Ekonomija je prvenstveno društvena nauka, koja se služi matematičkim instrumentima iz domena prirodnih nauka. To znači da ekonomija u svojoj biti predstavlja ništa drugo do strukturu materijalnih odnosa među ljudima, počevši od najosnovnijih odnosa tog tipa – robne razmene ili trampe, pa sve do finansijskih malverzacija mešetara sa Volstrita.
Ono što se može nazvati nacionalnim mentalitetom – a što je samo proizvod religije, običaja i uverenja na nacionalnom nivou – i te kako determiniše ekonomske faktore kao što su produktivnost rada, struktura zaposlenosti ili stepen korupcije. U tom pogledu, kada pričamo o ruskoj ekonomiji mi zaista ujedno analiziramo i rusko društvo, kao i rusku istoriju, jer čak i kada različite kulture ulaze u sistem globalne ekonomije sa jednoobraznim pravilima igre dolazi se do različitih rezultata.
Ruski ekonomski model
U periodu od 1917. do 1992. godine Rusija je pokušavala da izgradi alternativni ekonomski model koji bi ne samo predstavljao konkurenciju kapitalističkom modelu, već ga u jednom trenutku i zamenio. Izuzev kratkog perioda dejstva Nove ekonomske politike, poznate pod skraćenicom NEP, ranih 1920-ih godina, ovaj model bio je striktno komandni, što znači da je individualno preduzetništvo bilo zamenjeno centralnim planiranjem.
Iako je komandna privreda mnogostruko osnaživala državne privredne kapacitete i njen aparat prinude, ona nije donela blagostanje prosečnom građaninu. Rusko društvo je tradicionalno bilo obeleženo visokom stopom kolektivizma – zajednica iznad pojedinca – i askezom, tj. odricanjem od materijalnog blaga zarad dostizanja višeg nivoa duhovnosti. U predrevolucionarnoj Rusiji, a u očima pravoslavnog seljaštva, gotovo je bilo sramota biti bogat. U skladu sa tim industrijalizacija je sprovođena kroz privlačenje stranog kapitala – nemačkog, britanskog, francuskog i švedskog. Pred Prvi svetski rat tempo industrijskog razvoja u carskoj Rusiji bio je visok, ali je vlasnička struktura kapitala bila takva da su strani državljani faktički posedovali njene proizvodne kapacitete.
Ruska revolucija preokrenula je ovaj trend, prenevši svu privredu u vlasništvo države. Iako je komunistički model ekonomije delimično imponovao ruskim masama – koje su vapile za socijalnom jednakošću i prezirale bogate buržuje – totalno lišavanje čitavog stanovništva bilo kakvog vida vlasništva, pa samim tim i odgovornosti, dodatno je pasivizirao, ionako ne preterano preduzimljivo, ogromno rusko more. Pošto je država odlučivala o svemu, njeni građani izgubili su svaku vrstu interesa da budu produktivni na svom poslu, ali i osećaj da upravljaju sopstvenim životom. Utoliko je šok od naglog prelaska na kapitalistički model bio veći, koliko su sovjetski građani bili pasivniji.
Istovremeno je i struktura prozivodnog sistema nalikovala ovoj društvenoj – sovjetska preduzeća nikada nisu funckionisala kao izdvojene, autonomne firme, već su bile deo komplementarnog sveukupnog privrednog sistema. Sovjetsko preduzeće je, kao i sovjetski građanin, bilo deo ogromnog centralizovanog lanca, dok samostalno nije moglo da postoji. Zato je privatizacija pomenutih preduzeća uglavnom značila njihovu likvidaciju. Do 1999. godine stopa nezaposlenosti u Rusiji iznosila je rekordnih 13,04 odsto. Poređenja radi, čak i usred korona krize stopa nezaposlenosti u Rusiji kreće se ispod šest odsto, i to po procenama multinacionalne kompanije za procenjivanje kreditnog rejtina Mudis.
Smenom režima u Rusiji početkom novog milenijuma prošlo je vreme radikalnog neoliberalnog modela u kome je apsolutna prednost davana privatnom kapitalu i individualnoj inicijativi. Ruska država polako je vratila većinski vlasnički udeo u naftnoj industriji i napravila nezvanični dogovor sa vlasnicima krupnog kapitala po kome su oni mogli da zadrže svoje bogatstvo, ali i da ga stave na raspolaganje državi tamo gde je to neophodno. Oni tajkuni koji se sa tim nisu složili izgubili su moć – Hodorkovski je možda najbolji primer toga. Kao što možemo videti, u Rusiji je država dobila revanš, ali nije ponovno skliznula u totalitarni komandni model, već se zaustavila na nivou državnog kapitalizma.
Ekonomski partneri Rusije
Iako je spoljnopolitički diskurs Sjedinjenih Američkih Država usmeren protiv Rusije, pa i Kine, uveliko dostigao hladnoratovski nivo, nemoguće je govoriti o pravom Hladnom ratu dokle god globalna ekonomija funkcioniše. Može se konstantovati tendencija pogoršanja bilateralnih odnosa Rusije i SAD, kao i Rusije i Evropske unije u celini, ali Hladni rat podrazumeva borbu dvaju politekonomskih koncepata, a ne međudržavnu konkurenciju u sferi međunarodnih odnosa.
Ono što podaci o ruskom izvozu i uvozu eksplicitno pokazuju jeste da je u toku strateški zaokret Rusije prema azijskom kontinentu, a naročito prema Kini. Ako je u predsankcionom periodu, do 2014. godine, Rusija bila primarno zainteresovana za evropsko tržište, danas je u njenom fokusu kinesko. Podaci o izvozu ruskih proizvoda do korona krize predočavaju sledeću sliku: 13,4 odsto celokupnog ruskog izvoza otpada na Kinu, zatim sledi Holandija sa 10,4 odsto, Nemačka sa 6,57 odsto, Belorusija sa 5,08 odsto, Turska sa 4,95 odsto, Južna Koreja sa 3,83 odsto, Italija sa 3,36 odsto, Kazahstan sa 3,34 odsto, Velika Britanija sa 3,11 odsto i SAD sa 3,09 odsto.
Primera radi, 2008. godine pre gruzinsko-ruskog rata i prvog talasa zahlađenja odnosa Rusije sa kolektivnim Zapadom, Rusija je izvozila više dobara u Nemačku ili Holandiju, nego u Kinu. S jedne strane, Rusija se približava Kini jer sama kineska ekonomija neprestano jača i za to su joj potrebni ruski energenti, ali, sa druge strane, to je proizvod i geopolitičkih promena koje nam jasno poručuju da je medenic mesec Rusije i Zapada odavno završen.
Struktura uvoza robe u Rusiiju za pred-korona period je sličan izvoznoj shemi: Kina je na prvom mestu sa 21 odsto, Nemačka na drugom sa 10,1 odsto, na trećem je Belorusija sa 5,52 odsto, zatim SAD sa 5,43 odsto, Italija sa 4,41 odsto, Japan sa 3,62 odsto, Francuska sa 3,47 odsto, Južna Koreja sa 3,23 odsto, sledi Kazahstan sa 2,31 odsto i na kraju Poljska sa 2,05 odsto. Vidimo da Kina prednjači, ali i da, uprkos sankcijama, trgovina između zemalja EU sa Rusijom, kao i RF sa Sjedinjenim Državama, nastavlja da teče.
Ako zamislimo scenario gde na Zapadu postoji konsenzus o uvođenju totalnih sankcija protiv Rusije, to bi zadalo veliki udarac najpre ekonomiji najrazvijenijih zemalja EU, a zatim i Rusiji koja bi postala potpuno zavisna od Kine. Ne čudi da taj scenario još uvek nije realizovan, bez obzira što se iz SAD-a često čuju pozivi da do toga dođe, jer to nije u interesu Rusije i Nemačke, a i ubrzalo bi razvoj Kine, koja bi bila u poziciji da ucenjuje Rusiju i snižava cenu uvoza energenata.
Sukobi na spoljnom planu nisu zaustavili priliv stranog kapitala u Rusiju, čak ni onog koji dolazi sa Zapada, dok mnoge transnacionalne korporacije nastavljaju da posluju i proizvode robu u Rusiji. Spisak najvećih inostranih korporacija u Rusiji poređanih po godišnjem profitu sastoji se iz sledećih kompanija: Reno, Filip Moris, Folksvagen, Lerua Merlen, Ašan, Tojota, Džapen tobako internešnel, Pepsiko, KIA, IKEA, Samsung, Metro, Hjundai, Epl, Mercedes, Britiš amerikan tobako, Nestle, BMV, Huavej i Mars.
Stanje kroz indekse
Statistički prikaz neke ekonomije ne pruža uvek jasan uvid u standard života građana u datoj državi. Ipak, ne postoji bolji metod poređenja raznih svetskih ekonomija od posmatranja opštih pokazatelja.
Prvi indeks koji će biti uzet u obzir jeste bruto društveni proizvod. BDP predstavlja ukupnu vrednost proizvedenih finalnih dobara i pruženih usluga u jednoj državi u određenom vremenskom periodu i radi poređenja među državama izražava se u američkim dolarima. BDP se obično koristi kao pokazatelj ekonomskog razvoja jedne države.
Drugi indeks jeste bruto društveni proizvod sa korektivom pariteta kupovne moći. BDP se uglavnom koristi kada se meri ekonomski razvoj država, ali da bi se stekao utisak o nacionalnom tržištu neke države potrebno je uneti korektiv u vidu pariteta kupovne moći (PKM), koji uzima u obzir razliku u valutnom kursu u odnosu na dolar, kao i varijativne cene usluga i stopu inflacije. Primera radi, SAD su prva ekonomija sveta po nominalnom BDP-u, ali kada se u računicu unese i PKM, onda Kina izbija na prvo mesto.
Treći je indeks humanog razvoja. Što se tiče kvaliteta života dobar pokazatelj je Indeks humanog razvoja (IHM) koji razrađuju Ujedinjene nacije. Tu se ne meri samo ekonomski rast, već i takvi faktori kao što su očekivano trajanje života, kvalitet obrazovanja i primanja po glavi stanovnika.
Četvrti indeks tiče se kretanja bruto nacionalnog dohotka sa korektivom pariteta kupovne moći. Dobar pokazatelj standarda života je i indeks bruto nacionalnog dohotka (BND), opet sa korekcijom pariteta kupovne moći (PKM). Ovaj indeks je sastavni deo Indeksa humanog razvoja, i predstavlja ukupnu vrednost svih proizvedenih dobara i usluga u jednoj državi, u toku jedne godine, uključujući i poreze i izvoz, pa se tome dodaju prihodi građana iz inostranstva, a oduzme se dohodak koji su strani državljani iz zemlje izneli.
Peti i finalni jeste Džini indeks, koji pokazuje stepen socijalnog raslojavanja ili jaz između bogatih i siromašnih u datoj državi.
Po indeksu bruto društvenog proizvoda Rusija je jedanaesta ekonomija sveta, po procenama Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i Ujedinjenih nacija za 2019. i 2020. godinu. Za vreme najvećeg razvoja savremene Rusije, u svim pogledima, u periodu od 2000. do 2008. godine (prva dva mandata predsednika RF, Vladimira Putina), ostvaren je ukupni rast BDP-a od neverovatnih 539.5 odsto. Jasno se vidi potonuće Rusije 90-ih i njena obnova do ekonomske krize 2009. godine. Za Rusiju je 2008. godina prekretnica ne samo zbog svetske krize koja će uslediti, nego i zbog toga što tada po prvi put Rusija otvoreno istupa protiv zapadnih interesa u istočnoj Evropi. Zatim će uslediti sankcioni rat 2014. godine, što će rezultirati značajnim smanjenjem ekonomskog rasta Rusije. Tako će u periodu od 2009. do 2020. godine ukupan rast BDP-a ruske ekonomije iznositi skromnijih 24,1 odsto.
Opšte stanje izgleda drugačije ako usmerimo pažnju ka bruto društvenom proizvodu sa korektivom pariteta kupovne moći. Ruska ekonomija je po tom indeksu šesta na svetu, po procenama Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i Ujedinjenih nacija za 2019. i 2020. godinu. Razlike između ova dva indeksa ne svedoče o ispravnosti ili neispravnosti jednog od njih, već BDP uzima u ozbir ukupnu vrednost svih proizvedenih dobara i pruženih usluga u jednoj državi, dok paritet kupovne moći teži da kontekstualizuje prvi indeks.
Indeks humanog razvoja tiče se ukupnog kvaliteta života u jednoj državi. Pravilnije je uzeti u obzir ovaj indeks nego, recimo, prosečna primanja, jer visoka plata ne govori ništa o dostupnosti zdravstvenih usluga ili obrazovanja. Po IHM-u Rusija je na 52. mestu. Radi poređenja, Norveška je na prvom mestu, Nemačka na šestom, Sjedinjene Države su na 17. mestu, Francuska na 26, Mađarska na 40, a Srbija na 64. mestu.
Ako uporedimo ovaj indeks sa prethodna dva, stiče se utisak da je ruska ekonomija razvijena, ali da je kvalitet života njenih građana nizak. Usto se Rusija 1990. godine kotirala na višem 33. mestu. Razlozi za ovaj pad su smanjeno ulaganje u zdravstveni i obrazovni sektor u unutrašnjosti Rusije, neravnomeran regionalni razvoj, koncentracija kapitala i blagostanja u manjem delu stanovništva.
Ako ne posmatramo Rusiju u celini, već se fokusiramo na gradove poput Moskve, teško možemo reći da se kvalitet života snizio u poređenju sa sovjetskim periodom, ali kada u računicu uđu zapušteni gradovi centralne Rusije, sve staje na svoja mesta. Dokaz toga je i Džini indeks, po kome se Rusija kotira gore od svih evropskih zemalja, isključujući Crnu Goru i Bugarsku. Velika količina bogatstva koja se proizvodi u Rusiji završava kod malog broja ljudi i u milionskim gradovima, što negativno utiče na ekonomski i demografski razvoj Rusije.
Nedostaci ruske ekonomije
Mnogi neoliberalni ekonomisti u Rusiji savetuju da se zaustavi restriktivna finansijska politika ruske Centralne banke, koja vodi računa samo o makrofinansijskoj stabilnosti, ali destimuliše ekonomski razvoj i potrošnju. Rusija je jedna od najmanje zaduženih država na svetu. Po podacima MMF-a, čak u korona godini, RF je zadužena samo u obimu od 18,98 odsto svog BDP-a. Primera radi SAD su zadužene u meri od 133,64 odsto svog BDP-a, Francuska 118,57 odsto BDP-a, Velika Britanija 111,52 odsto BDP-a, a Nemačka 72,21 odsto svog BDP-a. To znači da je Rusiji dostupan obimni kapital koji bi mogla da uloži u razvoj ekonomije, međutim to nije tako jednostavno realizovati zbog visokog stepena korupcije unutar državnih struktura.
Možemo pretpostaviti da upravo zbog toga vrh ruskih vlasti daje prednost restriktivnoj politici Centralne banke, jer je bolje držati nisku inflaciju i likvidni bankarski i finansijski sektor, nego protraćiti kapital na besperspektivne projekte koje bi pojela korupcija. Ruske vlasti se zasad zato usuđuju samo da vrše strateške infrastrukturne investicije, poput izgradnje masivnog lučkog kompleksa na Baltičkom moru u mestu Ust-Luga, ili modernizaciju putne i železničke infrastrukture. Čak je i na tom planu bilo ozbiljnih propusta, kao pri izgradnji kosmodroma Vostočni, koji bi trebalo da zameni Bajkonur, koji je pri raspadu SSSR-a ostao u Kazahstanu. Portparol Vladimira Putina, Dmitrij Peskov, izjavio je 2019. godine da je svaka deseta rublja uložena u izgradnju ovog kosmodroma proneverena.
Predsednik Rusije trasira odgovornu politiku, on ne želi da u nasledstvo nekim novim ruskim predsednicima ostavi zaduženu državu. O tome svedoče i pozamašne rezerve zlata, koje se iz godine u godinu, bez obzira na sankcije, uvećavaju i danas iznose 554 milijarde dolara.
Pored visokog stepena korupcije, glavni strukturni nedostatak ruske ekonomije jeste njena zavisnost od trgovine energentima, to jest naftom i gasom. Otprilike trećina ruskog budžeta puni se od prihoda zarađenih na ovoj trgovini, a ona čini 53 odsto ruskog izvoza. Ne treba misliti da je Rusija sposobna samo da proizvede energente. Ona je jedan od svetskih lidera u proizvodnji naoružanja, elektroenergije (naročito atomske), poljoprivrednih proizvoda, u dobijanju raznih ruda, avio i raketnom inženjeringu. Ali sve ove privredne grane ne mogu se meriti sa profitabilnošću proizvodnje nafte i gasa, što je istovremeno i blagoslov i prokletstvo.
Američki ekonomisti razvili su teoriju po kojoj svaka država koja u svom posedu ima velika nalazišta dragocenih dobara automatski mora da postane zavisna od njih, jer će sami kapitalisti ulagati sredstava u onu sferu gde se može najlakše zaraditi. Drugim rečima, sama činjenica da Rusija raspolaže ogromnim količinama energenata, destimuliše njenu kapitalističku klasu da ulaže i razvija druge privredne grane gde je rizik veći, a zarada manja. Ne postoji čarobno rešenje koje bi preusmerilo kapital u druge sfere ruske ekonomije, kao što je visokotehnološki sektor, iako Rusija već sada raspolaže ozbiljnom kadrovskom bazom u IT sektoru.
Svetski eksperti prognoziraju da će vrh potražnje za gasom nastupiti negde oko 2040. godine. Dotad će Rusija učestvovati u trci za što veću proizvodnju ovog energenta i osvajanje novih tržišta. Vrhunac potražnje za naftom je predmet debata, ali se smatra da će nastupiti pre vrhunca povezanog s gasom. Ovo može zvučati poražavajuće za Rusiju, ali to ne mora da bude tako. U sledećih nekoliko decenija u Rusiji će biti proizveden ozbiljan kapital zahvaljujući nafti i gasu, a kada se dostigne vrhunac potražnje ovih energenata, to će omogućiti ruskim naftnim kompanijama da konačno preusmere svoja ulaganja u perspektivnije sektore ekonomije i problem zavisnosti od energenata će biti rešen. Ključni test za ruske kapitaliste će doći kroz dvadesetak godina, a dotle će Rusija računati na finansijsku stabilnost svoje ekonomije i na uvećavanje zlatnih rezervi.
Sudeći po objektivnim pokazateljima nemamo razloga da mislimo da će očekivana pozitivna reakcija izostati, mada niko ne može prognozirati političku situaciju u svetu, pa i u Rusiji, za sledećih dvadeset godina. Ispada da je ključna maksima za dalji razvoj Rusije američka fraza – „ne drmaj čamac“ (don’t rock the boat).
Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi
Naslovna fotografija: AP Photo/Dmitry Lovetsky
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
