Ranko Gojković: Rusija je srušila sedam „imperija zla” (1)

Velika ruska „civilizacija dobra“ srušila je u svojoj istoriji sedam moćnih „civilizacija zla“ – od Hazarskog kaganata, preko Napoleonove ”evropske unije”, do Trećeg rajha

Vrijeme pred obilježavanje velike pobjede nad nacizmom u srpskim zemljama, posljednjih godina, obilježeno je dvostrukim kretanjima – otvaranjem polemika za i protiv obilježavanja Dana pobjede i održavanja akcije Besmrtni puk, te tendencijom ka obesmišljavanju jednog ili drugog srpskog pokreta otpora protiv okupatora. U svemu tome prisutan je i svedeni pogled vezan za ličnost i djelo Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina i njegovog doprinosa pobjedi nad nacizmom.

Za razmatranje ove teme pozvali smo pravoslavnog publicistu, prevodioca i izdavača Ranka Gojkovića kako bismo problematici prišli sa pravoslavne, geopolitičke i istorijske tačke gledišta, jer je Gojković poznat po dubokom uvidu, kako u srpsko-ruske istorijske prilike i veze (autor je tematskog diptiha Znameniti Srbi u ruskoj istoriji i Znameniti Rusi u srbskoj* istoriji, a kao prevodilac preveo je oko 50 knjiga i preko hiljadu tekstova) tako i u savremena ruska kretanja (bio je dugogodišnji saradnik geopolitičko-analitičkog sajta Fond strateške kulture iz Moskve, a stalni je saradnik pravoslavno-patriotskog portala Ruska narodna linija iz Petrograda).

Gdje se nalazi metaistorijski zadatak Rusije?
– Pre odgovora na ovo pitanje, a koliko vidim dosta ih je povezano sa tumačenjem određenih istorijskih epoha, neophodno je napraviti jedan uvod o tumačenju istorije, jer danas često imamo slučaj da istorija sve manje liči na nauku, a sve više na sistem ocena koji zavisi prevashodno od političke konjukture. O tome sam opširnije pisao u svom diptihu Znameniti Srbi u ruskoj istoriji i Znameniti Rusi u srbskoj istoriji, ovde u kratkim crtama.

Globalna vlast prekrajanjem istorije pokušava istu da iskoristi kao instrument kako bi svima nametnula svoj pogled na svet. Nemoguće je na pravi način tumačiti mnoge istorijske procese ne provlačeći ih kroz biblijsku prizmu, zanemarujući ulogu promisli Gospodnje, tako da, ukoliko govorimo o istoriji Rusa i Srba, njihovu istoriju prosto je nemoguće tumačiti izvan okvira pravoslavlja. Dakle, ruski narod, kao i naš srbski, svoju narodnost u poslednjih hiljadu godina sticali su na religioznim idejama i ta religiozna pravoslavna ideja definisala je njihovu celokupnu kulturu.

Zbog toga, umesto neke infantilne priče o nekakvim „evropskim vrednostima“, pravoslavni Srbi i Rusi moraju biti svesni moralne nadmoćnosti svoje pravoslavne civilizacije pred izumirućim moralom Evrope i ne obazirati se na njenu blješteću spoljnu fasadu. Petrove reforme i prodor zapadnih ideja u vreme Ekaterine Velike u Rusiju (a kod nas „progresivni racionalizam“ dositejevštine) polako ali sigurno istiskuju iz umova naših istoričara promisliteljski smisao ljudske prednaznačenosti. Racionalizam i materijalističko shvatanje istorije istoričara vaspitavanih po zapadnom obrascu postaje izvor zabluda za milione njihovih sugrađana. Tako se lagano gubi pojam višeg smisla koji je Gospod podario pojedinim narodima.

Dakle, vraćajući se Vašem pitanju, rekao bih da hrišćanska istorija Rusije kao njen „krov“ svakako ima i svoj biblijski temelj. Mi Sloveni vodimo poreklo od Nojevog sina Jafeta (po tumačenju Đorđa Brankovića u njegovoj Hronici Slovena Ilirika, Donje i Gornje Mezije), a Jafet znači proširen, dostojno proslavljen, pa su naši preci sebe zvali Slavenima. Svetim krštenjem i prelaskom u hrišćanstvo, od Slavena nastali su Sloveni, preobrazujući ovaploćenje Reči (Slova na crkvenoslovenskom jeziku, kao što znamo, Slovo je u Bibliji i sinonim za Boga) kako bi se posredstvom svetog krštenja udostojili da budu sinovi Božiji.

Iz biblijske istorije znamo da svi narodi vode poreklo od tri Nojeva sina – Sema, Jafeta i Hama. U prvoj knjizi Mojsijevoj (Postanje) zabeleženo je proročanstvo Nojevo za svoje sinove. Tako u Postanju Noje kaže: Blagosloven da je Gospod Bog Semov (1 knjiga Mojsijeva 9; 26) proričući da će se od Semovog plemena ovaplotiti Spasitelj naš Isus Hristos, a potom nastavlja da će Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Semovim (1. Knjiga Mojsijeva, 9; 27). Dodao je i da će potomci Hamovi (koji je pocrneo pošto se smejao ocu) biti sluge sinovima Semovim i Jafetovim, ali to nije važno za našu priču osim činjenice da se i to proročanstvo obistinilo u istoriji ljudskog roda.

Biblija (ilustracija) (Foto:
Biblija (ilustracija) (Foto: Aaron Burden on Unsplash)

Za nas je važno shvatiti da Noje pod šatorima podrazumeva zakon vere koji je dat starozavetnim Jevrejima kao Semovim potomcima, a onda je rod Jafetov prihvatanjem Novog zaveta ušao u zakon i jače se u njemu učvrstio nego sinovi Semovi. Nojeve reči iz Starog zaveta, potvrđuje Spasitelj naš Isus Hristos u Novom zavetu, rečima da će Gospodar vinograda dati vinograd drugima (Marko, 12; 9). Iz biblijske istorije znamo da su Semovi sinovi (izabrani narod) prvi dobili zakon od Boga, ali po rečima psalmopojca Davida – Ne sačuvaše zavjeta Božijega i po zavjetu Njegovu ne htješe hoditi. Zaboraviše djela Njegova i čudesa koja im je pokazao (Psalm 77; 10,11). Novi Izrailj postaju hrišćani, a posle pada Prvog i Drugog Rima, posle pada i pojedinih slovenskih naroda u papističku jeres, poslednjih vekova upravo pravoslavni Sloveni (pre svega Rusi i mi Srbi kao deo te pravoslavne slovenske civilizacije) ostaju poslednji ozbiljni narodi koji zadržavaju zacarenje sina pogibli (pravoslavni Sloveni su upravo taj „katehon koji zadržava“).

O metaistorijskom zadatku Rusije možemo čitati još u drevnoj ruskoj hrišćanskoj književnosti Kijevske Rusije. Kijevski mitropolit Ilarion, prvi etnički Rus na kijevskoj crkvenoj katedri, u svom značajnom delu Slovo (Reč) o zakonu i blagodati ističe duhovnu silu kao suštinsku u proizašlom sjedinjenju (pre krštenja Rusije razjedinjenih) slovenskih plemena u jedinstven narod, ruski narod. Dakle, u tom remek-delu drevne ruske književnosti, pored ovoga što je istaknuto u samom naslovu da su dolaskom Hrista u svet svetlost i istina trijumfovali nad zakonom, ovde se po prvi put ocrtava i posebna misija ruskog čoveka u borbi protiv zla. I zaista, bilo je dosta tih „imperija zla“ koje su jurišale na Rusiju i na kraju se razbijale u borbi sa ruskom „imperijom dobra“

Samu teološku i političku koncepciju „Moskve kao trećeg Rima“ u književnoj formi prvi je izrazio starac Filotej iz Jeloazarevskog manastira kod Pskova u prvoj polovini 16. veka. Pored termina „Moskva – treći Rim“ on je koristio i termin „Svetla Rusija“ dajući svemu religiozni smisao. U čuvenom „Licevom svodu“ i „Stepenoj knjizi“ iz vremena prvog ruskog cara Ivana Groznog, prema mišljenju mitropolita Jovana Sničeva, doktora crkvene istorije, dolazi do konačnog uobličenja ruske ideologije. Imajući u vidu da je tada Rusija bila jedina pravoslavna zemlja na svetu, svi drugi pravoslavni narodi bili su porobljeni, ruski duhovnici bili su svesni da pred Rusijom stoji kolosalni zadatak i da je „treći Rim“ ostao taj jedinstveni „katehon koji zadržava“.

Na kraju ovog razmatranja o neophodnosti uzimanja u obzir uloge promisli u tumačenju istorijskih procesa, da dodamo i da „otac ruske istorije“ Nestor Letopisac početak ruske istorije počinje od Biblije, Adama i Eve, svetskog potopa… Nestorova istorija Rusije nije nikakav spisak činjenica i važnih istorijskih datuma, već predstavlja istoriju Rusije kao sastavni deo istorije spasenja ljudskog roda. A u svom krajnjem ishodu, ta istorija predstavlja zamisao Gospodnju o ljudskom rodu koja se realizuje u istorijskom vremenu koje je Gospod odredio.

Koliko je današnja Rusija svjesna svoje vaseljenske uloge i težine zadatka koji joj predstoji pred globalnim ćorsokakom u koji je svijet dovela „prometejska ideologija pokoravanja prirode i kulture u ime zadovoljenja primitivnih potrošačkih apetita“ (Aleksandar Sergejevič Panarin)?
– Da, veliki ruski mislilac Aleksandar Sergejevič Panarin možda je kao niko od naših savremenika pronikao i do koske – kritički utemeljeno – ogolio katastrofu koju svetu donosi ideologija globalizacije i potrošačkog društva. Kao verovatno najdosledniji nastavljač velikih ruskih teoretičara civilizacija, tvorca teorije o civilizacijama Nikolaja Danilevskog i njegovog učenika Konstantina Leontjeva, Panarin oseća opasnost uvlačenja Rusije u okvire zapadne civilizacije i ne ustručava se da pobornike tog liberalnog toka nazove petom kolonom.

U suštini, još je Danilevski ukazivao da pripadnik jedne civilizacije iskakanjem iz okvira svoje u okvire druge civilizacije nikada ne može postati istinski predstavnik te druge civilizacije, nego samo njen surogat.

Pravoslavno-slovenska civilizacija (kojoj pripadamo i mi Srbi, Rusi je nazivaju „ruskom civilizacijom“) zasnovana je na višoj istini ideala „Carstva Nebeskog“ i svakako je i Panarin i taj pravoslavno-patriotski ruski korpus svestan „vaseljenske uloge Rusije“, kako rekoste. Koliko je svesna toga i savremena vladajuća elita Rusije, teško je oceniti, ali svakako jedan njen liberalni deo ne samo da nije svestan toga, nego zaista i predstavlja „petu kolonu“ u savremenom ruskom društvu. Ta svojevrsna borba dobra i zla, ideala „svete Rusije“ i „proklete Rusije“ (kod Rusa postoji takav izraz – okaяnnaя rusь – i u ruskoj drevnosti nije imao samo to značenje „prokletstva“ nego je predstavljao i sinonim za đavola, demona ili nečistu silu uopšte – R. G.) traje i danas.

Ruski filozof Aleksandar Sergejevič Panarin

Pravoslavnom čoveku ne mogu biti bliski srcu mnogi procesi koji se danas odigravaju u savremenoj Rusiji, pravoslavnog čoveka obuzima jeza oko srca kada čuje da je sud u Rusiji nezakonito osudio najvećeg živog ruskog prosvetitelja, direktora Instituta ruske civilizacije, Olega Anatoljeviča Platonova, zbog štampanja knjige koja u trenutku štampanja nije bila zabranjena. Nazivanje Olega Platonova najvećim živim ruskim prosvetiteljem nisu puste bombastične reči – Institut ruske civilizacije, na čijem čelu je Oleg Anatoljevič skoro trideset godina, za nešto manje od 30 godina svog postojanja izdao je preko 500 tomova kapitalnih dela (mnoga od njih su štampana po prvi put posle više vekova) koja obuhvataju sve oblasti projave velikog ruskog duha kroz vekove.

Pored dela najvećih ruskih mislilaca i književnika, državnika i umetnika, od perioda Kijevske Rusije do naših dana, IRC štampao je i desetine rečnika i enciklopedija koje posle bogoboračkog veka sve odrednice tumače u istinskom svetlu, bez ideološke materijalističke obojenosti. Dakle, očigledno je da su „surogatni Rusi“, kako bi rekao Danilevski, Rusi koji po duhu nisu predstavnici istinske ruske civilizacije nego su surogatni predstavnici zapadne civilizacije, imaju jaka uporišta u samim vrhovima savremene ruske vlasti. To ne ohrabruje, ali ne sme ni da obeshrabi – neprijateljima Rusije više puta je izgledalo da se ona nalazi u „bezizlaznoj poziciji“, gubila je na svim frontovima, da bi na kraju, uz Božiju pomoć, izlazila kao pobednik. „Sila Gospodnja u nemoći se pokazuje.“

Od samih Rusa, od Ruske pravoslavne crkve, od svenarodnog pokajanja zbog strašnog greha careubistva u velikoj meri zavisi da li je na pragu skori dolazak sina pogibli (antihrist) ili ćemo pre toga ipak dočekati obnovu pravoslavnog Ruskog carstva. Zapadna civilizacija je danas u potpunosti upregnuta u službu Sataninu i, po mom mišljenju, samo Božiji pomazanik može zaustaviti ovo planetarno zlo i odložiti zacarenje sina pogibli. Činjenica da je posle kanonizacije cara Nikolaja II i svetih carskih mučenika od strane RPC došlo do „dizanja Rusije s kolena“ daje nadu da će veliki ruski narod, pre kraja istorije u ovom današnjem vidu, uspeti da pobedi još jednu „civilizaciju zla“ koja se danas „opolčila“ na ruski svet (Velika pravoslavno-slovenska, ruska „civilizacija dobra“ srušila je u svojoj istoriji sedam moćnih „civilizacija zla“, o tome sam pre pola godine održao jedno predavanje u manastiru Slanci (videti ovde – R. G.).

Koje imperije zla je srušila ruska država, možete li nešto više reći o tome?
– To je interesantno pitanje koje je dobro znati kada se rasuđuje o ruskoj državnosti i, generalno, o ruskoj istoriji. Uopšteno govoreći, sve civilizacije možemo podeliti na osnovu toga da li služe dobru ili zlu, Bogu ili Satani. Ili, ako hoćete da zađemo u duboku biblijsku istoriju, možemo ih podeliti na civilizacije Kaina i civilizacije Avelja. Ne bih podrobno ulazio u tu temu, samo ću pobrojati sedam istinskih „civilizacija zla“ koje je ruska državnost, ruska „civilizacija dobra“ srušila tokom svoje istorije.

Nabrajam po vremenskom redosledu:

1. Hazarski kaganat (Svjatoslav, otac Vladimira Krstitelja, 965. godine razorio je Sarkel, prestonicu Hazarskog kaganata, a njeno konačno uništenje delo je njegovog sina Vladimira);
2. Germansku agresiju na Slovene srušio je Aleksandar Nevski sjajnim pobedama nad Livonskim redom 1240. i Tevtonskim redom 1242. godine;
3. Konačna pobeda nad imperijom Čingizida (ili nad mongolsko-tatarskom Zlatnom ordom) započeta je čuvenom Kulikovskom bitkom 1380. godine;
4. Oslobođenjem Moskve 1612. godine okončana je rimokatolička agresija Vatikana i Poljske, koju je započeo Ivan Batori protiv Ivana Groznog;
5. Napoleonov prodor u Rusiju sa evropskim saveznicima (svojevrsna tadašnja Evropska unija) zaustavljen je 1812. godine u čuvenoj Borodinskoj bici, kada je ruskim snagama komandovao maršal Kutuzov;
6. Od 16. do 20. veka Ruska imperija vodila je 12 ratova protiv Otomanske imperije (jedino u Krimskom ratu, u kome su saveznici Osmanlijama bili Englezi i Francuzi, Turci su bili uslovni pobednici) i uveliko zahvaljujući mnogim pobedama ruskog oružja oslobođeni su svi pravoslavni narodi od turskog ropstva.
7.
Pobedom nad Hitlerom, ruska država srušila je i sedmu veliku „imperiju zla“ u svojoj istoriji.

Tenkovska brigada ruske armije tokom vojne parade na Crvenom trgu povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)
Tenkovska brigada ruske armije tokom vojne parade na Crvenom trgu povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: kremlin.ru)

Nije suvišno napomenuti da je i u Prvom svetskom ratu upravo na Istočnom frontu slomljena kičma Viljemove Nemačke i Franc-Jozefove Austrougarske imperije zla, ali posle nesrećnih revolucija 1917. godine (i kasnijeg Lenjinovog potpisivanja Brest-Litovskog mira kojim se odrekao trećine teritorije Ruske imperije) sve dividende izvukli su njeni zapadni „saveznici“. Da dodamo da je skoro sve te teritorije kojih se odrekao Lenjin u okrilje ruske državnosti povratio Josif Visarionovič Staljin.

 

*Napomena redakcije: na molbu autora pridev „srpski“ će se u ovom tekstu koristiti u formi „srbski“

 

Milana Babić je profesorka srpskog jezika i predsednica Književnog udruženja „Susret“ iz Trebinja. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Naslovna fotografija: TASS/kremlin.ru

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u