General Mihailović i Dan pobede – pogled iz drugog ugla

Na Dan pobede nad fašizmom važno je podsetiti na moralna i politička uverenja generala Dragoljuba Mihailovića iz ugla obaveštajaca i oficira SAD

Na godišnjicu oslobođenja Evrope od nemačkog nacizma predstavljam izveštaje američkih oficira i obaveštajaca, koji su lično boravili u okupiranoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata i bili smešteni u glavni štab vođe jugoslovenskog nacionalističkog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića. Biće citata i iz dnevnika bliskog saveznika generala Mihailovića, majora Aleksandra Miloševića, koje je sakupio i objavio istoričar Nemanja Dević. Naposletku i jedna beseda posvećena generalu Mihailoviću od Svetog Nikolaja (Velimirovića). Cilj je u kratkim crtama prikazati politička i moralna uverenja generala Mihailovića.

Kao i u svakom građanskom ratu, i na našim prostorima bilo je pregršt primera izdaje, kao i junaštva, u oba antifašistička pokreta. Međutim, olako se pretpostavlja da je Dragoljub Mihailović bio autoritarnih, ultradesničarskih pogleda i zatucani etnonacionalista kome je glavni cilj bio stvaranje Velike Srbije. U stvari, iz izloženog materijala stiče se savim drugi utisak o jednom naprednom oficiru, poborniku narodne/seljačke demokratije, jugoslovenskom patrioti spremnom da gradi i širu nadnacionalnu zajednicu sa svim balkanskim narodima, nimalo nalik onima koji su se devedesetih godina na političkoj sceni Srbije nepravedno pozivali na njegov lik i delo.

Izgleda da je titoistička propaganda u toj meri urodila plodom, čak i među sledbenicima ideologije srpskog nacionalizma, da se Dragoljub Mihailović odista poistovećuje sa Šešeljevim radikalima, te sa četničkim komandirima iz filmova Veljka Bulajića, koji su sušta suprotnost, ne samo po ličnom karakteru već i po uverenjima, ovoj istorijskoj ličnosti od velikog značaja za srpski narod. Poslušajmo šta su o samom generalu Mihailoviću, njegovim političkim stavovima i uverenjima govorili vojni predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, njegovi saradnici i pravoslavni svetitelji.

Sajc i Makdauel o Draži

Američki pukovnik Robert Makdauel, koji je od septembra 1944. godine do novembra 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Činjenica je da je kao generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović zbog svojih naprednih shvatanja bio neomiljen, pa i progonjen između dva svetska rata, od konzervativnijih činilaca u oficirskom kadru i vladi, mada se tokom svoje karijere isticao kao izuzetno sposoban vojnik.

Američki pukovnik Albert Sajc koji je od septembra 1943. do marta 1944. godine bio posmatrač pri štabu generala Mihailovića: Godine 1939. (Mihailović) postaje načelnik Štaba za utvrđenja, ali dolazi u sukob sa Nedićem zbog svog stava da ne valja graditi izuzetno skupa utvrđenja, unapred osuđena na propast zbog topografije zemljišta. Mihailović se zauzimao za visoku modernizaciju naoružanja i veliku pokretljivost vojske. Postavši pukovnik, prelazi u novostvoreni Vrhovni vojni inspektorat kao šef štaba. U želji da ojača odbranu zemlje uvodi odbrambene i ofanzivne inovacije, šalje razobličujuće izveštaje o međunacionalnoj i međurasnoj propagandi, podsticanoj od Italije i Nemačke. Nedić je užasnut, a Mihailović poslat na vojni sud koji ga kažnjava sa deset dana zatvora, zbog odbijanja da povuče neke vrlo oštre, ali istinite komentare (protiv fašističke Italije i nacističke Nemačke).

Pukovnik Robert Makdauel: Jugoslovenski nacionalistički pokret otpora stvorili su i podržavaju oni Jugosloveni – poglavito Srbi, ali i Hrvati, muslimani i Slovenci – koji su se usprotivili okupaciji sila Osovine koliko i pokušajima jugoslovenske komunističke partije da vlada, koristeći se jugoslovenskim partizanskim pokretom. Pokret uključuje konzervativce od kojih se neki, najverovatnije, samo na rečima slažu s njegovim programom. Njegovi najjači pobornici i nezaobilazni lokalni lideri – mimo vojnog profesionalnog sastava koji je u manjini – su seljaci, intelektualci i studenti, rešeni da ostvare ustavnu revoluciju i uvedu istinsku demokratiju. Velika većina i nacionalista i partizana – oko 85 posto stanovništva – u najvećoj meri deli iste nade u pogledu budućeg političkog i privrednog života zemlje. Oni su podeljeni utoliko što kod partizana postoji strah od povratka na staro, a među nacionalistima od komunizma.

General Dragoljub Mihailović sa članovima američke vojne misije pri JVuO, pukovnikom Robertom Mekdauelom, kapetanima Džordžom Musulinom i Nikom Lalićem i poručnikom Majklom Rajačićem, Pranjani, 6. septembar 1944. (Foto: Wikimedia/pogledi.rs)
General Dragoljub Mihailović sa članovima američke vojne misije pri JVuO, pukovnikom Robertom Makdauelom, kapetanima Džordžom Musulinom i Nikom Lalićem i poručnikom Majklom Rajačićem, Pranjani, 6. septembar 1944. (Foto: Wikimedia/pogledi.rs, CC BY-SA 3.0)

Pukovnik Albert Sajc: Mihailović je bio vrlo zabrinut šta će biti u Jugoslaviji po odlasku Nemaca i pokazao veliko zanimanje za Slovence i Hrvate, koje je poistovećivao sa svojim srpskim seljacima. Mnogo je razmišljao o tužnoj sudbini seljaka i zloupotrebama birokrata, govoreći: „Kada se ovaj rat završi, nećemo dozvoliti takvoj korupciji da se ponovo pojavi. Ako budemo imali samo dvadeset pet godina mira ovo će postati velika zemlja. Zajedništvo rase, jezika i boljeg razumevanja zbližiće nas u jednoj jugoistočnoj evropskoj federaciji koju će svet morati da poštuje.“

Program nacionalističkog jugoslovenskog pokreta iz izveštaja američkih oficira sastojao se u sledećem:

1. Oslobađanje jugoslovenske teritorije od svake strane dominacije;
2. Potpuna pobeda nad pokušajima jugoslovenske komunističke partije da dođe na vlast kontrolišući partizanski pokret;
3. Čistka najvećeg dela osoba iz svih političkih stranaka koje su igrale ključnu ulogu u raznim jugoslovenskim vladama u poslednjih petnaest godina, i kažnjavanje pojedinih lidera zbog saradnje sa Osovinom, ili antidemokratskog delovanja pre rata;
4. Stvaranje potpuno novog ustava za Jugoslaviju zarad ponovnog utvrđivanja prava nacionalnih grupa i individualnih građana, što se može ostvariti nizom izbora koje je najbolje obaviti pod nadzorom Velikih sila;
5. Novo usmeravanje privrednog života zemlje sa naglaskom na korišćenje domaćih resursa i novca radi stvaranja boljih uslova života za sve stanovnike, umesto samo za povlašćene slojeve, što bi se postiglo minimalnim mešanjem države i većom primenom zadružnog načela;
6. Reforma obrazovnog sistema kojom bi se naglasak prebacio sa vrha na bazu;
7. Politika usmerena na stvaranje Balkanske federacije;
8. Politika prijateljstva prema svim Velikim silama, posebno sovjetskoj Rusiji, ali i odbijanje priznavanja bilo kog dela Balkana kao sfere uticaja bilo koje spoljne sile;
9. Reorganizacija vojske kroz prinudno penzionisanje svih oficira u rangu generala (uključujući i samog Mihailovića po završetku rata).

O Rusima i Staljinu

Pukovnik Robert Makdauel: Među nacionalistima nisam naišao ni na kakvu netrpeljivost prema Rusiji, osim strepnje da bi mogla podržati jugoslovenske komuniste. Rekao bih da bi nacionalističko rukovodstvo pozdravilo bilo kakav ruski nagoveštaj saradnje sa Jugoslavijom, naročito ako bi Rusija preuzela da ih štiti, uzdržavajući se od mešanja u unutrašnje prilike u zemlji. Pri tom, napominjem da nemam nikakvih saznanja da li je za vreme rata bilo neposrednog kontakta između generala Mihailovića i Sovjeta. Naravno, dok je u međuratnom periodu bio vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj zna se da je tadašnji pukovnik Mihailović održavao prijateljske, ali i potpuno korektne odnose sa tamošnjim sovjetskim ambasadama.

Po Mihailovićevom shvatanju, i Hitler i Staljin – obojica posvećeni bezobzirnom širenju lične vlasti – zasnovali su tu moć, i kod kuće i u Evropi, ne na osećanjima zajedništva poput ljubavi prema otadžbini ili na stvarnom ideološkom ubeđenju, već na sebičnim interesima i koristoljublju. To je 1941. godine materijalno i psihološki uticalo na brzo urušavanje sovjetskog otpora nemačkom napredovanju – sve dok se Staljin nije potvrdio kao veliki vožd, lukavo se obraćajući urođenom ruskom patriotizmu i panslavizmu, i zasnivajući svoju ratnu politiku na njima.

Staljinova bista (Foto: Vladimir Mukagov/TASS)
Staljinova bista (Foto: Vladimir Mukagov/TASS)

Iz dnevnika majora Aleksandra Miloševića, bliskog saradnika generala Mihailovića, koji je za čitalačku publiku priredio i kontekstualizovao istoričar Nemanja Dević u knjizi Srpska priča: Negde oko 2. oktobra (1944.) stigla je i jedna depeša iz Vrhovne komande (generala Mihailovića). Njena sadržina, u mučnoj situaciji kakva je bila, pružala je i neku određenost i čak zračak neke nade. Javljala je da su trupe Crvene armije ušle u istočnu Srbiju i dalje:

„Prema trupama Crvene armije ophoditi se kao prema savezničkoj vojsci. Priređivati im dočeke kao braći Rusima“. Mi smo u njima (Rusima) gledali vojsku, kao saveznike zapadnih saveznika, koja se bori protiv zajedničkog neprijatelja. Smatrali smo logičnim, iako sa velikom zebnjom, da je došla i da urazumi naše komuniste.

O Pećancu, Ljotiću i Nediću

Major Aleksandar Milošević: Kako su Pećanac i Novaković za 24. avgust (1941.) pripremali veliki zbor četničkih vojvoda na Bukulji, kapetan Milošević se uputio tamo da lično ispita stvar. Sabor na Bukulji, koji je okupio oko 300 četničkih vojvoda i prvaka iz Šumadije i zapadne Srbije, ali i neke lokalne političare koji su pre rata naginjali komunistima i docnije im se i pridružili, raščistili su vidike kod Aleksandra Miloševića da je sa njima postizanje bilo kakvog sporazuma neizvodljivo. Suštinski, zaključci sa sabora su, prema Miloševićevom tumačenju, bili protiv ustanka, protiv komunista, protiv pukovnika Mihailovića i, konačno, za sporazum između Pećanca i njegovih sledbenika sa okupatorom. Na Ravnu goru su došli oko 6. septembra (1941.) i tu se ponovo sreli sa Dražom Mihailovićem. Razgovor je bio podjednako prisan kao i prvi, ali i kratak – i iz njega se kao prvi nametnuo zaključak da sa Pećancem i njegovim ljudima treba izbegavati ma kakvu vezu, jer, kako je Mihailović zaključio, posle sporazuma sa okupatorom oni ulaze u istoriju „kao Vuk Branković posle Kosova“.

Ljotićevci, pak, da pred istorijom zabašure sliku svoje stvarnosti, ispredaju priče „o objedinjenju svih nacionalnih grupa“ i „ujedinjenju svih nacionalnih antikomunističkih boraca“, koristeći, naravno, naimenovanje đenerala Damjanovića za pomoćnika. Da tom odnosu, koji je obeležavala veza pomoćnika, pruže još veći značaj, pa i sebi korist, to isuviše konglomeratno društvo uzdiglo je na stepen „Istaknutog dela Vrhovne komande“, a đenerala Damjanovića za njegovog „šefa“, što nema nikakve veze sa stvarnošću. Draža je, kako je to već istaknuto, u građanskom ratu, u momentu raspada okupatorske vlasti, prihvatio antikomunističku kolaboraciju. Da se stvori nekakav vojnički odnos sa njom, i dalje celinom za sebe, on je iz njene sredine đenerala Damjanovića imenovao za svog pomoćnika, samo i jedino na pravcu tih snaga iz kolaboracije.

Dakle, i u tome su oni i dalje bili društvo za sebe i sa svojim obeležjem. Odlaskom pak svih njih za Sloveniju pa, prirodno, i samog đenerala Damjanovića, prostorno i svrsishodno bila je potpuno prekinuta veza.

Pukovnik Dragoljub Mihailović kao jugoslovenski vojni ataše u Pragu, Čehoslovačka, 1937. godine (Foto: Wikimedia/loc.gov)
Pukovnik Dragoljub Mihailović kao jugoslovenski vojni ataše u Pragu, Čehoslovačka, 1937. godine (Foto: Wikimedia/loc.gov)

Draža je umno, u nesreći građanskog rata i izuzetno teškoj spoljnopolitičkoj situaciji, pružio ruku sa ciljem borbe protiv komunista za dobro naroda. Ali tu nije bilo nikakvog „objedinjenja“, još manje „ujedinjenja“. Kolaboracija je u tom aktu i dalje ostala celina za sebe, sa svim svojim suštinskim obeležjem i delima do tada. Samo je na čisto vojničkom polju napravljena najneophodnija spona, da u zajedničkoj borbi omogući komandovanje. U svojoj perfidnosti, oni čak optužuju Dražu što nije k njima došao u Sloveniju.

Da je to učinio, onda bi se, po njihovom, ko zna kakvo čudo strategijskog zamaha i zahvata desilo. Da im je stvarno bilo do neke borbe za dobro naroda, u prilikama kakve su bile, ostali bi u narodu. Nedićevo bekstvo sa njegovom „vladom“ i SUK-om u Beč i Ljotićevo sa njegovim „dobrovoljcima“ u Sloveniju i delom u Austriju, u momentu povlačenja okupatora, jeste i optužba i dokaz bez ikakvog pogovora.

O iskrenoj veri generala

Iz posleratne besede Svetog vladike Nikolaja (Velimirovića): Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim? Po svim opisima, Draža je bio narodni čovek u bukvalnom smislu. Da li su svi oni koji njega sada slave narodni ljudi, ili pak tuđinci srpskom narodu u svemu osim srpskog imena? Da se radujemo i veselimo s blagodarnošću Svevišnjem. Jer, dok su kod nekih drugih naroda u prošlom svetskom ratu vođi bili krvoloci i strvinari, nemoralni zločinci kakve Sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vođi srpskog naroda, na čelu sa Dražom, bili ljudi bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubivi.

Major Aleksandar Milošević: Bila je nedelja, 8. april 1945. godine. Lep proletnji dan, kakav se samo poželeti može. Pre podne, kao i svake nedelje, održana je služba Božija, a za popodne bila je zakazana sednica u jednoj kući sela Podnovlja, u njegovom zaseoku nedaleko od reke Bosne. Sednici su bili prisutni: Draža, Nacionalni komitet i komandanti novoformiranih grupa… Međutim, nekako polovinom sedmice, došlo je naređenje da će u iduću nedelju, 22. aprila, biti pričešće svih jedinica. Bio je uskršnji post. Toga dana, ubrzo smo se svi, sem onih na obezbeđenju, okupili oko crkvice sela Dugo Polje. Činodejstvovalo je svo svešteno osoblje. U onoj maloj crkvi, pored njih bilo je još malo mesta za Čiču (Dražu), neke iz Nacionalnog komiteta, i tek za nekolicinu ljudstva iz jedinice koja je prva stigla.

Služba Božija bila je vrlo svečana. Činila ju je takvom i situacija u kojoj smo bili. Prostorom je odjekivala bogoslužbena pesma i, zaplavom duhovnih osećanja, postajala je sve jača. Svaki od nas u svojim mislima utapao se u njenu stihiju i slivao u onu snagu oboženosti, kada čovek svojim duhovnim bićem sav pripada Bogu; kada je ono fizičko i svakodnevno sasvim po strani; kada je čovek posve svestan da je ovozemaljsko, ma kako srećno ili nesrećno bilo, privremeno; u stanju obožene smirenosti, pred kojom ništa nije značilo ono što nas čeka, ma kako strašno i tragično bilo, iako je to uistinu bilo pričešće knez Lazareve vojske, u crkvi Ravanici pred Kosovsku tragediju.

Sudbina, međutim, nije htela ni da ta oboženost, tu u toj maloj crkvi na tom mestu, bude i celina. U najvećem jeku službe Božije, počeše da se čuju pucnji sa pravca severa, sa pravca Posavine.

Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Spomenik Dragoljubu Mihailoviću na Ravnoj gori (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Pozdrav generala Mihailovića na planini Bitovnji 6. maja 1945. povodom Vaskrsa i Đurđevdana glasio je ovako:

„Tačno u 11 časova sve kolone će se zaustaviti na mestima gde se budu našle. U sećanju na dan vaskrsa Bogočoveka, pomolićemo se Bogu. Sveštenici će održati kratku Službu Božiju. A onda, pokret dalje.

Naša borba i naše patnje su za prava čoveka bogomdana.To je put Gospoda Isusa Hrista, na kome je i on stradao, ali i voskresao. Vekovi to nisu promenili ni oborili, neće ni pojave današnjice.

Mi možemo u toj borbi i izginuti; ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam upućujem, dragi moji saborci, moj pozdrav:

Hristos voskrese!“

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Museum of Yugoslavia/Aleksandar Simić, CC BY-SA 3.0

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Istorija, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u