, svesno ili nesvesno, ljubeći najpre ili jedino sebe, sklon je iskoracima u sve što je necrkveno, odnosno u sve ono što Sveto Otkrivenje nije, niti može biti. Shodno tome, jelinizam je smišljeno istiskivanje pravih vrednosti, a što se da u prirodi videti kao podmetanje kukavičijeg jajeta, gde svi u strahu čekamo da vidimo kakvo će se ptiče izleći i kakva će grabljivica od njega postati.

Savremeni „bogoslovi“

Jedna svetopisamska ličnost koja se sama nameće svojim stavom i razumevanjem u ovaj naš savremeni srpsko-bogoslovski krug je שְׁמְשׁוֹן [Šimšon], a shodno Starom grčkom prevodu, kod nas je poznatiji kao Samson. Njegovo ime veoma je zanimljivo jer je građeno od imenice Sunce, sa nastavkom koji označava umanjeno značenje, dakle – Sunašce. Sunašce je takođe imao iskušenje slično jelinizmu, koje je u njegovom slučaju poticalo od jednog susednog naroda, Filisteja, najverovatnije poreklom iz Male Azije, a doseljenom na priobalje od Tira i Sidona, do Aškelona i južnije. Naime, kada je Sunašce hteo da se oženi, on je želeo samo onu koja je bila van njegovog naroda, iako su ga roditelji savetovali suprotno, prvenstveno zato što je on bio od Boga izmoljen, i pod zavetom נָזִיר [nazir] nazireja, što znači posvećen, predan. Razgovor između oca i sina se ovako završio, nakon što je otac pokušao da ga posavetuje suprotno njegovoj želji:

וַיֹּ֨אמֶר שִׁמְשֹׁ֤ון אֶל־אָבִיו֙
אֹותָ֣הּ קַֽח־לִ֔י
כִּֽי־הִ֖יא יָשְׁרָ֥ה בְעֵינָֽי׃[3]

Ali Sunašce reče svome ocu:

„Nju uzmite za mene,
Jer je ona pravedna u očima mojim“ (Sud 14, 3).

Ove reči nam mnogo kazuju o samom Sunašcu, a povrh svega da je on mera i obrazac, crkveno rečeno „sve i vsja“, a narodno „vedri i oblači“. A Bog ćuti, niti ga Sunašce pominje, niti Bogom meri svoj dalji život, nego je ono što je po njemu dobro – jedino dobro. Tako je i u savremenom srpskom bogoslovlju. Ono što neko smatra da je „pravedno u očima“ njegovim, to postavlja za meru Crkvi, svrstavajući svoje mere u zvučne vrste poput razgovora (gr. διάλογος), mučeništva (gr. μαρτύρια), ili slobode (gr. ελευθερία). Da zaključimo, samovoljno i samoljubivo srljanje Sunašcevo, koje ga je na kraju dovelo do smrti, nije mučeništvo, nego naprotiv, ono za šta srpski narod kaže: „Sam pao, sam se ubio“, dakle inat.

Prepričavanje Sunaščeve priče iznova se ponavlja kada god se, na poziv da se doprinosi predanju Crkve, podmetne novo kukavičije ptiče, kada god se srpskom bogoslovlju nametnu strana ubeđenja kao temelj bogoslovlja, kao na primer, učenje o razvitku (lat. evolutio). No, Sveto pismo je jasno, a zato što je jasno, nije poželjno među savremenim „bogoslovima“:

כֹּֽה־אָמַ֞ר יְהוָ֣ה צְבָאֹ֗ות
אַֽל־תִּשְׁמְע֞וּ עַל־דִּבְרֵ֤יהַנְּבִאִים֙ aהַנִּבְּאִ֣ים לָכֶ֔םa
מַהְבִּלִ֥ים הֵ֖מָּה אֶתְכֶ֑םb
חֲזֹ֤ון לִבָּם֙ יְדַבֵּ֔רוּ לֹ֖א מִפִּ֥י יְהוָֽה׃[4]

„Ovako govori Gospod nad vojskama:
Ne slušajte reči proroka koji vam prorokuju,
Obmanjujući vas uzaludno,
Govoreći vam utvare uma svog,
Koje nisu iz usta Gospodnjih“ (Jer 23, 16).

Mozaik Isusa Hrista u Hramu Svetog Save (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Upravo „utvare uma“, koje nisu od Gospoda, predstavljaju ono čime prepoznajemo savremene srpske „bogoslove“, bolje reći obmanoslove, ili pak, doslovno iz gornjeg stiha shodno jevrejskoj reči הֶבֶל [hevel], praznoslove. Treba dodati da je doslovan prevod: „utvare srca“ jer je לֵב [lev] srce, za pisce Svetog pisma deo tela kojim se ostvaruje Crkva, zajednica Boga i čoveka. Prema tome, ako srce i um ne sleduju Gospodu, uzalud sve, jer nema saglasja koje spasava, odnosno ostvarene zajednice – Crkve. „Tako je Bog povređen, a savremena sloboda osiromašena i pozleđena bez potpore istine“, kaže Sveti Vladika Nikolaj i nastavlja: „No sloboda, neosveštana istinom i neoblagorođena milošću, nečista je i surova sloboda. Takva sloboda, kao i svaka svetinja, osvetljiva je. Sloboda se sveti na taj način što beži iz društva ljudi koji je razvenčavaju od istine i milosti, i ustupa mesto neželjenoj diktaturi i tiraniji“.[5]

Shodno tome, jelinizam je razvenčana sloboda od istine Svetog pisma, i milosti Božije, odnosno naročito i svesno odricanje stvarnosti da je Bog stvorio svet i čoveka, što je početak neograničenog maštarenja i izmišljanja, a plod njihovih utvara uma, potpuno slobodnih od Gospoda.

Ova jelinistička pomama za onim što je novo, uzbuđujuće, što iskoračuje iz „učmale“ stvarnosti Svetog pisma i predanja, u nešto što nema trajnu vrednost, ali sad i danas privlači pažnju, u suštini jeste vapaj za isticanjem sebe, a ujedno i poricanje zajednice, Crkve, i podseća na Hegela i njegovu oduševljenost jelinskom jedinkom (lat. individua). Srpski narod je potpuno razumeo ovu pojavu i opevao je rečima: „Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Isticanje sebe dovodi do prezadovoljenja sobom tj. najvećoj praznini, i tako hrli suštoj suprotnosti od Trojičnog Boga i saveza sa Njim u Crkvi. Svečovekoljubivi Gospod je premudro stvorio celog čoveka, krunišući ga svojim obrazom i podobijem, tim veličanstvenim dostojanstvom kako bi bio u večnoj zajednici Crkvi.

Psaltir opominje da je potrebno biti svestan i jedne i druge strane postojanja, te da ne postoji srednji put viamedia (lat.), nego izbor: put bogopoznanja u Crkvi ili put „pogubnika“ (Ps 1,1). Tako jedni „sozercavaju dan i noć“ (Ps 1,2) תּוֹרָה [Tora] savete, učenje Božije, dok drugi slede „savete zlikovaca“ (Ps 1,1). Konačno, kada govorimo o slobodi, razgovorima i istini o stvaranju sveta i čoveka, važno je setiti se da na kraju jednog puta stoji život večni, a na kraju drugog beznađe. Za neke, Gospodnje reči su otrežnjujuće:

„Držao sam vas za bogove,
I sinove Svevišnjeg sve,
Međutim, umrećete kao ljudi“ (Ps 82,5-6).

Večna borba

Posebnu pažnju treba obratiti na to kako su se Sveti Oci poneli prema jelinizmu, koji je postao merilo obrazovanog sveta, posebno u 4. veku. Svedoci smo da se ocima prepisuju različite osobine, a posebno da se nisu bojali ni nauke ni filosofije, te su „sasvim smelo koristili Platona, stoike, Filona, Origena, ali se nisu zaustavljali na njima, nego su smelo iznosili ‘crkvenu nauku’“[6], što je tačno, ali maglovito. Prvo i osnovno određenje Svetih Otaca je njihov koren, koji duboko seže u Sveto Otkrivenje, a najpre u Sveto pismo. Dakako, tu nema ni magle i bogoslovskih zavrzlama, nego je to jasno „kao beli dan“, što kaže srpski narod. Sveti Oci su se školovali u jelinističkim ustanovama i o tome nema rasprave, ali za razliku od naših savremenih bogoslova, oni se nisu sagli pod pritiskom lažnih slobodarskih nazora, te u Grčkoj postali Grci, u Rusiji – Rusi, a u Nemačkoj sve samo ne pravoslavni „novi srpski biblisti“. Naravno, ovo tužno preobraženje je moguće samo ukoliko nečije „sostojanije“ nije ukorenjeno u večnim istinama Svetog pisma, a bogočežljivost je postala samo čežnja, slobodna od Boga. Sveti Oci nisu slobodni od Boga, oni su u Bogu slobodni. Nema magle.

Sa druge strane, Sveti Oci bili su preobraženi svetlošću Tavorskom, koja preobražava nabolje i osposobljava, učvršćuje, i to zbog vere njihove. Držanje otaca je držanje istina Svetog pisma koje čoveka nepokolebljivim izgrađuju, čine ga da bude „kao drvo zasađeno kraj potoka vodnih“ (Ps 1,3), plodonosno drvo koje nije „trska koju povija vetar“ (Mt 11,7). Shodno tome, Sveti Grigorije Nazijanzin piše o svom obrazovanju: „Kao što smo načinili zdrave lekove od pojedinih gmizavaca, tako smo iz svetovne književnosti primili načela istraživanja i rasuđivanja, dok smo odbacili njihovo mnogobožtvo“.[7]

Dakle, preobraženje jedne tvari u drugu je prisutno, kao iz otrova u lek, ali je bogoslov taj koji ima držanje da odbaci sve što je protivno crkvi i Bogu. Ovo preobraženje je plod molitve – stalne svesnosti zajednice – Crkve, i rešenosti da se ostane na pravom putu bogoslovstvovanja. Na drugom pak mestu, Sveti Grigorije upozorava protiv „napuštanja vere zarad moći razuma“[8], te protiv „korišćenja filosofskih istraživanja, kako bi se uništila verodostojnost Svetog Duha“.[9] U obraćanju mladima koji uče pagansku književnost, Sveti Vasilije Veliki je, neodričući da je isto vrednosno, postavio pitanje u kojoj se meri može učestvovati u takvom znanju.[10] Sveti Kirilo Aleksandrijski je na više mesta upućivao na važnost napredovanja u znanju (pogledaj mrava ili pčelu i nauči se od njih stvaralačkoj delatnosti, vrednoći), ali da obrazovanje prati „čvrsta vera, koja neće dozvoliti da podlegnemo onima koji nas prevarom napadaju“.[11]

Ilustracija (Foto: bantersnaps on Unsplash)

Svakako, do učenika je koliko će se predati uticaju obrazovanja, te „prodati veru za večeru“ zarad savremenih nastojanja i svega što nalaže „kultura“ (lat. cultus) obrađivanje, usavršavanje. Sve u svemu, ovo je pitanje puta kojim se hodi, odnosno cilja prema kom se ide. Onaj koji teži crkvenom usavršavanju, svestan je vrednosti da je stvoren po obrazu i podobiju Božijem i da je to njegovo držanje. Sveti Justin Ćelijski to ovako vidi:

Ne možeš sebe znati, tačno i istinski znati, dok sebe ne pogledaš bogočovečanskim okom Crkve, dok sebe ne izmeriš bogočovečanskom merom Crkve. Zato što ni naš um ne predstavlja nepogrešivo merilo i nepogrešivog sudiju. Njemu je neophodno da se dobrovoljno prinese Gospodu Hristu – Božanskom Logosu, Božanskom Umu, prinese kroz samoodrični podvig vere, ljubavi i molitve. I onda će ga čudesni Gospod u Bogočovečanskom telu Crkve svoje preobraziti, obnoviti, osvetiti, prisajediniti sabornom bogočovečanskom umu Crkve.[12]

Ovo je večna borba predvodnice jelinizma, koja je humanizam tj. ljudskost, telesnost, samovolja i oholost ljudska, protiv oboženja i bogočovečnosti. Ujedno, ovo je borba za Crkvu ili protiv nje. Tako, kada B. Pantelić govori o Crkvi, to jest kako on vidi šta Crkva treba biti, on zaboravlja najvažnije od svega – Boga. Pomenuti vidi Crkvu kao društvenu zajednicu vernih u ljubavi, koja se raskida kada nema ljubavi.[13] Važnije mu je da naglasi da: „Crkva nije arhijerejski sabor“[14], nego da promisli o Bogu koji nas je pozvao da se u Crkvi preobrazimo i osvetimo. Upravo radi ovakvih „bogoslova“, koji su bez držanja podlegli učenju koje je slobodno od Boga, važno je prepoznati stari koren, koji daje novu travu, novi jelinizam srpskog iskustva. Bespogovorno, treba se obrazovati, ali najpre obrazom, a zatim i u školama, Bogu služeći, čuvajući u srcu reči Svetog apostola Pavla: „Ne budite robovi ljudima!“ (1Kor 7,23).

Jelinizam i svetosavlje

Da zaključimo, jelinizam je „smrdljivo bure koje i najbolje vino pokvari“, kako jednostavno, a tako jasno kaže naš narod. Jelinizam je pokvario i Obećani narod Božiji kada ih je svojim uobraženjima razdelio na fariseje, sadukeje, zilote i druge. Jelinizam razvenčava čoveka od Boga i ugađa savesti praznih ljudi, te je odvažan da „poživotinji i pozveri čoveka, ali nikako da ga uzvisi, ili najmanje usreći“.[15] U srpskom pravoslavnom iskustvu, jelinizam je sve ono što svetosavlje nije, zato što svetosavlje drži i vrednuje živo svedočenje zajednice Boga i čoveka u Crkvi, sledstveno istinama Svetog pisma i Svetog predanja, uzdižući tako „Crkvu Boga živoga, stub i tvrđavu istine“ (1Tim 3, 15). Zato je svetosavlje oduvek prepoznavalo kukavičja jaja i razbijalo ih o čvrst kamen vere, koji je Gospod Isus Hristos, jer je svetosavlje svakodnevno ispovedanje:

אֱמֶת־יְהוָ֥ה לְעֹולָ֗ם הַֽלְלוּ־יָֽהּ׃[16]

„Istina Gospodnja je večna. Hvalimo Gospoda! (Aliluja)“ (Ps. 117, 2)

Šta Los Anđeles ima sa Beogradom, odnosno šta samoporicanje ili bogoodricanje ima sa bogoslovljem i svetosavljem. I sve i ništa. Sve – jer dira u najsvetije i najvažnije u nama – obraz i podobije Božije, i ništa – jer nas ne vodi u večno življenje sa Bogom nego u večno pitanje, u večno i bolno samoumovanje – Šeol. Tu i tamo, izviju se lica u Munkov vrisak, ali i to prolazi nezapaženo, jer danas jedino slobodarstvo radi slobode od Boga izaziva divljenje. Upravo zato, Los Anđeles nije jedini grad samoporicanja. Mnogo ih je.

Opet, ali ukratko, razvenčanje od svetopisamskih istina je srž novine, odnosno potpuno robovanje. Dalje, to je blaćenje dostojanstva tj. samoljubivo srljanje onim što je pravedno u „mojim očima“, odnosno večni iskorak u samoporicanje. To je prezadovoljenje sobom koje je preživljavanje onim što se jedino ima – podmetanjem kukavičijih jaja. U zebnji od izleganja tuđeg, ali i od novih podmetanja, pitamo – zašto i zarad čega, naše dobro, istinito, svetopisamski proživljeno i svetosavsko vino sipati u smrdljivo jelinsko bure?

Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)
Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)

Konačno, pomolićemo se rečima mudre Srpkinje Isidore Sekulić:

„Gospode, pomozi mi. Osećam da me nauka kida od Tebe, da me ljudsko znanje i računanje prirodnih zakona Tvojih vuče daleko od Tebe. Oholim se i ja istinom koja mi je ispunila glavu… Dobro je što priroda mirno trpi ljudska znanja, i radi svoja umenja… Gospode, Ti jedini znaš čime će se oholiti glave i jezici ljudi koji znaju poslednje istine o velikim tajnama prirode i nebeskih stvari“.[17]

 

Dimitrije Stanojević je master teolog

______________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Tertullian. The Prescription Against the Heretics. Ch. VII.

[2] Nikomahova etika, X.

[3] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Jdg 14:3.

[4] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Je 23:15–17.

[5] Nikolaj Velimirović, Sabrana Dela, tom 12,Himlestir, 1984,  37.

[6] M. Vasiljević, Sloboda Otaca kao Martirija, http://teologija.net/sloboda-otaca-kao-martirija/.

[7] PG 36:508-9.

[8] PG 46:21.

[9] Isto.

[10] Vidi: St. Basil. Address to Young men on the Right Use of Greek Literature. 153.

[11] Stromata, 134.

[12] Justin Popović, Sabrana Dela, Beograd, 1999, tom 8-9, 222.

[13] Vidi: Kad se osvestimo olupaćemo se o pod, Intervju, Vreme, 29. avgust 2019. godine, 18-21.

[14] Isto, 20.

[15] Nikolaj Velimirović, Sabrana dela, tom 10, 91.

[16] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Ps 117:2.

[17] Isidora Sekulić, Izravnanja, NeoPress, Beograd, 2017.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Filozofija
Pratite nas na YouTube-u