Može li Analena da nasledi Angelu?

Bila bi to prava revolucija u zemlji nesklonoj radikalnim preokretima: prvi put bi se na kancelarskom tronu, najvažnijem državnom položaju, našao neko iz redova Zelenih

Malo ko je, koliko do juče, čuo za njeno ime, a danas o njoj govori gotovo ceo svet: Analena Berbok (40) lako bi mogla da u septembru, posle parlamentarnih izbora, nasledi „večitu kancelarku“ (punih 16 godina) Angelu Merkel. I da preuzme kormilo najmnogoljudnije zemlje i najsnažnije privrede Starog kontinenta. Bila bi to prava revolucija u zemlji nesklonoj radikalnim preokretima: prvi put bi se na kancelarskom tronu, najvažnijem političkom i državnom položaju, našao neko iz redova Zelenih.

U minule četiri decenije, koliko već postoji na nemačkoj političkoj sceni, ova ekološka partija imala je ministre u pokrajinskim vladama. Danas u 11 od 16 pokrajina deli vlast s drugim strankama. Jednu od najbogatijih, Baden-Virtemberg, s Vinfridom Krečmanom kao premijerom, predvodi već deset godina. Zeleni su imali i vicekancelara Jošku Fišera, u vladi socijaldemokrate Gerharda Šredera. Nikad, međutim, kancelara.

Čekajući svoje vreme, Zeleni su dočekali da vreme radi za njih: dramatične klimatske promene učinile su ekologiju planetarnim političkim prioritetom. Sazrevali su, međutim, i Zeleni u tom vremenu. Od egzotične, gotovo anarhističke skupine dugokosih hipika, s kongresima koji su delovali kao piknik, s damama koje štrikaju ili (pred kamerama) doje bebe – drastičan kontrapunkt svim drugim, i u scenografiji strogo birokratizovanim, strankama – postali su i sami politički establišment.

Pobunjenici protiv vlasti su, u međuvremenu, umesto juriša protiv institucija, stigli, u dugom maršu kroz institucije, do (ovog) časa kada odlučno demonstriraju nedvosmislenu žudnju za moć i vlast. Od razbarušene i gotovo haotične skupine, koja je u zapaljivim raspravama i unutrašnjim raskolima između pragmatičnih „realosa“ i (levičarsko) revolucionarnih „fundamentalista“, postali su najednom strogo organizovana, disciplinovana i, u odlučivanju, „kremaljski tajnovita“ stranka.

„Neispisani list papira“

Tako su se ponašali i nedavno, kad su odlučivali ko će biti stranački kandidat za kancelara. Dok je u konzervativnoj uniji danima besneo „rat braće“ oko toga ko da konačno i zvanično postane pretendent na kancelarski tron, koji je usijavao političku atmosferu pretvarajući je gotovo u nacionalnu dramu, lider (Angeline) Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Armin Lašet ili šef bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Zeder, Zeleni su to učinili tiho i iza zatvorenih vrata. Trebalo je iz rukovodećeg partijskog dvojca (tradicionalni način vođenja stranke), između Roberta Habeka i Analene Berbok, pošto nemački ustav ne poznaje i ne priznaje dvoje kancelara, izabrati jednog.

To razdvajanje „nerazdvojivog para“, koji je, izbegavajući da, bar javno, pokaže ličnu sujetu i političku surevnjivost kakvu su, po pravilu, vođeni sopstvenim ambicijama, demonstrirali svi njihovi prethodnici, predstavljalo je za njih same iznuđeni „ujed za srce“, ali bez, tako izgleda, vidljivih, raskolničkih političkih posledica.

Robert Habek i Analena Berbok nakon reizbora za patrijske lidere u novembru 2019. godine (Foto: Reuters)

Ni ovaj par nije bio lišen ličnih ambicija. Naprotiv. Uspeli su, međutim, da ih usklade, „ubrizgavajući“ tako svojoj stranci dodatnu energiju i koheziju. Uprkos skepsi koju je mogla da izazove jedna rečenica koja se često citira iz vatrenog govora Analene Berbok na kongresu, pre tri godine, kada je birano rukovodstvo stranke. Danas ne biramo ženu koja će ići (kao pratilja) uz (u tom času harizmatičnog) Roberta Habeka „nego predsednicu stranke“.

Partijsko rukovodstvo se opredelilo da u izbornu arenu pošalje Analenu. Tu odluku bi trebalo da potvrdi stranački kongres. Računa se da je u pitanju puka formalnost: Berbokova je nešto popularnija od nesporno popularnog kolege Habeka.

Na medijske „barikade“ (ovoga puta će uobičajeni masovni predizborni skupovi zbog pandemije očigledno izostati) istrčala je s gotovo revolucionarnim pokličem i programskom najavom „novog početka“ i radikalne „obnove“ Nemačke, ostavljajući „status kvo drugima“. Kandidaturu, kaže, shvata kao poziv da „šaroliku, bogatu, snažnu zemlju, integrišući je, vodi ka boljoj budućnosti“, i kad je reč o najmlađima (vrtići bi trebalo da budu najlepša mesta) i najstarijima (njihova nega bi trebalo da sjajno funkcioniše) uz naglasak na „svete principe“ Zelenih: demokratiju sposobnu da se brani, i zaštitu životne sredine kao osnov budućeg blagostanja, slobode i bezbednosti.

Na potencijalni dolazak Analene Berbok na najvažniji položaj u tako bitnoj evropskoj zemlji gleda se na mnogim stranama, i prestonicama, s neskrivenom i naglašenom rezervisanošću i skepsom s kojom se dočekuje nepoznato: izvan Nemačke, čak i u Briselu, kao prestonici EU, ona je „neispisani list papira“. Zbog toga se svaki njen medijski nastup minulih dana pratio s naglašenom pažnjom iako će pohod na Berlin, i osvajanje savezne vlasti, ovoga puta biti dramatično neizvesniji od svih prethodnih nemačkih parlamentarnih izbora.

Rastakanje velikih

Njih dramatičnim čini uočljivo rastakanje velikih „narodnih“ stranaka, konzervativaca i socijaldemokrata, što su decenijama predstavljali stožer stabilnog i pouzdanog političkog, i ustavnog, sistema i poretka u Nemačkoj. Posrtanje nekad tako moćne, posebno iz vremena Vilija Branta, najstarije nemačke stranke (preko 150 godina), Socijaldemokratske partije (SPD), koja je dala tri kancelara (Vili Brant, Helmut Šmit i Gerhard Šreder), iz izbora u izbore, deluje gotovo nezaustavljivo: prema trenutnim prognozama stranka bi jedva osvojila nešto više od (gotovo ponižavajućih) 15 odsto glasova.

Padaju političke akcije i grupaciji konzervativaca, Hrišćansko-demokratskoj uniji i njenoj bavarskoj „posestrimi“ Hrišćansko-socijalnoj uniji. Posle martovskog debakla na parlamentarnim izborima u dve važne pokrajine, na kojima je stranka Angele Merkel (kancelarka je, inače, partijsko kormilo napustila pre dve godine) zabeležila najgori posleratni rezultat, i haotične situacije u borbi s opakim virusom.

Tu ionako politički nepovoljnu situaciju dodatno su dramatizovale korupcionaške afere u vezi s pandemijom, u čijem su se središtu našli političari vladajuće stranke. I u ratu protiv korone, kao u svakom ratu, pojavili su se profiteri: samo posredujući u nabavci i distribuciji zaštitnih maski nekolicina poslanika Bundestaga stavila je u svoje džepove stotine hiljada evra.

Sve bi to lako moglo da konzervativcima 26. septembra zalupi berlinska vrata. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju, naime, dramatičan pad njihove popularnosti: trenutno su spali na 27 procenata. Ako se ne dogodi neko čudo, a čuda se na nemačkoj političkoj sceni uglavnom ne dešavaju, zeleni bi, zbog svega toga, u novom sazivu Bundestaga mogli da budu najjača politička snaga. Trenutni „skor“ zelenih kreće se oko 25 odsto. (Nekoliko poslednjih anketa ukazuje da su Zeleni po popularnosti već pretekli CDU; prim. NS)

Bratski rat

Iz „bratskog rata“ (naslovnica Špigla od 17. aprila) dve sestrinske stranke, CDU i CSU, oko izbora kandidata za saveznog kancelara unija je izašla veoma uzdrmana. Konačno imenovanje Armina Lašeta, lidera starije i moćnije „sestre“ (CDU), koju je donelo njeno rukovodstvo, moglo bi da se pretvori u (njegovu) Pirovu pobedu: protivkandidat Markus Zeder, šef CSU-a i premijer bavarske (pokrajinske) vlade, uživa veću popularnost ne samo u javnosti nego i u redovima Lašetove stranke.

Iako je u ovaj „rat“ uskočio s velikim ambicijama, Zeder je prihvatio odluku rukovodstva „starije sestre“. Raskol bi mogao da bude fatalan za obe stranke, koje uvek nastupaju ortački na parlamentarnim izborima. Postoji odgovornost za zemlju, kaže, koju je bio rešen da prihvati. Postoji, međutim, dodao je, odgovornost i za partiju: samo zajedno možemo pobediti. Uočljivo emotivno dirnut, i povređen, obećao je podršku svom rivalu. Njegovi bavarski prijatelji i saradnici bili su direktniji: doneti odluku o kandidatu za kancelara protiv raspoloženja partijske baze i javnosti, pet meseci pre izbora, veoma je problematično.

Bavarski premijer i lider CSU Markus Zeder, Minhen, 1. mart 2021. (Foto: Peter Kneffel/Pool via REUTERS)

Da to nije olaka procena, pokazalo se ubrzo. Istraživanje pravljeno za potrebe televizijske kuće RTL pokazalo je da bi više od jedne trećine pristalica CDU-a, razočaranih zbog Zederovog „izbacivanja iz igre“, glasalo ne za njenog lidera nego za nekog drugog kandidata ili jednostavno ne bi izašlo na biralište. Činjenica koja bi mogla ići, opet, u korist Zelenih.

Bio je ovo sa Zederom, inače, treći, neuspešan, pokušaj Bavaraca u jurišu na kancelarski tron. Bavarski „princ“ neće, bar ne ovaj put, postati i „kralj“ (kancelar). Nije to uspelo ni nekrunisanom bavarskom kralju, i Zederovom velikom političkom uzoru, Francu Jozefu Štrausu.

Iako je raspolagao s više „političkog kredita“ i nesumnjive moći, Štraus je izgubio u unutarstranačkom nadmetanju od potonjeg, i dugovečnog (16 godina) Helmuta Kola. Gubitniku je ostalo samo da nadmeno i cinično konstatuje kako mu je „svejedno ko će pod njim biti kancelar“.

Štrausov naslednik Edmund Štojber je otišao dalje. Angela Merkel je Bavarcu promišljeno prepustila prednost. Nije bila uverena da je još kucnuo njen čas. Zajedničkog kandidata CDU i CSU Štojbera porazio je, uskačući u drugi mandat, socijaldemokrata Gerhard Šreder. Merkelova nije propustila sledeću priliku.

Optimizam Šolca

Armin Lašet nastupa kao čuvar njene političke ostavštine. Uveren je da ta staza provincijskog (pokrajinskog) političara vodi ka najvažnijoj federalnoj funkciji. Iako je u obračunu između njega i Zedera želela da bude, i formalno ostala, neutralna, kancelarkina zaštitnička ruka lebdela je nad Lašetom: nije krila da bi se radovala pobedi njene stranke na izborima u septembru. To bi, umesto prednosti, moglo da se ispostavi kao hendikep za premijera Severne Rajne-Vestfalije i, odnedavno, šefa CDU.

Treći kandidat, koji s najmanje šansi ulazi u izbornu arenu, socijaldemokrata Olaf Šolc, ministar finansija u sadašnjoj vladi velike koalicije i vicekancelar, demonstrira, uprkos svemu, naglašeni optimizam. Uzda se u činjenicu da se upadljivo smanjuje razlika između tri stranke koje su „isturile“ svoje kandidate. I na sopstveno, bogato iskustvo u politici i vlasti. Nije dovoljno želeti vlast nego i voditi tako industrijski razvijenu i važnu zemlju kao što je Nemačka.

Nedostatak iskustva, naročito u spoljnoj politici, mediji zapažaju kod favorizovane Analene Berbok. Ne samo u naglašeno reskom stavu prema Kini i Rusiji, što je u ovom času uglavnom u saglasju sa „zapadnom matricom“, nego i u radikalnom programskom insistiranju na nečemu što bi izazvalo neizbežna varničenja unutar evropske familije i u transatlantskim odnosima.

Zastave SAD i Nemačke (Foto: DPA)

Globalna zabrana nuklearnog oružja, na šta su, pored ostalog, „alergični“ u Parizu. Totalni raskid s termoelektranama i ugljem, što bi posebno iritiralo Poljake. Izbacivanje američkog nuklearnog oružja iz Nemačke i smanjenje izdataka za NATO i odbranu, suprotno izričitom zahtevu i gotovo naredbodavnom stavu Vašingtona…

 

Naslovna fotografija: Filip Singer/EP

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u