Заставице БиХ и ЕУ (Фото: Mario Salerno/consilium.europa.eu)

A. Pavić: Razbijanje laži na kojima počiva BiH

Ako je pre izveštaja o stradanju Srba u Sarajevu kod nekih bilo nedoumica o tome ko je pravi agresor u ratu koji je izbio u BiH 1992, one bi sada trebalo da budu razbijene

Imajući pristup velikim bibliotekama Univerziteta Kalifornije, imao sam prilike da još kao student čitam štivo koje je ili bilo formalno zabranjeno ili nepoznato u SFRJ. To se prvenstveno odnosilo na materijale vezane za Drugi svetski rat.

Stoga mi je bilo jasnije nego mnogima koji su odrasli u komunističkoj Jugoslaviji da će ona, posle pada Berlinskog zida, početi da se raspada. I, još bitnije – da će doći do pokušaja reprize genocida počinjenog na teritoriji NDH.

Zašto?

Iz jednostavnog razloga što na celoj toj teritoriji nije došlo do denacifikacije kakva je sprovedena u Nemačkoj. Ne samo to, nego su narodi u čije ime je pomenuti genocid počinjen još i bogato teritorijalno i politički nagrađeni.

SR Hrvatska je dobila srpske krajeve na kojima su počinjeni najodvratniji i najsuroviji zločini, dok ostaci zaklanog naroda na njima nisu uspeli da dobiju čak ni autonomiju kakvu su dobili kosovsko-metohijski Šiptari u Srbiji, koji su listom bili na strani okupatora, i takođe činili užasne zločine protiv Srba.

SR Bosna i Hercegovina, takođe sastavni deo bivše NDH, isto je tako konstruisana da primora Srbe da i dalje žive unutar političke tvorevine sa mnogim dojučerašnjim dželatima, takođe bez suštinske autonomije i precizno definisane mogućnosti za samoopredeljenje u slučaju reprize NDH-recepta, što je bila i suština rata u BiH (kao i Hrvatskoj) 1992-95.

U ime tzv. bratstva i jedinstva, ne samo da nije došlo do prirodnog teritorijalnog prekomponovanja posle rata, na osnovu kog bi se Srbi konačno našli unutar jedinstvene političke zajednice – ne samo kao žrtve, već i kao glavna sila oba antiokupatorska ustanka – nego je i sistematski potisnuta svest o genocidu i njegovim razmerama.

Nije ni čudo što su se na prvom mestu Britanci iz petnih žila založili za formiranje upravo takve suštinski nestabilne tvorevine – koju su, čim im više nije trebala, volšebno proglasili ”komunističkom” i ”velikosrpskom”.

Takve arhitekture i ”pragmatični” veleobrti su im ionako specijalitet širom sveta, sa lokalno prilagođenim osobenostima.

Onog trenutka kada je istekla upotrebna vrednost veštački skrojene SFRJ, ne samo Angloamerikancima već i revanšistički nastrojenim velikogermanima u Nemačkoj i Austriji (zaodenutim u jagnjeće ruho ”evropskih vrednosti”) bili su potrebni i saveznici u njenom razbijanju. I, oni su nađeni u duhovno-političkim naslednicima NDH u Zagrebu i Sarajevu.

To su postali ”dobri momci”, u unapređenoj verziji operacije ”Spajalica” (Paperclip), u sklopu koje su ”korisni” nacisti prebačeni u SAD posle Drugog svetskog rata i integrisani u ključne naučno-tehnološke projekte američke vlade.

Ovde je, pak, bila nepotrebna ”elita” te vrste. Dovoljno je bilo, umesto školovanosti i dokazanog profesionalnog umeća, samo demonstrirati odgovarajuću količinu srbomržnje i spremnosti na sve, uključujući i izazivanje rata, organizovanje operacija lažnih zastava uz žrtvovanje sopstvenog stanovništva i kapacitet za hladnokrvno i neograničeno obmanjivanje i domaće i svetske javnosti da bi se dobio pečat lokalnog ”demokrate” i ”borca za slobodu” bez mane od nadležnih zapadnih prestonica.

Dakle, bila je potrebna niža klasa lumpen-nacista. A toga je očigledno bilo više nego dovoljno.

S druge strane, bilo je potrebno i predstaviti buduće žrtve kao ”dželate”, ”agresore” i – bakirovskim rečnikom – ”genocidaše”. I uspevalo se u tome – čitavih skoro trideset godina. Ali ne zato što je istina bila na strani ovog monstruoznog projekta, već zato što su zapadni mas-mediji, preko kojih se ova virtuelna ”istina” plasirala, bili dominantni.

Toliko dominantni da su mogli da skoro nesmetano nameću javni diskurs i iz propagandnih laži stvaraju ”činjenice na terenu”, na osnovu kojih je bilo moguće legitimisati ne samo bespravno razbijanje jedne suverene zemlje, već i potonju bespravnu agresiju na njen ostatak. A i formirati ”kengurski sud” u Hagu, koji će celoj lažnoj konstrukciji, koja je realnost potpuno izvrnula naopačke, dati i kvazipravni legitimitet.

Ne zaboravimo: iste arhitekte su stajale iza ove velike laži kao i iza ne manjih laži o Sadamovom ”oružju za masovno uništenje”. O brutalnom i krvoločnom ubistvu Gadafija i razbijanju Libije, krvavoj višegodišnjoj kampanji protiv legalne vlasti u Siriji i izazivanju gladi i humanitarne katastrofe u Jemenu – da i ne govorimo. A tu je i četvorogodišnja kampanja laži protiv legalno izabranog američkog predsednika, Donalda Trampa, skupa sa pravom-pravcatom obojenom revolucijom tokom prošlogodišnjih predsedničkih izbora.

A ovo je daleko od kompletnog spiska.

Poslednjih godina se taj monopol zapadnih mas-medija sve brže kruni. Najpre zahvaljujući internetu – što je glavni razlog za današnju kampanju brutalne cenzure koju su pokrenuli američki tehno-giganti uz sadejstvo vojno-industrijsko-korporativnog kompleksa SAD i njihovih vazala. Kao i sve većoj svesti sve većeg broja ljudi širom sveta o razmerama laži koje ti isti mediji propagiraju. Ali i povratku na velika vrata dve tradicionalne velesile, Rusije i Kine, i njihovih medija, preko kojih je sve lakše i dostupnije čuti drukčije verzije, drukčije narative i drukčije istine od onih koje su do skoro nesputano štancovale zapadne medijske radionice.

U tom procesu, na našem regionalnom nivou, samo je bilo pitanje vremena kada će se velika laž, odnosno ”zvanična verzija” raspada SFRJ, pa tako i BiH, dovesti u pitanje. I to ne kontrapropagandom, već jednostavnim iznošenjem činjenica.

Zato je i objavljivanje Izveštaja nezavisne Međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. izazvalo više nego blagu histeriju u Sarajevu, među Alijinim duhovnim i političkim naslednicima.

Ne samo zbog objave činjenično potkrepljenih podataka koji u osnovi razbijaju njihove laži o izbijanju rata i ratnim dešavanjima, već i zbog toga što će ovu novu, zapravo pravu istinu imati ko da čuje. Bar dve velike sile i sve veći broj zemalja i naroda kojima je preko glave agresivnog zapadnog tutorstva, makar i pod zastavom ”demokratije i ljudskih prava”. I što će se, na osnovu toga, polako razvijati nove (geo)političko-diplomatske realnosti.

Nije samo reč o tome da će se, polako ali sigurno, diskreditovati i demontirati, po izvrsnoj novoj kovanici profesora Tanaskovića, ”genocidomanija” vladajućeg sarajevskog establišmenta, već i razdrmati temelji novih veštačkih tvorevina nastalih na razvalinama SFRJ. A posebno mesto među tim veštačkim tvorevinama zauzima ”nemoguća država” BiH, sagrađena na lažima, mnoge od kojih pomenuti novi Izveštaj metodično razobličava.

Prva, ako ne i najveća laž na kojoj počiva današnja BiH – čija veštačka priroda, sa svakim pokušajem spolja postavljenog gubernatora Incka da je brani, samo postaje sve očiglednija – jeste laž o ”srpskoj agresiji”. A to je jedna od laži koju Izveštaj lagano razbija u paramparčad, jasno identifikujući bespravni referendum o nezavisnosti iz 1992. godine i agresiju RBiH protiv JNA u aprilu 1992. kao okidače rata.

Stoga nije ni čudo što se nekim od najgorljivijih ”genocidomana”, na primer Mustafi Ceriću, ponovo priviđa Nirnberški proces, koji je navodno doveden u pitanje od strane dvojice izraelskih stručnjaka koji su učestvovali u izradi Izveštaja. Ali, kao što je reč o tome da se ”genocid” priviđa upravo potomcima – duhovnim ili genetskim, svejedno je – istinskih NDH ”genocidaša” – tako se i Nirnberški proces priviđa upravo onima koji podsvesno znaju da su, po Nirnberškim principima, upravo oni počinili glavni ratni zločin ”agresije”, koja je ”vrhovni međunarodni zločin”, odnosno ”zločin protiv mira”.

Što više oni i njima slični dižu buke o srpskim ”agresorima” i srpskom ”genocidu”, toliko je jasnije da oni sami svoju podsvesno vrlo dobro znanu krivicu pokušavaju da projektuju na drugog, odnosno na onog ko je (ponovo) trebalo da bude žrtva pa je, na njihovu žalost, ne samo (ponovo) preživeo, već postaje sve jači i uspravniji. I, ovog puta, bez bilo kakvih preostalih iluzija.

Ako je pre Izveštaja međunarodne komisije kod nekih bilo nedoumica o tome ko je pravi agresor u ratu koji je izbio u BiH 1992, one bi sada trebalo da budu razbijene. Svakako je i pre Izveštaja bilo sasvim legitimno i Aliju i njegove naslednike nazivati ”agresorima” u svakoj prilici. Za nadati se da će to sada naći širu, sistematičniju upotrebu.

Drugi jezik oni ne razumeju. Još bitnije – to je istina.

 

Autor Aleksandar Pavić

 

Naslovna fotografija: Mario Salerno/consilium.europa.eu

 

Izvor sveosrpskoj.com, 05. maj 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u