Liberalna i država blagostanja

Dvadeseti vek bio je vek ideološke borbe između liberalnog i socijaldemokratskog pogleda na svet, posebno oko uređenja države. Cilj ovog rada jeste da rasvetli odnos ove dve ideološke pozicije

Političke nauke i njima srodne discipline iz oblasti društvenih nauka imaju zadatak da proučavaju i objasne osnovne društvene i političke fenomene. Jedan od najznačajnijih fenomena takve vrste je država. Država je kroz istoriju bila jedan od najznačajnijih oblika političkog, društvenog i ekonomskog organizovanja ljudi, a u periodu moderne političke istorije država je, u ovom smislu, zauzela središnju poziciju. Veliki broj studija kroz istoriju bio je posvećen upravo proučavanju fenomena države, odnosno njenog nastanka i razvoja, načina njenog organizovanja, opsega njenih aktivnosti i sl.

Rađanje prvih oblika političkih ideologija u 18. i 19. veku (poput liberalizma, konzervativizma, socijalizma i sl.) i njihov kasniji razvoj, usavršavanje i grananje ostavilo je veliki uticaj na teorijsko i praktično poimanje države. U tom smislu, liberalizam predstavlja jednu od najstarijih političkih ideologija – utemeljenu na radovima velikih umova poput Adama Smita (Adam Smith), Džona Loka (John Locke), Šarla Monteskjea (Charles Montesquieu), Žan-Žaka Rusoa (Jean Jacques Rousseau), Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) i drugih – koja je prožeta idejama slobode, specifičnim oblikom jednakosti, konstitucionalizmom, visokim stepenom individualizma, preduzetničkim duhom, garantovanjem osnovnih ljudskih i manjinskih prava, kao i slobodnom tržišnom konkurencijom.

Na drugoj strani ideološkog spektra, tokom prve polovine 19. veka javljaju se osnovni oblici socijalizma, kao specifičnog pogleda na društvo i svet uopšte, sa posebnim akcentom na načinu organizovanja i funkcionisanja države. Postepeno grananje socijalizma na više ideoloških podtipova dovelo je do stvaranja socijaldemokratske ideje, koja je u prvoj polovini 20. veka stupila na političku i društvenu scenu kao alternativa ne samo kruto predstavljenoj formi marksizma (koja se bazirala na klasnoj borbi i revolucionarnom organizovanju i delovanju), već i tada dominantnom liberalnom pogledu na političko, ekonomsko i društveno uređenje, barem kada se radi o zapadnim teoretičarima.

Socijaldemokratija je, kao specifična ideologija, pružila svoj pogled na oblik i funkcije države, što se kasnije u teoriji i praksi reflektovalo kroz nastanak i razvoj ideje tzv. države blagostanja (welfare state). Dvadeseti vek bio je vek velike ideološke borbe između liberalnog i socijaldemokratskog pogleda na svet, a posebno oko uređenja države i njenih aktivnosti. Cilj ovog rada jeste da rasvetli odnos ove dve ideološke pozicije i njihove poglede na državu.

Razvoj ideje liberalne države

Čitava plejada klasičnih liberalnih mislilaca poput Mila (Mill, 1859), Loka (Locke, 1823) i Smita (Smith, 2007) slagala se u vezi sa tim kako treba da izgleda jedna dobro uređena država. U politikološkoj i pravnoj literaturi liberalno shvatanje države, odnosno liberalna država označava se kao „minimalna država“ (minimum state), odnosno kao „država noćni čuvar“ (Sladeček 2008, 105). Dakle, očigledno je da liberalno shvatanje države i njenih aktivnosti proističe iz osnova liberalnog učenja, a te osnove podrazumevaju, pre svega, individualnu slobodu, tržišnu ekonomsku konkurenciju, širok stepen autonomije građanskog društva, vladavinu prava i konstitucionalizam.

Sa izbijanjem velikih buržoaskih revolucija (u Francuskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Holandiji) dolazi do postepenog sprovođenja političkih i ekonomskih liberalnih dogmi u praksi. Osnovna teorijska načela klasika liberalizma došla su do punog izražaja u zapadnim državama, posebno s kraja 19. i na početku 20. veka. U ekonomskom smislu, to je podrazumevalo transformaciju države od glavnog kreatora i kontrolora ekonomskih aktivnosti ka državi koja postoji paralelno sa slobodnim tržištem na koje nema gotovo nikakav uticaj.

Lese fer ekonomija (laissezfaire) podrazumevala je pravo na slobodnu ekonomsku aktivnost pojedinca, čija je privatna svojina garantovana i zaštićena, a gde država nema pravo na intervenciju zarad korigovanja eventualnih nedostataka slobodnog tržišta (Veselinov 2009, 51). Čuvena „nevidljiva ruka“ tržišta, o kojoj je metaforički govorio Adam Smit (Smith 2007, 349), postala je osnovno pravilo u ekonomskom odnosu liberalne države i tržišta. Suština je, dakle, u tome da tržište počiva na konkurenciji slobodnih ekonomskih aktera koji svojom ponudom i tražnjom stvaraju ekonomsku ravnotežu, te ukoliko se desi da ta ravnoteža i bude narušena, tržište bi svojim mehanizmima (poput poteza neke „nevidljive ruke“) ponovo uspostavilo tu ravnotežu.

Najveći uticaj na ovako drastično povlačenje države iz ekonomskih poslova ostavila su dela Adama Smita, klasičnog liberalnog ekonomiste, pripadnika škotske prosvetiteljske škole (Veselinov 2007, 137). Iako je liberalna država izgubila značajne ingerencije u ekonomskoj oblasti, određeni broj liberala utvrdio je set ekonomskih i privrednih aktivnosti koje je država morala da obavlja, odnosno koje nije mogla prepustiti mehanizmima slobodnog tržišta. Tu pre svega spadaju obrazovanje, zdravstvo, unutrašnja i spoljna odbrana, kao i izvođenje javnih radova. Sam Adam Smit isticao je da liberalna država mora obavljati ove aktivnosti (Smith 2007, 536-630).

Škotski ekonomista i etičar Adam Smit (Foto: Wikimedia/artuk.org)
Škotski ekonomista i etičar Adam Smit (Foto: Wikimedia/artuk.org)

U političkom i društvenom smislu, dolazi do velikih promena u načinu organizacije države i vrednosti na kojima ona počiva. Jedan od liberala klasika, Džon Lok, u svom čuvenom delu Dve rasprave o vladi postavlja temeljne liberalne društvene i političke vrednosti, koje su kasnije inspirisale francuske i američke revolucionare. Za Loka možemo, kao prvo, ustanoviti da je tvorac prvog oblika univerzalnih ljudskih ili prirodnih prava, koje država mora da garantuje svojim građanima.

Vlast države, prema Loku, mora biti podeljena na tri grane – zakonodavnu, sudsku i federalnu. One su nastale kao rezultat prelaska sa prirodnog stanja na stanje političkog poretka. Prirodni zakoni, koji se ispoljavaju kroz pozitivne zakone koje propisuje država, moraju biti poštovani od strane svih građana, a posebno od onih koji čine vlast. Država zasnovana na ovakvim principima mora da obezbedi puno poštovanje sloboda građana – pre svega slobodu volje i slobodu delovanja (Locke 1823, 105–169).

Zaključno s tim, može se reći da je moderna zapadna država na osnovu ekonomskih i političkih učenja klasika liberalne misli postala idealni obrazac za primenu u Francuskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Holandiji. Takav liberalni model države je podrazumevao, najkraće rečeno, sledeće elemente: postojanje demokratskih vrednosti, odgovorne vlasti, postojanje sistema kočnica i ravnoteža, uspostavljanje principa podele vlasti i međusobne kontrole grana vlasti, osnovna ljudska prava koja je država morala da garantuje građanima, ekonomsku konkurenciju i slobodno tržište, set minimalnih ekonomskih aktivnosti koje je država morala da obavlja zarad opšte koristi, verske i građanske slobode, itd.

Razvoj ideje države blagostanja

Videli smo, dakle, neke osnovne karakteristike klasičnog liberalnog modela države. Ovaj model, iako je imao veliki broj pristalica (barem kada govorimo o zapadnom svetu koji je ušao u brz proces industrijalizacije i modernizacije), imao je isto tako i veliki broj protivnika. Suprotstavljanja liberalnom modelu države često su se javljala zbog ekonomskih i socijalnih disproporcija usled nemešanja države u ekonomske tokove. Radnički i srednji slojevi bili su ogorčeni prodorom kapitalističkog načina poslovanja koji ih je činio sve siromašnijim i nesigurnijim. Ekstremne levičarske i ekstremne desničarske ideje opterećivale su liberalne države i predstavljale potencijalnu opasnost za njih.

Dvadesetih godina 20. veka javlja se koncept države blagostanja, koji je predstavljao primamljivu alternativu liberalnoj državi, a na drugoj strani ovaj koncept bio je i te kako kritički nastrojen prema pomenutim ekstremnim ideologijama. Kao što kaže sam naslov ovog rada, cilj je da analiziramo kritički stav koji su liberalni teoretičari države zauzeli prema državi blagostanja. Da bismo tu analizu uspešno izvršili, potrebno je razjasniti sam pojam države blagostanja i njene osnovne karakteristike.

Država blagostanja, prema mišljenju njenih zagovornika, nastala je kao reakcija na slabosti koje su se, pre svega, javile u ekonomskoj i socijalnoj politici liberalne države, kao i na njene nedostatke u upravnoj delatnosti. „Tako nastaje pojam socijalne države (welfare state) koji se definiše ne kao instrument vlasti već kao država koja se stara o dobrobiti svojih građana, opštem društvenom i kulturnom napretku, razvoju proizvodnje i usluga i socijalnom blagostanju uopšte“ (Lilić i Milenković 2013, 31).

Sam termin država blagostanja nastao je u Švedskoj 1928. godine, tokom jedne od javnih rasprava o pitanju ekonomske i socijalne budućnosti švedske države. Naziv je predložio Per Albin Hanson (Perl Albin Hansson), kojim je označen model države koja će biti sigurno mesto za život svih Šveđana, koja će počivati na demokratskim vrednostima, jednakom učešću građana u javnim dobrima, te uzajamnom razumevanju i saradnji (Isaksson 1996, 184).

Postoji jedna nešto drugačija interpretacija prema kojoj je koncept države blagostanja, u svom suštinskom obliku, nastao tokom osamdesetih godina 19. veka u Nemačkoj, za vreme vladavine Ota fon Bizmarka (Otto von Bismarck), koji je radio na izgradnji jake socijalne države nakon ujedinjenja nemačkih državica (Ebeling, 2007). Ovaj model, pored njegovog izvornog naziva, označavan je i sa nekim drugim terminima. Suštinski, bez obzira na naziv, ovaj model označavao je iste politekonomske poglede.

Franc fon Lenbah, „Portret Ota fon Bizmarka“, 1884. (Foto: Wikimedia/Illustratedjc)
Franc fon Lenbah, „Portret Ota fon Bizmarka“, 1884. (Foto: Wikimedia/Illustratedjc, CC BY-SA 4.0)

Treba reći da postoje značajne paralele između liberalnog modela države i države blagostanja kada su u pitanju političke i civilne vrednosti. I model države blagostanja počiva na demokratiji, demokratskim procedurama, konstitucionalizmu, vladavini prava, garantovanju osnovnih ljudskih prava i na liberalnim i demokratskim vrednostima. Razlike, međutim, nastaju u razumevanju uloge države u ekonomskoj i socijalnoj sferi. Država blagostanja shvata se kao država u kojoj građani imaju jednake mogućnosti i minimum ekonomskih i socijalnih prava koja im država mora obezbediti, te kao država koja će biti korektivni faktor za slabosti tržišta.

Ideja države blagostanja brzo se širila evropskim kontinentom, jer su mnogi intelektualci prihvatali njene ideje kao alternativne idejama klasičnog liberalizma na jednoj, i marksizma na drugoj strani. Jednostavno rečeno, predstavnici modela države blagostanja smatrali su da mehanizam slobodnog tržišta ne može samostalno da spreči nastanak ozbiljnih socijalnih i ekonomskih disproporcija, te su bili mišljenja da država mora da obezbedi svakom građaninu mogućnost da vodi život dostojan čoveka. Sve to, naravno, u okvirima pravne države i uz pomoć njenih demokratskih kapaciteta i institucija. Tako je britanska liberalna država sprovela ekonomske i socijalne reforme u periodu između 1906. i 1914. godine (dakle, pre svetske finansijske krize i ekonomske depresije) predvođena liberalnim premijerom Herbertom Askvitom (Herbert Henry Asquith) (Morrison 2017, 228).

Čuveni teoretičar Tomas Hamfri Maršal (Thomas Humphrey Marshall) odredio je državu blagostanja kao mešavinu demokratije, kapitalizma i blagostanja. Upravo Maršalova teorija i tipologija građanstva, sažeta u njegovom delu Klasa, građanstvo i društveni razvoj, predstavlja najznačajniju odbranu ideje države blagostanja u teoriji nakon Drugog svetskog rata. Sam Maršal smatrao je da su građanstvo i država blagostanja sinonimni, te da bi napad na državu blagostanja predstavljao i napad na građanstvo (Podunavac 1998, 41).

Kejnsijanizam

Ključni događaj koji je promenio shvatanje države u liberalnom svetu desio se u Sjedinjenim Američkim Državama. Dakle, opštepoznata stvar je da je država blagostanja postala, takoreći, opšteprihvaćeni model državnih aktivnosti nakon izbijanja prve velike svetske ekonomske krize i depresije 1929-1933. godine.

Iako je i pre ove krize dolazilo do povremenih poremećaja na tržištima, u svim tim krizama tržište je pokazivalo veću ili manju sposobnost da samostalno reši konkretne probleme. Ova kriza je, međutim, potpuno porazila tržište, jer su svi tržišni instrumenti pred njom postali nemoćni. Mnogi građani bili su u strahu da će američko tržište upasti u potpuni kolaps ukoliko se država ne umeša u ekonomske tokove. Nezaposlenost, socijalna beda, loše funkcionisanje zdravstvenog i socijalnog sistema, kao i visok stepen korupcije koji je vladao u određenim američkim političkim institucijama samo su dodatno produbili krizu. Američko društvo, do tada potpuno liberalno u ekonomskoj i socijalnoj sferi, strahovalo je od socijalne katastrofe.

Rešenje je (tada se činilo) pronašla grupa ekonomista koji su bili liberalno orijentisani u političkom i društvenom smislu, ali koji su smatrali da je američka depresija jasan pokazatelj da „nevidljiva ruka“ Adama Smita predstavlja samo „priču bez pokrića“ liberalnih ekonomista. Tadašnji američki predsednik Frenklin Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt), zajedno sa svojim stručnim saradnicima, otpočeo je takozvani projekat „Novi dogovor“ (New Deal) kao odgovor na postojeću ekonomsku i socijalnu krizu.

Ovaj projekat podrazumevao je izvođenje javnih radova – izgradnju puteva, železnica, stambene infrastrukture, što je zaposlilo veliki broj građana, donelo postepeni privredni oporavak, a kasnije i postepeni privredni rast. Naravno, smatramo da je izbor ovakvog puta doneo samo privremeno rešavanje kriznih momenata, dok na duži rok nije uspeo da obezbedi ekonomski rast i stabilnost (Hannsgen and Papadimitriou 2009), te da je, na drugoj strani, liberalna tržišna država to uspevala, što čini njenu ključnu prednost nad državom blagostanja.

Ruzveltov plan za ekonomski i socijalni oporavak Sjedinjenih Američkih Država se, zapravo, zasnivao na učenjima takozvanih „ekonomskih intervencionista“, odnosno ekonomista koji su se u svojim teorijskim radovima zalagali za daleko veća državna ovlašćenja u ovim oblastima. Među njima se svakako isticao čuveni Džon Mejnard Kejns (John Maynard Keynes), po kome je ovakav pogled na ekonomske aktivnosti države dobio naziv – kejnsijanizam. Kejns, koji je bio britanski ekonomista, u svom kapitalnom delu Opšta teorija o zaposlenosti, interesu i novcu iz 1936. kritikuje čisto liberalnu ekonomiju (Keynes, 1936).

Engleski ekonomista Džon Mejnard Kejns (Foto: United Press International)
Engleski ekonomista Džon Mejnard Kejns (Foto: United Press International)

On je smatrao da prepuštanje čitave jedne privrede slobodnom tržištu može dovesti do brojnih neželjenih posledica. Zato se i zalagao za uspostavljanje mešovitog modela privrede, u kome bi i dalje postojalo privatno vlasništvo, kao osnov privrednog organizovanja, ali u kome bi nacionalna ekonomija bila potpomognuta vladinom intervencijom u ekonomskim i privrednim aktivnostima – pre svega u monetarnoj i fiskalnoj politici (Keynes, 1936).

U velikom broju država u kojima je funkcionisala tipična kapitalistička privreda socijalno ugrožene grupe i druge žrtve slobodnog tržišta zahtevale su od svojih vlasti da im obezbede minimum uslova za normalan život – posao, redovnu platu, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, penziono osiguranje itd. Sa svojom socijaldemokratskom osnovom, ideja države blagostanja našla je plodno tle za realizovanje svega onoga što ona predstavlja u skandinavskim zemljama, koje su postale simbol ovog ekonomskog i socijalnog modela države. Takozvani „nordijski model blagostanja“ (Brandal, Bratberg and Thorsen 2013, 35-53) tema je za posebnu analizu, za koju ovde nema prostora.

Kritika države blagostanja

Strah od širenja komunističkih ideja na zapadnu hemisferu dodatno je davao „vetar u leđa“ ideji države blagostanja, koja je nekoliko decenija uspešno balansirala između dva reklo bi se ekstremno orijentisana ekonomska gledišta – marksističkog i klasičnog liberalnog. Međutim, već sedamdesetih godina 20. veka dolazi do postepenog buđenja liberalne ekonomske misli.

Država blagostanja vremenom je ispoljavala svoje slabosti, pre svega u razvijenim zapadnim državama, u kojima sedamdesetih godina dolazi do recesije. Postoji nekoliko osnovnih kritika koje liberalna teorija upućuje na račun države blagostanja. Kao prvo, država blagostanja se pokazala neefikasnom. Dakle, ona nije uspevala da efikasno, efektivno i kvalitetno obezbeđuje usluge građanima za koje se obavezala da će ih ispunjavati. Kao drugo, država blagostanja je postala skupa, jer se veliki deo državnog budžeta odvajao na ove aktivnosti. Kao treće, mnogi smatraju da je država blagostanja gajila potencijalnu osnovu za uspostavljanje političkog i ekonomskog etatizma, kao oblika centralizovanog državnog upravljanja.

Za državu blagostanja je, ipak, najveći problem predstavljala njena birokratija. Javni sektor u državi blagostanja bio je prilično veliki, apsorbujući u sebe veliki broj radnika, a istovremeno gušeći privatni sektor i privatnu inicijativu. Kada prekobrojnom upravnom aparatu dodamo i to da je bio neefikasan i skup, postaje jasno zbog čega se javila liberalna reakcija na ovakav oblik državnih ekonomskih i privrednih aktivnosti.

Dakle, reforme države blagostanja pre svega su zahtevale upravne reforme, odnosno reforme institucija i načina funkcionisanja javne uprave (Milenković 2013, 34–35). Neoliberalizam je sa sobom doneo jednu posebnu ekonomsku doktrinu, koju su, u teorijskom smislu, izgradili pripadnici takozvane „čikaške škole“ – Milton Fridman (Milton Friedman) i Robert Nozik (Robert Nozick), koji su se posebno ugledali na radove Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek).

Hajekova odbrana liberalizma

Veliki broj liberalnih mislilaca kritikovao je državu blagostanja, odnosno različite forme državnog intervencionizma u socijalnoj i ekonomskoj sferi tokom dvadesetog veka. Ipak, među njima se mora posebno spomenuti ime autora čija je misao – prožeta načelima klasičnog liberalizma – imala izuzetno snažan uticaj na buduće generacije liberala, posebno one koje su se nazivale „novom desnicom“ (poput pristalica tačerizma ili reganomike). Reč je o Fridrihu fon Hajeku, austrijskom filozofu i ekonomisti.

Jedno od najznačajnijih dela u istoriji liberalne misli jeste Hajekovo delo Put u ropstvo izdato 1944. godine, koje je toliko doprinelo oživljavanju liberalnog pogleda na državu osamdesetih godina da se Hajek može sa pravom nazvati „ocem neoliberalizma“. U suštini, ovo delo se bazira na kritici bilo kog oblika državne intervencije u ekonomiji (Fon Hajek 2012, 84-95). Naravno, potrebno je uzeti u obzir i kontekst u kome je ovo delo stvarano – dakle, vreme kada su dve totalitarne ideologije (fašizam i komunizam) uzimale maha u svetu. Hajek je pre svega bio veliki kritičar bilo kakvog oblika socijalizma (Fon Hajek 2012, 167-185). Snažno je verovao u dve osnovne liberalne vrednosti – individualizam i tržište, te je smatrao da je bilo kakav oblik ekonomije zasnovan na državnoj intervenciji osuđen na propast.

Austrijski liberalni ekonomista i politički filozof Fridrih August fon Hajek (Foto: europa.eu)
Austrijski liberalni ekonomista i politički filozof Fridrih August fon Hajek (Foto: europa.eu)

Iako u većoj meri nije ekonomske prirode, Hajek je baš ovim delom ostavio snažno nasleđe i oslonac za liberalna pokolenja, i umnogome im poslužio u kritici države blagostanja (upravo zbog elemenata planiranja koje sa sobom država blagostanja nosi, a koje je Hajek toliko kritikovao u ovom delu). Značaj ovog Hajekovog dela ogleda se i u tome što je, kao tadašnji profesor Londonske škole za ekonomiju i politiku, upravo u ovom delu branio ključne liberalne koncepte, koji tvore liberalni pogled na državu.

Hajek slavi individualizam i, poredeći ga sa kolektivističkom idejom, navodi njegove prednosti (Fon Hajek 2012, 35-44). Žestoko kritikuje planiranje u ekonomskoj i svakoj drugoj društvenoj sferi, ističući da je koncepcija planiranja suprotna demokratskim principima i vrednostima, te takođe suprotna u odnosu na vladavinu prava (Fon Hajek 2012, 56-83). Čitavo prvo poglavlje ovog dela pod nazivom „Napušteni put“ Hajek posvećuje analizi uzroka i posledica napuštanja puta progresa, razvoja i civilizacije od strane velikog dela evropskih i svetskih društava, upravo zbog toga što su svoje države, društva i ekonomije počeli da preuređuju suprotno liberalnim i demokratskim načelima (Fon Hajek 2012, 17-27).

Nozikov libertarijanizam

Robert Nozik spada u red najpoznatijih „libertarijanskih“ (odnosno novih liberalnih) mislilaca. Njegovo čuveno delo Anarhija, država i utopija, nastalo početkom sedamdesetih, predstavljalo je snažan izazov za državu blagostanja, ali i druge poretke koji nisu bili čisto liberalnog karaktera (Nozick, 1974). Naravno, ovo Nozikovo delo je, kao što je poznato, nastalo kao odgovor modelu distributivne pravde Džona Rolsa (John Rawls).

U osnovi, Nozik se zalaže za minimalnu liberalnu državu, koja predstavlja svojevrsni agregat individualnih interesa. Koncept individue veoma je snažno predstavljen u ovom Nozikovom delu. Nozik smatra da individue imaju određena prava koja nijedna država ne može da im oduzme ili da ih ograniči. Tako on naširoko kritikuje bilo kakav oblik nove ekspanzije državnih aktivnosti, posebno ukoliko se radi o ostvarenju distributivne pravde.

On smatra da ne postoje argumenti koji bi mogli da opravdaju bilo kakvo širenje državne aktivnosti, te dodaje da su čak i anarhisti u pravu kada govore da dalje širenje države guši individue (Nozick 1974, 51-53). Posebno je kritikovao bilo kakav oblik redistribucije dobara i usluga koje je promovisala država blagostanja, snažno štiteći vlasnička prava svakog pojedinca.

Prema Nozikovoj liberalnoj misli – a koja se oslanjala na Lokov liberalizam – neravnopravnosti u pogledu posedovanja ekonomskih i socijalnih dobara među stanovništvom možda nisu dobre, možda nisu ni moralno opravdane, ali one nikako ne mogu biti izgovor državi blagostanja da uzima od bogatih kako bi davala siromašnima. S tim u vezi, Nozik je u ovom delu žestoko kritikovao visoku oporezivačku politiku koju je promovisala i u praksi sprovodila država blagostanja (Nozick 1974, 88-117).

Dakle, zaključno sa ovom tvrdnjom može se konstatovati da se Robert Nozik, kao jedan od začetnika libertarijanske ideje, zalagao za tipičnu minimalnu državu, sa malim opsegom funkcija, a koja je prožeta osnovnim liberalnim načelima poput snažnog individualizma, zaštite privatne svojine, slobodnog tržišta, te neintervencijom države zarad ispravljanja ekonomskih i socijalnih nejednakosti.

Fridmanova kritika

Jedan od najznačajnijih kritičara kejnsijanske ekonomske politike, u vremenu kada je ona bila dominantna na zapadnoj hemisferi, bio je Milton Fridman. Fridman je bio čuveni neoliberalni mislilac, koji se pre svega bavio odbranom ekonomskog liberalizma, te kritikom države blagostanja. Reč je o jednom od najpoznatijih predstavnika „čikaške škole“ koja se žestoko zalagala za odbacivanje državnog intervencionizma u ekonomiji, te za uspostavljanje klasičnih kapitalističkih odnosa.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Fridman je bio gotovo usamljeni kritičar teorije i prakse države blagostanja. Njegovo kapitalno delo Kapitalizam i sloboda nastalo je početkom šezdesetih godina, i predstavljalo je jednu od najznačajnijih kritika kejnsijanske ekonomske politike ikada (Friedman, 1982). Delo je za liberalne mislioce postalo posebno zanimljivo i inspirativno početkom sedamdesetih, kada mnoge zapadne privrede polako počinju da tonu u recesiju. U prvom poglavlju ove knjige, Fridman opisuje povezanost između ekonomske slobode i političke slobode. Za Fridmana, ove dve vrste sloboda su međusobno neraskidivo povezane, jer bez ekonomskih sloboda nema ni pravih političkih sloboda. Ekonomske slobode su, prema Fridmanu, nešto oko čega se diskutuje u socijalnoj državi, odnosno državi blagostanja (Friedman 1982, 7-21).

Američki ekonomista Milton Fridman (Foto: Wikimedia/RobertHannah89/The Friedman Foundation for Educational Choice)
Američki ekonomista Milton Fridman (Foto: Wikimedia/RobertHannah89/The Friedman Foundation for Educational Choice)

On se zalaže za takozvani „kompetitivni kapitalizam“, u kome postoji razdvojenost ekonomske i političke moći. Očigledno da Fridman smatra da u okviru države koja je uredila svoje ekonomske odnose prema kejnsijanskom modelu postoji opasnost od toga da ekonomska i politička moć budu skoncentrisane na istom mestu. Političke slobode, smatra Fridman, može da obezbedi samo ona država koja je izgradila slobodno tržište zasnovano na međusobnoj konkurenciji subjekata koji u njemu učestvuju. Fridman napominje da socijalna funkcija države može biti ostvarena samo kroz planiranu ekonomiju, što je po njemu jako nepovoljan ekonomski model.

Međutim, Fridman ni u kom slučaju ne isključuje potrebu za postojanjem države. Država, prema Fridmanu, treba da uspostavi pravila i procedure kojima će se akteri voditi prilikom njihovih aktivnosti na slobodnom tržištu. Očigledno je Fridman, baš kao i svi (neo)liberali dvadesetog veka, zagovarao minimalni model države, koji bi, kao takav, bio čvrst oslonac za razvoj kapitalističkog sistema (Friedman 1982, 22-36). Značajan deo ove Fridmanove knjige posvećen je analizi kontrole novca (Friedman 1982, 37-55). Takođe, čitavo jedno poglavlje knjige Fridman je posvetio kritici mera koje socijalna država sprovodi u ekonomskoj i socijalnoj sferi. Radi se o standardnim kritikama koje liberalni mislioci upućuju ovom modelu (Friedman 1982, 177-189).

Zaključak

Neoliberalna misao je, sasvim je jasno, u ideološkom sukobu sa idejama države blagostanja odnela pobedu. Već krajem osamdesetih godina prošlog veka svima postaje jasno da neoliberalni model države polako, ali sigurno potiskuje sve druge modele. Kraj Hladnog rata, koji je nastupio padom Berlinskog zida, ujedinjenjem Nemačke i raspadom Sovjetskog Saveza, doneo je sa sobom ne samo krah komunističkog modela države i privrede, već i velike izazove za koncept države blagostanja.

Dugi niz godina, država blagostanja je na području zapadnih političkih sistema opstajala upravo iz straha tih sistema od eventualnog prodiranja komunizma ka njima. Tako je država blagostanja predstavljala svojevrsni korektivni faktor za sve one ekonomske i socijalne probleme koje je sa sobom nosila klasična liberalna država. Kada je, međutim, došlo do raspada komunističkog bloka, te kada su komunističke ideje stavljene na margine političke teorije i prakse, model države blagostanja izgubio je tu svoju ulogu.

Bez obzira na to što je raspad komunističkog bloka išao u prilog razaranju države blagostanja, smatramo da bi ona, sama po sebi, prestala da postoji kao takva, upravo zbog neodržive ekonomske politike koju je sprovodila, a na šta su ukazivali pomenuti neoliberali. Model države blagostanja uspeo je da se održi kao takav u skandinavskim zemljama – pre svega Norveškoj, Švedskoj i Danskoj – zbog luteranskih moralnih načela građana, zatim izuzetno povoljnog istorijskog i geografskog ambijenta za poslovanje, kao i zbog činjenice da ove zemlje poseduju značajna prirodna dobra u velikim količinama, te im njihov višedecenijski spoljnotrgovinski suficit omogućava održavanje visokog standarda života.

Liberalni model države, od početka devedesetih godina pa do danas, ne dominira samo na evropskom tlu. Ovaj model države i privrede naprosto je „izvezen“ u sve one delove sveta koji se ubrzano razvijaju i modernizuju. Neumesno je tvrditi da se ovaj model prihvata širom sveta isključivo zbog pritisaka velikih sila, a zarad sprovođenja njihovih interesa. Jasno je da su vlade mnogih zemalja prepoznale kvalitete i pogodnosti ovog modela. Dovoljno je pogledati primere „azijskih tigrova“ (Južna Koreja, Tajvan, Hong Kong i Singapur) koji su ostvarili izvanredan ekonomski napredak proteklih nekoliko godina (Haggard 2004, 53-81). Svakako da ključni ekonomski rezultati izostaju u mnogim zemljama u kojima je uspostavljen neoliberalni model, ali smo već prethodno istakli da liberalni ekonomski i politički model donosi stabilnost, te mogućnost razvoja na jedan duži vremenski period.

Bronzana statua bika i devojčice ispred Njujorške berze na Volstritu (Foto: AP Photo/Mark Lennihan)
Bronzana statua bika i devojčice na Volstritu u Njujorku (Foto: AP Photo/Mark Lennihan)

Liberalnoj državi potrebno je određeno vreme da bi proizvela krupne rezultate koji bi bili kvalitetni, stabilni i koji bi počivali na zdravoj osnovi. Njen snažan demokratski legitimitet, njeno ohrabrivanje tržišne konkurencije i individualizma nadahnutog inovativnim duhom, njena modernizacija upravnog aparata i zamena (ili ukidanje) dotrajalih i neefikasnih institucija, uz favorizovanje decentralizacije i dekoncentracije garant su sposobnosti ovog modela države da se suoči sa svim oblicima izazova koji je u budućnosti čekaju, te da obezbedi stabilnost i prosperitet na duži period.

 

Rajko Petrović je master politikolog, saradnik Instituta za evropske studije i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Dobitnik je nagrade Univerziteta u Beogradu za najboljeg studenta generacije. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

Literatura:

Fon Hajek, Fridrih. 2012. Put u ropstvo. Beograd: Službeni glasnik

Brandal, Nik, Bratberg, Oivind and Thorsen, Dag Einar. 2013. The Nordic Model of Social Democracy. Basingstoke: Palgrave Macmillan

Ebeling, Richard. 2007. Marching to Bismarck’s Drummer: The Origins of the Modern Welfare State. https://fee.org/articles/marching-to-bismarcks-drummer-the-origins-of-the-modern-welfare-state/ (pristupljeno: 12. maja 2018.)

Friedman, Milton. 1982. Capitalism and Freedom. Chicago: University of Chicago Press

Haggard, Stephan.2004. “Institutions and growth in East Asia.” Studies in Comparative International Development 4 (38): 53-81. doi: https://doi.org/10.1007/BF02686328

Hannsgen, Greg and Papadimitriou, B. Dimitri. 2009. “Lessons from the New Deal: Did the New Deal Prolong or Worsen the Great Depression?” Working Paper Collection 581: 1-20. doi: https://dx.doi.org/10.2139/ssrn.1488789

Isaksson, Anders. 1996. Per Albin III: Partiledaren.Stockholm: Wahlstrom and Widstrand

Keynes. John Maynard. 1936. The General Theory of Employment, Interest and Money, Cambridge: Macmillan Cambridge University Press

Locke, John. 1823. The Two Treatises of Civil Government. London: Printed for Thomas Teggetc.

Mill, John Stuart. 1859. On Liberty, 2nd ed. London: John W. Parker and Son

Milenković, Dejan. 2013. Javna uprava. Beograd: Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa

Morrison, James. 2017. Essential Public Affairs for Journalists. 5th edition. Oxford: Oxford University Press

Nozick, Robert. 1974. Anarchy, State and Utopia. Oxford: Blackwell Publishers Ltd.

Podunavac, Milan. 1998. Princip građanstva i poredak politike. Beograd: Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa

Sladeček, Michal. 2008. Politička zajednica: koncepcija političke zajednice u liberalno-komunitarnom sporu. Beograd: I.P. Filip Višnjić

Smith, Adam. 2007. An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. Lausanne: Meta Libri

Veselinov, Dragan. 2009. Politička ekonomija. Beograd: Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa

 

Naslovna fotografija: Giammarco Boscaro on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u