Non pejperi kao sredstva za otvaranje novih žarišta

Očigledno je da se sadašnji zapadni sistem ne može održati bez novog ratnog sukoba. Otuda se pojavljuju i non pejperi – kao probni baloni za projektovane buduće sukobe

Nedavno su čuveni antiglobalistički novinar Pepe Eskobar i poznati američki ekonomista Majkl Hadson snimili vrlo zanimljiv razgovor o multipolarnom svetu u rađanju i glavnim preprekama koje još uvek stoje pred njim. Govoreći o agresivnim američkim nastojanjima da se taj proces osujeti, Eskobar je podsetio na postulate koje je Zbignjev Bžežinski, siva eminencija američke geopolitike u poslednjim decenijama 20. veka, izneo u svojoj poznatoj knjizi Velika šahovska tabla. Naime, na tri velika imperativa imperijalne geostrategije:

1. Sprečiti saradnju i održati bezbednosnu zavisnost vazala. To se, u američkom slučaju, prvenstveno odnosi na Nemačku i Japan, ključna čvorišta evroazijskog ivičnog pojasa – tzv. Rimlenda – radi kontrole i izolovanja središnjeg dela kontinenta – tzv. Hartlenda.

2. Davaoci danka treba da budu poslušni i zaštićeni, i to na prostoru od Latinske Amerike do Bliskog istoka, pogotovo Saudijske Arabije.

3. Sprečiti ujedinjenje „varvara“ na prostoru Evroazije, odnosno Rusije i Kine.

Problem je što je na evroazijskom prostoru već došlo do konsolidacije saradnje tri ključne države – Kine, Rusije i Irana, kao i do strateškog partnerstva prve dve – koje su ravnopravni rivali Sjedinjenih Država. A to se neposredno kosi sa navedenim strateškim imperativom – sprečavanjem pojave ravnopravnog takmaca u Evroaziji. E, sad, ovo su već klasični, široko poznati postulati vekovnih angloameričkih geopolitičkih stremljenja, i tu nema ničeg novog. Ono što je, međutim, novo jeste kvalitet ljudi koji su preuzeli poluge vlasti, na prvom mestu u Vašingtonu.

Ludilo neokonsa

Eskobar doslovce smatra da su ti ljudi „potpuno ludi“ i da olako govore o nuklearnom ratu koji bi, zbog moći današnjeg oružja, bio i poslednji. Potvrdivši ovu Eskobarovu ocenu, Hadson je otišao korak dalje i konkretno se bavio korenima ludila o kojem njegov sagovornik priča. Vredi ga neposredno citirati:

„Amerikanci žele rat. Ljudi koje je Bajden imenovao, imaju emotivnu mržnju prema Rusiji. Razgovarao sam sa ljudima u vladi koji su bliski Demokratskoj partiji. Oni mi kažu da postoji patološka emotivna želja za ratom protiv Rusije, koja većinom potiče od činjenice da su ruski carevi bili antisemitski nastrojeni. Ta mržnja je neposredno vezana za sudbinu njihovih predaka: ‘Pogledajte šta su uradili mom pradedi.’ Tako da su ti ljudi spremni da podrže naciste i antisemite u Ukrajini. Spremni su da podrže današnje antisemite širom sveta dok god su u funkciji osvete… Sreo sam te ljude. Njihove emocije su mržnja i bes. Na licima im se vidi u šta su se pretvorili. To je vrlo opasno. Oni su ludi.“

Pomoćnica američkog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Viktorija Nuland u pratnji američkog ambasadora u Ukrajini Džofrija Pjata u čuvenoj sceni ponude keksa proevropskim demonstrantima na Trgu nezavisnosti u Kijevu, 11. decembar 2013. (Foto: AP Photo/Andrew Kravchenko)
Pomoćnica američkog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Viktorija Nuland u pratnji američkog ambasadora u Ukrajini Džofrija Pjata u čuvenoj sceni ponude keksa proevropskim demonstrantima na Trgu nezavisnosti u Kijevu, 11. decembar 2013. (Foto: AP Photo/Andrew Kravchenko)

Jasno je na koga se sve ovo odnosi. Neki od njih, poput Viktorije Nuland, neposredno su učestvovali u prevratu u Kijevu u februaru 2014. godine, koji je suštinski destabilizovao ne samo Ukrajinu, nego rusko-nemačke i rusko-evropske veze uopšte, kao i bitne procese infrastrukturnog, energetskog i ekonomskog spajanja u Evroaziji.

Upravo u skladu sa vizijama starog ruskog neprijatelja Bžežinskog.

Posle četiri godine Trampovog interregnuma, ta ekipa se vratila u Belu kuću, na krilima još jedne obojene revolucije, ovog puta u sopstvenoj zemlji. I sad su još ljući i još željniji osvete – i prema Trampovcima, koje, prema jednom bivšem Trampovom savetniku, gledaju kao na „nove Srbe iz 1990-ih“, i prema Rusima.

Ali, i svakom ko stoji na putu njihove vizije Sjedinjenih Država kao, po rečima Medlin Olbrajt, „nezamenjive nacije“, koja jedina ima pravo da propisuje pravila ostatku sveta. Nije čudo što se novi šef Stejt departmenta Entoni Blinken poziva upravo na nju kao na „uzor“. Što bi trebalo da znači da će, kao u slučaju iračke dece, „vredeti“ žrtvovati pola miliona (ili više) neke druge dece zarad novih „uspeha“ „Globalističke američke imperije“, kako svoju zemlju sa sve većom odbojnošću naziva nekadašnji Trampov savetnik Daren Biti.

A da spremnost da se podržavaju antisemiti i neonacisti zarad „viših ciljeva“ nije nikakvo preterivanje govori, između ostalog, i nedavni prizor u Donbasu, kada je američki vojni ataše posetila liniju razdvajanja noseći uniformu na kojoj je bio prišiven grb sa mrtvačkom glavom „Ukrajina ili smrt“.

Vredi podsetiti na reči Veslija Klarka, koji je, prepričavajući razgovore koje je vodio u Pentagonu u danima i nedeljama posle napada na kule Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001., zaključio da je tog dana u Sjedinjenim Državama došlo do „političkog prevrata“, kada su „neki vrlo tvrdi ljudi preuzeli vođenje politike u svoje ruke“. Ti ljudi su široj javnosti poznati kao neokonzervativci ili, skraćeno, neokonsi, koji, kao baštinici nekadašnjih američkih, mahom jevrejskih trockista, imaju onoliko veze sa tradicionalnim konzervatizmom kao, recimo, „nobelovac“ Obama sa svetskim mirom.

Američki general Vesli Klark tokom konferencije za medije u Pentagonu povodom trenutne situacije u BiH, Vašington, 03. septembar 1997. (Foto: Wikimedia/US Department of Defense/R. D. Ward)
Američki general Vesli Klark tokom konferencije za medije u Pentagonu povodom trenutne situacije u BiH, Vašington, 03. septembar 1997. (Foto: Wikimedia/US Department of Defense/R. D. Ward)

Odmah posle 11. septembra, neokonsi su, po Klarkovom svedočenju, planirali da napadnu sedam država u narednih pet godina, radi „destabilizacije Bliskog istoka i njegove pretumbacije, kako bi ga stavili pod našu kontrolu“. I, tako je i bilo. Usledili su silni ratovi, pod raznim, prvenstveno „pro-demokratskim“ i „humanitarnim“ izgovorima, sa stotinama hiljada mrtvih i milionima izbeglih, koji traju i dan-danas.

Ako su bili spremni da se tako olako igraju sa milionima ljudskih sudbina na Bliskom istoku, što ne bi bili spremni na slično, pa i gore u Ukrajini, ili bilo gde drugde duž ruskih i/ili kineskih granica. Ili u „dubokoj pozadini“ isturenog novog „limesa“ prema Rusiji – na Balkanu. Tekuće NATO vežbe „Branilac Evrope 21“, po čijim mapama je Srbija u potpunom okruženju, mogu se čitati i kao upozorenje, i kao objava namera.

Otvaranje novih žarišta

Jedan nedavni incident u Arapskom moru dodatno ilustruje o kakvom se stepenu imperijalne arogancije radi. Naime, jedan američki razarač je početkom aprila svesno, bez najave, izveo manevre unutar voda koje je Indija označila kao deo svoje ekskluzivne ekonomske zone, zarad demonstracije „slobode navigacije“ u vodama na koje, prema saopštenju američke Sedme flote, Indija neopravdano polaže prava.

Ovako je američka mornarica postupila prema zemlji-članici tzv. Četvorke (Quad), drugoj najmnogoljudnijoj na svetu, koju Sjedinjene Države smatraju ključnom u njihovom nastojanju da suzbiju Kinu. Indijcima je tako stavljeno do znanja da ne mogu biti ravnopravan partner – a i da su bogatstva koja se kriju na dnu Indijskog okeana legitimna meta „nezamenjive nacije“.

Da li će ovo osvestiti Indijce u dovoljnoj meri i podsetiti ih na viziju Jevgenija Primakova o „velikom trouglu“ Rusije, Kine i Indije – pitanje je za Indiju. Ali je sigurno da, naspram gorenavedenog ponašanja, kineski i ruski pozivi na stvaranje multipolarnog sveta, zasnovanog na ravnopravnoj saradnji, uzajamnom poštovanju i sistemu Ujedinjenih nacija kao temelju međunarodnog prava – svakako zvuče neuporedivo benignije i konstruktivnije.

Problem je što vašingtonske „elite“ očigledno žive u sopstvenom mehuru, i ne shvataju da se silom sat ne može vratiti nazad, u vreme fukujamovske euforije o „kraju istorije“ i iluzije o „konačnoj pobedi“ tzv. liberalne demokratije. Na prvom mestu zato što su upravo one tu ideju, svojim arogantnim, agresivnim i ciničnim ponašanjem tokom poslednje tri decenije, trajno kompromitovale.

Ali, postoji još jedan momenat koji ne treba zapostaviti, a to je da, mimo arogancije bez pokrića, postoji još jedan potencijalni faktor koji gura vašingtonske neo-trockiste ka širim sukobima. Jednostavno, vrlo je moguće da je procenjeno, negde duboko u utrobi zveri, da se sadašnji zapadni sistem veštački napumpanih finansijskih tržišta, valuta i opšte virtuelne realnosti više ne može održati – osim uz pomoć nekog novog ratnog sukoba.

Američki vojnici tokom patroliranja u sirijskoj provinciji Hasaka, 13. februar 2021. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)
Američki vojnici tokom patroliranja u sirijskoj provinciji Hasaka, 13. februar 2021. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)

Zato se (re)aktiviraju sva ta silna žarišta – od Ukrajine i Sirije do Tajvana i Južnog kineskog mora. A možda se zato, kad je reč o našim prostorima, volšebno pojavljuju i „non pejperi“ – možda kao probni baloni, ali možda i kao projektovani budući sukobi, čija svrha nije da obezbede rešenja, stabilnost ili mir, već upravo suprotno – da otvore nova žarišta.

Kao deo šireg projekta – ili možda poslednjeg očajničkog pokušaja – sprečavanja konsolidacije evroazijske kopnene mase, „svetskog ostrva“ koje bi (konačno) u punoj meri uspelo da iskoristi svoj nenadmašni ljudski, teritorijalni i resursni potencijal, po sopstvenim, uzajamno dogovorenim, a ne tuđim, neokolonijalnim pravilima.

 

Naslovna fotografija: John Moore/Getty Images

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u