Svetozar Poštić: Temelj na kojem su izgrađene SAD se zaljuljao

Amerika je sazdana na tekovinama prosvetiteljstva, a ono, kao i komunizam, nije uspešno ostvareno u praksi, pa se verovatno i ta epizoda u istoriji približava završetku

Svetozar Poštić radi kao vanredni profesor na Filološkom fakultetu Vilnjuskog univerziteta u Litvaniji, gde, osim predmeta iz književnosti i jezika, već sedam godina predaje Istoriju američke kulture. Celokupno više obrazovanje stekao je u SAD, gde je 2008. doktorirao komparativnu književnost na Univerzitetu Južne Karoline. Osim tri knjige proze, naučnih radova iz književnosti, kulture i etnolingvistike, kao i niza eseja u domaćim i stranim štampanim i internet publikacijama, autor je četiri dela u izdanju „Akademske knjige“ iz Novog Sada: Bahtin i hrišćanstvo (2012), Apologija zemaljskog života – Montenj i zaokret k sebi (2016), Kratka istorija američke kulture, delom uspomene (2019) i Sunovrat ruske kulture 1917–1922 (2020).

SAD su imigraciona zemlja. Kako je to uticalo na oblikovanje američkog identiteta?
– Kao što znamo, SAD su prvo naseljene engleskim kolonistima u 17. veku, najvećim delom protestantskim vernicima koji su želeli da nađu mesto gde će neometano moći da upražnjavaju svoju veru. Većina sociologa smatra da se imigranti prilagođavaju postojećoj kulturi i mentalitetu, pa su se, prema tome, svi ljudi koji su u Novi svet došli posle tih prvih doseljenika iz Engleske na neki način adaptirali prisutnoj kolektivnoj psihologiji. Zanimljivi su tekstovi i knjige koje Severnu Ameriku dele na oblasti podeljene na osnovu prvih doseljenika iz Evrope. Tako, recimo, Kolin Vudard u svojoj knjizi Američke nacije (American Nations, 2011) ceo kontinent deli na 11 kulturnih teritorija, od kojih ću navesti samo četiri možda najuticajnije. „Jenkiji“ naseljavaju prostor Nove Engleske i Velikih jezera, gde su prvi beli naseljenici bili engleski puritanci koji su se osećali Bogom izabrani da šire svoj pogled na opšte dobro. Zatim imamo „Srednje zemlje“ (Midlands), oblast odmah južno od nje, koja se širi na veliki deo Srednjeg zapada, i prvobitno je naseljena kvejkerima i nemačkim protestantskim sektama, kakvi su Amiši. Oni su vredni, uredni i suprotstavljeni ratovanju. „Apalačka“ kultura (Greater Appalachian) prvobitno je nastanjena Škotima koji su skoro čitav vek pre dolaska u Ameriku u Irskoj vodili verske ratove. Oni su uglavnom neuredni, kulturno zaostali i ratoborni. „Duboki jug“ (Deep South) je naseljen engleskim robovlasnicima s Kariba, koji su po prirodi rasisti i čija je religija više individualna.

Ko se, od svih ovde pomenutih, nametnuo kao „oblikotvorac“ američkog pogleda na svet?
– Po ovom kratkom prikazu kulturnih oblasti u SAD „Jenkiji“ su barem neke od svojih osobina najviše uspeli da nametnu ostalim stanovnicima, jer Amerikanci u načelu imaju kompleks više vrednosti i smatraju sebe dostojnim nametanja svoje kulture drugim nacijama. Međutim, današnja velika politička i društvena podela u SAD korene vuče i od mentalnih svojstava prvih imigranata, pa sad vidimo da Jenkiji i pripadnici „Leve obale“ (Left coast), koji su im slični, najviše glasaju za Demokratsku stranku, dok je za Trampa glasao gotovo ceo Srednji zapad. Tu razliku u kulturi između Juga i Severa dobro sam osetio kad sam se iz Južne Karoline preselio u Čikago, gde je mentalitet bio mnogo liberalniji i ljudi su bili daleko otvoreniji.

Ovde se mora još istaći da se američki identitet u poslednjih nekoliko decenija – pod uticajem ogromne imigracije iz zemalja Trećeg sveta, naročito iz Latinske Amerike, kao i socijalnog inženjeringa sprovođenog od strane medija i obrazovnih institucija, koji su skoro svi u posedu ili pod presudnim uticajem tzv. „Gazda diskursa“, kako ih naziva Izrael Šamir – sve više menja. Sada smo svedoci pokušaja rušenja ideološke i kulturne dominacije belih Evropljana da bi se stvorila jedna masa stanovnika bez jasnog identiteta, kojom bi se lakše manipulisalo.

Pocepana zastava SAD na ogradi kod granice sa Meksikom (AP Photo/Eric Gay)

Šta je taj čuveni američki san?
– Američki san je, ilustrativno prikazano, velika kuća s dvorištem, lepa žena ili uspešan muž, dvoje kola, dvoje i po dece, pas i mačka. Malo ozbiljnija definicija ga opisuje kao nacionalni ideal u kome sloboda omogućava prosperitet, uspeh i podizanje na društvenoj lestvici ostvareno napornim radom u društvu bez mnogo prepreka. Pod „uspehom“ se podrazumeva isključivo materijalni uspeh, tj. bogaćenje, pa je suština američkog sna prilika za pojedinca ili porodicu da ostvari blagostanje, ako već ne bogatstvo. Zbog sve veće ekonomske krize očigledno je da američki san sad postaje sve nedostupniji za većinu građana SAD.

Šta su američke vrednosti? Kakav im je temelj, a kakav je krov koji se, po svemu sudeći, sve više naheruje?
– Što se tiče američkih vrednosti, njih naročito vole da spominju predsednički kandidati u svojim kampanjama, i često sam se pitao šta to u stvari najviše predstavlja, da li „slobodu“ i „demokratiju“, o kojoj američki političari i novinari vole da govore, naročito kada bombarduju druge zemlje ili u njima organizuju „obojene revolucije“, ili materijalno stanje koje stoji iza sve retorike, praznih floskula i eufemizama. Onda sam u jednom udžbeniku američke kulture našao pobrojane sve američke vrednosti, i one su mi se svidele, jer mislim da dobro opisuju američki ideal i mentalitet, a podložne su i različitim tumačenjima. Dakle, po tom opisu, postoji šest američkih vrednosti, od kojih su tri ideali, a ostali njihovi parovi ili „cena“ koja mora da se plati za njihovo ostvarenje. Tako da imamo individualnu slobodu koja mora da se „plati“ nezavisnošću od drugih, ravnopravne mogućnosti (equal opportunity), čija je cena takmičenje, i materijalno bogatstvo, čije se sticanje ostvaruje napornim radom. Prema ovim vrednostima vidimo i koja je bila osnovna motivacija skoro svih iseljenika iz Evrope, pa i celog sveta, kada su odlučili da sreću okušaju u Novom svetu. Pre svega, to je mogućnost da se pobegne od prikovanosti za isti društveni status, koji je, recimo, Evropljanima iz nižih društvenih slojeva pripadao. Jedan čovek iz seljačke ili radničke porodice, zahvaljujući svojoj ambiciji, inteligenciji i sposobnosti mogao se obogatiti, i čak, u izuzetnim slučajevima, steći i plemićku titulu, ali bile su potrebne generacije da bi njegov potomak stekao društveni status ravan jednom predstavniku starog plemstva. Isto važi i za predstavnika verske sekte ili etničke manjine u nekoj katoličkoj zemlji, na primer, koji će, i pored intelektualnih sposobnosti i eventualnog bogatstva, uvek, kao i njegova deca, biti posmatran s velikom dozom predrasuda. U Americi nema toga, ako se čovek obogati ili barem stekne toliko da svojoj deci omogući dobro obrazovanje i ravnopravnu polaznu tačku, sve što će se kod njegove dece vrednovati jeste materijalni, pa prema tome i društveni status. Naravno, bilo je mnogo i onih koji su u domovini izvršili neki zločin, ili doživeli neku tragediju, pa su odlučili da izmisle „novog sebe“ u Americi.

Plaća li se cena američkog uspeha?
– U SAD preovlađuje mentalitet da je uz pozitivan odnos prema uspehu u životu sve moguće, i mnogi ga na silu sebi nameću, pa zbog toga ponašanje mnogih Amerikanaca deluje izveštačeno. Naravno, sve ove „cene“ koje treba platiti za ideale donose i negativne posledice: nezavisnost donosi otuđenje, takmičarski duh dovodi do zavisti, korupcije i okrutnosti, a stvara i kult mladosti, pa se američki penzioneri osećaju bezvrednima, a vidimo da i naporan rad više nije dovoljan svima da sebi obezbede blagostanje. Zahtevi za dobru „kreditnu istoriju“ i sramota od zaostajanja od većine (što Amerikanci kažu, to keep up with the Joneses) primorava Amerikance da kuće, pa i automobile i druge uređaje kupuju na kredit čak i kad to mogu i bez kredita da priušte, pa zbog toga postaju robovi banaka i doživotne otplate dugova.

Tragična sudbina domorodaca, koji su, od Kolumba, bahato proglašeni za „Indijance“, slika je svega što se desilo onima koji su Ameriku naseljavali pre baštinika „američkog sna“. Šta se, danas i ovde, zbiva s njima?
– Istorijska, kao i sadašnja, sudbina američkih starosedelaca je uistinu tragična. Zbog pohlepe za zemljom, sirovinama, zlatom i dragim kamenjima, belci su ih tokom 18. i 19. veka potiskivali, istrebljivali i nametali im svoju kulturu, koja je Indijancima bila potpuno strana. Zbog njihovog kolektivizma i negovanja tradicije, koji su se kosili izrazitom individualizmu i orijentisanosti ka sadašnjosti i budućnosti doseljenika, smatrani su „ludima“ ili „decom“ kojima je potreban staratelj, i često su nazivani „divljacima“. Belci su ih namerno zaražavali boginjama, recimo, tako da je mnogo njih umrlo od njima do tada nepoznatih bacila, istrebljivali su bizone da urođenici ne bi imali čime da se hrane, u šta da se oblače i čime da prave svoje šatore, i tako su od njih stvarali zavisnike koje su hranili i odevali, i onda ih postepeno premeštali na neplodne i kamenite teritorije nazvane rezervatima.

Protest domorodačkog stanovništva u SAD protiv izgradnje gasovoda u Dakoti 2016. godine (Robyn Beck/AFP/Getty Images)

Zar je moguće da rezervati i dalje postoje?
– Mnogobrojni američki starosedeoci još uvek žive u tim rezervatima, ali oni, naravno, više ne vode tradicionalni način života. Tek od početka 90-ih godina prošlog veka, kad je u javnosti počela da se nameće politička korektnost, oni su počeli da se ponose svojim poreklom. Ranije u knjigama i filmovima uvek prikazivani kao divlji i zaostali, i u najbolju ruku slikani kao plemeniti stoici, odjednom su postali predmet pažnje, i to najviše iz dva razloga: prvi je Nju ejdž pokret, glad za onostranim i indijanska duhovnost, a drugi zaštita životne sredine, koju su domoroci negovali ne posmatrajući prirodu kao svoju svojinu, poput belaca, već kao darovanu na privremeno korišćenje.

Na veliku žalost, veliki deo starosedelaca, pošto prima finansijsku pomoć od države, sada ništa ne radi, i alkoholizam i narkomanija je kod njih veoma prisutna. Samo 22 posto ih danas živi u rezervatima, ostali su pomešani s američkim stanovništvom. Pošto je na njihovoj teritoriji, za razliku od većine država, dozvoljeno kockanje, mnogi žive i od kazina i kladionica.

Američki religiozni pluralizam još je jedna od vaših tema. Od kvekera, preko mormona, do harizmatika, duh sekte je oblikovao američku duhovnost. Šta to znači za kulturno obzorje SAD?
– Sfera vere i religije u SAD ne razlikuje se od ostalih sfera života u toj zemlji; i u njoj vlada ogromna raznolikost. Zbog nepostojanja dominantne religije i nedovoljnog poznavanja pravoverja, Amerikanci su prilično podložni uticajima raznih harizmatičnih propovednika, kojih ima mnogo. Skoro svima njima je zajednički protestantski način razmišljanja, a to znači da je čoveku za duhovni preobražaj dovoljna samo vera u Isusa i shvatanje Biblije razumom. U Americi postoje brojne „crkve“ i sekte koje svoje poreklo vode od pridavanja najvećeg značenja samo jednom delu Svetog pisma, kao što, recimo, harizmatici obraćaju pažnju samo na silazak „svetog duha“ (namerno malim slovima) na vernike. I kad se „ponovo rode“ (što je isto preuzeto iz razgovora Nikodima s Isusom u Jevanđelju od Jovana), oni smatraju da su već „spaseni“, i da ne treba više da paze i „straže“, kako Hristos upozorava. Neke odlike protestantske kulture prisutne su i u svakodnevnom životu. Sklonost, recimo, da se prijateljima ne otkrivaju emocije, naročito one negativne, a da se pred kamerama u „tok šouima“ iznosi sav lični „prljav veš“ može se pripisati nedostatku ispovesti u protestantskim crkvama. Pošto svi ljudi, iako to kod sebe zatrpavaju, imaju određenu količinu religioznosti i griže savesti prilikom vršenja moralno neopravdanih postupaka, ta religioznost sve više poprima oblik već pomenute političke korektnosti, barem među većinski liberalnim stanovništvom, koje lične slabosti pokušava da nadoknadi licemernom brigom za društvo i opšte dobro, koje oni tumače na osnovu svog specifičnog pogleda na svet.

Kako su se složili demokratski narativ i imperijalna praksa? Šta se može oružjem, a šta Holivudom?
– „Demokratija“ i imperijalizam u američkoj svesti idu ruku podruku. Pri tome treba reći da većina Amerikanaca pojma nema šta se u svetu događa. Kada pogledamo koji su sajtovi tamo, ali i skoro svuda u svetu, najpopularniji, vidimo da većina ljudi prate smešne video-snimke, pop muziku, površne i tendenciozno oblikovane vesti, sport i privatni život poznatih ljudi. Popularnost pornografije je takođe u stalnom porastu. Zanimljivo je i to da Amerikanci, za razliku od Evropljana, još uvek skoro pet sati u proseku gledaju televiziju, jer su najpopularnije emisije veoma važan deo popularne kulture koja najviše utiče na formiranje javnog mnjenja i kolektivne svesti.
Vidimo i da Holivud u velikoj meri najavljuje imperijalnu praksu. Kada su odjednom „loši momci“ u filmovima mahom Arapi, na primer, znamo da se priprema rat protiv muslimanskog sveta. Rusi sada ponovo stiču tu ozloglašenu ulogu, nakon duže pauze posle Hladnog rata. Zalivski rat 1991. bila je prva američka agresija koja je direktno prenošena na američkoj televizija, što je tada više ličilo na video-igricu nego na stvarnost, i zbog toga prosečan Amerikanac, a bojim se i pripadnici ostalih kultura, oružane sukobe sve više posmatra kao deo virtuelnog sveta kojem je stalno izložen i na koji ne može i ne želi da utiče.

Kult porodice i kult izobilja – šta je s porodicom, a šta s izobiljem u Americi posle Trampa, a pod Bajdenovom vlašću? Da li se, kako reče mudri Francuz, odmah prešlo iz varvarstva u dekadenciju, ili je juvenilno varvarstvo postalo senilno?
– Porodica se već nekoliko decenija uspešno razgrađuje propagandom homoseksualizma, agresivnog feminizma i pornografizacijom društva. Skoro 30 posto Amerikanaca žive sami. SAD su predstavljale industrijsku silu pre nego što je odlučeno da se sve fabrike postepeno prebace u Kinu, tako da se sad u Americi sve manje proizvodi, osim usluga koje se ne mogu izvoziti u druge zemlje. Tramp se rukovodio politikom ekonomskog nacionalizma, ali je „pandemija“ pokvarila njegove planove za ekonomski oporavak zemlje. Ne razumem na koji način bankari uspevaju da održavaju finansije koje nemaju podršku neke stvarne vrednosti, ali verovatno nam predstoji veliki krah, koji će i na ostatak sveta imati pogubni uticaj, i to će sad sigurno biti olakšano dolaskom Bajdena na mesto predsednika. Predsednici ne donose i ne sprovode najvažnije odluke u Americi, ali mogu, kao Tramp, da ih delimično koče. Zbog namernog, čini se, urušavanja ekonomije i međurasnog pujdanja, ipak sam uveren da ti isti bankari i ne računaju više ozbiljno na SAD, koje su možda već odslužile svoju ulogu. Vidimo da su oni većinu svog kapitala odavno prebacili u zemlju čije je stanovništvo mnogo poslušnije, a to je Kina.

US and Chinese flags are seen as Secretary of State Mike Pompeo and China’s Foreign Minister Wang Yi meet at the US Department of State May 23, 2018 in Washington, DC. (Photo by Brendan Smialowski / AFP) (Photo credit should read BRENDAN SMIALOWSKI/AFP/Getty Images) Američke i kineske zastave u Stejt departmentu tokom posete kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia, 23. maj 2018. (BRENDAN SMIALOWSKI/AFP/Getty Images)

Amerika je sazdana na tekovinama prosvetiteljstva, a prosvetiteljstvo, kao i komunizam, nije uspešno ostvareno u praksi, pa se verovatno i ta epizoda u istoriji čovečanstva približava svom završetku.

Obrazovanje, umetnost, filozofija… Amerika je, ipak, zemlja koja misli, koja ima svoju aromu, koja se ne predaje. Voleli smo Ameriku, i volimo je, makar onu imaginarnu. Šta ostade od naših snova, od Luja Armstronga koji nam svira trubu na uho duše, od Springstinove „Born in di Ju Es Ej, mama“?
– Amerika je, kao mlada zemlja u koju su se doseljavali ljudi koji su s velikim entuzijazmom želeli nešto u životu da ostvare i da menjaju svet oko sebe, dugo nosila, i pored svih negativnih procesa, veliku pozitivnu energiju. Tokom čitavog 20. veka ona je predstavljala, najviše, rekao bih, zahvaljujući Holivudu, ali i muzici, nauci, tehnologiji i „naprednoj“ misli, inspiraciju za ostatak sveta. Ako bi SAD sutra nestale, ljudi u ostalom delu naše planete sigurno bi osećali nostalgiju za autentičnim pojavama američke kulture, kao što su afro-američka muzika, slapstick komedija, NBA košarka, vestern, pop-art, i uopšte za tom idejom da je moguće stvoriti zemlju blagostanja i ostvarenja svih snova. Sećam se kad sam odlazio u Ameriku da završim poslednji razred gimnazije, osećao sam se kao da ulazim u holivudski film. Naravno da to nije ispalo ni približno isto, ali ta imaginarna Amerika u istoj meri čini tu zemlju onim što stvarno jeste. Subjektivni odnos prema nekom predmetu ili pojavi, kako je još Kant lepo pokazao, uvek je presudan. Veliki deo svetskog stanovništva ne podnosi SAD zbog njihovog imperijalizma i kolonijalizma, ali njihova kultura je za pojedine ljude tokom proteklih sto i više godina predstavljala ideal i izvor velikog nadahnuća, a za mnoge i spas od omraženih.

Nedavno ste objavili i knjigu o boljševičkoj revoluciji i njenim posledicama po Rusiju. Rusija je, u našim umovima, neka protivteža Americi. Tehnologija je, pisao je Hajdeger, bila putevoditelj i američke i sovjetske stvarnosti. Šta je, u Rusiji, ostalo posle boljševičkog ogleda sa „skokom iz carstva nužnosti u carstvo slobode“? Može li Rusija otvoriti nove puteve „posthumanom“ čovečanstvu? Ili je, u duhu, i Rusija Amerika, mravinjaci koje potapaju vode što su odnele Atlantidu?
– Kada se pre tri decenije srušio Sovjetski Savez, mnogi su s velikim optimizmom gledali na budućnost, ali je onda došao haos i mrak 1990-ih, kada je stereotip ruskog muškarca postao bandit, a žene prostitutka. Prva decenija vlade Vladimira Putina donela je novu nadu u ekonomski i kulturni oporavak, ali i ta nada, pod uticajem raznih političkih i društvenih okolnosti, postepeno jenjava. Duhovnost je u Rusiji doživela veliki procvat krajem prošlog veka, ali i to nadahnuće se već uveliko smanjuje. Da bi Rusija postala potpuno samostalna i pre svega kulturno snažna, većina stanovnika bi trebalo da veruje u njenu jedinstvenu misiju na zemlji i superiornost njihove kulture, ali to nije tako. Kao i u Srbiji, i u Rusiji za veliki deo tzv. intelektualne „elite“ ideal predstavlja duhovno posrnuli Zapad, i oni mrze svoju zemlju, njenu materijalnu i kulturnu zaostalost, javašluk, nedisciplinu. Moralo bi, čudom Božjim, nešto radikalno da se promeni, pa da se taj proces propadanja zaustavi i preokrene. Ali Rusija se tokom svoje istorije nekoliko puta dizala iz pepela, pa ne treba ni sad gubiti nadu da se to može ostvariti. Verujem u ruskog čoveka.

 

Naslovna fotografija: U.S. Air Force photo/Staff Sgt. Tia Schroeder

 

BONUS VIDEO:

 

Izvor Pečat

Pratite nas na YouTube-u