Šen Ji: Moramo odbaciti zloupotrebu ljudskih prava

Kao što su saopštila MSP Rusije i Kine – moramo da definišemo šta su ljudska prava. Ne smemo odbaciti taj koncept zbog toga što ga SAD zloupotrebljavaju

Zbog svoje ogromne geopolitičke važnosti ključnog čvorišta starog i novog Puta svile, ali i svoje etničke izmešanosti, kineska provincija Sinđan je danas posebna meta zapadnih, a pogotovo američkih interesa, koji po svaku cenu žele da zaustave dalji rast Kine i njen cilj infrastrukturnog povezivanja evroazijske kopnene mase preko projekta Pojas i put, čiji bitan krak treba da prođe i kroz Srbiju. Koje su metode zapadnih pritisaka, i kako se one podudaraju sa metodama korišćenim u višedecenijskom obračunu sa Srbima, prvenstveno preko Kosova i Metohije?

U trećem delu serijala IN4S „Srbija do Šangaja“, srpski postdiplomac na Univerzitetu Fudan u Šangaju, Filip Filipović, razgovarao je na temu Sinđana sa svojim mentorom, profesorom Šenom Jiem sa Fakulteta za međunarodne odnose i javne poslove Univerziteta Fudan, čije oblasti specijalizacije su sajber prostor i informatička tehnologija, međunarodna bezbednost i kinesko-američki odnosi. Profesor Šen Ji ima oko tri miliona pratilaca na kineskim društvenim mrežama.

Video verzija intervjua na kineskom jeziku može se naći ovom linku.

Profesore, današnja tema je aktuelna situacija u Sinđanu. Znamo da se Kina ozbiljno bori protiv separatizma, ekstremizma i terorizma u Sinđanu. Ali ako pogledamo verziju priče koju su izmislili na Zapadu ispada da u Sinđanu „kineska diktatorska vlast crvenog terora muči i etnički čisti jadne ujgurske muslimane“. Koliko se razlikuje stvarna situacija od zapadne priče?
– Priča koju su oni izmislili i ono što se stvarno dešava su dva potpuno različita sveta koja nemaju veze jedan sa drugim – kao imaginacija i realnost. Verzija koju je Zapad preko medija nametnuo bazirana je na njihovoj mašti. To je kao kada je Don Kihot umislio da se bori protiv džinova pa kopljem napadao vetrenjače. Toliko je velika razlika.

Evo šta se dešava u Sinđanu – Kina je suočena sa ozbiljnim izazovom, a to je talas terorizma, ekstremizma i separatizma. Dok se Kina bori protiv tih negativnih pojava, ona mora istovremeno da razvija i ekonomiju ovog regiona, tj. mora da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet i paralelno sa tim da smanji cenu negativnih pojava. Kroz politiku održivog razvoja kineska vlast mora da reši probleme u Sinđanu. Mi mislimo da se u Sinđanu suočavamo sa problemom uprave. Zato administrativnim metodama moramo da se borimo protiv negativnih pojava i pomognemo ljudima koji su ugroženi, a cilj je, naravno, podizanje standarda lokalnog stanovništva.

Za nas je ova situacija veoma komplikovana, a Zapad je prikazao samo jednu jednostavnu priču. Da bi američka priča delovala uverljivo, Zapad je na njihov način prepričao kinesku istoriju i opisao staru kinesku naciju kao kolonijalnu silu koja je napadala okolne narode, dok mi smatramo da se kineska nacija formirala mešavinom tadašnjih naroda sa šireg prostora istočne i centralne Azije. Čim uđete u zapadnu strukturu prepričavanja, brzo shvatate da to nema nikakve veze sa realnošću.

Kada govorimo o terorističkim napadima koji su se desili, a koje Zapad nigde ne spominje, da li možete da nam pojasnite koliko su ti napadi bili ozbiljni?
– Predlažem vam da u vezi toga pogledate seriju dokumentarnih filmova koju su naše ambasade prikazivale po svetu. Tu vam se nalazi i najozloglašeniji napad koji se desio 5. jula 2009. godine (kada je ubijeno 197, a povređeno 1.700 lica), kao i snimci ostalih terorističkih napada. Kod prikazivanja, kineska vlast bila je u dilemi. Ako prikažeš te krvave scene svom narodu, neko će iskoristiti terorizam kao povod za međuetničke sukobe. Ali, s druge strane, ako ne objaviš i ne daš kompletnu sliku, retko ko će poverovati da u Kini zaista postoji tako velika opasnost od terorizma, i da je bilo tako mnogo žrtava.

Iskreno rečeno, i naša vlast je snosila deo odgovornosti za pogoršanje situacije. Kad je Sinđan u pitanju, svako ima svoje mišljenje kako da reši problem. Jedno vreme, deo kineskog vrha je naivno mislio da može da reši problem blagim i pasivnim nastupom u cilju smirivanja situacije. Ali kasnije se pokazalo da je taj korak unazad samo dao više prostora širenju ekstremnih ideja. Ekstremisti su to shvatili kao nemoć države, pa su forsirali svoje kriminalno delovanje do tačke koja više nije mogla da se toleriše. Krajnji cilj ekstremista je da otcepe tu teritoriju, a to je nešto što nijedna suverena država niti može, niti sme da dopusti.

Urumći je glavni grad Ujgurske autonomne oblasti Sinkjang u NR Kini (Foto: Wikimedia/Ccyber5)
Urumći, glavni grad Autonomnog ujgurskog regiona Sinđan u NR Kini (Foto: Wikimedia/Ccyber5)

Tek posle katastrofalnog terorističkog napada strategija državnog vrha je promenjena. Ta promena stava sastoji se od više elemenata i ovo što sada vidimo u Sinđanu je rezultat toga. Kineska vlast počela je da polako pušta informacije u javnost i te informacije treba da se čuju širom sveta. Pogotovo informacije o realnoj situaciji na terenu. Cilj je da se zaobiđu nesporazumi koji su nastali zbog rupa u informisanju.

Sada imate dve kategorije mišljenja o Sinđanu. Prva ne shvata situaciju zbog rupa u informisanju. To je razumljivo zato što čovek odluke donosi na osnovu informacija koje prima. Kada čovek primi informacije koje su iskrivljene i filtrirane nije kriv on, nego onaj koji ih pušta. Druga kategorija ljudi su oni koji ignorišu dobijenu informaciju. Oni vide samo ono što žele da vide… a to je već posebna priča.

Kada Kina pruža informacije, da li postoje blokade? Da pojasnim: to vam je kao kada se u Evropi desi teroristički napad, pa odjednom deluje kao da su svi na planeti Evropljani, ali kada se tako nešto dogodi u Kini – to nikoga ne zanima.
– To jeste nešto što nas zbunjuje. Jedino što možemo da uradimo na tom planu je da pojačamo sposobnost korišćenja različitih taktika i tehnologija, i da bolje spoznamo razlike sa drugim kulturama i načine na koje oni tretiraju informacije. I da potom izaberemo način informisanja koji je njima blizak.

Međutim, problem sa kojim smo se objektivno susreli su Velika Britanija, SAD i njihovi mediji, poput Bi-Bi-Si-ja, koji sa selektivnim informisanjem igraju očiglednu ulogu neprijateljskih agencija. Prikupljaju svakojake informacije da nas opišu kao „silu zla“. Do detalja smo izučili njihove metode rada – od načina izražavanja, kolorita, snimanja, do montiranja fimskih materijala. Sve te metode mogu da prikažu iskrivljenu sliku. Onda brzo shvatiš da ih je baš briga za Sinđan. Njih ne zanima istina. Njima treba samo njihova priča.

To sam lično iskusio 2009. godine, prilikom boravka u Americi. Jednog dana otišao sam u Kongres da prisustvujem jednom kongresnom svedočenju i nisam unapred znao o čemu se radi. Tek sam kasnije shvatio da je svedočila Rebija Kadir, glasogovornik ujgurskih separatističkih interesa. Tog dana sam malo ranije stigao i proćaskao sam sa novinarima. Jedan novinar mi je rekao da dva meseca pre tog svedočenja neki američki mediji nisu ni znali da napišu reč „Ujgur“. Ali za samo par nedelja, iskonstruisali su celu strukturu priče o Sinđanu. Začudio sam se kako su uspeli da za tako kratko vreme sve to osmisle.

Iznenadiće vas ko stoji iza toga. Novinar mi je rekao da to guraju izraelske lobističke grupe. Upitao sam kakve veze sa tim imaju Jevreji, šta je pozadina toga? U to vreme su (američki profesori) Stiven Volt i Džon Miršajmer napisali seriju tekstova u kojima su kritikovali izraelske lobističke grupe i način na koji su kidnapovale američku spoljnu politiku. Zbog toga je Amerika izgubila moralnu poziciju na Bliskom istoku. Države na Bliskom istoku počele su da mrze Ameriku.

I onda su Amerikanci rekli „ne“ – moramo da dokažemo da nemamo ništa protiv muslimana. Pogledajte, postoji jedno mesto, zove se Sinđan. Tamo muče muslimane. A mi im pomažemo. I tako, odjednom, uplitanje lobističkih grupa proizvelo je dve posledice. Prvo, Sinđan se odjednom pretvorio u modernu i popularnu reč. I drugo, Amerikanci su počeli da opisuju Sinđan na osnovu njihovog stereotipnog viđenja islamskih zemalja. Tu ćeš videti razliku između onoga što je u fokusu kamere. Kinezi opisuju Ujgure koji na svoj način veruju u islam, ali nisu zadrti muslimani. Njihov pristup islamu potpuno je drugačiji od islama na Bliskom istoku, počevši od narodne nošnje pa sve do načina života.

Ujguri neposredno po izlasku iz džamije u starom Kašgaru u Sinkjangu, 29. jul 2014. (Foto: Kevin Frayer/Getty Images)
Ujguri neposredno po izlasku iz džamije u starom Kašgaru u Sinđanu, 29. jul 2014. (Foto: Kevin Frayer/Getty Images)

Fotografije o Sinđanu treba da budu šarenolike, a ako gledate Si-En-En i Bi-Bi-Si videćete samo crno-bele tonove. Amerikanci misle da građani Sinđana ne žele da se ponašaju kao obični muslimani, već kao fundamentalisti koji slede šerijatsko pravo. Za Kineze koji poznaju Sinđan to je budalaština. To je u rangu objašnjenja da se Sunce okreće oko Zemlje. Sa takvim američkim pristupom sa njima je nemoguće razgovarati, pošto su nam početne osnove za razgovor potpuno različite. To o čemu oni pričaju se u istoriji Sinđana nikada nije desilo. Čak i u dugoj kineskoj istoriji, kad su se na tom području odvijale bitke, nije postojao religijski ekstremizam. Uopšte ne znam odakle im je došla ta ideja.

A posle su počeli da koriste izmišljeni model priče o „genocidu“. Kinezi popizde kada to vide. Izvinjavam se za psovku, ali stvarno ne znam šta drugo da kažem. To već nije ni u domenu nerazumevanja, nego je reč o zlonamernoj imaginaciji baziranoj na neprijateljskom raspoloženju. A znate li šta nas najviše ljuti? Oni izmišljaju i šire tu priču da bi zadovoljili svoju potrebu za moralisanjem sa pozicija uzvišenog moralnog autoriteta. A šta je srž njihovog takozvanog morala? To je nešto što sada ne smeju ni da izuste – to je rasizam. Srž njihove moralne superiornosti je rasizam, ma koliko to pokušavali da prikriju.

Takođe je zanimljivo što kroz problem Sinđana možemo da vidimo da Zapad još uvek boluje od simptoma vinovnika. Kada pričaju o Kini često kažu da Kinezi imaju osećaj žrtve i da burno reagujemo na dešavanja koja se tiču naše bliske istorije. Ali kada je Sinđan u pitanju, mogli smo kroz događaje vezane za pamuk (tj. zapadnu kampanju za bojkot pamuka proizvedenog u Sinđanu, pod plaštom brige da ga proizvodi „robovska radna snaga“ – prim. aut.) da osetimo taj njihov greh vinovnika. Koncept priče je istinit, ali se on desio kod njih, a ne kod nas. To se desilo kada su prisiljavali nezapadne manjine da rade kao robovi. A u toj priči pamuk je simboličan.

Da li se sećate jednog video-snimka sa interneta u kojem crnac opisuje srednjoškolsku ekskurziju sa plantaže pamuka? Posle sakupljanja pamuka, od dece je uzet sav pamuk, ali je ovaj dečak odneo smotuljak pamuka kući. Kad je majka to videla bila je besna na školu. Priča o pamuku i prinudnom radu ima jaku emotivnu konotaciju na Zapadu zato što su to u prošlosti tamo zaista radili. Ali kad kažeš Kinezu reč „pamuk“, on na to nema emotivnu reakciju. Najviše što zapadnjaci mogu da saznaju na tu temu je da u Kini postoje radnici za branje pamuka, ali zapravo taj posao rade sezonski radnici koji dolaze ih drugih provincija. Jeste težak posao, ali zato dobro zarađuju. Danas većinu tog posla obavljaju mašine, i to mašine koje smo uvezli iz Amerike, što je ironija. Američke fabrike za poljoprivredne mašine najbolje znaju šta se u Sinđanu dešava.

Amerikanci su započeli tu priču zbog političke korektnosti, ali u senci toga nalazi se njihov greh iz prošlosti. Zašto to rade? To je kao kada neko pomisli da će čitanjem verskih knjiga okajati svoje grehe. Napadom na izmišljenu pojavu – koja je kod njih zaista postojala – oni hoće da okaju ili ublaže osećaj krivice, krivice koja se nalazi u njihovom kolektivnom sećanju. A to je neozbiljno, jer sa takvim rezonom neminovno se pojavljuje kontraefekat. Oni misle da sankcijama sprečavaju lokalnu prisilu radne snage i kažnjavaju kinesku vlast. Ali rezultat tih sankcija je veliki gubitak radnih mesta upravo u Sinđanu.

U viziji Zapada je čudna scena – Zapad hoće da ljudi u Sinđanu žive na način kako diktira Zapad i da uvek budu u tom statusu. To je kao kada neki turista prilikom obilaska interesantne primitivne zajednice poželi da ona večno ostane primitivna i siromašna. Zapad kaže da hoće da sačuva slobode i prava lokalnog stanovništva, a zapravo zbog ličnog interesa iscrpljuje mogućnosti za razvoj te regije. To je kao kada su nekada misionari iz takozvanog civilizovanog sveta hteli da diktiraju put slabije razvijenih zemalja. Izvinjavam se, ali mi ne prihvatamo tako nešto. Imamo naš način razvoja i ne zanima nas šta Zapad kaže.

Prethodno ste spomenuli zapadni osećaj moralne superiornosti. Setio sam se naše situacije sa Kosovom, kada je Zapad širio propagandnu priču kako mi vršimo etničko čišćenje Albanaca. Ako pogledate propagandu koju Zapad sada plasira o Kini, naći ćete isti taj model. Na toj njihovoj moralnoj strukturi izgradili su čitav sistem teorija – kao npr. ljudska prava su iznad državnog suvereniteta, teorija odgovornosti za zaštitu, itd. – i od toga je nastala zloupotreba međunarodnog prava. Pre par dana, Kina je sankcionisala jednu grupu Britanaca u kojoj se nalazi Džefri Najs koji zastupa samozvani Ujgurski tribunal. Takođe, on je bio glavni tužilac u procesu protiv Slobodana Miloševića. Da li možete da nam kažete gde su dodirne tačke u zapadnom nastupu kada je reč o Jugoslaviji, Čečeniji i Bliskom istoku?
– To je dobro pitanje. Amerika je sedamdesetih godina započela sa diplomatijom ljudskih prava. Za vreme Regana osamdesetih godina kroz takvu vrstu diplomatije došli su do jednog rezultata, a to je raspad SSSR-a. Tako su došli do dva zaključka – prvi je da Zapad drži apsolutni monopol nad konceptom ljudskih prava. Drugi zaključak je da kroz instrumentalizaciju i politizaciju tog koncepta mogu da ostvare masovnu prednost, i to koriste kao oružje.

Posle Hladnog rata, produbili su tu teoriju i napravili selektivni multistandardni stav prema ljudskim pravima. Šta to znači? Kada si uz mene – bezbedan si, kada si protiv mene – napadam te sa pričom o ljudskim pravima. O tome se radi u onoj čuvenoj izreci – „on jeste pasji sin, ali je naš pasji sin“ (aluzija na navodnu rečenicu Henrija Kisindžera; prim. NS). Ima mnogo primera, ali da sad ne navodim gde su se desila kršenja ljudskih prava a Amerika se pravila da to ne vidi. Druga ključna stvar selektivnosti je da priča o ljudskim pravima ne može da bude primenjena na Ameriku. Ako pogledaš standard ljudskih prava koji Amerika forsira, videćeš da nigde nije primenjiv u praksi, čak ni u Americi. Da bi se osiguralo da ljudska prava funkcionišu kao alat spoljne politike, oni su skovali definiciju ljudskih prava koja sužava manevarski prostor u praksi. Jedina ispravna ljudska prava su samo ona koje Amerika priznaje. Jednostavnije rečeno, ono što Amerika radi su ljudska prava, ono što Amerika ne radi – nisu.

Berači pamuka tokom sezone branja u blizini grada Hami u Sinkjangu, 23. oktobar 2010. (Foto: AFP/Getty Images)
Berači pamuka tokom sezone branja u blizini grada Hami u Sinđanu, 23. oktobar 2010. (Foto: AFP/Getty Images)

Sa druge strane su napravili ogradu kako ne bi bili ugroženi sopstvenim merilima o ljudskim pravima. Još za vreme Buša mlađeg, Amerika je gurala priču o međunardnom krivičnom sudu, ali je izbegla potpisivanje kako bi bila izuzeta od tog istog suda. Administracija Buša mlađeg donela je rezoluciju da američki predsednik ima ovlašćenje da upotrebi silu kako bi izbavio čoveka koji je uhapšen i predat međunarodnom sudu. To znači da Amerika može vojnim putem da vadi svoje ljude iz tribunala. To znači da Amerikanci vrlo dobro znaju da su se tokom mnogobrojnih vojnih intervencija ogrešili iako su im izgovori za invazije uglavnom bili zaštita ljudskih prava.

Imamo primer kada je časopis Roling stoun prikazao kako su američki vojnici ubijali decu u Avganistanu. Prema standardu međunarodnog tribunala, da li je to osnov za hapšenje? Naravno da jeste. Tu su i američki saveznici poput Australijanaca, koji su u Avganistanu mahali nacističkim zastavama i pili pivo iz nožnih proteza ubijenih talibana. To je sve dovelo do zloupotrebe pojma ljudskih prava.

U toj situaciji mislim da svet treba da uradi dve stvari – prvo, definitivno moramo da odbacimo instrumentalizaciju ljudskih prava u svrhu spoljne politike. Pod dva, kao što su saopštila ministarstva spoljnih poslova Kine i Rusije – moramo da definišemo šta su ljudska prava. Ne možemo zbog toga što su Amerikanci upropastili pojam ljudskih prava da odustanemo od zaštite istih. Cilj je da koncept ljudskih prava vratimo na ispravan put. A kakav je to put? To je spoj ljudskih prava sa razvojem ekonomije i pravednog društva. Samo posle ekonomskog razvoja jedna politička zajednica će moći da, shodno svojim karakteristikama, odluči o toku svoje sudbine i sačuva osnovna prava unutar zajednice.

I u tom kontekstu pričamo o kolektivnim ljudskim pravima, a ne samo individualnim. Tako ćemo doći do nove ispravne definicije ljudskih prava. A zašto je ispravna? Zato što ide u prilog većini građana – može da se realizuje i ima jasan standard. Dakle, da ponovim – ne smemo zbog zloupotrebe koncepta ljudskih prava da odbacimo tu ideju. To bi bila greška. Ako to odbacimo, doći ćemo u situaciju da u borbi protiv Amerike budemo u pasivnoj poziciji, jer će propagandno ispasti da priznajemo da smo primitivci. Moramo da preuzmemo vodeću ulogu od Zapada kad je u pitanju definicija standarda i prakse ljudskih prava, i da to pretvorimo u sistem koji može da obezbedi ljudska prava širom sveta na ravnopravan i pravedan način. Mislim da je to ozbiljno pitanje o kome moramo dublje i duže da razmišljamo.

Znači, možemo reći da je ekonomski napredak najbolje rešenje za očuvanje ljudskih prava u zemljama u razvoju?
– Da. I to zavisi iz kog ugla posmatraš ljudska prava – iz individualnog ili kolektivnog. Kada pričamo o praksi, svaki pojedinac živi u državi. Malopre ste pomenuli vrlo bitnu reč – zemlje u razvoju. To su zemlje koje su relativno kasno počele sa modernizacijom. One ne mogu kao države zapadne Evrope da završe proces modernizacije korak po korak, tj. prvo ekonomski razvoj, pa politička podela moći, pa na kraju mulitikulturalna demokratija. Za države u razvoju te tri stvari su spojene.

Slabije države vide kako izgledaju razvijene države i kažu – i mi hoćemo baš tako. I to hoćemo sve! To je kao kada detetu daš da izabere igračku, a dete kaže – hoću sve. Ali resursi uvek imaju limit i ne mogu uvek da zadovolje svakoga. I u toj situaciji shvatićeš da pravo jednog pojedinca dosta zavisi od države u celini. Ako sankcijama sprečavaš razvoj jedne države zato što ta država ne može da zadovolji sva individualna prava, shvatićeš da će sve krenuti u suprotnom smeru. Zapad uvek kaže da oni hoće da štite ljudska prava. Nije bitno da li je to istina ili ne, ali po rezultatu se vidi da su pričom o očuvanju ljudskih prava još više upropastili prava širokih masa i da su, usput, upropastili sam taj koncept. I zato mislim da je ideološka politika ljudskih prava loša stvar.

Da se vratimo na Sinđan. Uvek kada pričamo o Kosovu kažemo da je Kosovo bitno geostrateško područje, kao srce Balkana. Kada pričamo o borbi protiv siromaštva i „Inicijativi pojas i put“, da li Sinđan ima neku sličnu ulogu?
– Definitivno Sinđan kao pogranična regija na zapadu Kine ima veliki geostrateški značaj. Da nije bitno područje Amerikanci ne bi tamo pravili problem. Ako pogledaš trasu kopnenog Puta svile koji kreće iz Sijana i preko centralne Azije stiže do Evrope, Sinđan je na toj karti bitna strateška tačka. Stabilnost Sinđana ima odlučujuću ulogu za stabilnost Puta svile, čak i stabilnost centralne Azije. Ako se desi haos u Sinđanu – Sinđan, cela Kina, čak i centralna Azija, biće ugroženi separatizmom, ekstremizmom i terorizmom. Nijedna država nema koristi od te situacije, sem država koje su van regiona, kao što je Amerika. Amerika tu ima jednostavnu strategiju – kad već ne mogu da obuzdam tvoj razvoj, onda ću u određenoj regiji da ti napravim rak-ranu da bi ti gubio energiju na rešavanje tog problema. Zato možemo reći da je stabilnost Sinđana bitna ne samo za region, već i za stabilan razvoj celog sveta.

Da li teroristi iz Sinđana imaju veze sa teroristima na Bliskom istoku, kao npr. što je to bio slučaj tokom ratova u BiH i na Kosovu, gde su se pojavljivali mudžahedini sa Bliskog istoka?
– U američkom zatvoru Gvantanamo nalazi se 21 Ujgur. Kako su ti ljudi stigli tamo? To je zanimljiva priča. Jedna grupa američkih plaćenika upala je u talibansku bazu u Avganistanu, ali su ocenili da nisu dovoljno ljudi uhvatili, pa su počeli da rade širi pretres terena. Našli su jedno selo koje ima vezu sa teroristima i tamo zarobili ljude koji su se tu zatekli. Posle saslušanja, saznali su da su to ujgurski dobrovoljci „Istočnog Turkistana“. Tada je Amerika još uvek bila normalna i priznala je da je reč o terorističkoj organizaciji. To je razlog zašto su oni završili u Gvantanamu.

Ulaz u zatvor Gvantanamo Bej (Foto: Wikimedia/Kathleen T. Rhem)
Ulaz u američki vojni zatvor Gvantanamo Bej (Foto: Wikimedia/Kathleen T. Rhem)

Kasnije su Amerikanci našli neke države gde su ih prebacili i oslobodili. Ali nikako nisu hteli da ih ostave na američkoj teritoriji pošto su ti Ujguri teroristi, pravi teroristi, teroristi koji su imali obuku kod talibana. Kasnije su prošli i kroz američki proces identifikacije koji je dodatno potvrdio da su zaista teroristi. Očigledno su hteli da isprobaju onu taktiku iz vremena Hladnog rata, tj. taktiku prema kojoj onoga koga ti smatraš teroristom ja mogu smatrati borcem za slobodu. Ali takav pristup je kao sečenje grane na kojoj se sedi. Oni to znaju i zato ih nisu ostavili na svojoj teritoriji, već su im dali pare i oterali ih.

Kroz američko ponašanje i njihovu politiku objektivno vidimo da je Amerika počela da opada. Kvalitet njihove politike je sve lošiji i lošiji. Sada više ne mogu ni da zagovaraju politiku koja nije kontradiktorna. Zato moramo ozbiljno da razmislimo da li je svetu potrebna jedna vodeća država koja je sve manje uračunljiva. Svet sa takvim liderom je veoma opasan i zato moramo da nađemo rešenje za tu situaciju.

Sada kada je američka mačka izašla iz džaka, da li su kineski građani shvatili mane u američkom ponašanju i sistemu? Da li drugačije razmišljaju o toj ideološkoj demokratiji? I da li više veruju u svoj sistem?
– Mogu ovako da kažem: objektivno rečeno, moram da priznam da je američka ideologija liberalizma i demokratije imala veoma jak uticaj na kineske građane. Razlog tog uticaja je jedna veoma jednostavna formula – mi možemo da pričamo građanima da Amerika nije dobra, ali narod će samo da te pita gde ti je dokaz. Za demokratiju, Amerika je uvek bila taj dokaz. Ali, ideologija i logika te demokratije nije besprekorna. Oni uvek koriste vrlo jednostavan način da dokažu da su dobri. Nedavno sam pričao sa još jednim politikologom koji predaje teoriju zapadnih sistema na Fudanu. Rekao mi je da zapadnjaci nikada ne pričaju o istoriji njihovog razvoja, samo ti kažu – sve države koje imaju BDP po glavi stanovnika preko 20.000 dolara su demokratije. To znači, ako hoćeš dobar život, ima da budeš demokratija. Priča im je toliko jednostavna.

Neće nikome reći da su pljačkali po svetu 300 godina?
– Neće ništa spomenuti o kolonijalnoj istoriji, samo će da ti kažu da je osnov njihovog uspeha – demokratija. Ali niko ne može da dokaže da li od demokratije nastaje razvoj ekonomije. To je pitanje koje treba dobro izučiti, ali propaganda ne mora biti zasnovana na istini. Uvek postoje dve strane svake medalje. Baš zato što im je logika tako jednostavna, kada je model u praksi počeo da puca – počela je da puca i njihova teorija.

Da li će Kina nasilno da izvozi svoj sistem?
– To nas ne zanima. Zašto nas ne zanima? Ljudi koji izučavaju istoriju često kažu da pod kapom nebeskom nema novih pojava. Kina je država koja ima dugu istoriju. Da ne pričamo sada o istoriji od pre više hiljada godina, samo tokom bliske istorije sve do danas već smo se dosta toga nagledali. Za vreme Hladnog rata, snažna država poput SSSR-a širila je svoj sistem. I šta su dobili od toga? Ništa. Kroz našu istoriju došli smo do jednostavnih i mudrih zaključaka. Samo čovek koji učestvuje u nekom procesu zna da li mu taj proces odgovara. Ono što odgovara meni ne mora nužno odgovarati i tebi. I zato Kina nije zainteresovana da širi svoj model.

Šta nas zanima? Pod jedan – izgradnja ljudske zajednice sa zajedničkom sudbinom, i pod dva – ako nekoga zanima naše iskustvo i kako smo ostvarili razvoj, mi možemo sa tim ljudima da podelimo naše iskustvo. Ali na kakav način ćeš to da učiš i dokle ćeš da stigneš, kakav će biti efekat – to nas ne zanima. Ako ti treba pomoć, možemo da sednemo da razgovaramo. Potrudićemo se da svaka država nađe svoj put.

Razlog za takvu pomoć su emocije zbog naše istorije. Mi znamo koliko je teško za jednu državu da nađe svoj put. A znamo i da nametanje nekog sistema sigurno neće doneti uspeh. A i nije dobro za nas. Pogledajte države koje su u istoriji bile najjače, kao na primer SSSR i SAD tokom vrhunca Hladnog rata. U relativno jednostavnim okolnostima u kojima su obe države imale mnogo resursa na raspolaganju, ni one nisu uspele da nametnu svoje modele celom svetu. Kako bismo onda mi mogli to da učinimo?

A Chinese flag flutters at the Tiananmen Square in Beijing, China October 25, 2019. REUTERS/Florence Lo
Zastava NR Kine na Trgu Tjenanmen u Pekingu, 25. oktobar 2019. (Foto: Reuters/Florence Lo)

Šta možemo da radimo? Da kroz razgovore rešavamo konkretna pitanja i ciljeve. Ako nekome treba pomoć, pomoći ćemo koliko možemo. To je najveća razlika između Kine, Sjedinjenih Država i SSSR-a. I to je naše posebno iskustvo. A i naši lideri su više puta obećali da neće širiti kineski sistem. U istoriji već imamo dovoljno dokaza o pogubnosti takvog pristupa. Ne treba ponavljati greške i verovati da će ishod biti drugačiji nego u prošlosti. Takvo ponašanje je psihološki nenormalno.

 

Naslovna fotografija: Kevin Frayer/Getty Images

 

Izvor IN4S

 

BONUS VIDEO:

Intervju
Pratite nas na YouTube-u