Брод поставља цеви за гасовод Северни ток 2 у немачким водама (Фото: Nord Stream-2/File Picture)

M. Zdravković: Cena zaustavljanja Severnog toka 2 mogla bi biti rat u Donbasu

Sada, kada su propali svi pokušaji SAD da ovaj veliki infrastrukturni projekat onemoguće ili zaustave, jedina preostala nada da se on makar odloži bio bi početak novog rata u Ukrajini

Trenutno su u fokusu globalnih medija pandemija COVID-19, ekonomska kriza i zaoštravanje odnosa na relaciji tri najmoćnije države planete, SAD, Rusije i Kine. Naravno, tu je i najveći genocid u savremenoj istoriji, saudijska intervencija u Jemenu, ali iz razloga zapadne zavisnosti od feudalnog režima u Saudijskoj Arabiji, taj sukob, hrabar otpor lokalnog stanovništva, nije u medijskom fokusu. Da li je u pitanju izbeglička kriza, energetska budućnost sveta ili ponovno mešanje karata moći, pozornost sveta najviše privlače pandemija COVID-19 i pozicioniranje moćnih, gde svakako strateško i primarno mesto zauzima pitanje trgovine energentima.

Kao jedno od ključnih „bojnih“ polja nameće se i pitanje dovršetka ambicioznog gasovoda Severni tok 2. Vlada SAD pokušala je da taj veliki infrastrukturni projekat zaustavi prvo medijski, pa putem sankcija, pa putem isfabrikovanih afera oko ruskog opozicionara Navaljnog… I sada kada je sve to propalo (Operater projekta „North stream 2“ planira da će brodovi polagači završiti radove u danskoj ekonomskoj zoni u maju, a u Nemačkoj u junu), poslednja nada da se makar odloži taj projekat bio bi početak novog rata u Ukrajini.

Stara izreka kaže da je lako biti general posle bitke, te da se najbolje vidi šta se negde dešava ako posmatrate sa strane… Takav je i slučaj sa velikim, globalnim geopolitičkim konfrontacijama, kao što je sukob u Ukrajini.

Sada, kada je situacija u Ukrajini postala jasnija, pravo je vreme proveriti do čega je doveo rat na istoku Ukrajine – poznatiji kao rat za Donbas. Sporazum postignut u februaru 2015. u Minsku uspeo je zaista da zaustavi rat u Donbasu. Nije ga prekinuo, jer se tako ozbiljan sukob ne može jednostavno prekinuti nekim sporazumom. Ono što je samo po sebi dobro, jeste da su se događaji u Ukrajini prebacili sa ratišta u domen politike i ekonomije. Stabilizacija fronta konačno je omogućila da se u red dovede upravljačka struktura Luganske i Donjecke Republike. Ona je još daleko od idealne, ali u odnosu na to kako je sve izgledalo, sada izgleda fantastično…

Sa druge strane danas je evidentan potpuni ekonomski neuspeh vlade u Kijevu. Upravo taj neuspeh u ovom trenutku onemogućava američki projekat Majdan 2 (drugu fazu operacije u Ukrajini) mnogo brže i efikasnije od bilo kakve borbe. A upravo je Minsk 2 (drugi mirovno sporazum iz februara 2015. godine) stvorio uslove da se potpuno potope sve prvobitne kalkulacije Sjedinjenih Američkih Država.

Očigledno je trebalo da prođe vremena kako bi štetočinske i nakaradne odluke ukrajinskih vlasti postale hladan tuš po evropskim glavama. Glupost dalje bezrezervne podrške Kijevu postepeno je počela da dopire čak i do totalno rusofobskog dela evropske elite. Čak je i naivnima u Evropskoj uniji postalo jasno da treba snositi troškove za tuđe strateške igre.

Dok su sukobljene strane razmenjivale razna politička saopštenja i udare sankcija, Kijev je konačno prokockao svo poverenje i protraćio sve raspoložive kredite, a istovremeno doveo je zemlju na ivicu bankrota. I što se više Ukrajina trudi, što glasnije pokušava da pokaže svoj ponos, što više sumnja u to koliko su NATO i EU „dostojni da bi im Ukrajina pristupila“, tim više odbija od sebe jedine saveznike. Jer, ako je Evropskoj uniji još koliko-toliko potrebna Ukrajina samo zbog prisustva magistralnih gasovoda, ona svom spoljnom kontroloru, Sjedinjenim Američkim Državama, uopšte više nije potrebna.

Rusija nije ono što je bila u doba Bžežinskog, koji je Rusiju definisao kao carstvo zla, niti u doba Hruščova koji je usred Njujorka lupao cipelom o govornicu Generalne skupštine UN; američka opsednutost opasnošću od Rusije je i dalje blago rečeno predimenzionirana, ako ne i paranoična.

Vredi napomenuti da je robna razmena između EU i Rusije pala sa 300 na manje od 200 milijardi dolara, a da je trgovina između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država skočila sa 20 na preko 50 milijardi. Pritom je EU deficit samo povećan, jer Evropljani nisu prestali da kupuju ruske energente.

Kako stvari stoje, sa ma kog aspekta sagledavali energetsku budućnost planete, samim tim i Evrope, u bližoj, srednjoročnoj budućnosti ruski energenti će na tržištima EU i Azije teško imati konkurenciju. Toga su svesne i vođe najmoćnijih država Evrope, pre svega Nemačke.

Lamentiranje baltičkih država i Poljske nad sudbinom Ukrajine (čiji budžet direktno zavisi od tranzita ruskog gasa i nafte) sigurno neće da omete međunarodne konzorcijume koji su životno zainteresovani da zarađuju na ruskim energentima. OMV, Šel, Uniper… kao i sama država SR Nemačka teško da će biti spremni da ispuste laku zaradu zarad popune ukrajinskog budžeta.

Potpuni ekonomski neuspeh vlade u Kijevu je očigledan. Upravo taj neuspeh u ovom trenutku razara loše planirani američki projekat Majdan mnogo brže i efikasnije od bilo kakve borbe. Nikakve osuđujuće rezolucije Ujedinjenih nacija (sponzorirane od zna se već koga) ne mogu da “ispeglaju” situaciju.

Petogodišnji trojni ugovor između Rusije, Ukrajine i EU o tranzitu ostavio je mrvice Ukraincima (tranzit gasa smanjen je sa optimalnih 200 milijardi kubika gasa na godišnjem nivou na svega 45, što iznosi štetu u budžetu Ukrajine od oko 5,7 milijardi dolara), koji će jedva moći da održe tranzitni sistem u životu, ali čijeg prihoda ne mogu da se odreknu, pa će zato dati mogućnost Ruskoj Federaciji da u budućnosti uvek može da vrati tranzit, te da nikada ne zavisi od dobre volje Nemaca.

Svesni da je na scenu stupila nova ruska strategija koja zagovara diverzifikaciju njenih tržišta, uglavnom prema Kini i Pacifiku, Evropljani su svoju budućnost preuzeli u svoje ruke. Ukoliko bi Moskva uspela da sprovede ovu diverzifikaciju, ona bi mogla, do određene mere, da bude u mogućnosti da bira u kom pravcu će izvoziti svoju naftu i gas. Otuda i ta čelična odlučnost da se završe dodatni gasovodi (u planu je i Severni tok 3) i sklope dugoročni obavezajući ugovori, a tu jednostavno nema mesta za SAD.

Da je pozicija marionetske vlade u Kijevu lošija nego se to na prvi pogled može i pretpostaviti dodatno je uticao i Minski sporazum.

Sporazum Minsk 2 je direktne učesnike u sukobu stavio u ulogu posmatrača. Francuska i Nemačka, u ime Evropske unije, na sebe su preuzele odgovornost za Kijev, a Moskva za Lugansku i Donjecku Narodnu Repbliku. Sva odgovornost Kijeva tako je preneta na EU, analogno tome odgovornost Luganske i Donjecke Narodne Republike je odgovornost Rusije. I to se ne može ignorisati, čak ni licemerno.

Elegancija i duboko značenje Minska 2 je vidljivo u tome što se, potpisavši njegove uslove, Kijev našao u situaciji da od njega samoubilačke političke reforme zahteva sama Evropa, a ne Moskva.

Kijev je konačno prokockao poverenje i protraćio sve raspoložive kredite. Istovremeno je doveo zemlju na ivicu bankrota. I ne samo do bankrota, već do krize koja se može rešiti samo federalizacijom ili raspadom Ukrajine kao jedinstvene države.

Ukratko, Vašington neće poslati vojsku da zaštiti Ukrajinu, neće isporučiti tenkove i avione i ne želi da izdvoji svoj novac. Faktički, situacija je takva da je Rusija u Ukrajini strateški već pobedila SAD.

 

Autor Miloš Zdravković

 

Naslovna fotografija: Nord Stream-2/File Picture

 

Izvor Iskra, 15. april 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u