U susret Danima Jerusalima – čiji je grad danas?

Dok Izraelci Dan Jerusalima ove godine proslavljaju 9. maja, Palestinci to čine 7. maja. U tom svetlu valja se podsetiti istorije borbe tih naroda za ovaj grad

Među brojnim sukobima između Izraela i Palestine posle Drugog svetskog rata posebnu simboličku ulogu odigrala je izraelska okupacija čitavog grada Jerusalima u Šestodnevnom ratu (1967). Izraelci ovaj događaj obeležavaju svake godine 28. ijara po jevrejskom kalendaru (ove godine to je 9. maj) kao Dan Jerusalima.

Nasuprot tome, na inicijativu iranskog vrhovnog vođe, ajatolaha Ruholaha Homeinija, od 1979. svaki poslednji petak hidžretskog meseca ramazana (ove godine to je 7. maj) obeležava se kao Dan Kudsa (Kuds je arapsko ime za Jerusalim). Mnoge države sa muslimanskom većinom, uključujući Palestinu, takođe su usvojile ovaj datum za komemoraciju gubitka grada. Pitanje sudbine ovog grada, dodatno zaoštreno zapletima američke spoljne politike u svetlu skorašnjih izbora i smene administracija, zaslužuje jedan skromni podsetnik na skoriju prošlost ovog sukoba.

Istorijski osvrt

Ujedinjeno Kraljevstvo okupiralo je područje Palestine 1917, a 1922. dobilo je mandat Društva naroda (preteča Ujedinjenih nacija) da vrši administraciju nad ovim područjem. Prema Rezoluciji 181 (II) Generalne skupštine UN iz 1947, Palestinu je trebalo podeliti između država Jevreja i Arapa, a Jerusalim je trebalo da bude corpus separatum pod protektoratom UN. Oružani sukob koji je izbio neposredno po objavi rezolucije doprineo je naglom raspadanju britanske vlasti i povlačenju bez sporazuma sa UN 1948, što je dovelo do faktičke propasti plana za podelu Palestine. Rat, koji se završio 1949, rezultovao je konačnim uspostavljanjem jevrejske države – Izraela – čija je vlada te godine proglasila zapadni deo Jerusalima svojim glavnim gradom.

Preostale oblasti bivšeg britanskog mandata zauzele su susedne arapske države: Egipat je zauzeo Pojas Gaze i uspostavio prvu palestinsku vladu, a Jordan je proglasio aneksiju Zapadne obale (reke Jordan) i istočnog dela Jerusalima (1950). Jordansku aneksiju Istočnog Jerusalima nije priznala nijedna članica UN.

Posle Šestodnevnog rata 1967, Izrael je zauzeo sve palestinske oblasti. Savet bezbednosti UN doneo je jednoglasno Rezoluciju 242, kojom je izraelska okupacija ovih teritorija osuđena, a izraelske vlasti pozvane na povlačenje i uzdržavanje od pokušaja nasilnog menjanja statusa grada. SAD nisu glasale, ali je američki ambasador u Izraelu zvanično izrazio stav koji se praktično ne razlikuje od teksta navedene rezolucije. Rezoluciju Saveta bezbednosti pratile su Rezolucije 2253 i 2254 Generalne skupštine UN. Od tada se stav UN po ovom pitanju nije promenio, što je Savet bezbednosti potvrdio dodatnim rezolucijama 1968, 1969, 1971. i 1973.

Uprkos odlukama organa UN, Šestodnevni rat doprineo je rađanju izraelskog kulta Jerusalima. Pitanje Jerusalima dobilo je središnje mesto u sukobu. Pravljene su posebne svečanosti (poput pomenutog Dana Jerusalima). Organizovane su učeničke ekskurzije iz svih krajeva Izraela. Izraelske vlasti su od kraja rata započele i kontroverznu praksu naseljavanja jevrejskih porodica u oblasti naseljene arapskim stanovništvom, uključujući periferne oblasti Jerusalima.

Izraelci sa zastavama Izraela ispred Damask kapije u Starom gradu, Jerusalim, 13. maj 2018. (Foto: AP Photo/Ariel Schalit)
Izraelci sa zastavama Izraela ispred Damask kapije u Starom gradu, Jerusalim, 13. maj 2018. (Foto: AP Photo/Ariel Schalit)

Izraelska skupština (Kneset) je 1980. usvojila zakon kojim je Jerusalim, ceo i nerazdvojiv, i formalno proglašen glavnim gradom Izraela. To je Savet bezbednosti UN osudio rezolucijama 476 i 478, uz uzdržanost SAD. U Knesetu je 2000. doneto i rešenje kojim nijedan deo Jerusalima ne može biti predat stranoj upravi, osim faktičkom ustavnom promenom.

Iako je američka administracija i dalje insistirala na pregovorima, od 1980. je Kongres SAD postavljao predloge da se izraelski suverenitet nad gradom prizna. Kongres je 1995. doneo zakon kojim se ambasada SAD u Izraelu premešta iz Tel Aviva u Jerusalim. Ipak, američki predsednici Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama odlagali su provođenje zakona, koristeći izgovor „nacionalne bezbednosti“.

Palestinska oslobodilačka organizacija je 1988. proglasila Državu Palestinu, u granicama od pre Šestodnevnog rata i sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom. Na terenu je Istočni Jerusalim ostao pod vlašću Izraela. Više pokušaja stranog posredovanja, bez većih uspeha, odvijalo se tokom 1990-ih i 2000-ih. U pitanju su pregovori u Oslu (1993), Kemp Dejvidu (2000), pregovori oko tzv. Karte za mir (2002-2005), kao i u Anapolisu (2007-2008). Tokom pobune Palestinaca 2000-2005, izraelske vlasti započele su 2003. gradnju 708 kilometara duge barijere prema Zapadnoj obali, koja je definitivno izolovala stanovništvo u Jerusalimu.

Na samom kraju mandata administracije predsednika Baraka Obame, SAD su ostale uzdržane pri donošenju Rezolucije 2234 Saveta bezbednosti UN (2016), kojom je opet potvrđena odluka da je izraelsko proširenje iz 1967. u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Ovaj postupak je u kontrastu sa sličnim rezolucijama na koje su SAD ulagale veto (navedena administracija je uložila veto na sličnu rezoluciju 2011).

Trampov potez

U govoru 6. decembra 2017. američki predsednik Donald Tramp priznao je Jerusalim kao glavni grad Izraela, ali je ostavio pitanje konačnog statusa grada, njegovih granica i širine izraelskog suvereniteta u njemu otvorenim. Na izraelski Dan Jerusalima 2018. američka ambasada je, uz jednoglasnu podršku Kongresa SAD, zvanično premeštena u Jerusalim. Ovaj potez, međutim, ostao je bez šireg odjeka. Štaviše, 164 članice UN-a osudile su odluku, kao i međunarodne organizacije, poput Pokreta nesvrstanih, Evropske unije, Arapske lige i Organizacije islamske saradnje.

Po pomenutom govoru, SAD su stavile veto na egipatski predlog rezolucije Saveta bezbednosti UN, kojim bi se potvrdio raniji stav da je izraelska okupacija Jerusalima bez pravnih posledica i da stav UN ostaje u skladu sa ranijim rezolucijama. Generalna skupština UN pružila je podršku predlogu kroz Rezoluciju 10/19.

Transparent dobrodošlice povodom preseljenja američke ambasade u Jerusalim na jednom mostu uoči njenog zvaničnog otvaranja, 13. maj 2018. (Foto: AP Photo/Ariel Schalit)
Transparent dobrodošlice povodom preseljenja američke ambasade u Jerusalim na jednom mostu uoči njenog zvaničnog otvaranja, 13. maj 2018. (Foto: AP Photo/Ariel Schalit)

U januaru 2020. je administracija predsednika Donalda Trampa predstavila novi plan nazvan Mirom do prosperiteta. Ovaj plan, osim što je u suprotnosti sa rezolucijama organa UN, čini palestinsku poziciju nemogućom. Ne samo da je faktički onemogućeno postojanje palestinske države, već postojanje konsenzusa sa palestinske strane ni ne predstavlja uslov za ispunjenje ovog plana. Po inauguraciji američkog predsednika Džozefa Bajdena potvrđeno je da će američka ambasada ostati u Jerusalimu.

Stav da se nasilnim sredstvima može menjati pripadnost teritorija i da se tako može steći priznanje na osnovu „prihvatanja realnosti na terenu“ donosi opasne implikacije za mnoge nerešene sporove, kako na Bliskom istoku tako i šire.

Demografska borba

Palestinci su 1967. činili 25,6 odsto stanovništva čitavog Jerusalima. Uprkos težnjama izraelskih vlasti da se balans održi gradnjom 11 novih kvartova u Istočnom i dodatnih kvartova u Zapadnom Jerusalimu, udeo palestinskog stanovništva skočio je na procenjenih 38 odsto danas. Glavni razlozi su nešto viša stopa nataliteta i priliv seoskog stanovništva, čiji je život u konfliktnim zonama sve neodrživiji. Ni mere poput oduzimanja 10.000 ličnih dokumenata zbog promene kriterijuma dokazivanja identiteta između 1995. i 2011. nisu mnogo promenile, kao ni sprečavanje davanja prava boravka na osnovu „mešovitih brakova“ od 2003.

Palestinci nisu samo muslimani. Zaposedanje grada 1967. i potonje tenzije uticale su i na hrišćanske zajednice u gradu, koje čine oko dva odsto stanovništva. Od 1994. patrijarsi hrišćanskih zajednica u gradu su izdavali oštre zajedničke proglase kojima je osuđivana izraelska politika. Osećaj ugroženosti porastao je od 2018, kada je u Knesetu Izrael proglašen jevrejskom etno-religijskom državom. Ne postoji bitna razlika u postupanju izraelske države prema palestinskim hrišćanima od one prema muslimanima. Ispitivanje javnog mnjenja na Bliskom istoku uvek je problematično, ali nekoliko širih anketa među palestinskim hrišćanima pokazuju da je među njima ideja samostalnog Jerusalima, onako kako su to UN predviđale 1947, najpopularnija.

Izrael nastavlja projekte gradnje, nastojeći da gradnjom po grebenima oko Istočnog Jerusalima okruži arapske četvrti u gradu. Na području Zapadne obale i Istočnog Jerusalima napravljeno je više od 145 novih naselja. Procenjuje se da je broj novonaseljenih u samom Istočnom Jerusalimu 2019. bio 225.178. To je skoro duplo veći broj novonaseljenih u gradu od onog iz 1992. Na to arapske zajednice odgovaraju ilegalnom gradnjom na svakom pedlju zemlje (legalna nije ni moguća, pošto im izraelske vlasti ne izdaju dozvole).

Trenutna izraelska vlada razmatra naseljavanje oko 2.000 porodica u oblasti Istočnog Jerusalima, čime se dodatno onemogućava razgraničavanje tog grada. Dugo je na snazi i praksa razdvajanja palestinskih četvrti rušenjem i gradnjom posebnih zona koje ih fizički razdvajaju.

Palestinci sa palestinskim zastavama ispred Damask kapije u Starom gradu, Jerusalim, 25. april 2021. (Foto: Reuters/Ammar Awad)
Palestinci sa palestinskim zastavama ispred Damask kapije u Starom gradu, Jerusalim, 25. april 2021. (Foto: Reuters/Ammar Awad)

Poslednji izbori u Palestini održali su se 2006, na pritisak administracije američkog predsednika Džordža Buša mlađeg na palestinsko i izraelsko rukovodstvo. Rezultat je bio faktička podela Palestine na Zapadnu obalu pod vlašću Fataha (koji se opisuje kao sekularna struja) i Pojas Gaze pod vlašću Hamasa (koji se opisuje kao islamistička struja). Ironično, upravo je mešanje SAD i EU u postizborni proces doprinelo ovoj podeli i izostanku izbora do danas. Početkom ove godine je Mahmud Abas, vođa Fataha i predsednik Palestine, najavio da će uskoro biti održani novi izbori. Oni bi trebalo da se održe i na teritoriji okupiranoj 1967, uključujući Istočni Jerusalim. Izraelske vlasti se po tom pitanju još nisu zvanično izjasnile.

***

Jerusalim, sa svojih 920.000 stanovnika od kojih oko 40 odsto živi ispod linije siromaštva, jeste najveći i ujedno najsiromašniji grad Izraela. Procenjuje se da ga svake godine napusti 40 odsto više stanovnika nego što se u njega useli. Uprkos nicanju velikih hotela i velelepnih nebodera, činjenica je da ekonomija grada propada od 1980-ih, a da je udeo radne snage znatno manji nego u mnogim drugim gradovima u području.

Sa simboličke strane, neodrživost politike ekskluzivizma u ovom gradu možda najbolje oslikava njegov simbol. Davidova kula, koja bi trebalo da ukazuje na jevrejski karakter grada, zapravo je osmanski minaret dograđen pri obnovi džamije izgrađene u vreme vladavine dinastije Ajubija (12-13. vek). Više od sedam decenija (neki bi rekli i više) pokušaja donošenja jednostranih rešenja pokazalo je da su ona neodrživa.

 

Srboljub Peović je istraživač-pripravnik na Institutu za evropske studije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Oded Balilty

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u