Napoleon – otac moderne Evrope ili preteča populista?

Dva veka nakon smrti čoveka kojeg su nazivali „istorijom koja jaše na konju", postavlja se pitanje je li on bio otac moderne Evrope ili preteča populista

Koliko se svet promenio u proteklih 50 godina pokazuje razlika u načinu proslave dva veka od rođenja Napoleona Bonaparte i obeležavanja 200. godišnjice njegove smrti. Tek izabrani francuski predsednik Žorž Pompidu je usred avgusta 1969. godine otišao na Korziku na centralnu proslavu godišnjice rođenja najpoznatijeg Francuza svih vremena. To je bila samo jedna od mnogobrojnih proslava širom Pete republike. Ove godine neće biti ni brojnih a još manje pompeznih proslava. Predsednik Emanuel Makron će položiti cveće na grob Bonaparte u Palati invalida i održati govor u Francuskom institutu.

Francuska pre pedeset i kusur godina nije imala problema sa ponosom na Napoleonovo nasleđe. Ona se prepoznavala u Napoleonovim ambicijama da bude lider Evrope sa prosvetiteljskom ulogom u svetu. Međutim, u današnjoj Petoj republici Volter se etiketira kao islamofob i antisemita, Ruso kao razvratnik i bednik jer je ostavio svoju decu, Rišelje kao zlo po antonomaziji, Bodler kao drogirani, mizogini i depresivni bolesnik. Ako su ikonoklaste u novom ruhu srušile statuu Viktora Šolhera koji je ukinuo ropstvo, ali mu se ne oprašta kolonijalna politika, kakve šanse ima Napoleon da izađe čitav iz te ikonoboračke mašine za mlevenje mesa?

Obeležiti, ali ne proslavljati

Istorija i istorijske ličnosti se ne mogu tumačiti iz ugla današnjice i kroz prizmu ličnih ubeđenja i frustracija. Ko nema kapacitete da stavi u kontekst i vremensku dimenziju događaje i ljude koji su obeležili prošla vremena, neizbežno završava u navijačkim taborima, a navijanje, kao i vera, je smrt razuma. Očekivati da se neko bori za slobodu medija, ljudska prava, ravnopravnost između polova, ili ideju o Sjedinjenim Evropskim Državama na prelazu između 18. u 19. vek po parametrima 21. veka je naivno koliko i besmisleno.

„Obeležiti, ali ne proslavljati“, kaže Iber Vedrin bivši francuski šef diplomatije povodom 200 godina od smrti Napoleona Bonaparte. „Ispravno je setiti se Napoleona jer je on ostavio trag u istoriji, ali ga ne treba slaviti, jer slavimo samo ono na šta smo ponosni sa našim sadašnjim mentalitetima“, dodao je nekadašnji savetnik Fransoe Miterana i ministar u vladi Žaka Širaka.

Grobnica Napoleona Bonaparte u Palati jadnika u Parizu (Foto: Wikimedia/Flickr/Urko Dorronsoro, CC BY-SA 2.0)
Grobnica Napoleona Bonaparte u Palati invalida u Parizu (Foto: Wikimedia/Flickr/Urko Dorronsoro, CC BY-SA 2.0)

Bilo je protivnika Napoleona i u 19. veku, slavnih i uticajnih, poput slikara Gistava Kurbea koji je Korzikanca smatrao grobarom Francuske i ratnim huškačem, zbog čega je tražio demontiranje Vendomskog stuba koji je napravljen po uzoru na Trajanov stub u Rimu, a umesto Dačkih ratova reljefi predstavljaju pobedu Napoleona kod Austerlica. Pre Kurbea je Šatobrijan pokazivao svoje gađenje prema Korzikancu. Dok se ceo Pariz dirljivo opraštao od svog Napoleona u zimu 1840. godine, otac romantizma ga je kamenovao rečima: „Lišen svog stenovitog odra, Napoleon je došao da se sahrani u parisko đubre“.

Šatobrijan i Kurbe pripadali su manjini. Napoleonovoj slavi su više od dobijenih bitaka doprinele stotine i stotine najumnijih glava i najvećih pisaca i filozofa 19. veka. Julije Cezar bio je veći i originalniji vojskovođa, Karlo Veliki ostvario je san o kojem je Bonaparta sanjao, pokorio je Evropu, ali nisu imali Getea, Hegela, Hajnea, Manconija, Igoa, Stendala, Bajrona, Puškina, Dostojevskog, Tolstoja i mnogo drugih. Do danas je napisano više od 85 hiljada knjiga o Napoleonu, odnosno više ima knjiga sa njegovim imenom nego što je prošlo dana od njegove smrti na Svetoj Jeleni.

Ode Napoleonu

Ako ikome pristaje Njegoševa „blago onome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“, onda je to Napoleon Bonaparta. Ko bi mogao da se pohvali da su ga opevali i oplakali najveći nemački pesnici Johan Volfgang Gete i Hajnrih Hajne, prvi među engleskim poetama Džordž Gordon Bajron, gromade među Rusima Aleksandar Puškin i Mihail Ljermontov, otac moderne italijanske književnosti Alesandro Manconi?

Manconi je pored rečenice „Njemu se trebalo diviti jer ga nije bilo moguće voleti“ napisao čuvenu odu posvećenu Napoleonu „Peti maj“ koju je Gete prepevao na nemački. Hajne je pevao: „Britanijo! Tebi more pripada, pa opet more nema toliko vode da ti spere sramotu koju ti je umirući, veliki upokojeni, ostavio u nasleđe“. Bajron je napisao dve ode Napoleonu, Puškin je u svom prepoznatljivom slovenskom zanosu u Napoleonu video čoveka koji je proširio po Evropi najsvetlije ideje Francuske revolucije. Ljermontov je pre nego što će poginuti u dvoboju na Kavkazu konstatovao da su Francuzi ostali bez glave jer su izdali Napoleona i sad kukumaču za njim.

Viktor Igo je u mladosti sledio stavove Šatobrijana o Napoleonu a onda je doživeo preobraćanje i podigao mu je spomenik u svojim delima i govorima. Baš kao što je Onore de Balzak, koji je u radnoj sobi držao statuu Napoleona, održao datu reč u svojim romanima: „Ono što on nije završio mačem, ja ću dovršiti perom“. Večnost Napoleonu udahnjivali su Stendal u Parmskom kartuzijanskom manastiru, ali i Aleksandar Dima i pre njih Gospođa de Stal. Svoj doprinos dao je i Dostojevski u Zločinu i kazni dilemom Raskoljnikova.

Žak-Luj David, „Car Napoleon u svojoj radnoj sobi“, 1812. (Foto: Wikimedia/Google Cultural Institute)
Žak-Luj David, „Car Napoleon u svojoj radnoj sobi“, 1812. (Foto: Wikimedia/Google Cultural Institute)

Ironijom sudbine Englezi su pokušali da ponize najvećeg francuskog vojskovođu za života, držeći ga kao kakvog brava na zabitom ostrvu u Atlantskom okeanu, ali je škotski pisac, podanik britanske krune, ser Valter Skot napisao biografiju Život Napoleona Bonaparte koja je izvršila uticaj na sve potonje generacije.

Skotova knjiga bila je eho Napoleonovih reči svojim tamničarima i njihovom komandantu guverneru Lovu: „Za par godina vaš lord Kaslri i vaš lord Baterst, kao i svi ostali, i vi sami ćete biti sahranjeni u prašini zaborava, a ako vas neko i pomene nekada, to će biti samo zbog nemoralnog ponašanja prema meni“. I zaista, Lov je mislio da će njegov povratak sa Svete Jelene u London po obavljenom zadatku biti trijumfalan, a dočekao ga je prezir, čak ga je vojvoda Velington nazivao gluperdom.

Istorija koja jaše na konju

Napoleon je bio i inspiracija za Karla Marksa. Koliko ste puta čuli Marksovu opasku o ponavljanju istorije kao farse. Nemački filozof imao je dvojicu Napoleona pred očima kada ju je je skovao. Napoleon Bonaparta bio je istorija a sin njegovog mlađeg brata Luja, Napoleon III, bio je farsa. Takođe, Korzikanac je jedini veliki francuski vladar koji nije bio „tombeur de femmes“. Štaviše, žene ga nisu mnogo interesovale, mlaka osećanja je gajio samo prema prvoj i drugoj supruzi, Žozefini odnosno Mariji Luizi. Nije bio ni blizu predator poput svog sinovca Napoleona III, a kamoli Miterana, D’Estena ili Širaka, zvanog „tri minuta sa tuširanjem“.

Ne postoji vojskovođa u istoriji o kojem su njegovi najumniji savremenici – i oni koji su neposredno kasnije došli – imali tako raširen pozitivan stav. Najbistrije glave naroda protiv čijih vojski je Napoleon ratovao, bilo da su Nemci, Britanci, Rusi, Austrijanci ili Italijani, videli su u njemu ono što je Hegel opisao gledajući ga u Jeni – „duh sveta ili istorija kako jaše na konju“. Zato su poređenja sa tiranima i velikim zlom 20. i 21. veka ne samo neprimerena već i potpuno promašena, bilo da se radi o najvećim zlikovcima od Hitlera i Staljina do današnjih diktatora i autokrata.

Treba shvatiti da ljudi nisu išli za Napoleonom i bili spremni da poginu za njega zato da bi uništili neki drugi narod, civilizaciju ili da bi dominirali manjim ili većim parčetom teritorije, kao što je to slučaj sa despotima prethodnog i ovog veka. Ljudi su ga sledili u ime slobode, jednakosti, napretka, modernizacije.

Naravno da Napoleon nije bio samo prosvetitelj, tvorac Građanskog zakonika, utemeljivač nacionalnog školskog sistema, začetnik moderne administrativne organizacije države, ustanovitelj Legije časti koja se i danas dodeljuje. Napoleon je imao mnogo lica, moglo bi se reći i previše čak i iz današnje perspektive. On je bio neka vrsta renesansnog tipa i rodonačelnik ljudske vrste koju će Angloamerikanci nazvati „selfmade man“. Osim što je bio zakonodavac, administrator, vojskovođa, Napoleon je bio strastveni čitalac Didroove Enciklopedije.

Žozef Šabor, „Napoleon Bonaparta na konju“, 1810. (Foto: Wikimedia/De Agostini/Getty Images)
Žozef Šabor, „Napoleon Bonaparta na konju“, 1810. (Foto: Wikimedia/De Agostini/Getty Images)

Napoleon je i vladar koji je vratio ropstvo u francuskim prekomorskim kolonijama, komandant trupa koje su likvidirale 3.000 zarobljenih vojnika u Siriji, i tačno je da je imao deo stavova koji iz današnje perspektive izgledaju prilično problematični, uključujući odnos prema ženama i drugim rasama. Istina je da je bio ćudljiv, samovoljan, da je držao do svoje familije, kao svaki Korzikanac, delio je svojoj braći i rođacima kraljevstva i titule. U jednom momentu će priznati: „U mojoj familiji svi imaju ludačke ambicije, maniju da troše mnogo i nikakav talenat“.

Krajnji domet Francuske

Bio je često nemilosrdan borac, bilo da se radilo o političkoj ili vojnoj areni, ali koliko ljudi, koliko generacija i koliko zemalja su profitirali zahvaljujući njegovim putevima, zakonima, velikim javnim radovima, idejama i duhu modernizma kojim je zapljusnuo čitav Stari kontinent? Opsednut groznicom inovacija i modernizacije društva, i pored čestih ratova, nije propuštao nijednu priliku da sve što dotakne ili vidi pokuša da transformiše u bolje, korisnije, praktičnije, modernije.

Odluka da se proglasi imperatorom bila je izdaja u očima dela Napoleonovih savremenika koji su u njemu videli nešto novo, nešto bolje i svetlije. Nije samo Ludvig van Betoven promenio ime svojoj Simfoniji br. 3 zbog samokrunisanja Bonaparte pred papom Pijem VII u Bogorodičinoj crkvi, za mnoge je to bio neoprostiv čin. U jednoj reči, obmana. Manipulacija koja će se, po pojedinim interpretacijama, ponavljati u sledeća dva veka na svim meridijanima. Bila je to klica i obrazac populističkog osvajanja vlasti i vladanja, odnosno „bonapartizam“, koji će se po Marksovoj maksimi svuda ponavljati kao farsa.

Svi imamo pred očima slike i statue koje prikazuju Napoleona u trijumfalnim pozama, u odeždama koje predstavljaju mešavinu odora rimskih imperatora i francuskih kraljeva ili remek-delima Žaka Luja Davida „Krunisanje Napoleona“ odnosno „Napoleon prelazi Alpe“. Međutim, pravi Napoleon je ono što je Pjer-Šarl Simar prikazao u svojim bareljefima u Palati invalida oko Bonapartinog groba, odnosno deset stvari zbog kojih Francuzi moraju da mu budu zahvalni: stvaranje nacije, administrativna centralizacija, Državni savet, Građanski zakonik, Konkordat, Univerzitet, Finansijski sud, Trgovinski zakon, veliki javni radovi, Legija časti.

Napoleon je poražen na Vaterlou, ali su njegove reforme, zakoni, organizacija države pobedili. Papska država zadržala je Napoleonov sistem upravljanja, baš kao što se to dogodilo u Prusiji i drugim nemačkim državama ili kasnije u Belgiji i u Italiji u kojoj je, između ostalog, probudio ideju o ujedinjenju koju će Italijani realizovati zahvaljujući njegovom sinovcu Napoleonu III. Sa protekom vremena i Španci su revidirali stav prema Napoleonovoj okupaciji shvatajući da je to bio momenat za modernizaciju zemlje, odnosno izgubljena prilika zbog koje je Španija kaskala za Evropom praktično sve do kraja prošlog veka.

Žak-Luj David „Krunisanje Napoleona“, 1805-1807 (Foto: Wikimedia/art database)
Žak-Luj David „Krunisanje Napoleona“, 1805-1807 (Foto: Wikimedia/art database)

Sa ove vremenske distance možemo da kažemo da je Napoleon bio krajnji domet „francuskog momenta“ u Evropi koji je trajao od Luja XIV, kralja Sunca, pa do Bonaparte. To je bila poslednja velika prilika da Francuska nametne sebe kao hegemona na Starom kontinentu. Napoleon je pokušao, i nije uspeo. Evropa koju su nam skrojili Taliran, Meternih, Kaslri i Velington na Bečkom kongresu odvela nas je pravo u Prvi a zatim i u Drugi svetski rat.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Google Cultural Institute

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u