Erdogan u američkoj klopci

Turska ekonomija je na ivici katastrofe, a Ankara sve češće vuče poteze protiv ruskih interesa. Utisak je da su cinični stratezi iz Vašingtona uspeli da namame Erdogana u smrtonosnu klopku

Turski predsednik Erdogan nazivan je genijem u situacijama kada treba iskoristiti različite aktere zarad ostvarenja svojih interesa, i političkim kameleonom koji je „prezupčio“ sa Vašingtona i NATO-a (gde Turska predstavlja vitalnu članicu) na Rusiju i Iran, pa i Kinu.

Godine 2016, optužio je CIA za pokušaj njegovog ubistva tokom puča koji je trebalo da dovede na vlast CIA mreže proteranog Fetulaha Gulena, pošto je Vašingtonu dozlogrdilo da gleda Erdoganove promene strana. Puč je propao, a priča se da su ruski obaveštajni podaci dotureni Erdoganu, što mu je spasilo život. Nakon toga, odnosi sa Moskvom drastično su uznapredovali. Novembra 2015. godine, Rusija je uvela strogu zabranu putovanja u Tursku svojim državljanima, kao i zabranu uvoza turske hrane, kao odmazdu za tursko obaranje ruskog vojnog aviona iznad Sirije, što je inače bio ratni čin. Ruske sankcije duboko su pogodile tursku ekonomiju.

Erdogan je potom izveo zaokret ka Moskvi. U 2017. Turska je odlučila da ignoriše uzastopne proteste Vašingtona i NATO-a i da kupi napredni ruski PVO sistem S-400, koji se inače smatra najboljim u svetu. Paralelno sa tim oktobra 2018. godine Rusija je otpočela izgradnju prvog od dva crnomorska gasovoda ka Turskoj, odnosno „Turskog toka“, dodatno udaljavajući Ankaru i Vašington.

Kriza lire iz 2018.

Do 2018, odnosi između Vašingtona i Ankare postali su, blago rečeno, zategnuti. Tri velike američke agencije za kreditni rejting – Fič, Mudi i Es end Pi (eng. „Fitch, Moody’s, S&P“), srozale su turske državne obveznice do kategorije „đubre“ (eng. „junk“), pravdajući to Erdoganovim političkim potezima. Rezultat je bio slobodni pad lire, što je Centralnu banku Turske nateralo da oštro podigne kamatne stope i tako priguši ekonomski rast. Avgusta 2018, Sjedinjene Države su uvele i sankcije Turskoj, zahtevajući oslobađanje Endrjua Bransona i drugih američkih državljana optuženih za špijunažu tokom gulenističkog puča iz 2016. godine. Turski izvoz čelika i aluminijuma pogodile su dvostruke američke carine, a inflacija je rasla.

Obećanje Erdoganovog saveznika i zajedničkog pomagača Muslimanskog bratstva – Katara – da će investirati 15 milijardi dolara u Tursku uspelo je da smiri krizu, a potonja Erdoganova poseta Pekingu obezbedila je dodatne milijarde kineske pomoći. Turski spoljni ministar optužio je „spoljne sile“ da stoje iza krize lire iz političkih razloga.

Nakon šokantnog gubitka ključnog političkog uporišta, odnosno gubitka Istanbula na izborima 2019. godine, Erdogan se očigledno trudi da uveća svoju „korisnost“ u odnosu prema Zapadu, naročito prema Vašingtonu. Najkasnije 2023. godine čekaju ga veliki nacionalni izbori. Ukoliko ekonomija nastavi da propada, Erdogana će potencijalno biti suočen sa gubitkom vlasti. I Donald Tramp i Džo Bajden blagonaklono gledaju na pomoć Turske, naročito kada ta pomoć istovremeno škodi ruskim interesima. Kada je 2019. Turska pružila materijalnu i vojnu podršku vladi u Tripoliju – koju podržava i Vašington – u ratu sa snagama generala Haftara koje podržava Rusija, to je sprečilo kolaps korumpiranog režima iz Tripolija, na radost NATO-a. Indirektno, Erdogan se suprotstavio Putinu i Rusiji.

Slično tome, septembra 2020. godine, tokom izbijanja jermensko-azerskog rata, Turska je svom muslimanskom savezniku poslala dronove i vojne savetnike i tako stala na stranu Azerbejdžana protiv Jermenije – članice ruske Evroazijske ekonomske unije. Bio je to još jedan indirektni turski udar protiv ruskih strateških interesa – ovog puta veoma blizu ruskih granica.

Turski ministar odbrane Hulusi Akar i ministar odbrane Azerbejdžana Zakair Hasanov slave nakon postignutog sporazuma o zaustavljanju borbi oko Nagorno-Karabaha, Baku, 11. novembar 2020. (Foto: Arif Akdoğan/Anadolu Agency)
Turski ministar odbrane Hulusi Akar i ministar odbrane Azerbejdžana Zakair Hasanov slave nakon postignutog sporazuma o zaustavljanju borbi oko Nagorno-Karabaha, Baku, 11. novembar 2020. (Foto: Arif Akdoğan/Anadolu Agency)

Oktobra 2020. godine, nakon značajnih azerskih vojnih napredaka u Nagorno-Karabahu, Erdogan je pohvalio „veliku operaciju Azerbejdžana za istovremenu odbranu njegovih teritorija i oslobođenje okupiranog Karabaha“, dodajući da Turska podržava „prijateljski i bratski Azerbejdžan svim sredstvima i svim srcem“. Priča se da Putin nije bio oduševljen.

Odnosi između Turske i Jermenije su neprijateljski još od Prvog svetskog rata. Osmanska Turska se optužuje da je tada etnički očistila preko 1,5 miliona Jermena. Turska do danas oštro odbacuje da prihvati bilo kakvu odgovornost za genocid protiv Jermena, koji su nakon 1920. godine postali deo Sovjetskog Saveza, u kojem će ostati do njegovog raspada 1991.

Nedavno, tačnije 10. aprila, dok je Bajdenova administracija uvećavala pritisak na Kijev da vojno zauzme otcepljeni region Donbasa, kao i Krim koji je danas deo Rusije, Erdogan je pozvao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u Tursku na razgovore o vojnoj saradnji. U Istanbulu, nakon razgovora, Erdogan je izjavio da su dva predsednika potpisala strateški sporazum u 20 tačaka, koji uključuje tursku podršku ukrajinskim zahtevima za reintegraciju Donbasa pod okrilje Ukrajine, kao i Krima koji predstavlja bazu za rusku Crnomorsku flotu. Nakon CIA državnog udara u Ukrajini marta 2014. godine, stanovnici Krima održali su referendum na kojem je ubedljiva većina glasala za ulazak u sastav Rusije, što nije baš obradovalo NATO. Osim toga, Erdogan je 10. aprila izjavio da Turska podržava nastojanja Ukrajine da uđe u NATO, što je eksplozivno pitanje koje predstavlja direktnu stratešku pretnju Moskvi.

Već januara 2020. godine, Turska i Ukrajina potpisale su ugovore o velikim vojnim nabavkama, uključujući i sporazum kojim Ukrajina snabdeva Tursku motorima za krstareće rakete u vrednosti od 600 miliona dolara. Ukrajina takođe snabdeva tursku vojsku motorima za njihove dronove, čime se zaobilaze američke sankcije protiv Turske povodom nabavke S-400. Sasvim nedavno, Turska je preprodala svoje borbene dronove Bajraktar TB2 vojsci Ukrajine, koja namerava da ih koristi protiv boraca iz Donbasa. Ukratko, Erdogan u poslednje vreme čini mnogo toga kako bi podržao američke korake protiv Rusije.

Misterija Bajdenove objave

Utoliko je čudnije što je 25. aprila Bajden postao prvi američki predsednik koji se suprotstavio NATO saveznici Turskoj i optužio je za genocid nad Jermenima 1915. godine. Od ulaska Turske u NATO, tema genocida nad Jermenima bila je tabu, što je Ankara više puta naglasila. Zašto su sada, kada Erdogan igra ključnu ulogu u antiruskoj agendi američke administracije, Bajden i njegovi saveznici zaključili da je neophodno da optuže osmansku Tursku za genocid nad Jermenima koji se dogodio pre 106 godina?

Imajući u vidu ponovno razbuktavanje krize lire nakon što je Erdogan prošlog meseca otpustio direktora centralne banke, dovodeći na njegovo mesto partijskog poslušnika, Turska je postala još ranjivija nego 2018. godine. Izgleda da je Vašington uspeo da uhvati lukavog Erdogana u klopku. Ukoliko njegov novi šef centralne banke krene da potkresuje kamatne stope kako bi podstakao ekonomiju u uslovima krize lire, desetine milijardi dolara zapadnih investicija moglo bi da izađe iz Turske i gurne ekonomiju u najgoru krizu od 2018, i to pred nacionalne izbore zakazane za 2023.

Godinama su se turske kompanije oslanjale na dolarska tržišta obveznica pošto su njihove kamatne stope drastično niže od turskih. Pad lire, međutim, čini isplatu u dolarima mnogo skupljom, pogotovo s obzirom da je ekonomija pogođena krizom epidemije koronavirusa, a i Moskva je ponovo uvela blokadu turističkog saobraćaja sa Turskom do juna navodeći kao razlog rizike od epidemije, ali i jasno aludirajući na Erdoganovu ukrajinsku politiku.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom zajedničke konferencije za medije sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nakon sastanka, Istanbul, 10. april 2021. (Foto: Murat Cetinmuhurdar/Presidential Press Office/Handout via Reuters)
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom zajedničke konferencije za medije sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nakon sastanka, Istanbul, 10. april 2021. (Foto: Murat Cetinmuhurdar/Presidential Press Office/Handout via Reuters)

Erdogan nije mnogo čekao da reaguje na prozivku iz Vašingtona. Usledili su protesti Turaka ispred strateški važne NATO baze u Indžirliku, uz zahtev da američke trupe napuste Tursku.

Dana 24. aprila – dan nakon što je Vašington obavestio Erdogana o svom saopštenju o genocidu nad Jermenima – Erdogan je pokrenuo vojne akcije u Iraku i Siriji. Turska vojska saopštila je da se nastavlja njena operacija „Munjevita kandža“, sa ciljem da „potpuno okonča“ terorističku pretnju na južnoj granici Turske. Ovo je uključivalo vazdušne napade na pozicije snaga kurdskog PKK koje SAD podržavaju protiv Damaska. Turska tvrdi da su Kurdi iz PKK teroristi koji ugrožavaju Tursku.

Istovremeno, turske snage utvrdile su svoje pozicije u širem rejonu Idliba, gde drže na hiljade vojnika, sa sve teškim naoružanjem, poput tenkova, oklopnih transportera, artiljerije, raketnih lansera, sistema nadzora, elektronskih ometača i sistema PVO. Od 2018. godine, tursko prisustvo u Idlibu navodno je imalo za cilj da zajedno sa Rusijom nadzire uzajamnu deeskalaciju neprijateljstava na sirijskoj teritoriji.

Krpljenje arapskih veza

Još više čudi kako je brzo Erdogan krenuo da krpi veze sa svojim arapskim susedima. Dana 26. aprila, Erdoganov portparol Ibrahim Kalin izjavio je kako Turska nastoji da popravi odnose sa Saudijskom Arabijom, sa kojom je bilateralna trgovina opala za neverovatnih 98 odsto od početka zvaničnog saudijskog bojkota turske robe 2020. godine, izazvane onim što su Saudijci nazvali neprijateljskim potezima Turske, misleći na provokativne, javne optužbe Erdogana da su brutalno ubili novinara Džamala Kašogija u Istanbulu oktobra 2018. godine, kao i na tursku podršku Kataru tokom saudijskog bojkota ove zemlje.

Pre 2013, Rijad je bio vodeći finansijski pomagač Erdogana, koji je tada bio ključni akter u ratu protiv Asada u Siriji. Novi režim u Vašingtonu je za sada prilično hladan prema Saudijskoj Arabiji, što je velika promena u odnosu na Trampovu politiku.

Istovremeno, Ankara teži obnavljanju veza sa egipatskim predsednikom Al-Sisijem, pošto su one zategnute otkako je egipatska vojska svrgla Morsija i podržala Al-Sisija u kontrapuču iz 2013, usmerenom protiv Muslimanskog bratstva i njegovih tekovina iz tzv. „Arapskog proleća“ koje su podržale SAD. Ukoliko Erdogan uspe da ponovo zadobije podršku arapskih zalivskih zemalja – uključujući Saudijsku Arabiju – turska vojna podrška u Zalivu mogla bi da promeni bliskoistočnu geopolitičku sliku na štetu Vašingtona.

Tokom prethodne dve godine, Turska se pokazala kao veliko iznenađenje u domenu vojne snage zahvaljujući primeni drona Bajraktar TB2, koji je inače u vlasništvu Erdoganovog zeta Seldžuka Bajraktara. Ovi dronovi imali su odlučujući značaj u Libiji, Nagorno-Karabahu i Siriji.

Bespilotna letelica Bajraktar TB2 pre probnog leta u ukrajinskoj vojnoj bazi Hmeljnicki, 20. mart 2019. (Foto: Press Office of the President of Ukraine/Mykola Lararenko/Handout via Getty Images)
Bespilotna letelica Bajraktar TB2 pre probnog leta u ukrajinskoj vojnoj bazi Hmeljnicki, 20. mart 2019. (Foto: Press Office of the President of Ukraine/Mykola Lararenko/Handout via Getty Images)

No, ono što će uslediti u turbulentnoj vladavini Redžepa Tajipa Erdogana neizvesnije je nego u bilo kom dosadašnjem momentu za njegovih gotovo 20 godina vlasti, najpre u ulozi premijera, a sada u ulozi predsednika. Sa izborima zakazanim za 2023, ukoliko ekonomija nastavi da tone, sve je moguće. Bajdenovo izlaganje o „genocidu“ nagoveštava da bi Vašington mogao da pokuša da ga gurne preko ivice mnogo pre 2023. Međutim ishod je daleko od jasnog u ovom momentu i najviše zavisi od Erdoganove sposobnosti da izvuče korist iz novih saveza koje trenutno sklapa.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike, predavač i diplomirani politikolog Univerziteta Prinston i autor bestselera o nafti i geopolitici

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Nedim Enginsoy

 

Izvor New Eastern Outlook

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u