Јосиф Висаиронович Џугашвили Стаљин током говора у Кремљу, 01. јануар 1936. (Фото: AP Photo)

Ranko Gojković: Staljin je tajna koju samo Gospod može sagledati (2)

Žestoke kritičare Staljina pitao bih da li su razmišljali šta bi bilo sa Rusijom da je pobedio trockizam? Odgovoriću toj gospodi – trockizam je Rusima namenio sudbinu američkih indijanaca

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.

Vladimir Vladimirovič kaže da je potrebno usvojiti sve faze ruske državnosti. Da li je, sa ove vremenske distance, vrijeme da se podvuku rezultati Februarske, a potom i Oktobarske revolucije? Da li je Rusija uvučena u taj događaj ili je to zakonit proizvod kretanja otuđene elite? Ili oboje?
– Apsolutno sam saglasan da za ruskog državnika nije dobro zanemarivati nijedno istorijsko razdoblje ruske državnosti.

Drago mi je da ste istakli prvo Februarsku, a tek potom i Oktobarsku revoluciju. Kod nas ljudi skoro da i ne pominju Februarsku revoluciju, a u suštini ona daje odgovore i na sva pitanja vezana za Oktobarsku revoluciju. Dakle, revolucija kao istinska tragedija Rusije nastupila je u februaru, a njen završni čin odigrao se u oktobru dolaskom boljševika na vlast. Boljševici tu vlast nisu preuzeli od monarha, to jest od monarhističke vlasti, nego su je preuzeli od masonske „Privremene vlade“, dakle od već republikanskog režima.

U knjizi Sveti Car koja je izašla 2018. godine povodom stogodišnjice ubistva Svetog Cara Nikolaja i svetih Carskih Mučenika, koju sam priredio, napisao predgovor i preveo sve tekstove, odlično je prikazana situacija kako u predrevolucionarnoj Rusiji, tako i u ratnim i posleratnim godinama. Rad na toj knjizi omogućio mi je da mnogo jasnije definišem ključne uzroke tragedije koja je 1917. godine zadesila Rusiju. Teško je to preneti u odgovoru na jedno pitanje u intervjuu, pa ću pokušati da istaknem, po meni, najvažnije momente.

Hiljadugodišnja istorija Rusa kao hrišćanskog naroda ovenčana je vladavinom jednog visoko duhovnog cara i taj uistinu divni dar od Boga uništio je ruski narod, naravno uz obilatu podršku kapitala iz zemalja lažnih saveznika. Za takvu lakomislenost morala se platiti žestoka kazna. Gospod je dopustio na Rusiju teško iskušenje – vlast bogoboraca. Činjenica je da je ruski monarhizam srušen i uz obilatu pomoć spolja. Na tome se ne bih zadržavao, mnoge stvari o toj prljavoj zaveri poznate su i u našoj javnosti – ovde bih akcenat stavio na unutrašnje razloge koji su omogućili pad Ruskog carstva i tragičnu sudbinu poslednjeg ruskog monarha.

Dakle, nikakve zavere, izdaje (bilo ih je i ranije, ali se Carstvo nije rušilo), „crni pi-ar“, strane službe, lažni saveznici itd. ne bi doveli do rušenja Ruske imperije da teška bolest dehristijanizacije Rusije nije obuzela pre svega rusku elitu, rusku inteligenciju. Na strašnu opasnost od te dehristijanizacije – koja je za posledicu imala i gubitak duhovne veze ruskog naroda sa svojim carem, Božijim pomazanikom – upozoravali su mnogi ruski velikani tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, poput Gogolja, Dostojevskog i kružoka oko velikih slovenofila. Na to su se nadovezali i veliki ruski duhovnici, sveti oci RPC, koji su upozoravali na pogubnost sekularizacije ruskog društva.

U pomenutoj knjizi Sveti Car objavio sam dva sjajna ogleda visokopreosvećenog Averkija (Tauševa), arhiepiskopa sirakuskog i trojickog, o dvojici ruskih svetilnika – Svetom Teofanu Zatvorniku i Svetom Jovanu Kronštatskom. Iz tih tekstova saznajemo da su ovi veliki svetilnici Ruske pravoslavne crkve poput vapijućeg u pustinji upozoravali obezboženu rusku inteligenciju do kakve katastrofe će doći ako se nastavi sa sekularizacijom Rusije, tačnije sa njenom dehristijanizacijom. Pad ruskog monarhizma i martirijska istorija pravoslavnih Rusa (a sa njima i Srba) u 20. veku potvrdili su sva strahovanja velikih ruskih svetitelja.

U principu se državni organizam može porediti sa ljudskim. Oko nas je hiljade zaraznih bacila, bakterija i virusa koje udišemo, ali zdrav organizam sa jakim imunitetom pobeđuje te „spoljne neprijatelje“. Kad organizam oslabi, kad je imunitet slab, običan, ne previše opasan virus može biti koban za ljudski organizam. Tako je bilo i sa državnim organizmom Ruskog carstva uoči njegovog pada. Ruska elita, okruženje carevo, bilo je teško obolelo od zapadnog virusa i liberalnih ideja, i svi su želeli svrgavanje cara. Čak i vrh njegove armije – od 16 najvažnijih vojnih rukovodilaca, svi su tražili odrečenje cara osim dvojice generala koji nisu bili etnički Rusi – po nacionalnosti Azerbejdžanac, general Nahičevanski i po nacionalnosti Nemac, general Kepler, jedini su u vojnom vrhu Ruske imperije bili spremni da daju život za ruskog cara!

Čak i mnogi crkveni velikodostojnici pozdravljali su „dolazak novog doba“ posle masonske Februarske revolucije. Da i ne govorimo o tadašnjim industrijalcima, danas bi ih nazvali oligarsima, ili o mnogim poslanicima Dume. Reči cara Nikolaja koje je izgovorio u opkoljenom vozu blizu Pskova, uoči nasilnog odrečenja, bolno su istinite. On je tada zapisao: „Oko mene strah, kukavičluk, izdaja“. Od lažnih saveznika do ruske elite – svi su ga izdali, svi osim njegove divne porodice. U takvoj situaciji, nažalost, ništa nije značio neverovatan privredni rast, neverovatan priraštaj stanovništva, razvoj nauke…, u epohi Nikolaja Drugog. Sa izdajnicima nije bio moguć trijumf i samo njegova veličina sprečila je da propast ne nastupi još u revoluciji 1905. godine.

Posebno je tužna činjenica da je izdaja cara nastupila u vreme Časnog posta. U ponedeljak Krstopoklone nedelje Časnog posta, umesto molitvi i poklonjenja Časnom krstu, rulja u Petrogradu krenula je u rušilačke demonstracije i na juriš zauzela zatvor koji se zvao – kakva simbolika – „Krstovi“.

Spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom u Beogradu (Foto: Wikimedia/Gmihail, CC BY-SA 3.0 RS)

Zbog svega rečenog, sećajući se reči svetog srbskog zlatoustog vladike Nikolaja da su Turci bili „bič Božiji“ kojim je kažnjena srbadija zbog grehova svoje elite („velikaši proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo“), isto možemo reći i za Rusiju – boljševici koji su u oktobru preuzeli vlast od masonske republikanske vlade bili su svojevrstan „bič Božiji“ koji je opleo po Rusiji zbog greha njenih velikaša koji takođe „na komade razdrobiše carstvo“.

Mi pravoslavni Srbi treba da blagodarimo caru Nikolaju za spasenje našeg srpskog roda, da pamtimo njegove visoko moralne svetootačke reči – „Jer nema te žrtve koju ja ne bih podneo za blago otečestva mojega“ – shvatajući da je to značilo i zarad bližnjeg i tada na krst razapetog srbskog roda pravoslavnog zbog koga je ušao u rat. Ako nismo spremni za podvig, možemo bar posvedočiti svoju ljubav prema caru, srpskom spasiocu, i reći „ne“ savremenim hristoraspiniteljima. Zahvaljujući i podvigu Svetog cara Nikolaja i Svetih Carskih Strastoterpaca Rusija i Srbija su žive, preživele su sva iskušenja 20. veka.

I da se vratimo u Vašem pitanju pomenutom Vladimiru Vladimiroviču Putinu. Na tribinama i promocijama na kojima govorim, često ističem da, uz svo uvažavanje koje gajim prema Vladimiru Vladimiroviču zbog nesumnjivog „dizanja s kolena“ ruske državnosti posle sramne Gorbačov-Jeljcinske epohe, plašim se da ovo pomahnitalo planetarno zlo, ovaj satanizam koji se više uopšte ne prikriva, može zaustaviti samo Božiji pomazanik, pravoslavni ruski car. Zbog toga se nadam da će i Srbija, zajedno sa Rusijom, dočekati i preporod velikog pravoslavnog carstva, jer po rečima velikog srpskog pesnika Jovana Dučića – „brak sa krvnikom je patološka pojava“…

Pred nama je još jedan Dan pobjede nad nacizmom. U svojim tekstovima ukazujete na nelogičnosti koje se javljaju čak i među patriotskim medijima u kojima se odaje počast velikoj pobjedi, a istovremeno u svakoj prilici uz ličnost Josifa Visarionoviča idu kvalifikacije da je zlikovac i zločinac. Kako to objasniti?
– Pitanje o ličnosti Staljina je izuzetno kompleksno, a kod nas se o ovom državniku još uvek uglavnom sudi na osnovu istoriografskih klišea nastalih još u periodu vladavine dva bogoborca i progonitelja crkve pravoslavne – Josipa Broza Tita i Nikite Hruščova. Čitajući Solženjicina, pre više od trideset godina, kao mladom studentu izgledalo mi je da je konačno raskrinkana crvena ološ i tiranin Staljin. Ulazeći malo dublje u izučavanje ruske istorije i kulture, shvatio sam da najgori mrzitelji svega što je sveto ruskom pravoslavnom čoveku sa neverovatnom mržnjom pišu o Staljinu. Višedecenijskim bavljenjem ruskom istorijom i kulturom, pa i tom temom, došao sam do jednog zaključka koji je teško opovrgnuti – među tri najoklevetanije ličnosti svetske istorije nalaze se tri ruska vladara – Ivan Grozni, Sveti Car Nikolaj i Josif Visarionovič Staljin. Zašto? Jedan od razloga je prost – ovi vladari nisu želeli da igraju po zapadnim notama.

Neosnovano blaćenje Staljina (niko ne bi imao ništa protiv konstruktivne kritike kojoj svakako podleže i Josif Visarionovič) ima i svoje opasne strane, jer to blaćenje Staljina predstavlja uvod u jedan bestidan pokušaj revizije istorije Drugog svetskog rata kome smo danas svedoci. Naime, Evropski parlament je 2. aprila 2009. godine taj dan proglasio za „Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma“! Zamislite kakvo je licemerje izjednačavati pobednika nad nacizmom sa nacistima?

Dva svetska rata u 20. veku pokrenuta su da bi se Rusija i ruski narod bacili na kolena i naivno je misliti da se taj sunovrat i povratak sa ivice pakla na put normalnog istorijskog razvoja Rusije mogao ostvariti „demokratskim sredstvima”. Specijalne operacije Zapada protiv Rusije kojima smo svedoci (poput kijevskog Majdana), ne vode se zbog Putina, kao što se ni Hitlerov napad na SSSR nije odigrao zbog Staljina. Dakle, iza potpune satanizacije Staljinove ličnosti krije se podmukao razlog, da se budućim ruskim vladarima ne ostavi kao uzor neko ko je tako uspešno sprečio zapadni projekat o potpunom uništenju ruske državnosti. O tome su pisali mnogi veliki umovi Rusije, delić odgovora zašto je to tako pokušao sam prikazati i u nekim svojim ranijim tekstovima (u Pečatu 2014. godine, a nešto kasnije i na portalima „Fond strateške kulture“ i „Sabornik srbsko-ruski“…)

Govoreći o Februarskoj i Oktobarskoj revoluciji, istakli smo da je duh odstupništva od života po Jevanđelju ovladao mnogim učenim ljudima tog perioda i da je i dobar deo episkopata RPC, nažalost, pozdravio „dolazak novog vremena“. U filmu „Sunčanica“ Nikite Mihalkova imamo poučan prikaz mladića koji je u detinjstvu bio svedok pohlepnog, a ne pastirskog delovanja jednog sveštenika. Kada je to dete odraslo, pristupilo je boljševicima. Postavlja se pitanje da li bi to dete zalutalo u boljševizam da je odrastalo uz blagočestivog pastira. U takvoj situaciji Staljin svakako nije bio jedina ličnost koja je iz bogoslovije zakoračila u revoluciju. Govoreći prostim jezikom, može se reći da je student bogoslovije Josif Visarionovič Džugašvili u svojoj mladosti zalutao, ulazeći u posao „usrećivanja čovečanstva“, ali je brzo uvideo da u srcima njegovih partijskih drugova nema svetlosti, nezlobivosti, nekoristoljubivosti – nego naprotiv – da je njihovim srcima ovladala tama, zloba, koristoljublje, osvetoljubivost…

Posle Februarske revolucije, na dan prinudnog odrečenja cara Nikolaja II od vlasti, promisao je podarila pravoslavnim vernicima u Rusiji utehu u vidu javljanja državne ikone Majke Božije u Vaznesenjskoj crkvi sela Kolomenskoje 2/15. marta 1917. godine. Na toj ikoni je Presveta Bogorodica prikazana kao carica na ruskom tronu, sa carskim skiptrom u ruci. Bila je to ogromna uteha za svakog pravoslavnog Rusa, bio je to znak da je Majka Božija izmolila od svog Sina spasenje ruske državnosti, bio je to znak da bezbožna sekularizovana vlast neće rešiti sudbinu Rusije, nego da će njena sudbina biti rešena na Nebesima.

Freska Isusa Hrista Andreja Rubljova unutar crkve u gradu Vladimir (Foto: Wikimedia/Flickr/Andrew Gould, CC BY 2.0)
Freska „Strašni sud“ ruskog ikonopisca Andreja Rubljova unutar crkve u Vladimiru (Foto: Wikimedia/Flickr/Andrew Gould, CC BY 2.0)

Žestoke kritičare Staljina pitao bih da li su razmišljali šta bi bilo sa Rusijom da je pobedio trockizam? Odgovoriću toj gospodi – trockizam je ruskom pravoslavnom narodu namenio sudbinu američkih indijanaca. Trocki je težio potpunom uništenju ne samo ruske državnosti, nego i Ruske pravoslavne crkve, potpunom zatiranju istinske ruske elite i porobljavanju ruskog pravoslavnog naroda. Trockisti su počinili masovna ubistva i čudovišne zločine u godinama posle revolucije. Za razliku od trockizma, za staljinizam se može reći da je težio očuvanju ruskih državnih tradicija i da se postepeno pretvorio u težnju za sistemom društvene pravednosti koji je u sebi sačuvao tradicionalni državnički sadržaj. To je već nešto što nije bilo strano pravoslavnom slovenskom duhu ruskog naroda.

Znam da će mnogi na ove reči zagrajati, pitajući šta je bilo sa represijama? Nisam Staljinov advokat, i da jesam represije se ne bi mogle opovrgnuti. Dakle, u prvom talasu represija imali smo situaciju da su prikriveni trockisti borbu protiv čekista, što je i bila svrha i osnovna zamisao Staljinova, u stvarnosti okrenuli protiv Staljina. Ta podmukla borba trockista ogledala se u sledećem. Svaki optuženi čekista (u ogromnom broju slučajeva optužbe su bile na mestu i ti prikriveni trockisti su zasluživali kaznu) na saslušanju je optuživao kao svoje saradnike mnoštvo potpuno nevinih ljudi, pritom uglavnom iz Crkve ili bliske Crkvi. Tako je jedna u suštini zdrava ideja oslobađanja od krvnika trockista dovedena do apsurda i represije su zahvatile i mnoštvo nevinih ljudi, pa je stvar izmakla kontroli. Već u drugom talasu Staljinovih represija na udaru su bili samo čekisti poput Ježova.

Iako Staljin nije bio etnički Rus, mnogi zaboravljaju ili ne znaju da je to duhovna kategorija više nego etnička, i po tom kriterijumu je Staljin bio veći Rus od miliona etničkih Rusa. Kako ovde ne navesti događaj sa prijema u čast Velike pobede. Tada je Staljin podigao čašu i nazdravio velikom ruskom narodu i njegovom trpljenju. Prišao mu je maršal oklopnih jedinica Pavel Ribalko i dirnut zdravicom upitao: – Kako Vi, druže Staljine, kao Gruzijac, tako duboko poznajete ruski narod i izuzetno o njemu govorite? Staljin mu je ljutito odgovorio: – Ja nisam Gruzijac, ja sam Rus gruzijskog porekla!

Pre njegovog dolaska na vlast, broj Rusa u rukovodstvu SSSR pod Lenjinom i Trockim računao se u promilima. Pre toga je Staljin vratio istoriju u ruske škole pošto su lenjinisti i trockisti bili ukinuli taj predmet, ukinuo je mnoštvo anticrkvenih zakona Lenjina i Trockog; u tom periodu snimljeno je mnoštvo divnih filmova o ruskim velikanima, obeležen je jubilej Puškina, snimljen je čuveni film Ejzenštajna o Aleksandru Nevskom… Dakle, Staljin je započeo proces pomirenja pokolenja ruskih ljudi bez koga pobeda nad Hitlerom ne bi bila moguća.

Liberali koji su u OEBS-u izjednačili Staljina i Hitlera – u stvari su moderni trockisti koji takođe podržavaju naci-fašizam (na Kosmetu, u Hrvatskoj, Kijevu…). Lažna istoriografija o Staljinu slična je istoriografiji o Srbima koju Zapad stvara uz pomoć Haškog tribunala – svoju krivicu svaliti na žrtvu, učiniti je krivom za zločine koji su izvršeni protiv nje same!

Boreći se protiv Hitlera, Staljin je shvatao da ništa veći prijatelji Rusima nisu ni zapadni „saveznici“, pa je u tajnosti radio na stvaranju atomske bombe. Kada su Čerčil i Truman želeli da to iskoriste kao vrstu pritiska na Staljina, on objavljuje da je SSSR uspešno izvršio podzemnu probu atomske bombe. Nacionalna bezbednost Rusije (time i celog sveta) i danas počiva na tom dostignuću.

Prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Josip Visaironovič Džugašvili Staljin (Foto: SovFoto/Rex Features)
Prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Josip Visaironovič Džugašvili Staljin (Foto: SovFoto/Rex Features)

Postoji čitava hrpa potpuno neutemeljenih mitova o Staljinovoj krivici za sve i svašta, ukratko o najvažnijim:

– Prvi mit, navodna Staljinova krivica zbog potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov, gde se licemerno optužuje Staljin za žrtvovanje Poljske. Paktove sa nacistima i fašistima pre SSSR potpisale su sve velike zapadnoevropske sile, a sama Poljska se pre toga nečasno ponela prema susednoj Čehoslovačkoj. Staljin je osetio opasnost od Hitlera i predložio je zapadnim „saveznicima“ da zajedničkim napadom na Nemačku preduhitre veliko zlo koje se sprema čitavom svetu, ali su ti pregovori propali zbog licemerja zapadnih „saveznika“ i tek posle toga Staljin kreće na potpisivanje pakta sa Nemcima.

– Drugi mit, naivna konstrukcija da navodno Staljin nije zaslužan za vojnu pobedu, i da bi Žukov i ostali generali pobedili neprijatelja i bez Staljina. Na ovakvu glupost jedan ruski general je odgovorio da je to ravno tvrdnji da bi glumci mogli bez režisera ili sa lošim režiserom napraviti izuzetnu pozorišnu predstavu.

– Treći mit je navodno nepotrebno čišćenje vojnog vrha u predratnim godinama. Danas se pouzdano može reći da su to bili izdajnici i da je „opravdanje“ Tuhačevskog u Konkvestovoj knjizi Veliki teror potpuno raskrinkano, jer je ta knjiga napisana po nalogu engleske obaveštajne službe. Hitler je po dojavama izdajnika Tuhačevskog i napravio plan napada Barbarosa, tako da je optuživanje Staljina zbog toga utemeljeno isto toliko koliko je utemeljena istoriografija Haškog tribunala.

– Četvrti mit je navodna Staljinova borba protiv Ruske pravoslavne crkve. Istinski progon Crkve imali smo u epohi boljševičkog lenjinizma-trockizma i u epohi Nikite Hruščova, dok se to ne može reći za Staljinovu i epohu Brežnjeva (govorimo o istoriji SSSR-a). Još za Lenjinova života boljševici su pokušali da uz pomoć „obnovljenaca“ iznutra razbiju RPC i Staljin je bio jedini političar koji je zastupao „tihonovsku“ liniju u RPC.

– Peti mit, koji se nadovezuje na prethodni, jeste da se Staljin „okrenuo Crkvi tek kad je postao svestan da bez njene pomoći neće moći pobediti Hitlera“, jer do čuvenog sastanka Staljina sa trojicom arhijereja nije došlo 1941. godine nego pošto je slomljena kičma Hitleru posle pobeda Crvene armije pod Moskvom, Staljingradom i u Kurskoj bici. U knjizi mitropolita Jovana Sničeva Ruska simfonija ovaj doktor crkvene istorije piše da su rezultati tog razgovora prevazišli sva očekivanja, da su apsolutno sva pitanja koja su izneli arhijereji govoreći o nasušnim potrebama klira i pastve, bila rešena pozitivno i toliko radikalno, da se principijelno izmenio položaj pravoslavlja u SSSR-u.

Značajan deo konzervativnog nacionalno-patriotskog ruskog duhovenstva i mirjanstva zahvalno je J. V. Staljinu zbog sudbonosnih pomesnih Sabora RPC 1943. i 1945. godine, zbog obnavljanja Patrijaršije, zbog njegove odlučne borbe sa političkom i duhovnom agresijom i prozelitizmom rimokatolika, zbog jače osude papizma sa dogmatske tačke gledišta, zbog slamanja pokušaja da se RPC uvuče u Svetski Savez Crkava, zbog likvidiranja Brestske crkvene unije iz 1596. godine koja je ukinuta 1946. godine na Saboru u Ljvovu, zbog preodoljenja unutrašnjih raskola i šizmi, kao i za pobedu nad antihrišćanskim i rusofobnim trockizmom.

Takođe, treba znati da je upravo Staljin zabranio likvidaciju crkvenih zdanja i molitvenih skupova, da je zabranio religiozna hapšenja, da je ukinuo ukaz Lenjina „O borbi sa popovima i religijom“, da je izdvojio kolosalna sredstva za obnovu pravoslavnih hramova, da je naredio da se otvori pravoslavni časopis, da je donirao otvaranje bogoslovskih kurseva u Novodjevičjem manastiru, da je vratio RPC Sveto-Trojičko-Sergijevsku lavru koju su trockisti bili oduzeli i pomogao početak rada Duhovne akademije u lavri.

Trojstvena lavra svetog Sergeja ili Trojice-Sergijeva lavra (Foto: Sergeй Bobыlev/TASS)
Trojstvena lavra svetog Sergeja ili Trojice-Sergijeva lavra (Foto: Sergeй Bobыlev/TASS)

Zbog svega pobrojanog, danas kanonizovani svetitelj Sveti Luka Vojno-Jasenicki na vest o Staljinovoj smrti je napisao: „Staljin je sačuvao Rusiju, pokazao šta ona znači za svet. Zbog toga ja kao pravoslavni hrišćanin i ruski patriota nisko se klanjam Staljinu“. Odnos Staljina prema RPC menjao se tokom vremena, međutim, Staljin je neprekidno uklanjao jednu po jednu antirusku i anticrkvenu uredbu donetu u doba Lenjina i Trockog (da pomenemo i zabranu časopisa Bezbožnik i ukidanje antireligiozne propagande). Staljin je za vreme rata slušao savete crkvenih ljudi, pa i Matrone Moskovske, vratio je u život ideju ruskog patriotizma zbog koje se u vreme Trockog krivično odgovaralo i pod plaštom „sovjetskog patriotizma“ polagano je uklanjan agresivni rusofobni marksizam-lenjinizam. Njegovo prvo obraćanje javnosti posle početka nemačke agresije počelo je rečima „braćo i sestre“, što je manir obraćanja propovednika pravoslavnim vernicima, a nikako manir marksiste-lenjiniste.

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasan smisao projave Državne ikone Majke Božije sa ruskim carskim skiptrom u ruci, postaje jasno da je ovaj najoklevetaniji čovek 20. veka promišlju Gospodnjom zalutao u komunizam da bi rusku državnost spasao od propasti. Kako je moguće da pravoslavni ljudi mogu shvatati preobražaj mnogih ljudi (poput Vladimirovog koji je od raspusnog bludnika, koji je imao po dvesta ljubavnica, dosegao ravnoapostolnu svetost), mogu shvatiti kako jedan takav progonitelj hrišćana Savle postade najveći sasud Duha svetog, mogu shvatiti kako Marija Egipćanka (ovo pišem u petoj nedelji Velikog posta koja je posvećena ovoj velikoj pokajnici) od velike bludnice posta velika svetiteljka – sve to mogu shvatati, a ne mogu shvatiti da je moguć bio nekakav preobražaj i kod bivšeg studenta bogoslovije Josifa Visarionoviča Staljina?

I na kraju, da li se ti pravoslavni ljudi zapitaju da li je „domom Presvete Bogorodice“, kako su ruski svetitelji nazivali Rusiju, bez Njenog odobrenja i posle projave Državne ikone Majke Božije, decenijama mogao vladati i rusku državnost očuvati u takvim okolnostima žestoki bogoborac?

Mnogi Srbi zameraju Staljinu zbog dolaska na vlast Josipa Broza Tita, međutim i to je samo mit: Tito nije bio Staljinov, nego Čerčilov izbor.

Svakako da nije mit baš sve što se piše o Staljinu, ali činjenica da je mnogo više satanizovan i od samog Hitlera pametnom govori dosta. On je nasledio državu rasturenu u građanskom ratu, razorenu i duhovno i materijalno, sa projavama strašne rusofobije. Pobedio je sve unutrašnje i spoljne neprijatelje, iza sebe ostavivši najmoćniju državu na planeti, sa izuzetnim dostignućima u svim sferama ljudske delatnosti, pritom živeći vrlo skromno u privatnom životu.

Godinama je „Gvozdena zavesa“, uspostavljena zbog Staljinove nespremnosti da igra po diktatu Zapada, smatrana velikim zlom za istočnoevropske narode. Danas, kada su građani država „Istočnog bloka“ suočeni sa gnusobama zapadne anticivilizacije – sodomijom, narkomanijom, bestidnošću i drugim moralnim posrnućima, kao i sa sve većim ekonomskim teškoćama (pre „evropskog puta“ te države nisu bile u dužničkom ropstvu, a danas se njihova zaduženost meri stotinama milijardi evra) – mnogi se sa čežnjom sećaju sovjetskog perioda svoje istorije.

Staljin je tajna koju samo Gospod može u potpunosti sagledati, jer sa njim se nastavlja revolucijom prekinuti smisao i kontinuitet samog postojanja i istorijske uloge pravoslavne ruske državnosti u Vaseljeni, o čemu sam govorio u odgovoru na prvo pitanje. Pobeda koju je ruski narod odneo nad fašizmom, pobeda na čiji je oltar stavljeno 30 miliona života ne samo za spas Otadžbine, nego i celog sveta, jeste sveta pobeda i vođa te pobede nije mogao biti bogoborac. Takva uloga se ne dodeljuje bogoborcu. To nije pitanje voleti ili mrzeti Staljina, nego pitanje ratovati ili ne ratovati protiv promisli.

Detalj sa vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: TASS/kremlin.ru)
Detalj sa vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, Moskva, 24. jun 2020. (Foto: TASS/kremlin.ru)

Pravoslavnom verujućem čoveku jasno je da se pobeda nad Hitlerom mogla izvojevati samo uz Božiju pomoć. Ovde mi pada na pamet jedna simbolična epizoda iz Drugog svetskog rata. U vreme Staljingradske bitke, posle jedne borbe prsa u prsa, kada su se vojne jedinice udaljile sa bojnog poprišta, jedan ruski dečak je izašao na ratno poprište prepuno leševa vojnika. Uvideo je neverovatnu sliku – svi poginuli nemački vojnici bili su licem okrenuti ka zemlji, svi poginuli crvenoarmejci bili su okrenuti licem ka nebu. Kasnije je taj dečak postao monah.

 

*Napomena redakcije: na molbu autora pridev „srpski“ će se u ovom tekstu koristiti u formi „srbski“

 

Milana Babić je profesorka srpskog jezika i predsednica Književnog udruženja „Susret“ iz Trebinja. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Naslovna fotografija: AP Photo

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u