Shvaćeni kao dijametralno suprotna osećanja, stid i ponos su dobili i odgovarajuća određenja u sociokulturnim ambijentima u kojima se stvara i potvrđuje značenje poželjnih i nepoželjnih postupaka. Uvidevši da je zbog svog ponašanja, kazivanja ili izgleda u očima drugih opažen kao nedostojan ili manje vredan, pojedinac se oseća postiđenim. S obzirom na to da se stid nesvesno izražava u njegovom ponašanju, evidentno je da su koreni takvog osećanja pred drugim znatno dublji. Pokazivanje stida se ne uči eksplicitno, već je on nesvesna manifestacija neprijatnosti, a počinje da se ispoljava u ponašanju deteta pre nego ono navrši dve godine.
Od dolaska na svet ono se uči kulturi i pridržavanja njenih pravila, a svest o njihovom kršenju iskazuje se osećanjem stida i krivice. To neugodno osećanje čovek manifestuje karakterističnim gestovima, obaranjem pogleda, spuštanjem glave, prekrivanjem lica rukama, skrušenim izgledom, povlačenjem u sebe i opštom težnjom da umanji svoju veličinu. Osećajući da je unižen i da je doveden u pitanje njegov identitet, on bi u tom trenutku najviše želeo da ga nema, pa zato i kaže da bi tada najradije „propao u zemlju“. Budući da spada u osećanje samoprocene, stid ima važnu ulogu u razvoju svesti o sebi, odakle proističe i motiv za odbranu ega od prirodnih nagonskih impulsa koji bi mogli da dovedu u pitanje njegov integritet.
Značenje tajne
Stid ima i latentnu pozitivnu individualno psihološku funkciju, jer čuva čovekovu intimnost i privatnost od neželjenih pristupa drugih. Taj segment njegovog života, izvan socijalnog ambijenta u kojem postoji dostupno znanje o svim članovima kolektiva, ima za njega, i njemu bliskim osobama, značenje tajne. Zato uklanjanjem stida kao čuvara intime, sadržaj ličnog života pojedinca postaje opšte dostupan, jer se on otvara i pokazuje spremnost da zarad popularnosti u rijaliti programima medijski objavi svoje najveće životne tajne. Kada u datoj sredini postoje jasni kriterijumi o tome šta je pristojno, a šta nepristojno, onda svako nepristojno, neprilično ponašanje ima za posledicu neprijatno osećanje stida.
Za razliku od stida, ponos je suprotno osećanje, koje pojedinac nastoji da izrazi podizanjem glave, isprsavanjem i težnjom da bude primećen i pokaže svoju veličinu i važnost. Nekada se osećanje ponosa, nakon učinjenog podviga, izražavalo i busanjem u grudi. Stid je primarno povezan sa strahom, jer strah nastaje zbog blokiranog bekstva od opasnosti, a njegove karakteristike se manifestuju i u stidu osećanjem zbog sputanog bekstva od osobe pred kojom je doživljena neugodnost. U potonjem razvoju, ove emocije su se diferencirale. Stid se ispoljava nekontrolisanim crvenilom lica, a činjenica da se psihopate ne stide, a idioti retko crvene pokazuje određene pretpostavke za ovakvo moralno osećanje.
Odsustvo stida indikator je, prema Frojdu, niskog nivoa inteligencije, iz čega se i izvodi da se samo glup čovek ne stidi. Ne pokazujući stidom da mu je ugrožena ličnost i da mu preti opasnost od gubljenja dostojanstva, on time pokazuje nizak stepen osećanja zajednice. Zato je iluzija da se takve osobe bez mogućnosti adekvatnog osećanja stida mogu zbog svojih nedela postideti činjenjem dobrih dela. Osramoćeni je moralno ponižen i simbolički se smatra da je ukaljao svoj obraz koji se teško pere. U odnosu na onog koji ga je prljanjem ocrnio, za onog koji prevlada iskušenja i pokaže svoje junaštvo kaže se da je obelio obraz.
U tradicionalnim društvima izuzetno se držalo do moralnih kategorija, pa odatle i Njegoševo upozorenje: „Čast i bruka žive dovijeka“, jer se pazilo na to kako će ko biti zapamćen. Razvijen, dakle, iz prvobitnog sinkretičkog oblika u kojem je bio povezan sa strahom, stid kao osećanje treba razlikovati od stidljivosti, kao lične osobine, poput skromnosti, pa je razumljivo da ličnosti s navedenim mentalnim karakteristikama nemaju osećanje stidljivosti kao osobine, odnosno pretpostavke za takvo osećanje. U tom smislu i treba razlikovati individualno psihološki stid od sociokulturnog srama, odnosno sramežljivosti (stidljivosti, postiđenosti) kao prvenstveno socijalne kategorije.
Iako se ova osećanja poistovećuju, a njihova određenja smatraju sinonimima, stid i sram se razlikuju zavisno od njihove dominantne, jer u stidu preovladava psihološki, a u sramu njegov socijalni aspekt. Stid može osetiti pojedinac kao posledicu nekog svog postupka ili kazivanja zbog samo njemu poznatog razloga vezanog za njegov lični život i intimno iskustvo, dok je sram sociokulturno utvrđena reakcija osećanjem neprijatnosti zbog kršenje važećih moralnih, društvenih i kulturnih pravila, pa se zato oni koji se ne obaziru na svoje neprimerene postupke i opominju da bi zbog takvog svog ponašanja trebalo da se stide. Diferenciranjem stida od straha, i uspostavljanjem razlike između stida i srama, nastao je i strah od srama, odnosno sramote i bruke, kao socijalne neprijatnosti koja se doživljava i individualno psihološki kao stid.
Tragom Božije promisli
U svim religijama, od paganskih do monoteističkih, pa i u srpskom narodnom verovanju, stid i ponos su dobijali svoju artikulaciju. O poreklu stida govori i starozavetna biblijska priča o prvim ljudima i njihovom ponašanju nakon kršenja Božije zapovesti. U opisu njihovog reagovanja na sopstvenu nagost ističe se postojanje svesti, odnosno znanja stečenog kušanjem zabranjenog ploda. Iako su improvizovanim pregačama od lišća prikrili svoju nagost, oni se više ne stide da se pojave pred Bogom u tom prirodnom, nepristojnom stanju, već osećaju nelagodnost zbog učinjenog prekršaja.
U prirodi nema stida jer on nastaje s kulturom i počinje sa čovekom koji, spoznavši svoju prirodnu nagost, oseća nelagodnost i potrebu da prikrije svoju golotinju. Tek, dakle, s uspostavljanjem kulturnih pravila stvara se ambijent u kojem njihovo kršenje ima za posledicu osećanje neugodnosti izraženo stidom. Čovekova humanizacija prirode ogleda se u njegovom uticaju i na životinje koje su pripitomljavanjem postale deo njegovog sveta. O važnosti socijalnog ambijenta za profilisanje ovog osećanja govori i ponašanje kućnih ljubimaca, pasa i mačaka.
Naime, kada učine neki prekršaj zbog kojeg se kažnjavaju ili verbalno ukore, oni se povlače u sebe, i postiđeni odlaze izvan uobičajeno socijalnog prostora da tamo negde u ćošku sačekaju dok ne istekne vreme kazne i osećanje neprijatnosti kada se samoinicijativno ili na poziv ukućana vraćaju. Identična njihovom odnosu prema ljudima, bila je i reakcija prvih ljudi prema Bogu, od kojeg se oni plaše i od kojeg su se stideli. Instanca pred kojom pojedinac oseća stid je ona koja je više od njega i od koje on zavisi i strahuje.
Stid je osećanje koje nastaje zbog svesti o učinjenom i pomišljenom prekršaju. Zato verovanje u postojanje nadzora, kontrole i kažnjavanja smanjuje čovekovu prirodnu težnju da krši postojeća pravila i zakone da se zbog toga ne bi osećao neugodno i da se ne bi stideo. Istovetno verovanje ga hrabri da čini dela koja kolektiv pozitivno vrednuje da bi bio ponosan na sebe. Uvek kada priroda porazi kulturu, kada nagonsko u čoveku preovlada i poništi duhovnost, on oseti stid zbog svoje ogoljenosti, svođenja na niže od njegovih mogućnosti.
To je, dakle, iskonsko osećanje koje se javlja prema obrascu u osvitu čovekovog postojanja, s kršenjem Božije naredbe, i koje je deo Božijeg plana. Već sama zabrana pretpostavlja njeno narušavanje, pa je naglašavanje njenog poštovanja samo podsticaj osporavanju. I samo osećanje stida je plod čovekovog psihološkog sazrevanja. Treba biti svestan i imati osećanje za stid, što se tumači i kao znanje, jer onaj koji ne zna za stid, nema prepreke da se javno ogoli i prikaže svoju nagost i bestijalnost, dičeći se njome.
Starozavetno iskušenje
Kada se čovek raspojasa, ogoli, vrati prirodi, regredira na niži stepen svoje kulture i zaigra oko zlatnog teleta, onda takvo besramno ponašanje provocira agresivnu reakciju. Bacivši ploče na kojima su bile ispisane Božije zapovesti kao novi zakon, Mojsije je uništio zlatno tele i okupivši oko sebe istovernike naredio da se pobiju svi koji mu nisu pristupili. Tako mačem uspostavlja veru u jednog boga, Jahvea, i utemeljujući monoteizam među Jevrejima dobija među svojim sunarodnicima status najvećeg zakonodavca i proroka.
Sa zakonom je uspostavljena i kultura koja je bila pouzdana odbrana od iskušenja paganskog, ogoljavanja do prirodnog i stida. U odnosu na dotadašnje paganstvo, koje je ostalo stalno čovekovo iskušenje, starozavetna religioznost predstavljala je viši stepen razvoja religijske svesti čije je institucionalizovanje, oličeno u tadašnjim sveštenicima i farisejima, pokazalo i etička ograničenja koja će biti prevaziđena novozavetnim učenjem Isusa Hrista. Ta ograničenja Isus jasno pokazuje demaskirajući njihove stavove prema počiniocima zla i uspostavljanja novog etičkog principa samožrtvenosti i pravde. Parabola o stidu iz Novog zaveta ukazuje kako se gubi i obnavlja to osećanje.
Hrišćanska obnova moralnosti
U priči o stidu i strahu, bestidni vinogradari su u želji da prisvoje vinograd ubili ne samo vlasnikove sluge već i njegovog sina koji je došao da ih opomene. Vlasnik je računao da će od njegovog sina, ukoliko nisu od njegovih slugu, imati obzira i stida i poštovati dogovor. Ispostavilo se da zaslepljeni egoizmom postaju bezobzirni i bestidni, ali i nemoćni u svojoj oholosti, jer moćni postaju odbačeni i narod koji je prihvatio Isusa postaje nosilac moralnih i duhovnih vrednosti bitnih za ljudski opstanak.
Narod je našao u Isusu religijsko utemeljenje i smisao svog samopotvrđivanja, a oni koji su izgubili osećanje stida, fariseji i prvosveštenici, gube i dotadašnji značaj. Narod je postao ogledalo pred kojim se obnavlja osećanje stida. Zato je taj preobražaj i praćen nekom vrstom ponosa, kojim je označeno ne samo stupanje na scenu nove vere već i značaj samoodricanja i samožrtvenosti kao osnove duhovnog i moralnog podviga koji je svaki pojedinac morao da čini, a mora i danas, u težnji da se potvrdi kao hrišćanin.
Na osnovu iznetih primera vidimo da je čovek započeo da se stidi u stanju identičnom snu, u rajskom vrtu, kada nije imao dovoljno svesti o značenju učinjenog. Tada i počinje njegovo razlikovanje dobra od zla, svest o kršenju zabrane i osećanje greha, koji tokom istorije postaje njegovo obeležje. Od tada, on ima mogućnost da se svesno opredeli za kršenje pravila, zakona i moralnih načela, ali se zbog toga oseća nelagodno i stidno. To osećanje se, međutim, javlja i kada on lično učini prekršaj i kada to urade drugi, što dokazuje da je osećanje stida duboko u njemu i da ima svoju arhetipsku osnovu.
Bestidno vreme
Povezan sa osećanjem krivice zbog kršenja postojećih društvenih i moralnih pravila, stid se ne javlja kod psihopatskih osoba koje nemaju to osećanje za sopstvenu odgovornost i empatiju. Oni su u stanju da pričaju i evociraju situaciju kršenja tih pravila, da ističu sebe i uživaju u delima zbog kojih bi se drugi stideli. No to je, dakle, posebna grupacija ljudi koja se i ne kaje zbog učinjenog i nema motiva da traži izvinjenje ili oproštaj, a još manje da ispašta za izvršen zločin. Ukoliko pojedinac to i ne oseća, on se opominje da bi trebalo da se stidi.
Međutim, ukoliko se ti kriterijumi snize i nestanu, onda on prestaje da drži do svog obraza. Pokazatelj bezobzirnog, bestidnog vremena u kojem se gubi osećanje nelagodnosti zbog kršenja postojećih moralnih i društvenih ogleda se u čovekovoj spremnosti da sebe ogoli. O pojavi nestajanja stida među ljudima govori i srpsko narodno verovanje vezano za biljku stidak ili sramak, čiji je beli cvet u sredini malo crven. Veruje se da je upravo taj crveni deo bio nekada znatno veći, ali se stalno smanjuje zbog gubljenja stida među ljudima.
Zabeleženo još u 19. veku, ovo verovanje je aktuelno jer postavlja pitanje o nagoveštaju bestidnog doba koje je danas postalo naša realnost u kojoj i dolazi do inverzije vrednosti i gubljenja osećanja odgovornosti. U takvom svetu preovlađuje površnost i postaje sve izraženija ravnodušnost prema osećanju stida koje dobija značenje nekadašnje ljudske vrednosti. Danas ljudi kao da gube osećanje stida, pa se život u bestidnom svetu ne iskazuje samo povećanjem broja onih koji zbog strukture svoje ličnosti ne mogu da se stide, poput psihopata i idiota, već je posledica ateizacije, udaljavanja od religije, preokretanja tradicionalnih i humanističkih vrednosti.
Takva moralna, društvena i kulturna kriza pokazatelj je anomičnog socijalnog stanja koje podstiče varvarski egoizam. Kada popularne ličnosti u masmedijskom svetu postaju pojedinci koji se ne stide svojih postupaka, onda njihova efektnost postaje povod da se njime ponose. Dok su se nekad i članovi njihovih porodica stideli njihovog ponašanja, danas se kriminalci, lopovi i prostitutke ponose svojim postupcima u društvu poštenih i časnih osoba. U vreme beščašća, prevara i krađe neugodno je i stidno biti častan i pošten.
Pojedinac se može osećati nelagodno i u okolnostima kada se određena tradicionalna vrednost smatra anahronom, prevaziđenom, pa je zbog toga u datom ideološkom kontekstu dobila negativno značenje. Na primer, u vreme komunističkog jednopartijskog ateističkog jednoumlja, religiozni ljudi su skrivali to svoje osećanje, a ukoliko bi se saznalo da prisustvuju liturgiji ili slave krsnu slavu, bili su ismejavani, kao verski zatucani. Zbog toga su se osećali nelagodno, postiđeno kada bi se otkrilo da se tako ponašaju, pa su svojim kajanjem obećavali da se više neće tako ponašati.
Poput onih 36 pravednika
U doba kada je istopolna sklonost smatrana devijacijom i psihičkom bolešću, koja je imala i svoju psihijatrijsku šifru, gej osobe su skrivale i stidele se te svoje sklonosti. Danas se pripadnici LBGT populacije ponose svojim seksualnim identitetom, različitim od heteroseksualnog obrasca, i taj svoj ponos demonstriraju paradiranjem. Javno pokazivanje svoje intime i svoje golotinje kao načina samopotvrđivanja pokazatelj je današnjeg bestidnog vremena, koje se tumači kao svojevrsno predapokaliptično doba.
Moralan i čestit čovek koji ne čini dobro drugima zbog sebe, već zbog onih kojima je pomoć potrebna, oseća se nelagodno i stidno kada ga pohvale zbog dobrog dela koje je učinio. Iskreni patriotizam pojedinaca takođe je izazivao osećanje stida u okolnostima kada se borba za otadžbinu nije posebno cenila. Ljudi koji su doživeli veliko poniženje, poput preživelih u Holokaustu, osećaju stid i nerado govore o svom negativnom iskustvu. Osudu zbog kršenja zakona, društvenih i moralnih pravila član kolektiva doživljava i u osećanju stida. Zato je stid, zaštita od laganja, prevare, krađe.
Lažljivci, prevaranti, lopovi koji ponavljaju svoja nedela gube osećanje stida kao brane od nemorala i kršenja zakona i pravila kulture. Tumačeći monstruozne zločine nad Srbima u vreme NDH, Jovan Dučić je zapazio da ih Hrvati nisu počinili zbog svoje hrabrosti, već zato što se ničega ne stide. Ta bestidnost traje do danas u negiranju genocida, umanjenju broja žrtava i proglašavanju Jasenovca, tog, kako je utvrdio Gideon Grajf, balkanskog Aušvica, radnim logorom.
Gubljenje stida kod jednih ne znači i gubitak stida kod svih ljudi i u bestidnom dobu. Istanjena osnova morala pokazatelj je njene vrednosti koje ostaju svesni pojedinci kao njeni čuvari. Poput onih 36 svetskih pravednika koji, prema jevrejskoj legendi, održavaju svet od propasti, i oni doprinose očuvanju ljudskog sveta pred opasnošću od njegovog urušavanja u bestidnost. Zbog ogoljavanja i nepristojnosti drugih u našim rijaliti programima, oni su ti koji se zastide pred takvim prizorima. Međutim, kao što se može stideti zbog drugih, tako se može i ponositi zbog drugih, poput sportista, čiji se uspeh kolektivno proslavlja i doživljava kao sopstveni.
Shodno svojoj moralnosti, doslednosti u potvrđivanju etičkih načela i osećanju stida ne samo zbog svojih već i zbog tuđih postupaka, čovek može biti ponosan na to što čini. Iz osećanja stida, umesto drugih koji su izgubili to osećanje, i dolazi njegov ponos s kojim lakše u samožrtvenosti nosi svoje breme patnje. To osećanje ne treba prenaglašavati, paradirati njime i predstavljati sebe žrtvom radi sticanja neke dobiti. Biti ponosan, ne znači isticati sebe i smatrati sebe većim od drugih zbog učinjenog, jer se tada ponos pretvara u gordost i postaje greh. Prevladati to iskušenje znači potvrditi sebe kao biće koje pomera granice svojih moći, ali i unutar tih granica, i zbog postupaka i ponašanja drugih može da reaguje ponosom ili stidom.
Autor Bojan Jovanović
Naslovna fotografija: Larm Rmah on Unsplash
Izvor Pečat, 30. april. 2021.
BONUS VIDEO:
