Kada Kina i Iran, dva glavna neprijatelja Sjedinjenih Država u savremenoj svetskoj situaciji, sklope dvadesetpetogodišnji strateški pakt, besmisleno je cepidlačiti i nagađati da li ovakav razvoj događaja utiče na strateške interese Amerike. Naravno da utiče. Sve u vezi zapadnoazijskog regiona tiče se geopolitike – od nafte i džihada do petrodolara.
Region je vekovima služio kao raskršće carstava između Evrope i Azije. A u modernoj istoriji, strani uljezi kreirali su novu tužnu stvarnost – neuspele države, ponižene narode, devastirane ekonomije, ekstremnu nejednakost i siromaštvo, opustošenu životnu sredinu, opljačkane resurse, geografski sukobljene entitete i nasilni radikalizam.
Istorijski sporazum između Kine i Irana potpisan 27. marta u Teheranu tokom posete kineskog državnog savetnika i ministra spoljnih poslova Vanga Jia dogovarao se još od posete kineskog predsednika Sija Đinpinga Teheranu 2016. godine. Brojne posete iranskog ministra spoljnih poslova Džavada Zarifa Kini poslednjih godina svedočile su o visokoj važnosti koju je Teheran pridavao pregovorima koji su kulminirali formalnom ceremonijom potpisivanja u Teheranu, u subotu, čime je ujedno obeležena i 50. godišnjica od uspostavljanja diplomatskih odnosa između ove dve „civilizacijske države“ 21. veka koje su milenijumima uživale ogroman istorijski kontinuitet i kulturno jedinstvo širom velikog geografskog regiona.
Tekst ispregovaranog dokumenta još uvek nije javno objavljen, ali iz zajedničke izjave objavljene 27. marta možemo videti da se postupalo po sporazumu o povećanju bilateralne trgovine na 600 milijardi dolara u narednoj deceniji postignutom tokom Sijeve posete. Zapravo, zajednička izjava započinje pozivanjem na Sijevu posetu. Dva dopunska dokumenta koja su potpisale dve države odnose se na „Memorandum o razumevanju o zajedničkom promovisanju ekonomskog pojasa Puta svile i pomorskog Puta svile za 21. vek“ i „Memorandum o razumevanju za jačanje industrijskih i mineralnih kapaciteta i investicija“, pri čemu će obe strane „proširiti saradnju i obostrana ulaganja u raznim oblastima uključujući transport, železnicu, luke, energente, industriju, trgovinu i usluge“.
U zajedničkoj izjavi se navodi da će, u skladu sa svojim ekonomskim potrebama, obe strane poboljšati saradnju u oblasti energetike. Iran će snabdevati Kinu naftom i gasom, dok će kineska strana „razmotriti finansiranje i investiranje u projekte iskopavanja i prerade nafte i gasa u energetskoj industriji“ u Iranu. Predviđeno je da bude ostvarena široka ekonomska saradnja koja pokriva investicione i trgovinske razmene, bankarstvo, finansiranje, rudarstvo, transport, komunikacije, svemir, proizvodnu industriju, razvoj luka, nadogradnju i širenje iranske železničke mreže, uvođenje sistema ekspresnih železnica u Iranu, poljoprivredu, vodne resurse, zaštitu životne sredine, bezbednost hrane, borbu protiv desertifikacije, desalinizaciju vode, upotrebu nuklearne energije i drugo. Bilateralni „Memorandum o razumevanju za jačanje investicione saradnje“ posvećen je ovom aspektu i razmeni znanja i tehnologije.
Ipak, obim pakta daleko prevazilazi trgovinu i investicije. Jedan komentator u kineskim državnim medijima primetio je da, „kako stvari stoje, ovakav dogovor će u potpunosti izmeniti preovlađujući geopolitički pejzaž u zapadnoazijskom regionu koji je već dugo vremena podložan američkoj hegemoniji“. U zajedničkoj izjavi se navodi da sveobuhvatno strateško partnerstvo označava „glavni sporazum u svim oblastima bilateralnih odnosa i regionalnih i međunarodnih pitanja“. U njoj se dodaje da se „trenutno regionalna i međunarodna situacija suočava sa dubokim i složenim razvojem događaja. Pod takvim okolnostima, dve strane ističu važnost saradnje između zemalja u razvoju u međunarodnim poslovima, kao i to da su posvećene zajedničkim naporima ka ostvarivanju mira, stabilnosti i razvoja u regionu i svetu u celini“.
Zanimljivo je da se u zajedničkoj izjavi naglašava da „Kina pridaje važnost efikasnoj ulozi Irana kao regionalne sile, pozitivno ocenjuje ulogu Irana u aktivnostima Šangajske organizacije za saradnju i podržava prijavu Irana za punopravno članstvo u organizaciji“. Naravno, to je način da se kaže svetu da Kina ne prihvata izopštavanje Irana iz međunarodne zajednice. Moguće je da su Kina i Rusija po ovom pitanju na istoj strani.
Sjedinjene Države značajno su doprinele da se obezbedi razlog za postojanje ovakvog pakta. Ni Kina ni Iran ne očekuju bilo kakvu dobru volju od SAD. Oni shvataju da se neprijateljski nastrojen način razmišljanja u Americi samo učvršćuje pod nadzorom predsednika Džoa Bajdena. Što se Teherana tiče, on više ne gaji nadu da će Bajden oživeti JCPOA ili ukinuti sankcije u skorije vreme. Stoga je, nesumnjivo, odbijanje američkog unilateralizma i sankcija lajtmotiv kinesko-iranskog strateškog partnerstva.
Pakt sa Rijadom i Ankarom
Interes Kine leži u „širokom zasnivanju“ ovog lajtmotiva kako bi se prihvatili njeni odnosi sa regionalnim državama u celini. Vangova regionalna tura obuhvatila je Saudijsku Arabiju, Tursku, Iran, UAE i Oman. Činjenica da je do Irana putovao preko Saudijske Arabije je i simbolična i od suštinske važnosti. Na sastanku sa saudijskim prestolonaslednikom Mohamedom bin Salmanom u Rijadu 24. marta, Vang je rekao da Kina podržava Saudijsku Arabiju u zaštiti njenog suvereniteta, nacionalnog dostojanstva, bezbednosti i stabilnosti i da se protivi mešanju u unutrašnja pitanja Saudijske Arabije pod bilo kojim izgovorom. Princ Mohamed je u odgovoru na to potvrdio da je uspon Kine pogodan za globalni mir, stabilnost i prosperitet, kao i za uravnoteženiji globalni razvoj.
Prestolonaslednik je izrazio nadu da će dve države pojačati antiterorističku i bezbednosnu saradnju kako bi podigli bilateralne veze na viši nivo. Prestolonaslednik je, što je najvažnije, rekao da Saudijska Arabija „čvrsto podržava legitimni stav Kine po pitanjima vezanim za Sinkjang i Hongkong, da se protivi mešanju u unutrašnja pitanja Kine pod bilo kojim izgovorom, i da odbacuje pokušaj određenih strana da unesu razdor između Kine i islamskog sveta“.
Preciznije rečeno, Saudijska Arabija je potkopala trenutnu američku kampanju protiv Kine u vezi Sinkjanga. To je poraz Bajdenove administracije. Zapravo, Vangova regionalna tura svedoči o tome da zapravo ne postoje države koje podržavaju klevetničke napade Sjedinjenih Država usmerene protiv Kine. Regionalne države osećaju da se Sjedinjene Države vode agresivnim rivalstvom sa rastućom Kinom koja je spremna da ih u bliskoj budućnosti pretekne i postane svetska supersila broj jedan. I stoga odbijaju da zauzmu stranu u tom rivalstvu.
Štos je u sledećem: Kina je, nakon pažljive procene dinamike moći u zapadnoj Aziji, predstavila određene zajedničke principe koji su jednako primenljivi u celom regionu kako bi pružila osnovu za svoje odnose sa regionalnim državama. Neizrečeni cilj je da ohrabri regionalne države da se okrenu ka nezavisnoj spoljnoj politici i da se oslobode zapadnog jarma, naročito američke hegemonije. Ali kineski metod za tako nešto je radikalno drugačiji od prisilne i često nasilne taktike kojoj su zapadne sile tradicionalno pribegavale u regionu.
Kina apsolutno nije zainteresovana za upotrebu prinude kao instrumenta „ubeđivanja“ čak ni u odnosu sa Turskom koja ima glasnu ujgursku dijasporu (koja je tokom Vangove posete održala demonstracije). Na sastanku sa Vangom, predsednik Redžep Tajip Erdogan naglasio je duboku zainteresovanost Turske za „jačanje uzajamnog poverenja, promociju sinergije između kineske Inicijative pojas i put i turskog plana „Srednji koridor“, jačanje saradnje na svim poljima, uključujući međusobno povezivanje i međusobnu komunikaciju, izgradnju infrastrukture i investicija, traženje uravnoteženijeg razvoja bilateralne trgovine i podsticanje trgovinske razmene u lokalnim valutama (umesto u dolaru; prim. prev). Kina zauzvrat nudi odnose na ravnopravnoj osnovi“.
Erdogan je takođe izrazio zahvalnost Turske za kinesku inicijativu od pet tačaka za postizanje bezbednosti i stabilnosti na Bliskom istoku i njenu spremnost da produbi komunikaciju i koordinaciju sa Kinom u vezi regionalnih pitanja. Suštinski, kineska projekcija konstruktivne agende za razvijanje obostrano korisnih odnosa sa regionalnim državama dobija na snazi.
Pet tačaka
U ekskluzivnom intervjuu za Al Arabiju protekle nedelje, kineski državni savetnik i ministar spoljnih poslova Vang Ji predstavio je pristup Pekinga zapadnoazijskom regionu sa posebnim osvrtom na tenzije u Persijskom zalivu.
Vang je izrazio žaljenje što se „zbog dugotrajnih sukoba i previranja u novijoj istoriji nivo bezbednosti u regionu spustio na niži nivo… Da bi se region izvukao iz haosa i obezbedio stabilnost, on se mora osloboditi senki geopolitičkog rivalstva velikih sila i nezavisno istražiti razvojne puteve koji odgovaraju regionalnoj stvarnosti. Mora ostati nepropustljiv za spoljne pritiske i mešanje i slediti inkluzivan i pomirljiv pristup za izgradnju bezbednosne arhitekture koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana“.
Vang je ponovio važnost trećeg puta. Kina u poslednje vreme zagovara „inicijativu od pet tačaka” koja se zasniva na privrženosti uzajamnom poštovanju (nemešanje u unutrašnje stvari), pravičnosti i pravdi (čitaj pitanje Palestine), neširenju oružja (bliskoistočna zona bez nuklearnog naoružanja), kolektivnoj bezbednosti (predlog da se u Kini održi multilateralna konferencija o regionalnoj bezbednosti u Zalivu) i razvojnoj saradnji (Inicijativa pojas i put, sporazumi o slobodnoj trgovini). Sjedinjenim Državama neće biti lako da se nose sa ovim kineskim paketom „istinskog multilateralizma“. Kina podstiče regionalne države da usvoje politiku jednakosti, pravde i „otpora“ američkom maltretiranju (obično usmerenom prema Iranu) kako bi stvorili stratešku autonomiju.
Kina se nada da će svoje bilateralne odnose učvrstiti na ovom novom razmišljanju koje pruža besprekorne mogućnosti za pridodavanje solidnih sadržaja od velike uzajamne koristi. Tako je, tokom Vangovog boravka u Abu Dabiju (njegovom odredištu nakon Teherana), stigla najava da će UAE započeti proizvodnju kineske Sinofarm vakcine narednog meseca i postati prva zalivska država koja će izgraditi postrojenje za proizvodnju vakcina protiv koronavirusa sa početnim kapacitetom proizvodnje od 200 miliona doza vakcina godišnje, pojačavajući time svoje napore da postane čvorište snabdevanja za zapadnu Aziju i Afriku.
S druge strane, neposredno pre dolaska Vanga Jia u Rijad, izvršni direktor kompanije Aramko Amin Naser najavio je da „obezbeđivanje trajne sigurnosti kineskih energetskih potreba ostaje naš najveći prioritet – ne samo u narednih pet godina, već i za narednih 50 i više godina“. Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je istovremeno rekao Vangu da Rijad želi „da kontinuirano produbljuje bilateralnu saradnju“ u oblasti proizvodnje sirove nafte, petrohemije, nuklearne energije i u drugim poljima energetske saradnje, „istovremeno je proširujući u nove oblasti“ kao što su 5G mreža, telekomunikacione i digitalne tehnologije.
Inače, Savet Arapske lige je 3. marta, tokom svog 155. zasedanja na nivou ministara spoljnih poslova, usvojio rezoluciju koja se odnosi na Kinu, a koja je ponovila važnost jačanja kinesko-arapskih veza i najavila da će Saudijska Arabija biti domaćin prvog Arapsko-kineskog samita ove godine. Vang ga je nazvao impresivnim znakom i dodao da se nada da će da samit biti „nezaboravni događaj u istoriji kinesko-arapskih odnosa“.
Najveći izazov za SAD
Sjedinjene Države se nikada ranije nisu suočile sa tim da im Sovjetski Savez ili zapadni konkurenti postave ovakvu vrstu izazova kakav danas stvara Kina time što regionalnim državama nudi potpuno novi put razvoja i upravljanja koji daje primat nacionalnim interesima suverenih država i želi da diversifikuje njihove ekonomije, a ne da one služe kao benzinske stanice za velike naftne kompanije. Kineska ponuda je primamljiva: ona ne zauzima stranu u unutrašnjim regionalnim rascepima i raskolima i umesto toga želi da regionalni igrači slede inkluzivan i pomirljiv pristup za izgradnju njihove sopstvene bezbednosne arhitekture, koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana.
Pa ipak, Kina računa da će ishod biti takav da će region na kraju izaći iz senke zapadne dominacije kako bi nezavisno sprovodio svoju politiku i odolevao američkom pritisku i mešanju. Ukratko, jednaki uslovi za sve su ono čemu Kina teži u bliskoj budućnosti.
Stoga, dok istrajava na stavu da Iran treba da nastavi sa ispunjavanjem svojih obaveza po pitanju nuklearnog oružja, Vang je ukazao da bi međunarodna zajednica takođe trebalo da podrži napore regionalnih država da se Bliski istok uspostavi kao zona bez nuklearnog naoružanja, te da bi, u skladu sa konsenzualnim pristupom, sve strane trebalo da razgovaraju i formulišu rutu i raspored za primenu JCPOA. Moguće je da ovo Kinu stavlja u ključnu ulogu medijatora između Irana i njegovih arapskih suseda.
Zapravo, faktor „iks“ se odnosi na bezbednost i vojnu saradnju u kinesko-iranskom paktu. Bez obzira na stratešku ambivalentnost obeju strana po ovom pitanju, ako se američko-iranske tenzije prodube, Teheran će početi da sagledava uzajamnu prednost u dopuštanju Kini i Rusiji da povremeno pristupaju njegovim bazama kako bi uravnotežio američko prisustvo u Persijskom zalivu. Nesumnjivo, Iran će tražiti prenos naprednih vojnih tehnologija iz Kine i Rusije, čim se embargo Ujedinjenih nacija na takve transakcije uskoro okonča, što je predviđeno u Iranskom nuklearnom sporazumu (JCPOA).
Veliki obim izvoza nafte i gasa u Kinu povećaće kupovnu moć Irana. (Kina, navodno, već povećava uvoz iranske nafte; očekuje se da će uvoz dostići nivo od 856.000 barela dnevno u martu, što je, u odnosu na februar, skok od 129 odsto.) Preciznije rečeno, Kina će Iranu donositi prihod kako bi ostvario svoj pun potencijal kao regionalna sila koja se ne može zaplašiti. U međuvremenu, Saudijska Arabija takođe smatra Kinu (i Rusiju) svojim partnerom za razvoj domaće odbrambene industrije, koja smanjuje njenu zavisnost od kupovine skupog naoružanja od zapadnih zemalja.
Prava strana istorije
Iran oseća da je zaoštravanje američkog stava prema Kini – što je bilo evidentno tokom nedavno održanih razgovora u Enkoridžu – podstaklo Peking da odbaci svoju raniju uzdržanost i zauzme aktivniji stav u regionalnoj politici Bliskog istoka. Vang Ji je u svom obraćanju u Teheranu naglasio da je Kina spremna da se suprotstavi hegemoniji i maltretiranju, da štiti međunarodnu pravdu i jednakost, i da se zauzme za međunarodne norme, zajedno sa narodom Irana i drugim zemljama. „Na naše odnose sa Iranom neće uticati izmene trenutnih okolnosti; naši odnosi će imati postojanost i strateški karakter“, rekao je Vang. Njegova poenta, naravno, bila je sledeća: „Iran samostalno odlučuje o svojim odnosima sa drugim zemljama i nije poput nekih zemalja koje svoje stavove menjaju zbog jednog telefonskog poziva“.
Inače, Vang je naglasio da je Kina dosledna u protivljenju nerazumnim jednostranim sankcijama koje su Iranu uvele druge zemlje, zato što one krše međunarodno pravo, posebno one zasnovane na lažima i lažnim informacijama, koje su nemoralne, nepopularne i predstavljaju uvredu za ljudsku savest. Rekao je da je Kina spremna da sarađuje sa Iranom i drugim zemljama kako bi se zajednički suprotstavili aktima nasilja od strane spoljnih sila, podržali međunarodnu jednakost i pravdu i branili osnovne norme međunarodnih odnosa.
Svakako, Iran pozdravlja ovaj izraziti pomak u kineskom diplomatskom stavu i u njemu vidi jasne prednosti. Sekretar iranskog Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Ali Šamkani, veoma uticajna ličnost u najvišim ešelonima države, opisao je pakt sa Kinom kao „deo aktivne politike otpora“.
Vang je istakao da je vreme da se ozbiljno razmisli o lošim posledicama koje je regionu nanelo spoljno mešanje i da se zajedno poradi na iznalaženju efikasnih načina za održanje dugoročne regionalne bezbednosti i stabilnosti. Naravno, Kina je i te kako svesna da regionalne podele (koje su u velikoj meri proizvod mešanja zapadnih sila) neće nestati preko noći. Bez obzira na to, Vangova principijelna poruka tokom regionalne ture bila je da regionalne države treba da jačaju sopstveni suverenitet, da promovišu duh nezavisnosti, da odbace mešanje geopolitičkih aktera, traže razvojne puteve koji odgovaraju nacionalnim potrebama i da uspostave bezbednosni okvir koji je u skladu sa njihovim interesima.
Kina igra na duže staze. Vangova regionalna tura po zapadnoj Aziji održava verovanje Kine da se nalazi na pravoj strani istorije.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: AP Photo/Ebrahim Noroozi
Izvor Indian Punchline
BONUS VIDEO:
