Jovan B. Dušanić: U toku je sumrak neoliberalne ekonomije

Posle dva veka dominacije Zapada, čovečanstvo stupa u eru dominacije Azije. Time se i za Srbiju otvara alternativa. Da li ćemo to znati da iskoristimo, zavisi od nas samih

Ekonomista Jovan B. Dušanić jedan je od retkih srpskih intelektualaca čija reč ima otrežnjujuću težinu, jer je bazirana na istini. Ta istina je argumentovana zdravim, narodnim jezikom. Kao autentični stvaralac, brani svoj stav primerima, a ne demagogijom. Dela profesora Dušanića sijaju kao Sunce, u ovom vremenu beščašća, kada materijalno odnosi prevagu nad duhovnim, a moralni principi tretiraju se kao anahronizam.

Profesor Dušanić objavio je mnogo zapaženih knjiga. Reč je o intelektualcu širokog obrazovanja, koji nije fokusiran samo na svoju užu specijalnost, ekonomiju. U današnjem svetu sve je povezano neraskidivim nitima, pa tako suštinu ekonomije ne može razumeti onaj ko ne poznaje duh vremena u kojem živi, prirodu čoveka i njegove potrebe, bilo da su one iskonske ili nametnute. Svaka ekonomska ideologija obično počiva na nekoj političkoj ideologiji. Takav je slučaj i sa neoliberalnom ekonomijom, koju profesor Dušanić temeljno analizira u svom delu Ekonomsko troknjižje (izdavačka kuća „Filip Višnjić“, 2020). O svom kapitalnom delu, profesor Dušanić kaže:

– U prvoj knjizi Ekonomskog troknjižja, koja nosi naslov Ekonomija postmoderne i neoliberalizam, dokazujem da ekonomska kriza sa kojom se suočavamo početkom HHI veka ima svoje dublje korene u liberalizmu, odnosno neoliberalizmu, a oni su čedo Zapada.

Napomenimo, uzgred, da su dve dominantne ideologije poslednjih vekova – liberalizam i komunizam, ponikle na Zapadu. One su, veoma mudro, za svoje osnove uzele fundamentalne vrednosti koje su velikom broju ljudi privlačne. Kod liberalizma je to sloboda, a kod komunizma – pravičnost. Problem je u tome što su sloboda i pravičnost vrednosti preuzete iz religije, a obe ove ideologije negiraju i odbacuju religiozne poglede na svet. Zbog toga one, pre ili kasnije, moraju doživeti krah.

Liberalizam je bio ideologija epohe moderne koja počinje sa nastankom kapitalizma i usponom buržoazije, razvojem industrije i tržišne privrede, konstituisanjem građanskog društva i unapređenjem demokratije, a neoliberalizam je ideologija postmoderne koja se vezuje za prelazak od industrijskog ka novom, postindustrijskom ili informacionom društvu. Pre moderne imali smo predmoderno, tj. tradicionalno društvo u kojem je religija formirala pogled na svet, a istina se objašnjavala religioznim učenjima. Religija i tradicija predstavljali su regulatore društvenog života.

Pristalice moderne žele da odbace sve zablude predmoderne i postave nove osnove za budući progresivan razvoj. Moderna odbacuje Boga i religiozni pogled na svet, te nastoji da, u ime slobode, raskine sa religijom i tradicijom. Zalaže se za jačanje autoriteta države i slabljenje crkve i insistira na sekularizaciji politike – odvajanjem crkve od države, razdvajanjem religioznog i političkog života.

U epohi moderne, mesto Boga, koji je davao smisao svemu što postoji (i nalazio se u hijerarhijskoj strukturi vrednosti iznad čoveka – subjekta i prirode – objekta), zauzima čovek kao razumno biće, te dolazi do jačanja subjekta (čoveka) u odnosu na objekat (prirodu) i verovanja da čovek razumom može da potčini sile prirode svojim potrebama, te da je u stanju da ovlada samim sobom, da sam odlučuje o svojoj sudbini i da je kovač sopstvene sreće.

Pristalice postmoderne smatraju da moderna nije proces oslobađanja čoveka dovela do kraja i da je kopirala čoveka po obrascu Boga (koga su odbacili). Oslobađajući čoveka od Boga, potčinila ga je razumu, koji nije ništa drugo nego nova forma porobljavanja čoveka – novi diktator i tiranin. Razum postaje Bog moderne koji uspostavlja istu takvu hijerarhijsku strukturu i određuje šta je dobro a šta loše, šta je prihvatljivo a šta nije.

„Mislilac“, bronzana skulptura Ogista Rodena ispred Rodenovog muzeja u Parizu (Foto: Wikimedia/ Flickr/Douglas O'Brien)
„Mislilac“, bronzana skulptura Ogista Rodena ispred Rodenovog muzeja u Parizu (Foto: Wikimedia/ Flickr/Douglas O’Brien, CC BY-SA 2.0)

Osnovni princip postmoderne jeste da univerzalne (opšte) vrednosti ne postoje, pošto se njima ograničava sloboda subjekta. Upravo taj princip je od suštinskog značaja za razumevanje postmodernizma, a direktno iz toga proističu i njegove karakteristike (kao što su: relativnost, nedostatak posvećenosti, fragmentarnost…) koje, sa svoje strane, određuju specifičnost postmodernog pogleda na svet.

Postmoderna odbacuje tradiciju i institucije, a moral tretira kao socijalnu uslovljenost i kao takav on je relativan. Granica između realnog (stvarnog) i fiktivnog (virtuelnog) sveta je poljuljana i sve više relativizovana. Ne postoji objektivna istina, nego samo subjektivne, odnosno različite interpretacije istine, a kakva će istina biti zavisi isključivo od perspektive iz koje se sama stvar posmatra. Relativnost postaje apsolutna, a interes – jedina istina.

Sve ono što predstavlja temeljne vrednosti (religija, porodica, moral, istina, pravda) na osnovu kojih mogu da se ocenjuju stvari i pojave u društvu, relativizuje se kako se ne bi ugrozio nečiji interes. Ništa se ne može vrednovati. Svaka ocena mora da bude neutralna, kako bismo mogli da svoje interese ostvarujemo bez straha od vrednovanja drugih. Svi moramo da budemo politički korektni i ne možemo vrednovati stvari i pojave oko nas, kako ne bismo ugrozili interes drugih i kako se niko ne bi našao povređen našom ocenom njegovih postupaka.

Veruje se kako ništa, osim novca i materijalnih stvari, nema vrednosti, da je sve toliko relativno, da više ništa nije ni važno. Sve je izraženija nespremnost da se čovek ozbiljno posveti bilo čemu: dolazi do gubljenja lojalnosti prema svemu – porodici, prijateljima, radnom kolektivu, narodu, državi, veri. Sve se svodi na novac i konzumerizam. Poremećeni su i osnovni odnosi čoveka: prema Bogu, prirodi, precima, bližnjima i samom sebi. Sve veći broj ljudi smatra da Bog ne postoji, za očuvanje prirode ne mari, o precima malo šta zna, bližnje zaboravlja, a vremena nema ni za samog sebe. Gubi se svest o vlastitom identitetu, slabi socijalna kohezija, te dolazi do radikalne individualizacije.

U epohi moderne, u hijerarhijskoj strukturi vrednosti, mesto Boga koji je davao smisao svemu što postoji zauzima čovek kao razumno biće, a u epohi postmoderne na njegovo mesto dolazi čovek kao čulno biće koji u potpunosti odbacuje tradicionalne vrednosti kako bi mogao slobodno da čini ono što on smatra potrebnim. Takav čovek sve više gubi osnovne hrišćanske vrline (smernost, uzdržljivost, moralnu čistotu, pravednost, veru, ljubav, nadu) i usvaja sistem vrednosti koje u hrišćanstvu predstavljaju „smrtne grehe“ (razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepu, gnev, gordost).

Dugotrajnim urušavanjem tradicionalnih moralnih vrednosti i nametanjem moralnog relativizma došli smo u situaciju da svako sada ima pravo da sumnja u postojanje Boga, ali niko ne sme dovoditi u sumnju da su grešni i štetni neki čovekovi nagoni i pobude. Danas je normalna javna promocija homoseksualnosti a, nastavi li se taj trend, sutra će to logično moći da budu i zoofilija, pedofilija…

Mnogi danas teško mogu da objasne ono što se poslednjih godina dešava u savremenom svetu, pa i u SAD – vodećoj zemlji Zapada. Međutim, stvari postaju jasnije ukoliko se podsetimo reči Džona Adamsa, jednog od očeva osnivača i drugog predsednika SAD: „U nas ne postoji vlada koja je u stanju da se nosi sa ljudskim strastima, ukoliko one nisu obuzdane moralom i religijom. Naš Ustav je napisan samo za moralne i pobožne ljude. On je potpuno nepodesan za upravljanje drugačijim ljudima.“

Anglosaksonske zemlje agresivno pokušavaju svima da nametnu konzumerizam, kao jedini prihvatljiv model življenja. Dobija se utisak da „vladari iz senke“ teže da ljude modeliraju kao poslušne robote potrošačke civilizacije. Koliki stepen odgovornosti za ono što nam se dešava leži u intelektualcima, koji se slabo suprotstavljaju uništiteljima svesti?
– Sigurno da za sve to intelektualci snose veliku odgovornost, bez obzira na činjenicu da je neoliberalizam ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih, a oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć pomoću koje mogu da oblikuju politički, ekonomski, medijski, pa i (kvazi)naučni prostor. Zbog toga su i u stanju da marginalizuju i onemoguće da se više čuje kritički glas istinskih intelektualaca, te da bogato nagrađuju i javno promovišu apologete postojećeg sistema.

U vreme postmoderne došlo je i do radikalne promene uloge intelektualaca u društvu. Ranije su oni bili veoma uticajni i cenjeni, presudno su uticali na javno mnjenje, bili veoma poštovani autoriteti prema kojima se društvo ravnalo i čijim dostignućima se ponosilo. Vodeći intelektualci često su zauzimali i ključna mesta u društvenom, kulturnom, ekonomskom i političkom životu zemlje.

Ilustracija (Foto: Gunnar Ridderström on Unsplash)

Sada su istinski intelektualci u javnosti marginalizovani, a njihovo mesto su zauzeli kvazi-naučnici šoumeni (ljudi za svako vreme i stručnjaci za sve probleme) koji su spremni da zagovaraju sve ono što od njih traže bogati i moćni naručioci. Oni svojim zadatkom smatraju da opravdaju i obezbede funkcionisanje postojećeg sistema, a ne da ga dovode u pitanje. Na tržištu se zna ko je naručilac posla i koja vrsta istraživanja će biti plaćena, pa je teško očekivati objektivno istraživanje. Tako se želja da se što bolje realizuje naučni talenat brzo menja u stremljenje da se što bolje živi.

Do te promene dolazi jer je stvoren sistem koji je istinskim intelektualcima oduzeo egzistencijalnu sigurnost. Nekada su njihova primanja na univerzitetima i institutima bila na zavidnom nivou, što im je pružalo osećaj slobode i nezavisnosti. Danas su njihove plate više nego skromne i akademski radnici prisiljeni su da na slobodnom tržištu obezbeđuju dodatna sredstva za egzistenciju.

Najbolji svršeni studenti najprestižnijih univerziteta više se ne odlučuju za naučnu karijeru, nego odlaze u biznis, prvenstveno u finansijsku sferu, i to u oblasti špekulativnih delatnosti, gde su primanja zaposlenih neuporedivo veća. Prema jednom istraživanju iz 2006. godine 24 odsto svršenih studenata sa Jejla, 25 odsto sa Harvarda i čak 46 odsto sa Univerziteta u Prinstonu počelo je svoju karijeru u sferi finansijskih usluga.

Tako se došlo u apsurdnu situaciju da najumniji, najbolje obrazovani mladi ljudi nisu zainteresovani za produktivan rad od koga će oni, a i društvo u celini, imati koristi, nego odlaze u oblast finansija gde se bave špekulativnim poslovima (koji su ekonomski i socijalno beskorisni) od kojih društvo ne samo da nema nikakvu korist nego trpi štetu.

Neoliberalna ili „kazino ekonomija“ nema budućnost, ali je evidentno i da njeni propagatori ne odustaju od zamisli da ožive kliničkog mrtvaca. Kakve to potrese u svetskoj ekonomiji može da izazove?
– Aktuelna svetska ekonomska kriza, kao i Velika depresija (tridesetih godina prošlog veka) nastale su u SAD, a kasnije su se proširile na čitav svet. Ekonomska politika koja je dovela do Velike depresije – kao i aktuelne krize – bila je utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost nevidljive ruke tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta. Koreni ovih kriza nalaze se u trijumfu (neo)liberalnog kapitalizma, to jest ekonomskog darvinizma kao prava jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg na bazi privatne svojine. Do obe krize došlo je u trenutku kada je preraspodela dohodaka i bogatstva u društvu dostigla zabrinjavajuće razmere, kada je bezobzirno žrtvovana dobrobit velikog broja ljudi zarad prosperiteta male grupe najbogatijih.

Dok je krajem sedamdesetih godina jedan procenat najbogatijih prisvajao manje od devet odsto ukupnog dohotka, 2007. godine taj procenat iznosio je 23,5 odsto. Nije slučajno da je skoro identična situacija bila i pred Veliku depresiju 1929. godine. Međutim, čak i u okviru jednog procenta najbogatijih postoji takođe manja grupa koja za sebe prisvaja najveći deo kolača. Neposredno pred izbijanje svetske ekonomske krize 2007. godine, 0,1 odsto najbogatijih američkih domaćinstava raspolagalo je dohotkom 220 puta većim od prosečnog dohotka donjih 90 odsto domaćinstava.

Dohodovna nejednakost dovodi do sve veće i imovinske nejednakosti i ona se pogoršava iz godine u godinu. U prvom izdanju knjige Ekonomija postmoderne (2014) objavio sam kako, prema izveštaju međunarodne organizacije Oxfam (Oxford Committee for Famine Relief) iz januara 2014. godine, 85 najbogatijih ljudi na svetu poseduje bogatstvo jednako onom kojim raspolaže 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi – više od polovine svetskog stanovništva. Dve godine kasnije, kada je izašlo drugo izdanje ove knjige, prema novom izveštaju Oxfam-a (januar 2016.) situacija je pogoršana – sada 62 najbogatijih na svetu poseduje bogatstvo jednako onom koje ima 3,7 milijardi najsiromašnijih ljudi. U vreme kada sam Ekonomsko troknjižje pripremao za štampu, u godišnjem izveštaju Oxfam-a, koji je objavljen uoči početka Svetskog ekonomskog foruma u Davosu (januar 2019.), naveden je podatak da je u 2017. godini 43 najbogatijih milijardera raspolagalo bogatstvom jednakom onom kojim raspolaže siromašna polovina sveta.

Na ovogodišnjem virtuelnom okupljanju (zbog pandemije) u okviru Davos foruma, u novom izveštaju Oxfam-a pod nazivom „Virus nejednakosti“ navodi se podatak da je bogatstvo 10 najbogatijih ljudi povećano, u periodu od marta do kraja 2020. godine, za 540 milijardi dolara. U izveštaju piše kako je Bezos (osnivač kompanije „Amazon“) do septembra 2020. godine zaradio toliko da je svakom od svojih 876.000 zaposlenih mogao (a nije to učinio) da isplati bonus od 100.000 dolara, i opet bi bio nešto bogatiji nego pre početka pandemije.

Demonstranti sa transparentom uperenim protiv osnivača Amazona Džefa Bezosa tokom automobilskog karavana ispred sedišta Amazona u Sijetlu, 01. maj 2020. (Foto: Jason Redmond/AFP/Getty Images)
Demonstranti sa transparentom uperenim protiv osnivača Amazona Džefa Bezosa tokom automobilskog karavana ispred sedišta Amazona u Sijetlu, 01. maj 2020. (Foto: Jason Redmond/AFP/Getty Images)

Živimo u vremenu u kojem je vrhovni Bog novac, a glavni hramovi – berze. Čovek je preokupiran mislima o tome kako da dođe do novca koji bi potrošio na stvari koje se nude u velikom izobilju, a koje bi on želeo da poseduje. Međuljudski odnosi pokušavaju da se redukuju na tržišne, a ljudima se nameću konzumerizam, hedonizam i egoizam. Sve se svodi na borbu za robe i tržišta, a ne za ideje i ubeđenja. Dolazi do radikalne individualizacije kada čovek razmišlja samo o sebi misleći da je sve u njegovim rukama i da je sam „kovač sopstvene sreće“. Redukovan na konzumenta, čovek postaje zombi bez sopstvenog pogleda na svet i on više nije subjekat nego objekat društvenih procesa, bez inicijative i snage da se bori za drugačije društvo i ne misli o društvenim promenama.

U isto vreme, gubi se bilo kakva socijalna kohezija u društvu i pojedinac više ne razmišlja u okviru zajedničke dobrobiti i nije spreman da se žrtvuje za druge. Postajemo sve više ravnodušni prema patnjama drugih i svega što se ne tiče našeg ličnog materijalnog interesa i životnog standarda. Ljudi se tretiraju kao automatizovane sebične individue koje nisu vezane ni za kakvu zajednicu. Prema klasičnom određenju postmodernog čoveka on egzistira kao individua. Margaret Tačer tvrdi da „društvo ne postoji, postoje samo pojedinci – muškarci i žene“. Postoji samo pojedinac i ništa nije važno što je postojalo pre i što će postojati posle njega.

Sistem u kojem je sve na prodaju, koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kojem privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kojem ekonomija kontroliše društvo a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije mora doživeti krah. Pojedini autori (Karl Polanji u knjizi Velika transformacija) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva u kojem je sve na prodaju, gde su profit, kapital i tržište ciljevi sami za sebe, čoveka sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu. Čovek se  nemilosrdno i brutalno izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećaj velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti, gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi (bilo kakav repromaterijal) i odsustvo sigurnosti, tj. hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi. To je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.

Pored toga, i klasična sociološka istraživanja pokazala su da ljudi, kod kojih u dužem periodu pada životni standard, koji se osećaju ekonomski nezaštićeno i poniženo i gde nejednakost u društvu dobija ogromne razmere, počinju da traže vođu koji će im uliti veru da im može obezbediti sigurniji status i garantovati veću pravednost u društvu. Podsetimo se da je Hitler došao na vlast (demokratski izabran samo nekoliko nedelja pre Ruzvelta) pod maksimom: „Glavna misija našeg pokreta sastoji se u tome da pruži izgubljenim i uznemirenim masama novu tvrdu veru; veru koja ih neće napuštati i u te dane haosa; veru koju će oni prigrliti i koja će omogućiti da njihova umorna srca nađu mir“.

Nadajmo se da se tako nešto neće ponoviti i da imperija na zalasku neće povlačiti poteze – u želji da spreči neminovne geopolitičke promene – koji bi mogli da dovedu do sveuništavajućeg nuklearnog rata. Očigledno da je u sudaru sa stvarnošću savremeni neoliberalizam doživeo krah, kao što je to bilo i sa liberalizmom tridesetih godina prošlog stoleća. Posle kraha liberalizma, u tradicionalnom godišnjem obraćanju Kongresu 1935. godine, američki predsednik Frenklin Ruzvelt istakao je da se glavni uzrok Velike depresije nalazi upravo u prekomernim tržišnim slobodama. On je tada istakao da „Amerikanci treba da odustanu od ideje pohlepnog zgrtanja bogatstva koje dovodi do nepravedne raspodele. Siromašni ljudi ne mogu biti slobodni, a socijalna pravda mora da bude realni cilj, a ne utopijski ideal. Zbog toga, glavni zadatak države jeste da iskoristi vlast kako bi se raspodelila sredstava tako da se iskorene siromaštvo i glad, i obezbedi stabilan izvor sredstava koji će garantovati adekvatne uslove za život građana“.

Kako vidite budućnost svetske ekonomije?
– Za razliku od pristalica neoliberalizma, u knjizi sam pokušao da dokažem da se ne radi o konjunkturnoj krizi vodećih zapadnih ekonomija, tačnije ne prisustvujemo samo jednom u nizu zakonitih privrednih ciklusa koji će proći bez nekih većih posledica, nego o ozbiljnijoj sistemskoj krizi, koja označava početak završnice jednog istorijski značajnog hegemonističkog perioda SAD, odnosno postepenog pada imperije. Istorijski zakoni pokazuju da imperije padaju ne samo zbog uspona novih snažnijih sila nego, pre svega, zbog porasta dekadencije iznutra, pa se one urušavaju same od sebe.

Savremenici smo globalne preraspodele ekonomske moći koja prelazi od Zapada ka Istoku, odnosno od SAD ka Kini. Upravo je ovih godina Kina preuzela lidersku poziciju od SAD, posmatrajući veličinu BDP-a iskazanog po paritetu kupovne moći. Kina ponovo postaje ekonomski najmoćnija država u svetu, kako je to i bila u relativno dugom periodu ljudske istorije. Podsetimo se da je Kina 1820. godine (pre Opijumskih ratova kada su zapadne zemlje, predvođene Velikom Britanijom, pokorile Kinu) učestvovala u svetskom BDP-u sa 32,4 odsto, Evropa sa 26,6 odsto, a SAD sa 1,8 odsto. Međutim, u to vreme ekonomski moćna Kina bila je vojno inferiorna u odnosu na zapadnoevropske zemlje, i posle Opijumskih ratova (počevši od Prvog opijumskog rata 1840. godine) ona je vojno poražena, pretrpela je velika uniženja od pobedničkih zapadnih zemalja i bila je ekonomski uništena.

U takvom stanju ostaće relativno dugo i tek krajem HH veka dolazi do ekonomskog preporoda Kine. Do toga dolazi upravo u vreme početka dominacije neoliberalizma u najrazvijenijim zemljama Zapada (koji se povezuje sa dolaskom na vlast Margaret Tačer u Velikoj Britaniji krajem 1979, i Ronalda Regana u SAD početkom 1980. godine). Od tada Kina beleži impresivan dugoročno stabilan ekonomski rast. U proteklom periodu rast BDP-a Kine iznosi prosečno oko 10 odsto godišnje. Uporedna analiza o rastu BDP-a koje je uradilo Statističko odeljenje OUN, za period od 1982. do 2012. godine, pokazuje da je za 24 godine prosečna godišnja stopa rasta iznosila u Kini 9,7 odsto, SAD 2,5 odsto, a u zapadnoj Evropi 1,8 odsto.

Meštani Šangaja tokom kupovine (Foto:
Meštani Šangaja tokom kupovine (Foto: Hanny Naibaho on Unsplash)

Ekonomski razvoj Kine bio je omogućen, pre svega: strategijom razvoja zasnovanog na izvozno orijentisanoj industrijskoj politici, izuzetno visokom nivou štednje i investiranja, te zahvljujući etapnosti i pragmatičnosti u reformisanju privrede. Pored toga, brzom privrednom usponu pogodovao je i njihov tradicionalni sistem vrednosti čiji se koreni nalaze u konfucijanstvu, a koga karakteriše trudoljubivost, štedljivost, pravičnost, spremnost na žrtvovanje, a naročito izražen kolektivizam i hijerarhijska struktura društva gde postoji prioritet opštih nad individualnim interesima. Konfucijanska filozofija razmišlja o dužnostima, a ne o pravima.

Kolektivna svest o nacionalnom interesu i kolektivna spremnost na žrtvovanje za njegovo ostvarenje suprotstavljeni su zapadnom sistemu vrednosti u osnovu koga je premisa o neprikosnovenim pravima čoveka koja ne mogu biti otuđena od pojedinca ni pod kojim uslovima, čak ni za ostvarivanje bilo kakvih viših opštih interesa. Iz prioriteta opštih nad individualnim interesima proističe i princip kompromisa (neophodan kako bi se dostigli viši opšti ciljevi), tolerantnost prema raznim oblicima društvenog uređenja, uvažavanje alternativa, shvatanje da za opstanak i opšti napredak (nacije, civilizacije) ne treba robovati bilo kojim ideološkim izmima. Pored toga, sve ove zemlje karakteriše sličan tradicionalni sistem vrednosti i primetno odsustvo demokratije, kako se ona shvata na Zapadu.

Kineska civilizacija je drevna. Njena pisana istorija jedinstvena je tokom tri hiljade godina, a istorija usmenog prenošenja i nasleđivanja stara je pet hiljada godina. Očigledno da je ova drevna civilizacija uspela, i pored više od dva veka velikih uniženja kojima je bila izložena, da ostane verna svojoj tradiciji, ali i da izvuče pouke iz teškog poraza koji je doživela sredinom HIH veka. Kina i dalje ima tradicionalno dobro obrazovanu i hijerarhizovanu administraciju, svesnu svoje odgovornosti i potrebe rada za opšte dobro sopstvenog naroda. U isto vreme, i dalje u skladu sa svojom tradicijom, prema drugima nema osvajačke i ekspanzionističke ambicije, ali mnogo veću pažnju poklanja jačanju sopstvenih oružanih snaga, kako ne bi (bez obzira na snažnu ekonomiju) doživela ponovo neki novi „opijumski rat“.

O impresivnim rezultatima Kine svedoče i istraživanja Svetske banke (podaci o siromaštvu, objavljeni kao prilog dokumentu: Pokazatelji svetskog razvoja za 2008. godinu), prema kojima je u Kini u periodu od 1981. do 2005. godine smanjena stopa siromaštva sa 84 odsto na 16 odsto, odnosno iznad crte siromaštva izdiglo se, u tom periodu (za samo četvrt veka) više od 600 miliona Kineza, a što je više od broja stanovnika Evrope, ako se izuzme Rusija.

Sve do 80-ih godina prošlog stoleća, u Evropi i Severnoj Americi beleži se stalni trend povećanja plata, skraćivanja radnog vremena i poboljšanje sistema socijalne zaštite. Nove generacije živele su mnogo bolje od pokolenja njihovih roditelja. Pre 40-ak godina nastupa prelom – duže se ostaje na radnom mestu, a plate zaposlenih stagniraju, urušava se sistem socijalne zaštite. Došlo se do netipične situacije za ovaj deo sveta, da nove generacije sada žive lošije nego što su živeli njihovi roditelji. Velika većina građana Zapada gubi veru u bolje sutra za sebe i svoju decu, ima sve manje poverenje u sistem i institucije svojih zemalja, a njihovo samopouzdanje sve je slabije.

Nasuprot njima, u Kini poslednje četiri decenije stasava novo pokolenje koje iz godinu u godinu živi sve bolje, uvereno da će taj trend biti nastavljen i u budućnosti, političku stabilnost u kojoj žive doživljavaju kao datost, te oseća nacionalni ponos zbog ekonomskog uspona i prosperiteta svoje zemlje. Duboko u svojim sećanjima potisnuli su vremena kada je svetom dominirao Zapad, a njihov narod duže od jednog stoleća trpeo velika uniženja, uvereni da se to više nikada neće ponoviti.

Međutim, ono što Zapad naročito treba da brine jeste da su u poslednje četiri decenije (dve poslednje decenije prethodnog i dve prve decenije ovog veka) stasala potpuno nova pokolenja na Zapadu i Istoku sa iskustvima dijametralno suprotnim od iskustva pokoljenja koja su živela pre njih. Nova pokolenja na Zapadu sve više gube samopouzdanje, a ono se kod novih generacija na Istoku sve više učvršćuje, a ser Kenet Klark je još u prošlom veku tvrdio da nedostatak samopouzdanja, više od bilo čega drugog, jeste ono što uništava civilizacije.

Dečak na leđima svog oca sa kineskom zastavom tokom drugog dana Nacionalnog praznika Kine, Šangaj, 02. oktobar 2014. (Foto: VCG/VCG via Getty Images)
Dečak na leđima svog oca sa kineskom zastavom tokom drugog dana Nacionalnog praznika Kine, Šangaj, 02. oktobar 2014. (Foto: VCG/VCG via Getty Images)

Posle dva veka dominacije Zapada, očigledno da čovečanstvo stupa u eru dominacije Azije. Time se i za Srbiju otvara nova (nadajmo se bolja) alternativa. Da li ćemo to znati da iskoristimo, zavisi prvenstveno od nas samih. Za početak učinimo mali korak. Odbacimo ludačku košulju u kojoj nas drže decenijama i napustimo mantru da Evropska unija nema alternativu – zaključuje profesor Jovan Dušanić u intervjuu za „Net magazin“.

 

Jovan B. Dušanić rođen je 7. jula 1950. godine u Pribiniću, Bosna i Hercegovina. Na Ekonomskom fakultetu u Beogradu završio je redovne i postdiplomske studije, a doktorsku disertaciju odbranio je na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani. U zemlji i inostranstvu je objavio 37 knjiga (31 iz ekomonije), od kojih su mnoge imale po više izdanja. Profesor Dušanić takođe je objavio na stotine radova u domaćim i inostranim časopisima. Redovni je profesor univerziteta (u penziji). Oženjen je suprugom Tatjanom sa kojom ima sina Arsenija.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Net magazin

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u