Beograd, 23. aprila 2021.- Polaganjem cveca na spomenik "Zasto?" u Tasmajdanskom parku, ministarka za rad, zaposljavanje, boracka i socijalna pitanja Darija Kisic Tepavccevich odala je postu radnicima RTS koji su poginuli u bombardovanju zgrade u Aberdarevoj, u noci 23. aprila 1999. godine, saopsteno je iz Ministarstva. FOTO TANJUG/ MINISTARSTVO ZA RAD, ZAPOSLJAVANJE, BORACKA I SOCIJALNA PITANJA/ NEVENA OSTOJIC, fotografija niske rezolucije/ nr

Polemika Janića i Radomirovića o ubistvu novinara RTS-a od strane NATO-a

„Naša država 22 godine nije tražila odgovornost NATO-a i to je naša sramota. Kako je moguće da to našem esejisti nimalo ne smeta?“, pita se Radomirović

Jedino što se sa izvesnošću može reći, uoči predstojeće godišnjice napada na RTS, jeste da će i ove godine Udruženje novinara Srbije (UNS) „pokrenuti inicijativu” da se imena šesnaestoro televizijskih tehničara, žrtava bombardovanja Televizije Beograd (RTS) 1999, uvrste na spomen-ploču „novinara i medijskih radnika” koji su izgubili život obavljajući svoju dužnost. Ta spomen ploča nalazi se u sedištu svetske federacije novinara u Njujorku.

Sama ideja UNS-a se inače izvrsno uklapa u zvanični narativ negiranja bilo kakve odgovornosti miloševićevskog režima zbog bombardovanja NATO-a; potrebno je, i ovog puta, Srbiju predstaviti kao nedužnu žrtvu i u tom cilju se protura teza kako su tehničari RTS ubijeni samo zato što su „vršili svoju dužnost”. Forsirajući tu propagandnu tezu, UNS prećutkuje osnovnu činjenicu da su tehničari RTS-a pod prinudom držani na „radnom mestu”, i to bez ikakve potrebe (sem da poginu), jer je bezbedno emitovanje programa moglo da se vrši posredstvom optičkog kabla sa bilo koje udaljene lokacije, „rezervnog mesta rada”, što se videlo odmah nakon bombardovanja: posle nekoliko sati emitovanje programa je nastavljeno kao da se ništa nije desilo.

Predsednik UNS-a Vladimir Radomirović, uz pomoć države i RTS-a, 2019. organizuje skupu međunarodnu revizionističku konferenciju, na kojoj je opet optužen NATO kao isključivi krivac za pogibiju tehničara RTS-a, a od Svetske federacije novinara još jednom se, po ko zna koji put, zahteva da se imena šesnaestoro „medijskih radnika” uvrste na famoznu listu. Predsednik poluzvanične Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić prethodno je slučaj RTS-a prećutno izbacio iz agende rada te komisije. U sklopu revizionističkih napora, te iste godine je objavljena knjiga Milorada Komrakova o „njegovoj istini” o bombardovanju RTS-a.

Istina je, međutim, jedna i ne podleže različitim tumačenjima. UNS bi morao da zna da je prema zakonu iz 1994. RTS u ratnim uslovima potpadao pod jurisdikciju Ministarstva odbrane, Sektora za civilnu odbranu. Odmah po izbijanju sukoba sa NATO-om savezna vlada je naredila evakuaciju RTS-a na rezervno mesto rada, što Ministarstvo odbrane, iako je bilo dužno da sprovede tu odluku, ipak nije učinilo. Niko zbog toga (zbog smrti 16 ljudi) nije odgovarao osim tadašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je osuđen na 10 godina zatvora. Niko iz komandnog niza nije pozvan na odgovornost, pa ni pukovnik Petar Pajčin, koji je u Ministarstvu odbrane bio neposredno nadležan za evakuaciju RTS-a. O nalogodavcima (o kojima se danas snimaju TV serije) da i ne govorimo. U takvim okolnostima, nikoga ne treba da čudi to što se Specijalno tužilaštvo oglasilo nenadležnim, a Republičko tužilaštvo se, pak, odlučilo da „zamrzne istragu”.

Radomirović je otišao i korak dalje, nagovestivši prošlog aprila (2020) tužbu protiv funkcionera NATO-a odgovornih za napad na RTS. Iako je najava bila gromoglasna, sasvim u skladu sa zakonima propagande, predsednik UNS-a nije se izjasnio ko bi podneo tužbu, kome, na koju okolnost i ko bi bili optuženi (osim Klintona, Solane, Blera i ostalih, kojima je već jednom bilo suđeno u Beogradu, iako je jasno da nije pravno izvodivo suditi im po drugi put za isti delikt). Dakle, propagandna ofanziva odvela je UNS u sferu apsurda, u „Suđenje Klintonu br. 2”, pretvarajući dramu porodica žrtava u otužnu komediju.

Pitanje odgovornosti NATO-a pokrenule su porodice žrtava (bez pomoći države i paradržavnih tela poput UNS-a). Tužbu su podnele Evropskom sudu za ljudska prava, ali je proces, nažalost, okončan odbijanjem tužbe iz formalnih razloga, zato što Srbija u trenutku napada nije bila članica Saveta Evrope. Republika Srbija nije porodicama obezbedila nijedan dokaz, nijedan dokument, isto kao što nije preduzela nikakvo dodatno istraživanje, niti je ikome platila put u Strazbur. Naravno, domaći mediji potpuno su prećutali taj proces od nemale važnosti.

Dakle, ono što UNS uporno tvrdi, iz godine u godinu, to je da su „medijski radnici” (kao fotoreporteri) pali kao žrtve svoje želje da svet upoznaju sa ovdašnjom Istinom, dakle kao borci za Istinu koju je širio RTS – a ne zato što su ih Milošević, njegovi generali i njegovi propagandisti svesno ostavili da poginu u napadu koji je NATO unapred najavio na konferenciji za štampu, proglasivši RTS za „legitimni cilj”. Kao što UNS svake godine prigodno pokreće svoju inicijativu, isto tako ona, po pravilu, nailazi na otvoreno ili prećutno odbijanje Svetske federacije novinara, o čemu se domaći mediji ne trude baš previše da izveste. Ništa čudno, jer svrha inicijative i nije ništa drugo nego stalno ubeđivanje domaće javnosti da je kriv isključivo NATO, a ne i oni koji su ljude ostavili da poginu.

 

Autor Zoran Janić

 

Izvor Politika, 23. april 2021.

 

V. Radomirović: To je bio ratni zločin

Reagovanje na tekst „Pred godišnjicu napada na RTS”, Politika, 23. april 2021.

Nije mala stvar objaviti tekst na gotovo celoj strani Politike, a u svakoj rečenici bar po jednu neistinu, dezinformaciju ili konfabulaciju. Ne može to svako, ali može, eto, „esejista i prevodilac” Zoran Janić. Da mi je znati kako se izborio za tu privilegiju.

Prvo o činjenicama. U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine NATO je raketirao sedište Radio-televizije Srbije, ubio 16 medijskih radnika i ranio nekoliko desetina naših kolega. Saopštio je da je bombardovanje zgrade RTS-a „napad na sam mozak Miloševićevog vojnog aparata”.

Ne kažem samo ja da je ovo bio ratni zločin. Uz Udruženje novinara Srbije je najuglednija svetska organizacija za zaštitu ljudskih prava „Amnesti internešenel”. Sa nama su Međunarodna federacija novinara (IFJ) i Evropska federacija novinara (EFJ), koje se slažu da mediji ne mogu biti legitimne vojne mete.

Kako je onda moguće da Politika ustupi toliko elitnog novinskog prostora „esejisti i prevodiocu” koji ni u jednoj rečenici ne osudi NATO zločin nad nedužnim civilima čiji je jedini zločin bio što su te noći došli da odrade redovnu radnu smenu? Ali zato ne propusti da Srbiju optuži i što nekome nije platila put u Strazbur?

Do danas niko iz NATO-a nije odgovarao za ovaj ratni zločin. Samo je tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović osuđen pred srpskim sudom jer nije ispraznio zgradu.

Naša država 22 godine nije tražila odgovornost NATO-a i to je naša sramota. Kako je moguće da to našem esejisti nimalo ne smeta?

Čudi me i što prevodilac Janić i sa prevodom ima problema. Jer, onaj ko zna strane jezike lako može da utvrdi da ne postoji nikakva „spomen-ploča novinara i medijskih radnika koji su izgubili život obavljajući svoju dužnost” o kojoj on u Politici piše, i da ne postoji „svetska federacija novinara u Njujorku”. Onaj ko poznaje osnove srpskog jezika može da proveri da nikad nisam najavio nikakvu „tužbu protiv funkcionera NATO-a” (Janiću ova laž nije bila dovoljna pa navodi da je najava koju je izmislio bila „gromoglasna, sasvim u skladu sa zakonima propagande”).

Tražio sam da Komitet za zaštitu novinara iz Njujorka, u čijem je upravnom odboru u vreme napada na RTS bila supruga Ričarda Holbruka Kati Marton, stavi ubijene radnike RTS-a na spisak stradalih novinara i medijskih radnika. Do danas na njihovom sajtu nema imena stradalih u najtežem napadu na medije u poslednjih 30 godina. (U napadu na pariski Šarli Ebdo 2015. godine teroristi su ubili 12 ljudi, od kojih osam saradnika tog lista. Njihova imena su na spisku.)

Tražio sam i tražiću odgovornost NATO-a. To je moja obaveza kao predsednika najvećeg srpskog udruženja novinara. To je moja obaveza kao novinara. Obaveza koju imam od 1999, kada sam kao mlad novinar objavio svoj prvi tekst o bombardovanju RTS-a.

Tražio sam i nastavljam da tražim i da naša država konačno nešto uradi. Prvi korak je napravljen nedavno kada je Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara u svoj plan rada uvrstila otvaranje arhiva u vezi sa napadom.

Kaže Janić da sam 2019. napravio „međunarodnu revizionističku konferenciju” na kojoj je „opet optužen NATO kao isključivi krivac za pogibiju tehničara RTS-a”. Zna li to Janić da je neko drugi, a ne NATO, ispalio projektil koji je srušio zgradu u Aberdarevoj? Zna li to Janić da je neko drugi, a ne vođe NATO-a i SAD, naredio da se to uradi?

Seća li se Janić da je govorio na toj konferenciji i da je dobio priliku da kaže da je za stradanje radnika RTS-a odgovoran Miloševićev režim? Ili mu smeta što se na tom mestu čuveni američki novinar Džeremi Skejhil izvinio za zločin svoje vlade, što je zapadne političare za zločin optužila i poznata francuska novinarka Elizabet Levi? Što su im se pridružili američko-nemački novinar Metju Rouz, predsednik Saveza novinara Rusije Vladimir Solovjov, predstavnice grčkog sindikata novinara, funkcioneri Međunarodne federacije novinara i Evropske federacije novinara…

Kao predsednik Udruženja novinara godinama insistiram na odgovornosti naše države za ubistva Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, za činjenicu da su istrage kasnile ili nisu dobro vođene, za to što Srbija zbog ova dva ubistva i dalje nosi breme zemlje koja ne kažnjava najteže zločine nad mojim kolegama.

Ne vidim zašto isti aršin ne bi važio i za NATO.

Potrebna nam je pravda za radnike RTS-a, za troje kineskih novinara ubijenih u napadu na ambasadu NR Kine i za 15 srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika ubijenih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2005. godine od strane terorista koje je podržavao isti taj NATO.

 

Autor Vladimir Radomirović

 

Izvor Politika, 25. april 2021.

 

Z. Janić: Jednostrana inicijativa

Reagovanje na tekst „NATO je ubio 16 radnika RTS-a, to je bio ratni zločin”, Politika, 25. 4. 2021.

Nije nikakvo čudo što predsednik UNS-a Vladimir Radomirović glavno težište svoje kritike na moj tekst „Pred godišnjicu napada na RTS” od 20. aprila prebacuje na kvazipatriotski teren: „Kako je moguće da autor ni u jednoj rečenici nije osudio NATO zločin nad nedužnim civilima?”, pita se on. Radomirović i novinarska organizacija na čijem je čelu, naime, i dalje u NATO-u vide jedinog i isključivog krivca za pogibiju šesnaestoro radnika RTS-a. Rukovodeći se time, u Beogradu je 2019. godine sazvana međunarodna konferencije, gde će Radomirović „tražiti odgovornost onih koji su odobrili napad”, a po analogiji sa terorističkim napadom na redakciju Šarli Ebdoa.

I danas se, dakle, nastavlja sa zamenom teza koju revizionisti plasiraju već više od 20 godina. Jer jedno je odgovornost za bombardovanje ciljeva koje je NATO odabrao da gađa. Ta odgovornost je nesumnjivo na NATO-u, uključujući i zgradu RTS-a. A sasvim drugo pitanje je odgovornost za poginule u toj zgradi. (Da ne bude zabune, pod pojmom „revizionisti” podrazumevam sve one koji politiku Slobodana Miloševića izjednačavaju sa državnim interesima Srbije.) Među novinarima, po službenoj dužnosti, to je ranije sprovodila Ljiljana Smajlović, a danas Radomirović.

Oni su još 2015. pokušali da izjednače stradale tehničare sa RTS-a sa satiričarima Šarli Ebdoa. Te smrti su iste, jer su i jedne i druge, tvrde naši revizionisti, ubili teroristi – u Parizu islamski, a u Beogradu natoovski. Međutim, te smrti se nikako ne mogu staviti u istu ravan iz jednog vrlo prostog razloga (čak i da ostavimo po strani ideološke kvalifikacije): francuska vlada i predsednik nisu znali da će redakcija časopisa biti napadnuta, pa dakle ne snose odgovornost za ishod tog napada, dok su, u Srbiji, Vrhovni savet odbrane i Generalštab znali za predstojeći napad na RTS, ali su svejedno odlučili da žrtvuju civile. Ono što slučaj RTS-a izdvaja od sličnih slučajeva tokom bombardovanja NATO-a 1999. jeste što predstavlja svojevrsni kuriozum: jedino je za RTS iz sedišta Severnoatlantskog pakta stigla višestruka konkretna najava bombardovanja, ali, uprkos tome, nisu izbegnute civilne žrtve. U svim ostalim slučajevima, a pogođeno je na desetine državnih zgrada, žrtava nije bilo, jer su zgrade bile prazne, tj. ljudi i tehnika evakuisani su na vreme.

Radomirović stoga nema razloga da se hvali kako mi je na pomenutoj konferenciji dao priliku „da kažem kako je za stradanje radnika RTS-a odgovoran Miloševićev režim”. Postavlja se pitanje zašto bi mi neko uopšte uskratio to pravo, osim ako ne misli da je miloševićevski režim uistinu predstavljao interese naše tadašnje države? Ne želim nikako da verujem da bi Radomirović spadao u one koji tvrde kako je za žrtvovanje 16 radnika RTS-a postojao „državni razlog”.

Pitanje „Zašto?” koje stoji na spomen-obeležju nastradalim radnicima RTS-a, po mom dubokom uverenju (i tu se razlikujem od Radomirovića), ima dva adresata: NATO i državne organe Srbije. Zašto ljudstvo RTS-a nije, shodno naređenoj meri savezne vlade i Planu odbrane, izmešteno na rezervno mesto rada? To nije pitanje za NATO, kao ni pitanje zašto je čitava jedna vatrogasna brigada razmeštena oko televizije dan uoči bombardovanja, a susedna zgrada opštine Palilula istovremeno evakuisana. Takođe nije pitanje za NATO ni otkud je ratni komandant RTS-a general (u rezervi) Vojvodić znao za napad pa je izveo svoju kćerku iz zgrade RTS-a neposredno pre bombardovanja. Kao ni pitanje gde je sakriven dosije br. 466 iz 2001. godine potpukovnika Đorovića, sa presretnutom komunikacijom pilota koji su krenuli na RTS (sadržao je tri izveštaja oficira bezbednosti, što je materijalni dokaz da je vojska raspolagala pravovremenim upozorenjem na predstojeći napad). Ili zašto je snimateljska ekipa RTS-a dežurala u Tašmajdanskom parku kako bi snimila trenutak kada će raketa pogoditi zgradu? I mnoštvo takvih i sličnih pitanja.

Revizionističke namere Radomirovića otkrivaju se kad tvrdi da je Dragoljub Milanović osuđen na desetogodišnju robiju zato što „nije zaštitio zaposlene” (od NATO napada). Ali to nije istina. Osuđen je ne zato što ih „nije zaštitio”, nego zato što ih je s namerom izložio dejstvu neprijateljske avijacije, s fatalnim posledicama. Prema objavljenim svedočenjima novinara Si-En-En-a, nekoliko sati pre bombardovanja dopisnik te američke televizije Brent Sadler lično je saopštio Milanoviću da će zgrada biti bombardovana upravo te večeri

U jednoj stvari ipak mogu da se priključim Radomirovićevim sugestijama – naime, da se članovi UNS-a makar sada, sa velikim zakašnjenjem, upuste u istraživanja ovog slučaja. Neka, dakle, ispitaju da li je RTS tokom rata bila deo tzv. ratne vojne televizije, neka dođu do izveštaja pukovnika Đorđa Trifunovića čija je jedinica raščišćavala ruševine i utvrde da li je u RTS-u bilo vojnih instalacija (kao što je na Haškom sudu tvrdio NATO, a vojska ćutala i ćuti do danas), a pre svega neka pokušaju da dođu do transkripata sa sednice Vrhovnog saveta odbrane na kojoj je razmatrano upozorenje Generalštaba da će RTS biti gađan. Eto konkretnih novinarskih zadataka za UNS, čije bi ispunjenje toj organizaciji i njenim predvodnicima nesumnjivo služilo na čast.

 

Autor Zoran Janić

 

Izvor Politika, 07. maj 2021.

 

V. Radomirović: Planirano ubistvo

Reagovanje na tekst „Jednostrana inicijativa”, Politika, 7. 5. 2021.

Napad na RTS bio je planirano ubistvo. NATO je znao da je zgrada puna ljudi i da će neminovno biti žrtava i ipak je odlučio da je gađa. To je znao i Si-En-En. Direktor te televizije Ison Džordan rekao je organizaciji „Amnesti internešenel” da ga je početkom aprila pozvao jedan zvaničnik NATO-a i rekao mu da je u toku napad na RTS i da javi svojoj ekipi da napusti zgradu

Može li neko da bombarduje zgradu punu ljudi a da ne bude odgovoran što je u toj zgradi poginulo 16 ljudi i ranjeno još nekoliko desetina? Može, tvrdi „esejista i prevodilac” Zoran Janić, ali samo ako se taj neko zove NATO.

Ako se zovete NATO, Janić će biti vaš najbolji advokat, portparol i lobista. Izmišljaće izjave, dokumenta, događaje i argumente u vašu korist. Trudiće se svim silama da dokaže da niste vi ubili ljude koji su bili na svom radnom mestu, nego neko drugi. Da ste gađali zgradu, a ne ljude u njoj. Da to što su ljudi bili u zgradi nije i ne može biti vaša odgovornost. Vi ste upozoravali da ćete napasti RTS, a sad što su neki tamo medijski radnici rešili da budu u smeni te noći, pa, niste vi krivi. Oni koji vas optužuju za hladnokrvno ubistvo 16 nevinih ljudi, to su samo „Miloševićevi revizionisti”.

A to što ste se radovali kad je stigla vest da je pogođen studio RTS-a, što ste napad pravdali kao legitiman jer je u pitanju „sam mozak Miloševićevog vojnog aparata”, a ne televizija… E, pa naći će Janić opravdanje i za to.

Neka nam Janić kaže je li mozak Miloševićevog aparata bila šminkerka Jelica Munitlak, koju je NATO ubio sa 27 godina, je li to možda bio radnik obezbeđenja Dragorad Dragojević, čiji je život takođe okončan bombom NATO-a u 28. godini, ili pak monter Slobodan Jontić. Neka nam „esejista i prevodilac” objasni kako je NATO procenio da su mu pretnja 25-godišnji Darko Stoimenovski, 27-godišnja Ksenija Banković, 26-godišnji Nebojša Stojanović, 29-godišnji Dragan Tasić, 30-godišnji Aleksandar Deletić, 32-godišnji Slaviša Stevanović, 32-godišnji Siniša Medić, 33-godišnji Ivan Stukalo, 39-godišnji Dejan Marković, 47-godišnji Milan Joksimović, 50-godišnji Branislav Jovanović, 59-godišnji Milovan Janković i 61-godišnji Tomislav Mitrović.

Napad na RTS bio je planirano ubistvo. NATO je znao da je zgrada puna ljudi i da će neminovno biti žrtava i ipak je odlučio da je gađa. To je znao i Si-En-En. Direktor te televizije Ison Džordan rekao je organizaciji „Amnesti internešenel” da ga je početkom aprila pozvao jedan zvaničnik NATO-a i rekao mu da je u toku napad na RTS i da javi svojoj ekipi da napusti zgradu. Džordan je tom zvaničniku kazao da je rok za evakuaciju kratak i da će neminovno biti mnogo žrtava. Potom je ovaj neimenovani zvaničnik ubedio NATO da otkaže napad (navodno pola sata pre nego što je avion stigao do cilja). Si-En-Enu posle nije bilo bitno što su u zgradi ostale samo njihove lokalne kolege.

Dopisnik Si-En-Ena Brent Sadler izjavio je da su on i njegov kolega Alesio Vinči rekli generalnom direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću da će zgrada biti gađana. Zašto kolege sa Si-En-Ena nisu o tome izvestile? Je li njihov posao da o svojim saznanjima obaveštavaju generalnog direktora RTS-a ili javnost? Zašto je Si-En-En te noći, 23. aprila, tražio da ekipa RTS-a bude spremna za uključenje u program Larija Kinga, kome je gost trebalo da bude ministar informisanja Aleksandar Vučić? Kolika je odgovornost Si-En-Ena za žrtve u Aberdarevoj?

Janić se pretvara da zna činjenice. Tvrdi da je vlast u Beogradu (Vrhovni savet odbrane i Generalštab) znala za predstojeći napad, da je snimateljska ekipa RTS-a dežurala u Tašmajdanskom parku kako bi snimila trenutak napada, da je izvesni general Vojvodić, „ratni komandant RTS-a” znao za napad pa je „izveo svoju kćerku iz zgrade RTS-a neposredno pre bombardovanja”. Novinar bi za ove tvrdnje imao dokaze. „Esejista i prevodilac” ih nema. Gde su snimci te ekipe koja je „dežurala u Tašmajdanskom parku”? Gde je dokaz da je bilo ko iz vlasti znao tačan čas napada? Kako ga nije znao Aleksandar Vučić, čija je majka te noći za dlaku izbegla smrt jer je bila dežurni urednik i sedela baš u delu zgrade koji je NATO gađao? I sam NATO je 1999. tvrdio da nikakvu komunikaciju u vezi sa metama sa Beogradom nije imao i da mu nije dojavljivao šta će i kada gađati.

Janić mi pripisuje poređenje bombardovanja RTS-a sa napadom na karikaturiste i novinare francuskog Šarli Ebdoa. Voleo bih da sam to prvi izjavio, ali nisam. To je uradio lingvista i filozof Noam Čomski, koji je ukazao na različite aršine Zapada kad su u pitanju napadi na medije – napad na Šarli Ebdo je odmah opisan kao užasni terorizam dok je napad na RTS dočekan pohvalama.

Ako je Zapadu to još neprihvatljivo, ne vidim razlog da mi ovde ćutimo i pravimo se da NATO nije odgovoran za zločin nad našim kolegama.

NATO je ubio 16 radnika RTS-a.

 

Autor Vladimir Radomirović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Ministarstvo rada/Nevena Ostojić

 

Izvor Politika, 10. maj 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u