Bajdenov pohod na Evropu

Bajdenova nova geopolitička strategija isključuje svaki nezavisan glas u spoljnoj politici, kao i svaki i pojedinačni državni interes, samostalnost ili nesvrstanost

Amerika se vraća. Ključna parola, i poruka, novog američkog predsednika kojom je ušao u Belu kuću je višeznačna. S njom jezde planetarnim medijskim i političkim prostorom zvani i nezvani vašingtonski telali, objašnjavajući šta je u njoj kome namenjeno. I šta ko može da očekuje od tog zvučno najavljenog „praska“ i velikog povratka. Timovi analitičara i teoretičara se upinju da iz te kratke parole, koja se interpretira kao reski kontrapunkt programskom sloganu Donalda Trampa: Amerika pre svega – izvuku dalekosežne poruke. Ona glavna bi, u tim neskriveno euforičnim interpretacijama, trebalo da glasi: Amerika neće biti (izolacionistički) zagledana u samu sebe, fokus imperije (makar ona bila i na zalasku) biće, i mora biti, ceo svet.

Vaskrsavanje tih globalnih ambicija i aspiracija da se uredi i „poravna“ (gotovo vojnički) haotični svet u dramatičnom previranju po rigoroznom američkom receptu – s nama, inače smo protiv vas! – Džo Bajden je slikovito i nedvosmisleno sažeo, određujući sopstvenu, nedvosmislenu ulogu i poziciju neprikosnovenog režisera i dirigenta u svemu tome: sedeće, poručio je, „uvrh stola“. Da bi u tim ambicijama planetarnih razmera uspeo, Bajden zna da najpre mora uspešno da okonča novi krstaški rat koji trijumfalno najavljuje. Ovoga puta, u sumraku starih ideologija, stvaranje nove ideologije, za „21. vek“: bespoštednom obračunu demokratija s autokratijama.

Evropski skepticizam

Novom američkom predsedniku u ovom ratu su potrebni, kao u svakom ratu, saveznici. Otud poziv da se stvori (institucionalno obavezujući) „savez demokratija“. I kao prvi konkretan potez u ostvarivanju tog poduhvata, planirani Bajdenov „pohod na Evropu“ (prva polovina juna) radi „osvežavanja“ tradicionalnih i nekad pouzdanih a sada, za razliku od onih dalekoistočnih i neupitnih (Japan), pokolebanih i nesigurnih evropskih partnerstava: njih je, po tumačenju novih vašingtonskih zvaničnika, Donald Tramp bagatelisao i otvoreno ignorisao.

Iako se Bajdenova odluka da Evropa bude prva spoljnopolitička stanica i adresa tumači kao znak „renesanse“ transatlantskih odnosa i ofanzivnog „lečenja“ uzdrmanog poverenja s ove strane Atlantika u sve nepredvidljiviju, dramatično i drastično podeljenu Ameriku, Bajdenov „pohod na Evropu“ je, očigledno, vrlo neizvesna misija: i fanatični evropski „atlantisti“ sumnjaju u povratak vremena (gotovo) nepomućene harmonije.

Novi američki predsednik, uprkos svemu, veruje u „veliki zaokret“. Njegovi najbliži saradnici poručuju da bi Bajden mogao biti „najevropskiji američki predsednik“. I da je odlučan da popravi sve što je njegov prethodnik Donald Tramp u transatlantskim odnosima „pokvario“. To, međutim, po svemu sudeći, neće biti lako.

Iako se u ideji lansiranoj u Trampovo vreme, da Evropljani moraju uzeti sudbinu u svoje ruke (Angela Merkel) i graditi sopstvenu, stratešku autonomiju (Emanuel Makron) kako bi postali, i bili, aktivan i uvažavan „igrač“ na sve komplikovanijoj i problematičnijoj globalnoj političkoj sceni, nije daleko odmaklo, nakupila se uočljiva doza evropske skepse i rezervisanosti prema Vašingtonu. Uz to ide uočljiva evropska sumnja da će takva Amerika, s uzdrmanim političkim sistemom, moći da ostvari globalno vođstvo, i pod Bajdenovom parolom da se „Amerika vratila“.

Američki predsednik Džozef Bajden u svom kabinetu u Beloj kući (Foto: Reuters/Tom Brenner)

Najnovija istraživanja autoritativnih evropskih instituta, među kojima i istraživanje Evropskog saveta za spoljnu politiku, pokazuju naglašenu skepsu prema američkom političkom sistemu (sedam od deset anketiranih u jedanaest evropskih zemalja veruje da je taj sistem gotovo razrušen) i Bajdenovoj sposobnosti da ublaži unutrašnje podele u SAD, da se značajnije angažuje u rešavanju međunarodnih problema (klimatske promene, mir na Bliskom istoku, evropska bezbednost, odnosi s Rusijom i Kinom) i, konačno, da „vodi svet“.

Ova istraživanja pokazala su paradoksalnu situaciju: među evropskim (EU) zemljama koje uprkos gotovo opštem nepoverenju prema Americi (samo devet odsto Evropljana joj veruje!) naglašeno poverenje u SAD i američki politički sistem iskazuju Mađarska i Poljska, države koje su se našle na udaru žestokih kritika upravo iz Vašingtona i pojedinih evropskih prestonica zbog „nedemokratskog i autoritarnog sistema vladavine“. Ocenjujući to kao „šokantnu evropsku situaciju“, Timoti Garton Eš, uticajni britanski politički analitičar, traži da Bajden prilikom predstojeće posete Evropi interveniše, ukori i „kazni“ dve „svojeglave“ i autoritarne članice EU koje najviše veruju Americi.

Bajden, inače, treba da učestvuje na samitu G7 u engleskom Kornvolu (od 11. do 13. juna), da se zatim sastane s liderima EU u Briselu i, konačno, učestvuje na NATO samitu 14. juna. Poslednja „stavka“ i stanica u programu američkog predsednika izaziva najviše interesovanja i – strepnje: ima, naime, onih koji se plaše da bi Bajden u najavljenom ratu između demokratije i autokratije mogao da „gurne“ NATO u situaciju kakva je postojala u vreme Hladnog rata.

Od poruka s tog samita mogla bi umnogome da zavisi sudbina, i ishod, planiranog Bajdenovog susreta s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. U vreme pisanja ovog teksta još nisu bili precizirani ni datum ni mesto održavanja rusko-američkog samita. Vašington bi želeo da to bude upravo u vreme Bajdenovog boravka u Evropi (jun), a kao potencijalni domaćini susreta, od kojeg bi mnogo toga moglo da zavisi, ne samo u odnosima između dve velesile, koji su trenutno zategnuti gotovo do pucanja, najčešće se spominju Finska i Austrija.

Zatezanju „konopca“ gotovo do pucanja doprineo je i sam Bajden. U gotovo ratničkom pohodu protiv autokratija, pod parolom da „demokratije a ne autokratije uspostave pravila ponašanja u svetu“, Bajden je uzeo na nišan, kao glavne mete, Kinu i Rusiju. I njihove lidere, Sija Đinpinga i Vladimira Putina. Uočljive su, međutim, nijanse u verbalnoj paljbi: prema Rusiji i Putinu bio je grublji i nemilosrdniji. Rusiju je označio kao opasnog protivnika i neprijatelja, a u jednom televizijskom intervjuu saglasio se čak (i nečuveno) s voditeljem da je Putin „ubica“. Kina je u tom Bajdenovom fokusiranju glavni rival i veliki izazov a da Si Đinping „nema nikakvih sklonosti ka demokratiji“, misli da je „autokratija (protiv čega, inače, novi američki predsednik „ide na barikade“) talas budućnosti“, da „demokratija ne može uvek da funkcioniše u složenom svetu“.

Spekulacije o ratu

Iako je „otvorio front“ protiv Rusije, Bajden je pragmatično procenio da nije isplativo i uputno ulaziti u frontalni sukob s Moskvom. Odmah po dolasku u Belu kuću potpisao je produženje jedinog još preostalog američko-ruskog sporazuma koji se tiče kontrole i ograničavanja naoružanja (u ovom slučaju nuklearnog, START) i, nedavno, odustao od konfrontacije u ionako zapaljivom ukrajinskom pitanju. Moskva je, slanjem trupa uz granicu s Ukrajinom, jasno i odlučno stavila do znanja da je spremna da odgovori na svaku provokaciju. U rusko-američkom balansiranju nad ukrajinskom provalijom, Bajden je, konstatuje britanska novinska agencija, „prvi trepnuo“. Poen za Putina: zazvonio je telefon u Kremlju, iz Vašingtona je stigla ponuda o samitu…

Prema Kini nije otvoren, barem ne još, verbalni front. Jeste, međutim, nemilosrdna konkurencija u kojoj Sjedinjene Američke Države imaju sve manje šansi. Kineska ekonomija je u nezaustavljivom usponu i samo je pitanje trenutka kada će prestići američku. I po snazi i po tehnološkim inovacijama. Već sada, Kina ima trgovinske veze s više zemalja nego Amerika. I zbog toga je Vašingtonu potreban jak savez snažnih ekonomija, pre svih nemačke (uključiv EU) i japanske.

Zastave Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (Foto: Sean Gallup/Getty Images)
Zastave Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (Foto: Sean Gallup/Getty Images)

Čini se da Amerikanci imaju još izvesnu vojnu prednost i pokretljivost (baze praktično po celom svetu i snažna logistika), ali polako gube političku. Zahvaljujući upravo snažnoj ekonomiji i finansijskoj sposobnosti da širom sveta ubrizgavaju astronomske iznose investicija (Novi put svile) i uspešnoj „vakcina ofanzivi“, Peking stiče političke poene i tamo gde je, koliko do juče, bio američki „zabran“. U nekim članicama Evropske unije, na primer.

Ako je u kineskom slučaju izostao Bajdenov verbalni rat, učestale su knjige, čak autoritativnih autora, koji predskazuju neminovni, i neizbežni, ali veliki i razarajući rat između Sjedinjenih Američkih Država i Kine. U argumentaciji za taj „neizbežni sukob“, koji bi poprimio planetarne razmere, uzimaju se u obzir žarišne tačke koje bi mogle da rasplamsaju ratni požar (Tajvan, na primer), a poteže se i Tukididova formula o neminovnosti sukoba države (ili imperije) u usponu i one na zalasku, na antičkom primeru Sparte i Atine.

Jednu od najnovijih knjiga o, eto, neizbežnom američko-kineskom ratu potpisala su zvučna imena, američki pisac i avganistanski veteran Eliot Akerman (41) i (još zvučniji koautor) američki admiral (sa četiri zvezdice) Džejms Stavridis (66), prvi mornarički (visoki) oficir koji je 2009. preuzeo komandu nad NATO trupama u Evropi. Hilari Klinton je u (gubitničkoj) predsedničkoj kampanji računala s njim kao potencijalnim potpredsednikom, a pobednik u tom duelu Donald Tramp kao s mogućim šefom diplomatije.

Toliko o autorskoj legitimaciji i legitimnosti geopolitičkog trilera 2034. Te godine autori, naime, predviđaju da će izbiti američko-kineski rat. Taj rat bi, međutim, mogao da bukne znatno ranije, rekao je admiral i autor trilera novinarima Špigla (od 17. aprila 2021.). To su mu, kaže, izričito saopštili visokorangirani oficiri. Među njima i komandant američkih oružanih snaga u indopacifičkom prostoru, admiral Filip Devidson. Admiral je uveren da bi rat mogao da bukne za šest godina: oko Tajvana se, u Južnom kineskom moru, uveliko gomilaju američke ratne lađe i bombarderi…

Novi predsednik je i Balkan uvrstio, istina na šestom mestu, svojih spoljnopolitičkih prioriteta. Naša situacija u svemu ovome zavisi od slaganja geopolitičkih karata i interesa u trouglu SAD-Rusija-Kina. Američki telali (a taj pojam, uglavnom nezvaničnih, ali uticajnih glasnogovornika spomenuo sam na početku teksta) programirano upozoravaju Beograd da bi Srbija lako mogla da se nađe na uvek opasnoj, i famoznoj, „liniji vatre“. Bivši američki ambasador u Beogradu (2007-2009) Kameron Manter je usred Beograda (Beogradski centar za bezbednosnu politiku) upozorio „budite s nama pre nego što postanete problem“.

A u američkoj interpretaciji Srbija postaje problem ako je saveznik i prijatelj Rusije i Kine, zemalja koje predstavljaju „otvorenu pretnju“ Sjedinjenim Američkim Državama. Iz toga se izvlači konstatacija da je strateški problem na Balkanu činjenica da Rusija i Kina imaju „aktivnog partnera“ u regionu: Srbiju.

Beograd, 21. marta 2020. - Najveci srpski avion, erbas A330 "Nikola Tesla", doleteo je veceras iz Kine sa najvecom pošiljkom pomoci za Srbiju: medicinskim aparatima, zaštitinom opremom i kineskim ekspertima, a licno ga je docekao predsednik Srbije Aleksandar Vucic. FOTO TANJUG - DRAGAN KUJUNDZIC - bk
Doček kineskih stručnjaka sa medicinskom pomoći Srbiji u borbi protiv koronavirusa na aerodromu „Nikola Tesla“, Beograd, 21. mart 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Bajdenova nova geopolitička slagalica isključuje, očigledno, svaki nezavisan glas u spoljnoj politici i pojedinačni, nacionalni državni interes, samostalnost i nesvrstanost. I kad su u pitanju „veliki partneri“, u koje Vašington, kad je o Evropi reč, računa pre svega Veliku Britaniju, Nemačku i Francusku. I mali, gde je smeštena Srbija, čak i kad se označava kao strateški važna, i najvažnija, u regionu.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Charlie Neibergall

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u