Pozadina sukoba Istoka i Zapada

Sukob između SAD i Kine, ili između SAD i Rusije nije samo sukob dveju vrsta imperijalizma, već i sudar dve ekonomije – one kojom upravljaju finansije i one kojom upravljaju vlade

Svet se danas, tvrdi američki ekonomista Majkl Hadson, pre svega suočava sa sukobom dva različita sistema. Prvi možemo nazvati finansijskim kapitalizmom. Nastao je „mutacijom“, iz „demokratskog kapitalizma“ u Americi, a za njega je karakteristična potpuna vlast finansijskog kapitala, koji diktira državi šta treba, odnosno šta mora da radi. Sva vlast je danas, u „demokratskim SAD“, u toj „perjanici demokratije“, koncentrisana u rukama mešetara, predatora s Volstrita. Oni su preuzeli „planiranje i subvencionisanje, ekonomsku i poresku politiku iz ruku vlade“.

Danas se to naziva „slobodnim tržištem“, ali zapravo reč je o bezgraničnoj, bezuslovnoj slobodi isključivo za finansijski kapital, koji preuzima, između ostalog, i vlasništvo nad nekretninama, ne brinući se ni najmanje za razvoj. Jedina njegova briga je kako uvećati i oploditi kapital, kako se još više obogatiti, a to se postiže „ostvarivanjem kapitalnih dobitaka“: „rastućim cenama nekretnina ili akcija i obveznica“ i manipulisanjem s njima.

Tu promenu prati eksplozija na berzama (koja više nema veze s realnom ekonomijom) i eksplozija tržišta nekretnina. Virus korona je stvari učinio bolje vidljivim: „U poslednjih devet meseci, otkako je ovde došao virus korona, gornji jedan odsto američkog društva obogatio se hiljadu milijardi… Berza je u porastu, tržište obveznica je u porastu, tržište nekretnina je u porastu, dok ostatak ekonomije propada. Uprkos carinama koje je uveo Tramp, kineski uvoz, trgovina s Kinom raste jer mi jednostavno više ne proizvodimo…“

Drugi sistem možemo nazvati i „demokratskim kapitalizmom“, ali on je isto što i socijalizam. Bazira se na proizvodnji i na ulaganju, na stalnom unapređivanju sredstava za proizvodnju. Donosi, u principu, blagodat svima, jer je ovde reč o zadovoljavanju potreba stanovništva. Kontrolišu ga i njime upravljaju (manje ili više demokratski) izabrane vlade.

Deindustralizacija SAD

Za početak, u Americi se bogatstvo više ne pravi u industriji. „Postojala je iluzija da se Amerika deindustrijalizuje zbog konkurencije iz Kine. A realnost je da ne postoji način da se Amerika reindustrijalizuje i vrati svoja izvozna tržišta, barem ne na način na koji je danas organizovana, finansirana i privatizovana, čak i da Kina ne postoji. ’Pojas rđe’ bi i dalje bio zarđao.“ (Pojas rđe – engl. rust belt, poznat i kao „proizvodni pojas“, manufacturing belt, zajednički je naziv za područja severoistočnih i srednjeatlantskih država SAD, istočnog dela američkog Srednjeg zapada, koji je u posljednjoj četvrtini 20. stoleća teško pogodila deindustrijalizacija.)

„I dalje biste imali američku industriju koja nije u stanju da se takmiči u inostranstvu samo zato što je struktura troškova toliko visoka u Sjedinjenim Državama.“ Privreda propada upravo zato što hrani mešetare s Volstrita, onaj gornji jedan odsto stanovništva, a njihova pohlepa i arogancija zapravo nemaju granica.

Ukratko, „Amerika više ne proizvodi ni sopstvene cipele“. Zapravo, ona ne proizvodi skoro ništa, jer je „realnost takva da, ako želite zaradu od neke industrijske kompanije, zarađivaćete od njene prodaje ili kupovine, a ne od zajmova za povećanje njene proizvodnje“. Preostalo je veoma malo toga što Amerika još proizvodi: poljoprivreda („uvek privilegovanih američkih poljoprivrednika“), avionska industrija (Boing) i industrija naoružanja, Holivud i pop kultura (sasvim različita od one iz 1960-ih i 1970-ih godina), „Big tek“ koji kontroliše društvene mreže širom sveta i, naravno, „Big farma“. („Sada vidimo moć ’Big farme’, sa čitavim kovid operacijama. A vidimo i da Boing više voli da ulaže u finansijski inženjering umesto da stvara pristojne proizvode.“)

Sedište kompanije Fajzer u Njujorku, 22. jul 2020. (Foto: Jeenah Moon/Getty Images North America/AFP)
Sedište kompanije Fajzer u Njujorku, 22. jul 2020. (Foto: Jeenah Moon/Getty Images North America/AFP)

Dakle, kako primećuje novinar Pepe Eskobar, to nije mnogo za jednu supersilu, i to su očigledno primetili potrošači širom sveta. U isto vreme, Kina predlaže Novi put svile, a to je zapravo spoljnopolitička strategija, strategija investicija i održivog razvoja, kojoj se pridružila i Rusija. To je nešto što se primenjuje ne samo u Evroaziji već širom Globalnog juga. Tih „partnera je sve više i više“ i njihov broj svakodnevno raste (u ovom trenutku ih je oko 130).

Njujork, grad u kojem Majkl Hadson živi, nekad je bio industrijski grad. Sada su sve industrijske zgrade pretvorene u nekretnine s visokim cenama zakupa. Šta je pravi razlog deindustrijalizacije Amerike? Ova faza se obično naziva „postindustrijskim društvom“, a mogla bi se zvati i neofeudalizmom. Čak i da ne moraju plaćati visoke kirije, skupu zdravstvenu negu, odeću i hranu, Amerikanci ne bi mogli da se takmiče sa stranom radnom snagom zbog „svih troškova koje moraju da plate, a koji se nazivaju ’traženje rente’“.

Amerika je prestala da bude produktivna ekonomija i postala je rentijerska ekonomija; ekonomija koja počiva na renti. Kada se u Vašingtonu govori o „američkom kapitalizmu suprotstavljenom kineskom socijalizmu“, to deluje zbunjujuće. O kakvom kapitalizmu je ovde u stvari reč?

Novi feudalizam

Amerika je nekad imala industrijski kapitalizam. (Bilo je to pretežno u 19. veku.) Potom se (to je počelo tokom mandata Regana) postepeno odvija prelaz ka „finansijskom kapitalizmu“. Ova promena svakako nije nastupila preko noći. Ali ona zapravo znači da je suštinski mešovita ekonomija, koja je Ameriku učinila bogatom, faktički ukinuta. Nekada je vlada preuzimala veliki deo troškova privrede: „Obezbeđivala je jeftino obrazovanje, a ne studentski dug. Obezbeđivala je prevoz po subvencionisanim cenama. Obezbeđivala je osnovnu infrastrukturu s niskim troškovima. Državna infrastruktura smatrala se četvrtim faktorom proizvodnje.“

I to je bilo veoma slično onom što danas radi Kina. I slično onom što su radile sve industrijske sile u prošlosti, počev od Engleske, Nemačke ili SAD. Ideja je bila „rešiti se klase rentijera“ koji su gušili ekonomiju. Potom je u Americi nastao sistem koji se danas naziva „postindustrijskim“. Ideja „postindustrijskog društva“ direktno je suprotstavljena školi čitave klasične ekonomije, od Adama Smita do Rikarda, od Džona Stjuarta Mila do Marksa (koji ju je veoma jasno izneo)“, u vreme kada je „kapitalizam još bio revolucionaran“.

Kako su, uostalom, Engleska, Amerika i Nemačka stvorile svoja tržišta? „Trebalo je, u suštini, osloboditi se bankarske klase i snositi sve troškove koji su bili nepotrebni za proizvodnju.“ Upravo to je omogućilo privredni rast. I kao najvažnije od svega: „Kineska ekonomija zapravo ne mora da plaća bankarsku klasu, jer je bankarstvo najvažnije javno dobro, dobro za sve. Bankarstvo je Kina zadržala u rukama vlade, a kineske banke ne pozajmljuju iz istih razloga iz kojih pozajmljuju američke banke.“

Kina bogatstvo stiče na staromodni način: proizvodeći ga. Ovo možete nazvati „industrijskim kapitalizmom, državnim kapitalizmom, državnim socijalizmom ili marksizmom, ali to u osnovi sledi istu logiku realne ekonomije, a ne logiku finansijskih troškova“. U Americi je suprotno: bankari su faktički preuzeli vlast i diktiraju sve, uključujući i poresku i socijalnu politiku, samo što to danas nazivaju „slobodom tržišta“. To je u stvari potpuna sloboda za predatore s Volstrita.

Ključno pitanje razvoja

Uporedite to sa stanjem američke privrede danas, kada je „ekonomija zasićena i reorganizovana, a rezultat je borba ekonomskih sistema protiv Kine i Rusije“. „U Sjedinjenim Državama i Engleskoj finansije postaju nešto sasvim drugo. Banke više ne pozajmljuju novac fabrikama. One ne žele novac za stvaranje sredstava za proizvodnju. One zarađuju novac koji koriste za preuzimanje druge imovine… Osamdeset posto bankarskih kredita čine hipotekarni krediti za prenos vlasništva nad nekretninama.“

Zaboravlja se da je upravo to jednom stvorilo srednju klasu u Sjedinjenim Državama i omogućilo njen privredni rast: „Efekat popuštanja standarda zajmova i povećanja tržišta nekretnina je povećanje troškova života, porast troškova stanovanja. Tako Amerikanci moraju da plaćaju sve više novca za svoj stan, bez obzira da li ga iznajmljuju ili su kupci, jer se u tom slučaju zakupnina plaća za hipotekarne kamate.“ Isto je i s drugim oblastima: sa skupim (preskupim) zdravstvenim osiguranjem, studentskim kreditima, penzionim fondovima…

Ilustracija (Foto: Allef Vinicius on Unsplash)

I u Evropi (Evropskoj uniji) dešava se nešto slično. I EU je pretvorena u toksično „tržište kapitala“, u običnu provinciju „dolarske imperije“: „U Evropi pokušavaju da blokiraju bilo koju vrstu demokratske vlade. Borba se sada vodi protiv vlade koja bi radila sve što nije pod kontrolom tog jednog procenta (stanovništva), protiv svega onog što nije pod kontrolom banaka.“ I konačno imamo sledeću podelu: „Imamo rastuću ekonomiju van Sjedinjenih Država i ekonomiju koja se naglo smanjuje u Sjedinjenim Državama i njihovim satelitima u Evropi.“

U osnovi ove promene je spajanje sektora finansijskog osiguranja i nekretnina. To je ono što razlikuje ekonomiju u SAD i EU od svih ostalih. Ključno pitanje budućnosti je zato, prema Hadsonu, da li ćemo se kao civilizacija vratiti nazad, u feudalizam, na kontrolu ekonomije od strane jedan odsto stanovništva, „rentijera“ i „stanodavaca“ (landlords), ili želimo „demokratsku industrijalizaciju, koja se nekad zvala socijalizam, ali se zvala i kapitalizmom“. Jer, „industrijski kapitalizam je bio socijalizam; tu je postajala socijalizovana medicina, socijalizovana infrastruktura, postojalo je socijalizovano školovanje. Borba protiv socijalizma (u Americi) je borba protiv industrijskog kapitalizma, borba protiv demokratije i borba protiv prosperiteta“.

Kineski recept za uspeh

Kina je mogla da to izbegne, jer cilj njenog bankarskog sistema „nije stvaranje profita i kamata, niti ostvarivanje kapitalnih dobitaka i špekulacija“. Kineski bankarski sistem stvara novac za finansiranje stvarnih proizvodnih sredstava: „za izgradnju fabrika, za istraživanje i razvoj, za izgradnju transportnih objekata i za izgradnju infrastrukture“. Ali „banke u Americi ne pozajmljuju za takve stvari“.

Šta se zapravo nalazi u korenu današnje borbe protiv Kine? „Borba protiv Kine, strah od Kine sastoji se u tome da ne možete učiniti Kini ono što ste učinili Rusiji. Amerika bi volela da u Kini postoji neko poput (bivšeg ruskog predsednika Borisa) Jeljcina, kome bi mogli da kažu: ’Dajte sve železnice koje ste izgradili, dajte brze pruge, celokupno bogatstvo i sve fabrike pojedincima.’ Kada ih pojedinci ’pokrenu’, onda ćemo im mi pozajmiti novac, ili ćemo ih otkupiti – sve u cilju finansijske kontrole.“ Tako u stvari funkcioniše „privatizacija“.

Bes na Zapadu javlja se zbog toga što „američki finansijski sistem nije u stanju da preuzme strane resurse, stranu poljoprivredu“ (a one su mu neophodne da bi se i dalje „razvijao“). Sada su mu ostala još samo vojna sredstva za pljačku. Kako to trenutno funkcioniše, vidimo na Bliskom istoku ili u Ukrajini.

U nekom trenutku Sjedinjene Države odlučile su da više ne stiču bogatstvo „stvarnim investiranjem u sredstva za proizvodnju i proizvodnju dobara i usluga“ već da ga stiču na druge, unosnije, „finansijske načine“. Zato danas imate Kinu koja posluje „kao realna ekonomija, povećavajući svoju proizvodnju, postajući ’svetska radionica’ kao što je nekad bila Engleska, a Amerika pokušava da živi od stranih resursa, pokušava da zaradi novac ulažući na kineskom tržištu akcija ili premeštanjem investicionih banaka u Kinu i davanjem zajmova Kini, a ne kroz stvarne načine industrijskog kapitalizma“.

Sjedinjene Države su za Kinu postale „predmetna lekcija o tome šta treba izbegavati, ne samo u industrijalizaciji ekonomije već i u stvaranju slike o ekonomiji u kojoj izgleda kao da svi zarađuju sve, i da eksploatacije nema…“

Plan oporavka berzi

Sve se to jasno videlo još tokom krize 2009. godine, kada je američka vlada spasavala banke umesto žrtve njihovih prevara. Kao rezultat toga, vlasništvo nad kućama u Americi opalo je sa 68 posto stanovništva na oko 61 posto. Tamo gde je stala Obamina administracija, sada će nastaviti Bajdenova (a sve se nastavljalo i pod Trampom, čija je pomoć spasavala finansijski sektor). U suštini, Bajdenov plan za oporavak ekonomije svodi se na sledeće: „Moramo povećati nezaposlenost za 20 procenata, smanjiti plate za 20 procenata i smanjiti ekonomiju za oko 10 procenata kako banke ne bi izgubile novac.“

Sve što radi nova američka vlada podređeno je ovom „planu“. Nijedan jedini cent tek odštampanog novca nije, a i neće, otići na gradnju infrastrukture, kao ni za gradnju novih fabrika. Cilj „plana spasavanja“ je podrška ceni akcija i obveznica, koje su nakon „pomoći“ vlade eksplodirale. Cilj je, u stvari, održavanje iluzije da ekonomija nastavlja nesmetano da raste.

Ekran na kome su prikazani podaci o kretanju Dau Džons indeksa na Njujorškoj berzi na Volstritu, 03. mart 2020. (Foto: Johannes Eisele/AFP/Getty Images)
Ekran na kome su prikazani podaci o kretanju Dau Džons indeksa na Njujorškoj berzi na Volstritu, 03. mart 2020. (Foto: Johannes Eisele/AFP/Getty Images)

U stvarnosti, oko pet miliona Amerikanaca biće deložirano jer su tokom pandemije bili nezaposleni: to su oni koji rade u industrijama koje su zatvorene zbog pandemije. „Oni će biti deložirani, jer mnogi vlasnici kuća s niskim primanjima nisu mogli da plate hipoteku.“ Uslediće još jedan, novi talas deložacija. Sada je pitanje „da li bi 15 miliona američkih porodica trebalo da izgubi domove samo zato da banke ne bi izgubile novac?“ Odnosno: „Sada se postavlja pitanje da li bi ovih pet procenata trebalo da izgubi svoje bogatstvo, ili bi trebalo da ga izgubi onih 95 posto?“

U stvari, to je izlišno pitanje, jer je „plan“ jasan: uslediće novi talas privatizacija, „i to ćemo učiniti prodajom bolnica, škola, parkova, prevoza za finansiranje kapitalnim grupama s Volstrita. Možete zamisliti šta će se dogoditi ako grupe s Volstrita kupe infrastrukturu. Uradiće ono što se desilo Čikagu koji je prodao sva parking mesta. Oni će jednostavno reći: ’Umesto 25 centi na sat, sada će se naplaćivati tri dolara na sat. Umesto dva dolara za metro, napravićemo osam dolara’.“ I to je ono što blokira bilo kakav oporavak infrastrukture.

Oni („oni“, to su predatori s Volstrita) traže priliku za „špekulativne kapitalne dobitke, oni žele da gurnu novac na kinesku berzu i tržište nekretnina“. Zatim bi gledali kako cene rastu: veštački bi ih naduvali kupovinom i rasprodali po visokim cenama. Potom bi izvukli novac, ostvarili „kapitalnu dobit“ i pustili ekonomiju da propadne. To je sav njihov poslovni „plan“. Takav „plan“, naravno, kineske ni ruske vlasti nikad neće dozvoliti.

Amerika na putu Rima

Konačno, na svetu danas imamo dva nekompatibilna sistema. Oni se već neko vreme kreću sopstvenim putanjama. Osim toga, ekonomija se na Zapadu naglo smanjuje, dok na Istoku brzo raste, što (na Zapadu) izaziva nezadovoljstvo i bes. Uz to, u Americi i kroz NATO imamo i destruktivnu vojnu silu, koju finansiraju iste te elite.

Za sada, taj sukob se u Evroaziji rešava u Ukrajini, uz pomoć neonacista. „I to je ista ona grupa koja se ponosi svastikom, i koja je pretila Rusiji u Drugom svetskom ratu. A to je poput mahanja crvenom krpom pred bikom.“

„Sjedinjene Države pokušavaju da izazovu ruski odgovor kako bi mogle da kažu da je Rusija napala Zapad.“ To je laž: Rusiji (a ni Kini) uopšte ne treba rat, potrebni su im mir i stabilan razvoj kako bi se ovi trendovi nastavili. „Rezultat će verovatno biti to da će Rusija dati oružje istočnim Ukrajincima koji će odgovoriti na ovu invaziju. Imaćete pustoš u zapadnoj Ukrajini i Poljskoj. A ova pustoš će biti nova tampon-država prema Evropi.“

Ukrajina je danas bankrotirana i depopulizovana, upropašćena zemlja, iz koje je najmanje deset odsto ljudi otišlo u Rusiju, a još deset odsto radi u Evropi. Ukrajina sada liči na Letoniju i druge „neoliberalne zemlje“, one koje slede američke savete za upropašćivanje privrede: „Ako želite da vidite budućnost, pogledajte Letoniju ili Estoniju. Pogledajte Grčku. To je američki plan. U osnovi, to je emigracija kvalifikovane radne snage, naglo smanjenje životnog standarda, pad stanovništva za oko 20 procenata…“ Jer sav američki rast BDP-a svodi se „na plaćanje bankama, stanodavcima i monopolistima“. Stanovništvo više nije važno, jer ono ne učestvuje u rastu BDP-a i prestaje da bude produktivno. Sve je, zapravo, koncentrisano na samom vrhu. „Amerika pravi pustinju, i to naziva rastom.“

Američke zastave u Vašingtonu tokom zalaska Sunca (Foto: Logan Roush on Unsplash)

Ništa se u istoriji nije promenilo. I Rim je takođe bio „predatorska ekonomija“, koja se održavala golom vojnom silom, ali ta vojna sila se na kraju srušila. „Amerika je na istoj putanji kao i Rim. I to danas svi znaju.“

„Razgovarao sam“, dodaje Hadson, „sa američkim kreatorima politike, koji kažu: ’Znate, do tada ćemo svi biti mrtvi. Nije važno da li će Zapad izgubiti. Ja ću se obogatiti. Kupiću farmu na Novom Zelandu i tamo ću napraviti veliko sklonište i živeti pod zemljom poput stanovnika pećine…’“

To su vremenski okviri u kojima se planira američka spoljna politika. Ona je destruktivna, slepa za sve, osim za sitnu, kratkoročnu, sebičnu korist. Ko želi razvoj, treba da gleda na suprotnu stranu. „Postindustrijsko društvo“ je novi feudalizam.

***

Ko je Majkl Hadson?

Majkl Hadson je profesor ekonomije na Univerzitetu Misuri, Kanzas Siti, bivši analitičar s Volstrita, politički komentator i novinar. Trebalo bi da zna o čemu govori. On je i kolumnista nekoliko časopisa i autor brojnih knjiga, od kojih je najpoznatija Superimperijalizam: početak i osnove američke svetske dominacije. Knjigu je napisao 1971, revidirao ju je pedeset godina kasnije, kako bi opisao novu vrstu „univerzalnog imperijalizma“. Svoje tumačenje ili uvide u stanje svetske ekonomije i „globalnog monetarnog sistema“ iznosi ne samo u knjigama već i brojnim kolumnama, esejima i člancima. Posebno je interesantan njegov nedavni razgovor s novinarom i kolumnistom Pepeom Eskobarom (održan 26. marta) u kome se osvrće na stanje svetske ekonomije danas, obraćajući posebnu pažnju na stanje američke ekonomije.

 

Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Naslovna fotografija: Christine Roy on Unsplash 

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u