Pre izvesnog vremena, sedeo sam sa dvojicom naših istaknutih javnih delatnika na jednom sastanku koji je bio upriličen u cilju pokretanja jedne zanimljive inicijative širih društvenih razmera. Tokom tog, inače po svemu, prijatnog i produktivnog sastanka pominjali smo u razgovoru, u nekoliko navrata, i treću osobu, takođe javnu ličnost, koja je u budućnosti trebalo da nam se priključi u tom našem poduhvatu.
Kada se sastanak završio i kada sam se vratio kući, otvorio sam Jutjub na telefonu u želji da pogledam neke klipove koje su mi još ranije preporučili prijatelji. Zaprepastilo me je kada sam pri vrhu moje personalizovane strane, među preporučenim sadržajima, naišao na nekoliko Jutjub intervjua i emisija te odsutne treće javne ličnosti koju smo često pominjali tokom našeg razgovora. Moj šok bio je prouzrokovan činjenicom da nikada u životu nisam preko Jutjuba pogledao nijedan medijski sadržaj vezan za tu osobu i da nisam bio „pretplaćen“ na kanale na kojima su oni bili postavljeni, niti sam u pretragama ikada ukucao njeno ime, tako da algoritam ove platforme za deljenje video sadržaja nikako nije imao logičnih razloga da mi nudi baš te snimke.
Naravno, nije to bio prvi, a ni poslednji put da pomislim da me moji pametni uređaji „slušaju“ i „prate“. Dešavalo mi se, kao i mnogim mojim prijateljima i poznanicima, da u nekom neobaveznom razgovoru pomenem ime neke turističke destinacije ili proizvoda, pa da mi narednog dana na društvenim mrežama sasvim spontano izlaze sponzorisane objave i oglasi koji reklamiraju turističke aranžmane baš za tu destinaciju ili trgovačka mesta na kojima se može kupiti pomenuta vrsta proizvoda. Ono što je ovu goreopisanu situaciju činilo jedinstvenom i dodatno uznemirujućom jeste činjenica da mi je ovog puta, tokom čitavog toka našeg privatnog razgovora utroje, mobilni telefon bio isključen!
Nadzorni kapitalizam
Ova vrsta teško objašnjivih događaja i pojava, koje nikako nisu retke i isključivo plod mog ličnog iskustva, stvaraju sveprožimajući globalni osećaj paranoje i egzistencijalnog straha pred galopirajućim tehnološkim razvojem i izazovima koje on povlači sa sobom. Savremeni Prometeji informatičke slobode poput Edvarda Snoudena i Džulijana Asanža otkrili su i pružili uverljive dokaze da američke obaveštajne službe, uz prećutnu saglasnost i saradnju tehnoloških kompanija, špijuniraju praktično čitavu planetu. U SAD je odnedavno usvojen i zvaničan teorijski naziv za ovu vrstu novog društveno-ekonomskog i političkog fenomena, a to je nadzorni kapitalizam (surveillance capitalism).
Autor ove sintagme je Šošana Zubof, profesorka socijalne psihologije sa Harvarda, koja se dugo vremena bavi istraživanjem i analizom uticaja tehnologije na društvo. U svojoj inspirativnoj studiji Doba nadzornog kapitalizma, koju neki poput spisateljice Zejdi Smit nazivaju „najvažnijom knjigom 21. veka“ i koju je nedavno kod nas objavila izdavačka kuća „Klio“, Zubof se bavi dekonstrukcijom uzročno-posledičnih veza i društvenih aktera odgovornih za nastanak ovog novog evolutivnog oblika kapitalizma, koji je zasnovan na tekovinama informatičke revolucije i u kome su lični podaci korisnika postali najskuplja roba.
Ona identifikuje velike tehnološke kompanije Gugl i Fejsbuk kao pionire ovog modela društvenog uređenja, a nadzorni kapitalizam vidi kao „novi ekonomski poredak koji tretira ljudsko iskustvo isključivo kao besplatnu sirovinu za obradu, kroz skrivene komercijalne prakse ekstrakcije, predviđanja i trgovine“. To je parazitska ekonomska logika u kojoj je proizvodnja roba i usluga potčinjena novoj globalnoj arhitekturi bihevioralne analize i modifikacije. Dakle, zloupotreba privatnih podataka korisnika kao mašinerija za pravljenje novca od sekundarnog je značaja u odnosu na precizno targetirane psihološke procese i tehnike zahvaljujući kojima je moguće ne samo ući u tuđe misli, već ih i potpuno transformisati.
Upravo u njegovom invazivnom delovanju na ljudsku psihu, koju nastoji da oblikuje po svojoj volji i potrebama a ne samo da je predvidi zarad ostvarivanja profita, Zubof vidi najveću opasnost od nadzornog kapitalizma, na sličan na način na koji je industrijski kapitalizam 19. i 20. veka predstavljao pretnju za očuvanje životne sredine.
On je, po autorkinom sudu, duboko antidemokratska i antiegalitarna sila, jer nastoji da zaobiđe sve državne institucije, društvene ugovore i ustavne zaštitne mehanizme, dajući istovremeno gotovo neograničenu moć naizgled benevolentnim figurama milijardera iz Silicijumske doline, poput Marka Zakerberga iz Fejsbuka, koji nikome ne moraju da polažu račune za svoje postupke.
„Nadzorni kapitalizam vlada instrumentarnom moći, to jest kroz njenu materijalizaciju u vidu Velikog drugog. Poput tiranina starog veka, Veliki drugi bitiše izvan ljudskog roda, ali paradoksalno uzima ljudski oblik. U tiraniji nadzornog kapitalizma nema despotskog biča, kao što nema ni totalitarističkih logora i gulaga. Sve što je potrebno sadržano je u umirujućim porukama i emotikonima Velikog drugog; u tiskanju drugih, ali ne u panici nego u neodoljivoj težnji da uđu u sliv, u vašoj majici načičkanoj senzorima, u nežnom glasu virtuelnog asistenta Siri koji odgovara na vaša pitanja, u televizoru koji vas čuje, u kući koja vas poznaje, u krevetu koji željno iščekuje vaš šapat, u knjizi koja vas čita…“, piše Zubofova u zaključku svoje studije.
Proboj iz zone komfora
Zubofova se u knjizi daleko manje bavi analizom propratne zapadnjačke ideologije ljudskopravaškog globalizma koja je neraskidivo povezana sa nadzornim kapitalizmom, često kao njegovo opravdanje i moralna potpora. Verovatno zato što i sama deli mnoga od levo-liberalnih i progresivističkih političkih uverenja koja deklarativno propagiraju tehnološki giganti iz Palo Alta, pa zato u njima ne vidi ništa sporno.
Upravo u nametanju te antitradicionalne i liberalne agende, koja zagovara LGBT ideologiju, radikalni feminizam sa „kulturom poništavanja“, neprirodni multikulturalizam, agresivni sekularizam i bespogovorni scijentizam, krije se najveći paradoks i potencijalno najveća slabost nadzornog kapitalizma, jer se sve češćom primenom drakonske cenzure i čistki na društvenim mrežama ogoljava u svojim totalitarnim namerama, ali i dobrovoljno lišava ljudskih resursa za sirovinsku obradu i monetizaciju.
Situacija je postala naročito dramatična u januaru ove godine nakon što je Tviter, u jeku postizbornih institucionalnih borbi oko utvrđivanja pravih rezultata američkih predsedničkih izbora iz novembra 2020. godine, prvo privremeno, pa zatim i trajno blokirao nalog tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa zbog navodnih poziva na nasilje i rušenje ustavnog poretka (iako je Tramp na svom nalogu činio upravo suprotno) čime je njegov vlasnik i generalni direktor Džek Dorsi jasno stavio do znanja koliko mu je malo stalo do demokratskih procedura i slobode govora, ali i koliko nipodaštavajuće gleda na preko 80 miliona svojih korisnika koji su Trampa pratili na toj društvenoj mreži.
Ta bahata i ponižavajuća demonstracija sile, koordinisana kao po komandi širom različitih platformi i mreža, mnogima je konačno do kraja otvorila oči i učvrstila ih u spoznaji da žive u digitalnom logoru, koji bi se mogao opisati kao bastardna mešavina najgorih orvelijanskih predviđanja, tehnološke distopije iz filma Matriks i vlažnih snova kultur-marksista. Otpočeo je masovni egzodus desničara i konzervativaca, ali i ideološki neopredeljenih ljudi koji ljube slobodu iznad svega, sa mejnstrim društvenih mreža i komunikacionih aplikacija poput Tvitera, Fejsbuka, Vajbera i Jutjuba ka alternativnim platformama poput Parlora, Vkontakta, Telegrama i Bitšuta.
Pravljenje rezervnih virtuelnih položaja i prelazak na alternativne medijske kanale, gde je cenzura manje zastupljena i gde je privatnost bolje zaštićena, samo je prvi korak u procesu razvijanja lične strategije bekstva iz digitalnog logora. Glavni zadatak svakog normalnog i duhovno zdravog čoveka jeste da postepeno smanjuje, a ne da povećava svoju ionako preveliku zavisnost od tehnologije i interneta. Treba ponekad ići linijom većeg otpora, odnosno aktivno se boriti protiv sopstvene lenjosti i sklonosti ka komforu, pa u skladu sa tim sve ono što u poslu i društvenom životu može da se realizuje u analognoj sferi valja tamo i ostaviti.
Naročito je važno povratiti suverenost sopstvene intime koja se ne deli zarad lajkova na mrežama i obnoviti lične kontakte sa prijateljima koje smo prečesto sveli na kuckanje poruka po različitim aplikacijama, čak i kada između nas ne postoje nesavladive prostorne razdaljine. Potencijalno škakljive političke polemike i žustre rasprave o sportu, umetnosti i kulturi treba pod hitno, čim pandemija malo mine, vratiti u kafane, koje su u srpskoj istoriji dugo vremena igrale nezamenljivu ulogu inkubatora kritičke misli, kontraokupacionog bunta i stvaralačke kreativnosti.
Ipak, najvažnije je da naučimo našu decu da je ne tako davno postojao i sasvim lepo funkcionisao svet pre interneta, kao i da je sasvim moguće da će u ne tako dalekoj budućnosti postojati svet posle interneta, onakvog kakvog ga znamo danas, jednom kada logoraši konačno probiju kroz bodljikavu žicu sopstvene zone komfora.
Naslovna fotografija: camilo jimenez on Unsplash
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
