Priča o stvaranju velike Albanije, koju i ovih dana slušamo, prilično je stara i povremeno se ponavlja, ali ja u nju ne verujem. To što lideri kosovskih Albanaca prete da će spojiti Kosovo i Metohiju sa Albanijom ako im se ne prizna država, neozbiljno je.
Oni se ni o čemu ne pitaju i rade i radiće onako kako im narede u Vašingtonu. To što su sa velikim zakašnjenjem odvedeni u Hag Tači i kompanija zlikovaca, ima za cilj da poruči kosovskim političarima da ne mogu da soliraju i da moraju da slušaju šta im kažu u Vašingtonu, gde su i stvorili tu lažnu državu otimajući teritoriju od Srbije.
Ovo u ekskluzivnom intervju za Novosti kaže dr Konstantin Vladimirovič Nikiforov, direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda Ruske akademije nauka. On je nesporno najbolji poznavalac istorije, ne samo Srba već svih naroda koji žive na Balkanu. Ovih dana je objavio vrlo interesantnu knjigu Od Srbije do Srbije, u kojoj piše o događajima od početka 19. veka do danas. Nikiforov je i glavni urednik časopisa Balkanski almanah.
Uvereni ste da u Hagu neće biti pravedne presude kosovskim rukovodiocima. Zašto?
– Dosadašnja suđenja Albancima u Hagu su bila farsa. Amerikanci i saveznici nisu hteli da se osude vođe albanskih terorista jer bi tako indirektno priznali da su bili na strani bandita. Glavni problem Amerikanaca sada, kad je Kosovo u pitanju, jeste taj što je jedan broj albanskih političara prestao da bude do kraja poslušan. U Prištini kao da su zaboravili ko im je poklonio lažnu državu. Suđenje u Hagu je svojevrsna poruka Albancima da ne zaborave ko im je gazda i da ne pokušavaju da glume samostalnost i neposlušnost prema Vašingtonu.
Rukovodstvo u Beogradu je u jednom trenutku bilo spremno na kompromis, ali Albanci to nisu hteli. Zašto ih Vašington nije naterao?
– Amerikanci nisu bitno promenili svoj stav prema Srbima. Da su hteli da zadovolje i poštuju i interese Srba, oni bi odavno naterali Albance u Prištini da se dogovore sa Beogradom. Priče o multietničkom Kosovu su bajke, jer Srbi i dalje žive vrlo teško i često ih fizički napadaju Albanci. Ko bolje zna situaciju i odnose na Kosovu vidi da je dugoročan cilj Albanaca da se stalnim pritiskom na Srbe proteraju sa svojih vekovnih ognjišta.
Iz vaše analize se može zaključiti da se na Kosovu mogu očekivati nove provokacije protiv Srba…
– Sve zavisi od Amerikanaca. Ako oni zaprete Albancima da će biti kažnjeni, prestaće napadi na Srbe i neće biti pogroma. Ni planovi o stvaranju armije Kosova ne mogu se ostvariti ako to ne aminuje Vašington.
Vi ste odavno govorili da su nerealne kombinacije da će Zapad dozvoliti da se kao „kompenzacija“ za Kosovo Republika Srpska pripoji Srbiji.
– U bližoj budućnosti Zapad neće dozvoliti da se Republika Srpska pripoji Srbiji, mada ja ne vidim budućnost BiH, jer entiteti i dalje žive odvojeno, a predstavnici naroda u centralnoj vlasti u Sarajevu se više međusobno svađaju nego što zajednički rade. Osim toga, iz mnogobrojnih razgovora za vreme boravka u Beogradu, stekao sam utisak da ni Srbijanci nisu spremni na tu „trampu“. Za Srbe Kosovo nije samo teritorija već centar duhovnosti, „srce i duša Srbije“.
Kako vidite sadašnju situaciju u Crnoj Gori?
– U Crnoj Gori se posle izbora dogodio veliki apsurd. Pobedili su oni koji simpatišu Rusiju i pravoslavlje, a sada su u vladi ljudi koji vode antirusku politiku. Sve dok najviši crnogorski političari idu po instrukcije u zapadne ambasade u Podgorici oni će nastaviti da se pridružuju antiruskoj politici. Nastavlja se sramni period politike u Podgorici prema vekovnom savezniku Rusiji.
Vi ste godinama kritikovali ruske vlasti zbog pogrešne politike na Balkanu, posebno prema Srbima…
– Ja sam istoričar i dužan sam da pišem i govorim istinu ma koliko se ona nekome ne sviđa. Devedesetih godina sam radio u Kremlju, pripremao sam govore predsednika Jeljcina. U to vreme sam stekao utisak da Jeljcin nije ulazio u detalje spoljne politike i bez dopunskih konsultacija je potpisivao ono što su mu donosili ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev i njegovi ljudi. Zbog svega toga Rusija je među prvima priznala nezavisnost Slovenije, Hrvatske i BiH. U to vreme je Rusija prihvatala zapadna pravila igre. Nažalost, Rusija je tada nametala srpskoj strani tzv. volju „svetskog društva“.
U Kremlju je i u to vreme bio nemali broj ljudi koji je tu politiku Kozirjeva smatrao pogrešnom…
– Pomoćnik predsednika Rusije za nacionalnu bezbednost Jurij Baturin je insistirao da Rusija vodi samostalniju politiku u rešavanju jugoslovenske krize, a ne da slepo prihvata to što Zapad nameće. Sve su bili glasnije i ruski parlamentarci i eksperti koji su se protivi politici Kozirjeva. Zato je početkom 1996. Kozirjev smenjen, a na njegovo mesto je došao iskusni Jevgenij Primakov, koji se nije ustručavao da govori o ruskim nacionalnim interesima. Tada je i počela da se vodi mnogovektorna spoljna politika. Ali, ruska diplomatija nije mogla da zaustavi negativne tendencije i da dobije uvažavanje i ravnopravnost u odnosima sa Zapadom.
Ovih dana su izašli u Americi memoari Kozirjeva u kojima on „pere ruke“ tvrdeći kako je pijani predsednik Jeljcin popuštao Amerikancima da se NATO širi na istok.
– Može Kozirjev sada da piše šta hoće, ali njega je Jeljcin smenio iz dva razloga: prvo jer je dopustio da se NATO širi na istok i, drugo, zbog pomanjkanja jasnosti u odnosu prema Jugoslaviji. Nesporno je jedno – Kozirjev je bio prozapadno orijentisan političar i činio je sve da se prihvataju stavovi i ocene koje njima odgovaraju. Sećam se kako su tadašnji ruski diplomati ispravljali tekstove koje smo mi pripremali za Jeljcina. Nisu dozvoljavali da prođe bilo šta što se ne bi svidelo Zapadu.
Sada Rusija i Srbija imaju dobre odnose. Šta bi trebalo još da se učini?
– Rusija mora još više da pomaže Srbiju. Paralelno sa ekonomskom saradnjom moraju se širiti i druge veze. Godinama se priča o potrebi otvaranja ruske TV u Beogradu, ali se na tome ništa nije učinilo. Dobro koncipiran ruski TV kanal u Beogradu sigurno bi bio gledan i u drugim bivšim jugo-republikama. Zapadne zemlje preko svojih medija koje su kupili ili osnovali osvojili su balkanski prostor i „pune glavu“ svojom ideologijom i vrednosnim sistemom mladim ljudima. Rusija mora da poveća i broj stipendija mladim ljudima sa Balkana koji žele da studiraju u Moskvi i u drugim ruskim univerzitetskim gradovima.
Rusija je pokušavala da uspostavi saradnju i sa drugim narodima na Balkanu. Sa Slovencima imate odlične odnose, ali u Sarajevu vas „ignorišu“…
– Slovenci se razumno i racionalno ponašaju. Imaju dobre odnose sa Rusijom, od čega je obostrana korist. Hrvatska bi htela da ima što više ruskih turista, a što se tiče politike, vode računa pre svega šta im kažu u Briselu i Vašingtonu. Iz Zagreba daju savete rukovodstvu u Kijevu kako po Tuđmanovom receptu rešiti problem Donbasa. U Sarajevu se ljute što Republika Srpska dobro sarađuje sa Moskvom, ali porodica Izetbegović i njeni istomišljenici ne prihvataju predloge Rusije za saradnju. I ja sam putovao u Sarajevo i nudio im saradnju istoričara, ali nisu prihvatili.
A Makedonija?
– Rusija je uvek podržavala njenu teritorijalnu celovitost. Ali oni u Skoplju slušaju šta im govore na Zapadu. Ne želim da se ostvari crna prognoza da se jednog dana podeli Makedonija na pravoslavni deo i albanski, koji bi se potom pripojio Albaniji ili Kosovu. Ali i budućnost Makedonije zavisi od toga šta hoće Amerika. Ja lično imam simpatije prema Makedoncima i neka im Bog pomogne.
Na Zapadu ne skrivaju da će uložiti znatno više novca da spreče „maligni uticaj“ Rusije i sve prisutnije Kine na Balkanu…
– Mogu oni novcem da kupuju političare, ali ne mogu da kupe celi narod. Ako Rusija bude aktivna i privlačna mladim ljudima sa Balkana niko njen uticaj na postjugoslovenskom prostoru ne može da uništi. Istovremeno i Srbija mora biti aktivnija u svojoj prezentaciji u Rusiji. Tačno je da mnogo mladih ljudi ima velike simpatije prema braći Srbima, ali to ne znači da će tako i ostati ako se ne bude radilo na još većem povezivanju upravo mladih generacija.
Autor Branko Vlahović
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj
Izvor Novosti, 09. maj 2021.
BONUS VIDEO:
