Jesu li Ukrajina i Rusija pred ratom?

Cilj je da se zauzme Donjeck, što bi automatski bilo prikazano kao poraz Putina, ili da se Rusija primora da vojno interveniše u Donbasu, što bi bilo proglašeno agresijom na suverenu zemlju

Džozef Bajden je u razgovoru sa Vladimirom Zelenskim uz poslovično isticanje „nepokolebljive podrške suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine“ dodao kako to čini baš u ovom trenutku, pošto je upoznat sa informacijom o razmeštanju ruskih trupa na granici i „pred tekućom ruskom agresijom“.

Šta je sve prethodilo odluci o „pomeranju ruskih trupa“ nije navedeno, isto kao što se izbegava naglašavanje da je ovo razmeštanje na teritoriji Rusije. Kod neupućenih ovako sročeno saopštenje može biti shvaćeno na drugačiji način.

„Američka mreža“ u Ukrajini i oko Ukrajine plete se dugo, u tekućem formatu već osmu godinu zaredom. Unutar zemlje vidna je podrška temeljnoj derusifikaciji svih procesa, uključujući i crkvene. Sa tim se paralelno odigravala reforma vojnih snaga usmeravana samo ka jednom cilju: ratovanju na istoku države (ciljano obučavanih i naoružavanih prethodnih godina za izvođenje „blickriga“ u postojećim uslovima ratovanja).

Oko Ukrajine je takođe spreman teren za potiskivanje ruskog uticaja, kako u Moldaviji tako i u Belorusiji, čime bi politička pozicija Kijeva u eventualnoj oružanoj akciji postala bolja. Istovremeno, Minski proces je zakočen, obustavljen, zapravo mu nikada nije ni pružena prava šansa, tako da političkog rešenja prihvatljivog za sve strane nema na vidiku.

Propali planovi

Za Bajdenovu administraciju čini se kako je podizanje tenzija i samim tim uloga u ovoj geostrateškoj igri opcija, ne samo zato što je u tu stvar previše investirano, nego i zato što slede parlamentarni izbori u Rusiji.

Prethodni predsednički izbori najavljeni su „aferom Skripalj“, ali se to pokazalo nedovoljnim za njihovu delegitimizaciju. Uprkos tome što je tada unutar NATO praktično aktiviran član 4. Povelje (pošto su predsednici i premijeri SAD, Francuske, Velike Britanije i Nemačke osudili „prvu ofanzivnu upotrebu nervnog gasa u Evropi od Drugog svetskog rata“ i ovaj događaj okarakterisali kao „napad na suverenitet Velike Britanije“).

Slično tome, i sada se pokazalo da „slučaj Navaljni“ nije dovoljan za indukovanje veće krize unutar Rusije i posledično – usmeravanje celokupnog izbornog procesa. Obrazloženje je da „tekuću rusku agresiju“ neće zaustaviti saopštenja za javnost, već upotreba ukrajinskih oružanih snaga. Cilj je da se ili zauzme Donjeck, što bi automatski prikazali kao poraz Putina, ili ruska vojska primora na ulazak u Donbas, što bi momentalno bilo proglašeno agresijom na drugu suverenu zemlju.

Konvoj oklopnih borbenih vozila ruskih pobunjenika u blizini Donjecka, 30. maj 2015. (Foto: Wikimedia/Mstyslav Chernov, CC BY-SA 4.0)
Konvoj oklopnih borbenih vozila ruskih pobunjenika u blizini Donjecka, 30. maj 2015. (Foto: Wikimedia/Mstyslav Chernov, CC BY-SA 4.0)

Na međunarodnom planu tražiće se osuda i sankcije međunarodnih organizacija, na unutrašnjem planu Putina će predstaviti kao okupatora (kada već nije gubitnik), čoveka koji Rusiju uvodi u rat „protiv celog sveta“, što će se nadovezati na kampanju i međustranačka sučeljavanja.

Međutim, u sprovođenju ovog plana do sada gotovo ništa nije išlo po planu.

Pre svega nije uspeo pokušaj svrgavanja Aleksandra Lukašenka ili, kao alternativa tome, uvođenje Belorusije u „vanredno stanje“. Zatim, nije uspeo ni pokušaj instrumentalizacije „slučaja Navaljni“ za uvođenje Rusije u „vanredno stanje“.

Pokazuje se da Amerikanci raspolažu resursima da neku krizu otvore, ali oni više nemaju resurse da krizama upravljaju. Samim tim ne mogu ni da kreiraju ishode. Iako u određenoj meri mogu da utiču na krajnja rešenja, više nisu u situaciji da ih oblikuju prema svojim modelima.

Nejasna računica

Zelenski je ohrabren od Bajdena da se suprotstavi „tekućoj ruskoj agresiji“, neprestane provokacije i razmeštanje novih trupa na liniji razgraničenja ukazuju da je otpočinjanje sukoba samo pitanje vremena, to je sve jasno. Nije jasna, međutim, politička računica koja iza svega ovoga stoji.

Hoće li se američka vojska direktno umešati u sukob? Neće. Izbegavali su to i u drugim, za njih važnijim prilikama. Iluzija je da bi zbog Ukrajine ulazili u rat sa Rusijom – oni nisu spremni da zbog Ukrajine žrtvuju nijednog američkog vojnika.

Mogu li ovako SAD dodatno narušiti položaj Rusije u međunarodnim odnosima? Ne mogu. Sve što su mogli, do sada su već preduzeli. Američka priča o tuđoj agresiji, posle svega što su sami Amerikanci preduzimali, deluje uverljivo zapadnoevropskim saveznicima i – još malo kome u svetu.

Ukrajinski dobrovoljci iz Donbasa tokom operacija u blizini Lisičanska u Luganskoj oblasti, 28. januar 2015. (Foto: Anatolii Boiko/Getty Images)
Ukrajinski dobrovoljci iz Donbasa tokom operacija u blizini Lisičanska u Luganskoj oblasti, 28. januar 2015. (Foto: Anatolii Boiko/AFP/Getty Images)

Naposletku, da li bi takva akcija pomogla Zelenskom? Ne bi. Džon Miršajmer i Stiven Volt su svojevremeno primetili kako je američka ambasadorka u Bagdadu Ejpril Glespi zapravo dala „zeleno svetlo“ Iračanima za napad na Kuvajt, kada je Sadamu Huseinu na direktno pitanje oko „neslaganja na granici“ odgovorila da „nema mišljenje o arapsko-arapskim sukobima“, uz dodatak kako „Vašington nema posebne obaveze odbrambenog karaktera prema Kuvajtu“.

Hakija Meholjić, član ratnog rukovodstva Srebrenice svedočio je o sastanku sa Alijom Izetbegovićem: „Nudi mi Klinton da uđu četnici u Srebrenicu i izvrše pokolj pet hiljada muslimana i biće vojna intervencija NATO snaga na srpske položaje.“ Za intervenciju NATO bilo je neophodno i drugo granatiranje pijace Markale.

Naposletku, ta intervencija jeste ubrzala pregovore, ali suštinski nije donela neke epohalne dobitke muslimanskoj strani, pošto su pregovori vođeni u skladu sa ranije dogovorenim kriterijumima i pravilima.

Isto kao što sada Bajden ohrabruje Zelenskog da donese odluku o napadu na Donbas, tako sutra to može zaboraviti. A ova podrška „suverenitetu i teritorijalnom integritetu“ može se pretvoriti i u prećutnu ili čak formalnu saglasnost da bezbednost na delu ukrajinske teritorije osiguravaju ruski mirovnjaci.

U nepovoljnom razvoju situacije na terenu, za same Amerikance i to je potencijalna izlazna strategija. Za Kijev, u uslovima kakvi trenutno jesu, nema dobitne kombinacije. Umesto orijentacije ka pregovorima (tu je još i bilo neke šanse tokom Trampovog mandata), Zelenski je nastavio putem bezalternativnog povezivanja sa Amerikancima.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom bilateralnog sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom na marginama 74. zasedanja Generalne skupštine UN-a, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Reuters/Jonathan Ernst)
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom bilateralnog sastanka sa američkim predsednikom Donaldom Trampom na marginama 74. zasedanja Generalne skupštine UN-a, Njujork, 25. septembar 2019. (Foto: Reuters/Jonathan Ernst)

Zbog toga može doći do eskalacije, može čak biti zaboravljena pandemija zbog toga.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Oleksandr Klymenko

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u