Dragan Simeunović: Milosrđe u politici ne postoji

U knjizi „Istorija srpske političke misli. Novi vek” analizirao sam sve značajnije političke ideje u Srba od početka 16. veka do stvaranja Jugoslavije

Knjiga Istorija srpske političke misli. Novi vek profesora Dragana Simeunovića, člana Akademije nauka i umetnosti RS, Evropske akademije nauka i umetnosti, Američke akademije političkih nauka i drugih prestižnih međunarodnih naučnih institucija i organizacija, prema opštoj oceni naučne javnosti, u potpunosti je zaslužila upravo joj dodeljeno visoko priznanje grada Beograda za najbolju naučnu knjigu.

Njen impresivni obim od preko milion slovnih znakova i atraktivan sadržaj u kome figurira preko hiljadu poznatih i manje poznatih ličnosti od značaja za razumevanje naše političke istorije, ukazuju na to da je ovo delo stvarano decenijama, strpljivim radom i sa strogim istraživačkim pristupom. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je ova Simeunovićeva knjiga, njegova dvadeset i treća po redu, opremljena ne samo blagoslovom počivšeg patrijarha Irineja već i jedinim predgovorom koji je ovaj srpski duhovnik podario nekoj knjizi.

Čemu nas uči ova knjiga?
– Ovo je zapravo knjiga o slobodi, o viševekovnom naporu srpskog naroda, koji je naizgled bio bezizgledno zauvek pokoren i podeljen u dva moćna carstva, da se oslobodi tuđinskog jarma i obnovi svoju državnost. Stremljenja ka slobodi su se neminovno oblikovala u formi političke misli, stvaranja planova i koncepata potpunog oslobođenja ili bar dosezanja višeg stepena slobode. Iako su naši istoričari koji se bave novim vekom bez sumnje izuzetno izučili taj period, nažalost ista pažnja nije bila posvećena razvoju naše političke misli u tom periodu. Zbog toga sam želeo da zabeležim i analiziram sve značajnije političke ideje u Srba, od početka 16. veka do vremena kada se obnovljena srpska država utapa u Jugoslaviju.

Crvena nit knjige jeste spoznaja da se Srbi kao narod nikada nisu mirili sa ropstvom i neslobodom ma koje vrste i da su ne samo neprekidno planirali da steknu izgubljenu slobodu nego i pokušavali da je osvoje, što pomoću oružja, što na razne druge načine. Drugim rečima, nismo bili robovi pet stotina godina kao što mazohistički volimo da kažemo.

Šta pod time podrazumevate, očito je reč o manje poznatiim delovima srpske istorije?
– Već 1526. godine srpski vojskovođa Jovan Nenad Crni formirao je na prostoru od Srema pa do dobrog dela današnje Mađarske i Rumunije svoju državu koju je proglasio za srpsko carstvo, s namerom da ga proširi na ukupan prostor nekadašnje Vizantije. Iako je bio car samozvanac, njegova vojna moć bila je tolika da su mu se i austrijski car i mađarska kraljica obraćali u pismima sa „care“ tražeći njegovu pomoć.

Treba imati u vidu da je to vreme kada ovim delom Evrope gospodari Sulejman Veličanstveni. Oni koji gledaju TV serije gde se veličaju Sulejman i njegovi uspesi nemaju pojma da je jedan mladi srpski ratnik u to vreme glatko pobeđivao tu silnu tursku vojsku koja je u Mohačkoj bici poništila mađarsku državnost i samostalnost – ona je obnovljena tek u dvadesetom veku – i gazeći sve pred sobom stigla do Beča. I baš tada su nepokorni Srbi odlučili da stvore na teritoriji tog strašnog sultana svoju samostalnu, nezavisnu državu. Politička dimenzija ovog istorijskog poduhvata Jovana Nenada Crnog ogleda se i u tome što je on boreći se za slobodu ujedno sprovodio i antifeudalnu revoluciju, oduzimajući imanja od feudalaca i deleći ih narodu, pre svega borcima u njegovoj vojsci, bez obzira na njihovu nacionalnost. Zbog toga je ubijen iz zasede u Segedinu 1527. i to iz vatrenog oružja, što je ujedno i prvi atentat u našoj novijoj političkoj istoriji.

Spomenik caru Jovanu Nenadu u Subotici (Foto: Wikimedia/Vanilica, CC BY-SA 4.0)
Spomenik caru Jovanu Nenadu u Subotici (Foto: Wikimedia/Vanilica, CC BY-SA 4.0)

Moj naum je bio da sa njega i njegovog dela skinem velove zaborava, kao i sa imena i dela mnogih drugih koji su mnogo toga učinili, ili bar planirali i želeli da učine za slobodu srpskog naroda koju danas uživamo. Sloboda ne pada sa neba, ona ima svoju procesualnost dosezanja, svoj nepravilan rast do momenta kada iz ideje i pokušaja prerasta u relativno trajno stanje.

U Vašoj knjizi mesta su našli i visoki crkveni velikodostojnici, i pređašnje i potonje aristokrate, kao i hajduci, intelektualci – buntovnici, Njegoš i drugi vrsni književnici, genijalni naučnici poput Tesle, zaverenici i kraljevi, socijalisti, kao i konzervativci…
– Sve njih spajala je ista težnja za oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda. Od cara Jovana Nenada Crnog, pa sve do Karađorđevića iskazane su ne samo oslobodilačke težnje nego i konkretne namere da se po svaku cenu obnovi srpska država slobodnog srpskog naroda. Otuda i začudni spojevi ljudi i ideja u našoj političkoj istoriji koji su donosili pomake ka tom svetom cilju, ali otuda, baš iz prevelike želje, došla su i lutanja i greške, bilo kad je reč o političkim konceptima, bilo kad je reč o praksi oslobođenja.

Koliko god da su Srbi imali uspeha u svom oslobođenju, to se ne može reći i za njihovo ujedinjenje?
– Razloga za to ima dosta. Na putu ka nacionalnom ujedinjenju stajali su im interesi tuđina, pre svega velikih sila i njihovih trabanata, ali je Srbe na tom putu i te kako ometala i njihova neprosvećenost i nemanje svesti o važnosti izbora najpovoljnijeg metoda i saveznika. Naime, najpovoljniji saveznici po njihove ciljeve često nisu bili oni koji su bili u nekom trenutku najjači već oni koji su mogli imati razumevanja za njihove oslobodilačke težnje i volju da ih podrže u osamostaljenju i ujedinjenju. Plaćala se i cena neshvatanju da je bolji miran razlaz nego loš brak na silu.

Uz to, Srbe je kao graničarski narod vekovima nagrizao crv izdaje koja je u nekim vremenima prerastala od iznuđene profesije u svojevrsni stil profitabilnog političkog delanja, a ne samo preživljavanja. Svaka, pa i ta vrsta slabosti jeste posledica ne samo male snage i zaostalosti naroda već i jasan pokazatelj izostanka kvalitetnog vođstva u tim istorijskim trenucima kada je trebalo imati i umnosti i hrabrosti da se realizuju političke ideje koje su vodile ka ostvarenju istinskih nacionalnih interesa.

I danas velike sile nastoje da kroje sudbinu srpskog i drugih naroda na Balkanu. Da li tu uvid u istoriju koju ste opisali može biti od pomoći?
– I te kako. Ovakve, naučno zasnovane knjige, pomažu ne samo da se uoče nacionalni politički uspesi već i greške u planiranju i vođenju nacionalne politike. One treba da služe tome da se naši političari ne sapliću više puta o isti kamen koji se nalazi na putu kojim narod ide u svoju budućnost. Ako ne poznajemo istoriju sopstvenih političkih ideja i političkih procesa koji su na njima zasnivani, može nam se lako desiti da stalno počinjemo ispočetka umesto da nastavljamo odande do kad je nešto valjalo, bilo da je reč o liberalizmu, socijalizmu bili o nekom trećem pravcu.

Spomenik Svetozaru Miletiću u Novom Sadu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Svetozaru Miletiću u Novom Sadu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

U suprotnom imamo veliko traćenje političke, kao društveno moguće korisne energije, što vodi usporavanju razvoja društva u celini. Još ako ste i malobrojni, a neprijatelji veliki, onda je tim veća i vaša obaveza da znate prethodna nacionalna dostignuća i greške.

Kao da nam istorija pokazuje da se broj naših neprijatelja ne smanjuje ni u ratu ni u miru?
– Geopolitički interesi i velikih i malih država se vrlo malo menjaju. Otuda stalno obnavljanje njihovih postupaka, što dovodi do floskule o ponavljanju istorije. Naše je da znamo tuđe koliko i sopstvene interese i da o tuđima nemamo ikakvu iluziju, naročito kad je reč o jačima od nas. Milosrđe u politici ne postoji. Predatorska priroda ljudskog roda nameće pravilo u politici da se zarad svog dobra sme činiti sve, ali uz svest da se to mora prikazati kao dobro po one na čiju štetu je to činjeno, kako bi se izbegla tuđa osuda i održala slika o svojoj moralnoj ispravnosti. Otuda oprez mora biti konstanta svačije politike, baš kao i shvatanje da se ono sopstveno što je vredno – bilo da je reč o slobodi, teritoriji ili o ekonomskoj nezavisnosti – ne može očuvati bez velikog misaonog i praktičnog napora.

Ukratko, bez borbe i požrtvovanja nema ni pobede. Bar bismo mi, kao malobrojan narod koji je na velikoj vetrometini, to morali znati i nikada ne gubiti iz vida. To je važan dokaz osvešćenosti i prosvećenosti nacije.

Otkud toliko profesora i drugih stvaralaca u savremenoj srpskoj politici? Zar ne bi bilo bolje da rade na prosvećivanju i duhovnom uzdizanju naroda, kao što su to radili Dositej, Vuk, Pelagić, a u novije vreme i Vladeta Jerotić?
– Intelektualci, i uopšte učeni ljudi kod Srba oduvek su naginjali politici, a sada ih je odista možda i previše u njoj. Razlozi za to su razni, od težnje za moći, do finansijskih pobuda. U velikom broju slučajeva radi se i o očiglednoj kompenzaciji za neostvarenu naučnu karijeru. Jasno je da u politici možete mnogo brže i lakše postati neko, nego što to možete u nauci ili u umetnosti.

Jedino je sigurno da nauka od toga nema koristi. Porazno je što se nemali deo njih usled svog dodira sa politikom samoprepoznaje kao elita, iako to zapravo nije. Istorija ovog naroda potvrđuje da su intelektualci malo šta vredno učinili u politici, čak i onda kada su to uistinu hteli. Srpski liberal 19. veka Vladimir Jovanović, otac mnogo poznatijeg Slobodana Jovanovića, čak je i skovao izraz poluinteligencija, koji se odnosi na one intelektualce koji se bave politikom kako bi se na taj, a ne na naučni i uopšte intelektualni način, izdigli iznad društva.

Član ste brojnih akademija nauka, ali čini se da niste skloni da stavljate zvučnu titulu akademika ispred svog imena?
– Ono što nekog čini vrednim poštovanja i pamćenja jesu ime i delo, tačnije – ime stvoreno delom. Same titule ne znače mnogo, a kada se vežu za nečije ime bez značajnog dela, onda zvuče šuplje. Nažalost, živimo u vremenima površnosti i neurotične brzine na svakom planu, što vodi stavljanju formalnog, a ne suštinskog u prvi plan. Uzalud vam ma koja titula ako drugi ne prepoznaju vašu vrednost po delu.

Profesor dr Dragan Simeunović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Jutarnji Program TV HAPPY)
Profesor dr Dragan Simeunović (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Jutarnji Program TV HAPPY)

Shodno svojoj prirodi, svaki čovek teži da bude uvažen od drugih, a zadobijanje tuđeg poštovanja mnogo se više postiže delom nego titulama. Slobodni smo upravo u onoj meri u kojoj se potvrdimo u svom društvenom okruženju. I tu nas istorija političkih ideja uči da sve treba raditi ne samo sa ciljem, nego i sa ukusom i merom, bilo da je reč o tretiranju državnog kao nacionalnog prostora, bilo o korišćenju titula. Samo sloboda i ljubav nemaju granice, niti znaju za ograničenja ma koje vrste.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Televizija Hram

 

Izvor Politika

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u