Lingvisti jedno, Zorana Mihajlović drugo: Treba li nam rodno osetljivi jezik?

„Nedopustivi su pritisci da se u srpskom jeziku zbog i radi trenutne politike nasilno menja odnos prema tzv. rodno senzitivnoj leksici“, kaže se u saopštenju Odbora za standardizaciju jezika SANU

Vrši se jedno čudnovato ideološko nasilje nad srpskim jezikom i pokušava se stvoriti jezička politika o kojoj će odlučivati isključivo političari a ne i lingvisti. Takvu jezičku politiku nemate ni u jednoj državi u Evropi osim u Srbiji.

Ovim rečima lingvista i član Odbora za standardizaciju jezika SANU Aleksandar Milanović komentariše motive zbog kojih se Odbor nedavno obratio javnosti i najvišim predstavnicima države.

Članovi ovog naučno-stručnog tela SANU u nedavnom javnom obraćanju skreću pažnju na, kako su istakli, novo nasilje nad jezikom do kojeg dolazi podvođenjem srpskog jezika pod jezik rodne ravnopravnosti.

„Nedopustivi su pritisci da se u srpskom jeziku zbog i radi trenutne politike nasilno menja odnos prema tzv. rodno senzitivnoj leksici“, kaže se u saopštenju Odbora.

Političko nasilje nad srpskim jezikom

Uz konstataciju da srpski jezik nije niti može biti jezik rodne neravnopravnosti, pa samim tim ni diskriminacije osoba ženskog pola, Odbor za standardizaciju zaključuje da je svaka intervencija u jeziku sa stanovišta bilo koje ideologije koja nije u skladu s naukom o srpskom jeziku – nedopustiva.

Na pitanje može li se jezik zaštititi od upliva ideologije i politike, i da li ima mesta govoriti o njegovoj ugroženosti, doktor lingvističkih nauka, profesor Miloš Kovačević kaže.

„Ne da je ugrožen, jezik nam nikad nije bio ugroženiji!“

„Jezička politika treba da prati jezičke zakonitosti, a ova sada politika koja se tiče tri nova zakona – o diskriminaciji, ravnopravnosti polova, o rodnoj ravnopravnosti – stvara utisak kao da smo u nekom drugom vremenu, kao da pripadamo nekom drugom narodu, kao da smo zaboravili šta je jezička politika kod Srba i da je ona liberalna“, objašnjava profesor Kovačević i dodaje:

„Mislim da ni Hrvati, bez obzira koliko su puristi u odnosu na jezik i koliko žele da kuju nove reči – ne bi ih toliko skovali koliko su naši nazovi novi lingvisti, odnosno politički lingvisti pokušali da učine, u nameri da utiču i promene strukturu srpskog jezika“.

Kovačević gotovo kao paradoks ističe činjenicu da se za razliku od sva tri nova zakona koji treba da se usvoje najkasnije za dva meseca, zakon o ćirilici ne usvaja već tri decenije.

„Zakon koji je najveći zakon i koji svedoči o diskriminaciji unutar samog jezika, zakon o ćirilici, ne usvaja se već pune tri decenije. To je diskriminacija unutar srpskog bića, a ovo drugo što se smatra diskriminacijom je nešto što je nametnuto sa strane“.

„Moderan“ srpski jezik

Potvrda da je reč o nasilju nad jezikom za Kovačevića je vidljiva već uvidom u rečnik novih reči kojima se određuje rod.

„Odbor za standardizaciju je morao reagovati, jer samo kad pogledate rečnik videćete da je to na neki način nasilje nad strukturom srpskog jezika. To nije samo promena nečega što se zove jezičko osećanje, nego i promena jezičke zakonitosti. Ako to usvojimo kao nešto što je moderni put Srbije, odnosno kao moderni srpski jezik, onda treba reći da ukidamo srpski jezik koji je do danas važio“, smatra profesor Kovačević.

Profesor Aleksandar Milanović podseća da bi se pri donošenju ovakvih zakona morala konsultovati jezička struka koja propisuje jezičku normu (poštujući lingvističke zakone), i da bi se na taj način mogao izbeći jezički inženjering.

„Ovo što se trenutno pokušava sprovesti u Srbiji ne samo da ne odobrava Odbor za standardizaciju jezika ili SANU, već to ne odobrava nijedan od vodeći srpskih naučnika u oblasti tvorbe reči. Profesor Boža Ćorić, sasvim sigurno najkompetentniji stručnjak za ovu oblast, eufemistički rečeno nije oduševljen ovom idejom povodom koje je napisao mnogo tekstova o tome da se ovo mora na neki način jezički kontrolisati“.

Čekajući zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma

Naši sagovornici napominju da je srpski jezik samoregulatoran i da je on temu jezičke rodne ravnopravnosti – već sam rešio.

„Sve ono za čime je postojala potreba – postoji u našem jeziku“, kaže profesor Milanović.

„Ovde sada imamo ideološko nasilje nad svim govornicima srpskog jezika jer nam se nameće šta mi moramo reći, ugrožena je moja sloboda izražavanja, mogućnost mog izbora da kažem da li ste vi novinar ili novinarka, a da se pri tome niko ne oseti ugroženo. Polazim od toga da ja imam slobodu izbora da vas imenujem i ne želim da mi nekakav zakon naredi kako moram da govorim. Takve zakone nigde u Evropi nemate, ali zato u Evropi imate one zakone koje mi nećemo da donesemo evo već 30 godina, a to je zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Dakle, potpuno je naglavačke postavljena ta zakonodavna situacija da centralni zakon nemamo i očigledno ne želimo da ga donesemo. U Srbiji još važi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma iz 1991, odnosno iz države koja ne postoji već 30 godina, a sa druge strane želimo uvesti neke potpuno periferne zakone iz oblasti drugih disciplina koji zadiru u lingvistiku, na način koji je potpuno neprirodan“, zaključuje Aleksandar Milanović.

 

Autor Dejana Vuković

 

Izvor Sputnjik, 11. april 2021.

 

Autorski tekst Zorane Mihajlović

Tema rodne ravnopravnosti je ovih dana naročito aktuelna, posebno u svetlu novih zakona o rodnoj ravnopravnosti, antidiskriminaciji i istopolnim partnerstvima. Kako bismo se kao društvo kretali u smeru društvenih i političkih promena i poštovanja demokratskih principa ravnopravnosti, važno je da o ovim temama govorimo, ali je jednako važno kako se o njima govori. Upotreba rodno osetljivog jezika je jedan od načina da u svoj svakodnevni život uvrstimo i da poštujemo principe ravnopravnosti i jednakih prava.

Često slušamo kako rodno osetljivo izražavanje narušava lepotu našeg jezika i da nam nije potrebno, jer su sve reči koje se koriste, bile one iskazane u muškom ili ženskom rodu primenjive i na muškarce i na žene. Međutim, u našem jeziku postoje mnoge reči, naročito nazivi zanimanja, koje se sada već tradicionalno iskazuju u ženskom rodu. Takve reči su „čistačica”, „kuvarica”, „kasirka”, „vaspitačica”, i uglavnom se radi o nazivima za zanimanja koja su slabije plaćena i manje cenjena. Zašto onda pojedincima reči „direktorka”, „predsednica”, „sutkinja”, „inženjerka” paraju uši i „štete” našem jeziku? Da li je to zaista do prirode jezika ili do patrijarhalnih obrazaca koji ne dozvoljavaju ženama da budu prepoznate i prisutne na pozicijama moći i uticaja?

Upotreba rodno osetljivog jezika takođe pojedincima deluje kao dodatan „zahtev” osoba koje se zalažu za ženska prava, iako u realnosti upotreba ovakvog jezika podiže svest o značaju jednakosti žena i muškaraca, time što ženama daje veću vidljivost i prepoznaje njihove uloge i rad u svim sferama društva. Jezička diskriminacija se u našem društvu najviše vidi upravo u poslovnom okruženju, gde je i dalje „standard” da se u muškom rodu iskazuju zanimanja koja se odnose na rukovodeće pozicije kao što su direktor, šef, predsednik, upravnik. Ovo ukazuje na neravnopravan položaj muškaraca i žena i to je potrebno promeniti kako bismo se razvijali ka društvu jednakih mogućnosti za sve. Upotreba jezika koji je rodno diskriminatoran vodi tome da se stvara slika da su određena zanimanja „rezervisana” samo za žene ili samo za muškarce, a to je zaista nedopustivo.

Najčešći argument protiv upotrebe rodno osetljivog jezika je taj da je ovaj tip izražavanja rogobatan i da nije u skladu sa našim jezičkim standardima. Ipak, važno je naglasiti da je jezik promenjiv i da evoluira sa društvenim razvojem, te je kao takav pokazatelj stanja društva u kome živimo i, upravo zato, treba da težimo tome da menjamo norme jezika koje su štetne, a na koje smo navikli. Upotrebom i promovisanjem rodno osetljivog jezika mi podstičemo pozitivnu promenu u pogledu ravnopravnosti žena i muškaraca i dajemo veću vidljivost ženama u svim sferama društva.

Nijedna žena ne sme da oseća da su rukovodeće ili druge tradicionalno muške pozicije njoj nedostižne, jer nisu. Kada počnemo da govorimo o predsednicama, istraživačicama, programerkama, daćemo im veću vidljivost i značaj u društvu i shvatićemo koliko ih zapravo ima oko nas. Na taj način ćemo poslati poruku svim devojčicama i devojkama da nijedna profesija nije isključivo muška ili ženska, odnosno da mogu da se ostvare u bilo kom poslu podjednako kao muškarci. Jezik koji koristimo je dobar odraz društvenih obrazaca i društva u kome živimo. Rodna ravnopravnost je jedan od najvažnijih ciljeva nove rodno odgovorne vlade, te verujemo da je zalaganje za upotrebu rodno osetljivog jezika jedan od načina da se žene dodatno osnaže i da im se da značaj i priznanje koje zaslužuju. Upotreba rodno osetljivog jezika će biti regulisana i novim zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji je trenutno u fazi nacrta, a čije se usvajanje očekuje uskoro. Ovaj zakon će po prvi put u domaćem zakonodavstvu definisati pojam rodno osetljivog jezika, te propisati detalje o njegovoj upotrebi, sa ciljem da se doprinese borbi protiv rodne diskriminacije u svim sferama javnog i privatnog života.

Društvo jednakih mogućnosti je društvo za koje se, verujem, svi zalažemo i u kome želimo da živimo. Stoga, verujem da je svakodnevna upotreba rodno osetljivog jezika koristan „alat” za smanjenje jaza između muškaraca i žena, posebno u profesionalnom okruženju. Njegovom upotrebom mi podstičemo pozitivnu promenu u oblasti rodne ravnopravnosti na nivou čitavog društva kako bismo kreirali prostor da se devojčice i žene osnaže i dobiju jednake mogućnosti da napreduju u svim sferama poslovnog i privatnog života. A jedino društvo, u kojem i žene kao i muškarci imaju jednake mogućnosti i uslove da žive, rade i razvijaju se može da ide napred i to je budućnost za koju se zalažem.

 

Autor Zorana Mihajlović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Politika, 11. april 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u