Uvek sjajni Božidar Zečević po običaju definiše suštinu:
„Žena koja se porađa u paklu logora jeste dobrodošao trik, koji uvek upali. Srbin kao zver u ljudskom obliku jeste stereotip, ali bolje funkcioniše ako pruža hleb izgladnelom narodu, a tamo sprema masakr… Od dve poluistine uvek ispada odlična laž. To je sama suština ovog filma.“
Inače, i sam sam prošao kroz mazohistički poduhvat gledanja ovog propagandnog sranja i na svu sreću odahnuo sam na kraju kada sam shvatio da je, bez obzira na sve pristrasnosti, pre svega reč o lošem filmu (pritom, podrazumeva se da je moj sud vrlo ličan i subjektivan). Ono na šta ukazuje i profesor Zečević potpuno je saglasno s mojim utiskom: „zli Srbi“ jedine su profilisane ličnosti u filmu, zato što je zadatak „pozicioniranja zla“ u crno-belom kosmosu uvek lakši od nijansiranja profila onih protagonista koji bi trebalo da budu nosioci „dobra“, poretka ili smisla.
U „univerzumu“ Aide, lik generala Mladića je gotovo „luciferijanski“ – on je izvor iracionalnog zla (poput Tolkinovog Saurona), a već i sâm odlazak na pregovore s njim doživljava se kao „smrtna presuda“. Međutim, onda se dešava da scenarista intuitivno oseti da je destilovanje „apsolutnog zla“ u generalu Mladiću potencijalno opasno, zato što ga time pozicionira u superiornu ulogu moći, pa se njegov lik banalizuje kroz blazirane i idiotski naivne propagandističke poduhvate (karikaturalno poziranje pred kamerama kada glumi empatiju sa svojim žrtvama i slično). Inače, iako nerado, moram da priznam da je Isaković ulogu Mladića odigrao vrlo uverljivo, isto kao i ulogu Miloševića u seriji „Porodica“, što je još jedan primer kojim se potvrđuje da za dobru glumu nije neophodan i dobar etički kompas – naprotiv, reklo bi se da „bez toga ide i bolje“.
U kolikoj je meri film Quo Vadis, Aida? bio „kuvan“ na način da se ulaguje ukusima neokolonijalnog Zapada vidi se već i u samom prikazu muslimanskog stanovništva. Tako, na primer, „noseća uloga“, „profesorice engleskog jezika“ angažovane na poslu prevodioca za UN trupe, Aide, nosi „opersko ime“ (inače, takva imena su zaista i bila donekle zastupljena među muslimanskim stanovništvom u periodu „bratstva i jedinstva“ Brozove SFRJ). Autori ovog propagandnog filmskog „uratka“ nisu sebi dopustili da ih „zavedu emocije“ gde bi glavni protagonista ponosno nosio ime „Nusreta“ ili „Selma“, zato što bi to (možda) imalo negativne konotacije na kolektivnu svest Amerikanaca (koji su očigledna ciljna grupa ovog projekta, sa ili bez „Oskara“), pogotovo nakon tragedije od 11. septembra 2001. godine, na koju je sećanje i dalje živo. Verovatno iz istog razloga nije prikazana gotovo nijedna žena u tradicionalnoj muslimanskoj nošnji, iako je na fotografijama i snimcima tog doba vrlo lako uočiti da broj žena takvog izgleda nije bio mali – naprotiv! Na određeni način time je (možda) pojačan propagandni efekat, ali je to učinjeno na štetu autentičnosti, a svakako i na štetu žrtava kojima se u cilju propagande posthumno na veštački način guši identitet.
Pa ipak, taj svesni „propust“ koji toliko očigledno izbegava da žrtve predstavi kao muslimane (ne toliko poricanjem koliko izbegavanjem i delimičnim skrivanjem njihovog identiteta) je tek „vrh ledenog brega“. Koliko se sećam, u filmu nije prikazan nijedan jedini pripadnik muslimanske vojske pod oružjem ili u uniformi. To je opet neka vrsta povratka „tolkinovskom narativu“. Srebrenica koju prikazuje film Quo Vadis, Aida? zapravo je Tolkinov Hobiton kome se sprema „najezda orkova i Uruk-haija“, oličenih u liku Srba (koji su, podrazumeva se, isključivo uniformisani i bezrezervno zli), za koje niko nema ni najmanju sumnju da dolaze kako bi sproveli potpuni genocid u jednoj mirnoj, civilnoj i civilizovanoj zajednici. U međuvremenu, scene u samoj bazi u kojima Aida bezbrižno pućka marihuanu valjda služe tome da njen lik nekakve „cool mame“ približe i mlađoj američkoj populaciji sa koledža. Neizvesno je kakav je to efekat imalo na mlade, ali jasno je da je „nešto“ pogodilo „emotivnu žicu“ Hilari Klinton, koja je u ovom filmu videla „materijal za Oskara“.
Bekstvo muslimanske populacije iz Srebrenice u bazu UN urađeno je kao očajna imitacija bekstva stanovništva Rohana pred udruženim armijama Mordora i Ajzengarda u drevnu tvrđavu Helms deep; međutim, umesto heroja poput Aragorna, Legolasa i Gimlija, u toj „tvrđavi“ obitavaju „kukavni plavi šlemovi“, svesni da su „prepušteni samima sebi“, sumnjivi heroji koji vidno strepe čak i za sopstvene živote. Taj njihov strah pred „nesavladivim srpskim zlom“ pretvara ih u „saradnike u genocidu“. Skrivajući se iza svojih „dehumanizovanih pravila“, oni, umesto da brane žene, decu, starce i ponekog od „nedužnih mladića“ (koji su, naravno, svi do jednog, isključivo civili), predaju bespomoćne žrtve „srpskim Orkovima“ na milost i nemilost, u nadi da će makar oni biti pošteđeni iste sudbine. Štaviše, vrlo su temeljni u pretresu baze koju se spremaju da napuste i svojski se trude da niko ne uspe da se sakrije. Na taj način konačno stradaju Aidini muž i sinovi, a činjenica da je njihovo spasavanje svojevrsna okosnica čitave priče trebalo bi da kod gledalaca izazove frustraciju i poistovećivanje sa majkom koja po svaku cenu pokušava da spasi svoju porodicu.
Ovo je vrlo značajan momenat u filmu, zato što pokušava da „apeluje“ na saučešće Zapada u zločinu. Poruka koja se „subliminalno“ šalje je: „Da, vi ste nas predali njima, a obećali ste nam zaštitu“. Scena će opet biti jasnija u „tolkinovskim“ motivima, gde bi izgledala tako kao da su, na primer, kralj Teoden i jahači iz Rohana predali Sauronovim Orcima neko selo Hobita koje je pobeglo od njih tražeći zaštitu, kako bi spasili sopstvene živote. Pokušaj „buđenja uspavane savesti Zapada“ u filmu je banalno očigledan, kao i sve druge poruke u bilo kom loše realizovanom sadržaju kome je prvenstveni cilj propaganda.
Možda ta paradigma čak i nije toliko loša zato što prikazuje realnije lice „ljudi sa Zapada“ od onoga koje mu je u svojim delima namenio Tolkin. Bosanski muslimani su za (realni) Zapad u najboljem slučaju jedan „zanimljivi kuriozitet“ i solidan faktor nestabilnosti, koji omogućava lakšu kolonijalnu ekspoataciju prostora na kojima žive međusobno zavađeni narodi. U tom smislu, „Sauron možda ipak živi na Zapadu, a ne na Istoku“, jer je neki američki „crvojezik“ šeihu Aliji poput „anđela sa zapadnog prozora“ došapnuo da nema potrebe da potpiše sporazum kojim dobija nešto što je realno, kada po ceni jedne Srebrenice može da dobije „sve“. Ako nije bio kriv Sauron lično, eto i uloge za Sarumana koji glasom oluje poručuje Aliji: „Žrtvuj jedan Hobiton za celu Bosnu“.
Problem čitavog tog „tolkinovskog“ crno-belog narativa je u tome što Srebrenica nikada nije bila Hobiton, niti su bosanski muslimani bilo kada bili nekakvi „šašavo simpatični Hobiti“. U najnepristrasnijim mogućim terminima, muslimani su u Bosni početkom devedesetih godina prošlog veka bili jedna od tri zaraćene strane u građanskom ratu. Iako podstaknut sa strane, taj rat je bilo moguće izbeći, ali je autor „Islamske deklaracije“, koji nije nosio opersko ime „Figaro“ nego muslimansko ime Alija, povukao potpis sa sporazuma o mirnom razgraničenju interesnih zona i opredelio se da svoje „pleme“ povede u džihad. Danas je, naravno, njegovom nasledniku potrebno da taj džihad prikaže kao pokolj nedužnih i nenaoružanih Hobita, uprkos jednostavnoj činjenici da su na tim prostorima i te kako postojale neke naoružane muslimanske brigade i divizije. Bosanski muslimani nisu u tom ratu bili ništa ni nalik na bespomoćne Jevreje u Trećem Rajhu – naprotiv, bili su vrlo brutalna i agresivna strana u jednom građanskom ratu, koja je i te kako činila svoje zločine, imala sopstvene koncentracione logore i etnička čišćenja.
Prikaz isključivo jedne (bilo koje) strane u ratu kao ekskluzivnog krivca, nema čak ni smisao u propagandi, jer je isuviše daleko izmešten od bilo čega u šta je moguće poverovati. Tragedija Holokausta u Trećem Rajhu je i u tome što neki ljudi u njega ne mogu da poveruju, baš zbog toga što ne razumeju crno-belu realnost apsolutnog uništenja čitavog jednog naroda. Zato su neki hrabri jevrejski autori pisali o vrlo kontroverznim temama poput organizacije „Lehi“, koju su činile jevrejske pristalice Trećeg rajha i njegove politike, a u cilju stvaranja jevrejske države u Palestini – sivo je vidljivije od crnog ili belog, a ako se traži uvek može i da se pronađe. Što se tiče istorijskih relacija muslimana s Trećim rajhom, dovoljno je setiti se uloge koju su kao „cvijeće hrvatstva“ imali u Pavelićevoj NDH ili, na međunarodnom planu, uloge jerusalimskog muftije Al Huseinija poznatog i pod nadimkom „Hadž Amin“, koji je bio miljenik rajhsfirera SS-a Hajnriha Himlera i Hitlerov uvaženi gost.
Dakle, život koji nije roman iz žanra epske fantastike ne podržava crno-beli narativ i to je osnovna greška koju su napravili autori „Aide“. Manje bi pogrešili da su do kraja izveli fantazijski narativ i u film uvrstili neku jezivu scenu realnog genocida (kakav se u Srebrenici, naravno, nije dogodio) i prikazali brutalna silovanja i ubijanja žena i dece, krvave masovne zločine i sve ostale „finese“ koje pokreću „emotivne prekidače“ gledalaca – drugim rečima, orkovski pokolj nad nedužnim Hobitima, s kulminacijom u spaljivanju čitave Srebrenice. Međutim, autori su pokušali da se „kurvaju sa istorijom“, pretendujući na to da ne stvaraju fantazijski nego istorijski sadržaj, pa im dvadesetak i više minuta filma odlazi na scene u kojima Srbi brutalno odvajaju žene i decu od njihovih muževa, braće i očeva, jer žele da pobiju „samo“ vojno sposobne muškarce. Plaćanjem ovog duga kakvoj-takvoj istoričnosti (nedoslednoj, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da stradaju isključivo civili, a nijedan jedini muslimanski vojnik), autori „Aide“ nepovratno urušavaju narativ o Srbima kao posrednicima „kosmičkog zla“ – iz prostog razloga što kosmičko zlo ne zna za milost. U svojoj želji za uništenjem, Haos uvek mora da bude apsolutno iracionalan!
U ovoj ambivalentnosti između fantazijskog i istorijskog sažeta je sva tragika propagandnog filma Quo Vadis, Aida? ili tačnije „pripovesti o srebreničkom Hobitonu“, i verujem da je to najznačajniji nivo njegovog poraza – loša realizacija ionako diskutabilne teme, koja ovakvim simplifikacijama samo može da se banalizuje, umesto da probudi emociju prema žrtvama. Film koji bi bio dosledan fantazijskom ili istorijskim kontekstu bio bi mnogo uspešniji od ovog galimatijasa, i možda bi mogao da pretenduje na filmske nagrade po još nekom kriterijumu, osim po osnovu banalne političke korektnosti.
Autor Andrej Protić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Super LTD
Izvor Fejsbuk, 28. april 2021.
BONUS VIDEO:
