„Treći Rim“ – od eshatologije do političkog mita

Smisao pojma „Treći Rim“ je duboko mističan i tajanstven, ukorenjen u biblijskoj eshatologiji, i nema dodira sa političkom dominacijom niti težnjom RPC za statusom

„Moskva – Treći Rim“. Ovu frazu često čujemo u raznim kontekstima. Jedni u njoj vide pretendovanje Rusije na status svetske naddržave, drugi pokušaj stvaranja superiornog Moskovskog patrijarhata, a treći neku posebnu povezanost između nasledstva Rusije i Vizantije i njenog prethodnika Rimskog carstva. Međutim, ako pratimo istoriju ove „formule“, videćemo da ona ima izrazito dublji značaj i da nema dodira sa političkom dominacijom, niti, štaviše, sa nekom težnjom Ruske pravoslavne crkve za statusom. Smisao „Trećeg Rima“ je duboko mističan i tajanstven, ukorenjen u biblijskoj eshatologiji.

Istorija ideja o istoriji čovečanstva kao smeni „svetskih carstava“ seže do starozavetne Knjige proroka Danila. U njoj se pripoveda o životu i proročanstvima Svetog Danila, Judeja koji je živeo za vreme Vavilonskog ropstva i služio na dvoru cara Nabukodonosora Drugog (605–562. g.p.n.e.) i njegovih potomaka. Pored ostalih sižea, Knjiga proroka Danila sadrži priču o Nabukodonosorovom snu o kipu, koji je protumačio prorok (Dan. 2:1-49). Vavilonski car je sanjao čudan san koji ga je uplašio i čiji smisao nije mogao da rastumači nijedan mudrac, a Danilo ne samo da je detaljno prepričao Nabukodonosoru njegov san, nego je protumačio i značenje: zlatna glava kipa, srebrna prsa, bronzani trbuh i gvozdene noge sa primesom gline u stopalima simbolisali su carstva koja se smenjuju. A kamen kojeg nisu „ljudske ruke“ odvalile od planine i koji je razbio kip označava carstvo koje će uspostaviti Bog i „koje nikada neće biti uništeno“.

U sedmoj glavi iste knjige govori se o viđenju koje je imao sam Danilo (Dan. 7:1-28). Prorok je sanjao četiri zveri koje izlaze iz nemirnog mora: lava sa orlovim krilima, medveda sa tri rebra, leoparda sa četiri krila i četiri glave i čudovište sa gvozdenim zubima i deset rogova između kojih je izrastao novi rog koji je iščupao prva tri. Taj rog je imao „oči, kao ljudske i usta koja su nadmeno govorila“. Zatim na ognjeni presto sede Onaj od iskona u odeći beloj kao sneg i „sud je zaseo, knjige su se otvorile“. Jeziva zver sa govorećim rogom bila je ubijena i spaljena, a ostalim zverima beše oduzeta vlast. Danilo je video kako „neko kao Sin čovečiji dolazi na oblacima nebeskim do Onoga od iskona i dovedoše ga k Njemu. Njemu su dati vlast, slava i carstvo kako bi Mu služili svi narodi, plemena i jezici; Njegova vlast je večna i nikada neće proći, a Njegovo carstvo nikada neće propasti“. Jedan od onih što stajaše objasni Danilu:

Četiri ogromne zveri su četiri cara koja će se pojaviti na zemlji. No, carstvo će primiti sveti Svevišnjega i posedovati ga zauvek, za vek vekova. (Citati preuzeti sa ovog sajta)

Danilova proročanstva izazvala su veliko interesovanje, jer je ovaj prorok precizno naznačio vreme Hristovog dolaska (Dan. 9:25-26). Četiri carstva koja je opisao uklapala su se u svetsku istoriju: Novovavilonsko (zlatni lav) je smenila Persija (srebrni medved), koju je pojela Aleksandrova makedonska država, koja se podelila nakon njegove smrti (bakarni leopard sa četiri glave). Potom je moćno Rimsko carstvo skoro čitavu vaseljenu privilo u svoje gvozdeno naručje. U odnosu na njegove prethodnike, odlikovalo ga je odsustvo jedinstvenog vladajućeg etnosa (što se objasnilo time da personifikovano čudovište koje predstavlja ovo carstvo ne liči ni na jednu zver), a primese gline u gvožđu lako su se objašnjavale postepenim mešanjem ratobornih Rimljana sa potčinjenim narodima. Rogovi su mogli biti u vezi sa imperatorima koji su se borili za vlast, a „nadmena usta“ koja ugnjetavaju „narod svetih“ prirodno su se poistovetila sa dolaskom Antihrista nakon čega je nastupilo Carstvo Božije.

Ovakvo tumačenje Knjige proroka Danila dao je Sveti Ipolit Rimski (3. vek), koje kasnije postaje veoma popularno. Izračunavši trajanje minulih carstava, pored ostalog, Ipolit je pretpostavio i izračunao vreme dominacije Rimljana – 500 godina. Interesantno je to da je između uspostavljanja carstva za vreme Avgusta (30. g.p.n.e.) i njegovog pada za vreme Romula Avgusta (476. god.) prošlo skoro približno vremena – 506 godina. Međutim, „pala“ je samo zapadna polovina. Istočno rimsko carstvo, nama poznato kao Vizantija, ne samo da je preživelo, nego je trajalo bezmalo još hiljadu godina.

Novi Rim – Carigrad

Godine 324. Konstantin Veliki, prvi hrišćanski car, ujedinio je Zapad i Istok pod svoju vlast. Skoro odmah započinje izgradnju nove prestonice Rimskog carstva – Carigrada, Novog Rima. Trebalo je da preuzme štafetu starog Rima u pogledu svetskog političkog centra. Od tada je carstvo postalo hrišćansko, a njegovi vladari su smatrali sebe samo zemaljskim namesnicima Nebeskog Cara. U sakralnoj sferi država je ustupila mesto Crkvi Hristovoj, čiji su poglavari u lokalnim mestima formirali hijerarhiju na čelu sa pet najmerodavnijih episkopa – „vaseljenskih patrijarha“.

Carigrad su često nazivali Vizantion, prema starom imenu, odakle potiče i uobičajeno imenovanje čitavog carstva – Vizantija. Sami Vizantijci su nazivali sebe Rimljanima (Romejima) i nikada nisu sumnjali da će nastaviti život u Rimskom carstvu. Tačnije, upravo u onom poslednjem svetskom carstvu nakon kojeg nastupa drugi Hristov dolazak i uspostavljanje večnog Carstva Božijeg. To je hrišćanskom carstvu zadalo „politički program“: njegovi zemaljski vladari morali su da pripremaju narod koji im je poveren za susret sa Hristom, kako bi na Strašnom sudu lično odgovarali za moralno stanje njihovih podanika. To objašnjava zašto su se u većini slučajeva carevi tako bojažljivo odnosili prema pitanjima religije i zašto su se starali o Crkvi. Najzad, dobrobit države i svih njenih podanika zavisila je od čistote dogmi i pobožnosti sveštenstva.

Drugi Hristov dolazak (freska iz manastira Visoki Dečani) (Foto: decani.org)
Drugi Hristov dolazak (freska iz manastira Visoki Dečani) (Foto: decani.org)

Vojne poraze i unutrašnja previranja hrišćanska svest je eshatološki doživljavala kao iskušenja poslata radi ukrepljenja Hristovog naroda u vernosti prema Bogu. Međutim, stanje u državi se pogoršavalo iz veka u vek, jer se od 7. veka Istok našao pod vlašću druge religije – islama. A Zapad, kojim su vladali germanski narodi, okupio se oko rimskog pape kao jedinog zakonitog Hristovog namesnika i odvojio od grčkog sveta. Mirni saveznik se preobratio u nepomirljivog suparnika pravoslavne Vizantije. Novi Rim je bio izolovan. A kada su Grci, poneti helenskim uzrastajućim nacionalizmom, odbacili i svoje susede iste vere – Bugare i Srbe, dani carstva bili su odbrojani.

U očajničkoj nadi da sačuvaju državu, vizantijski carevi i crkveni političari su dva puta odlučili da se poklone Zapadu, prihvatajući uslove Lionske (1274) i Firentinske (1439) unije koje je diktirao Rim. Ali ni u jednom slučaju ovi crkveni kompromisi ne samo da nisu doneli očekivane spoljnopolitičke dividende, nego su izazvali snažan protest u zemlji. Evo kako vizantijski istoričar Duka opisuje rezultate Firentinske unije:

„Odmah nakon silaska arhijereha sa trijera dočekali su ih stanovnici Carigrada, kao po običaju, i pitali: ‘I, kako stojimo? Kako je prošlo? Da li smo pobedili?’ A ovi su odgovorili: ‘Prodali smo veru, zamenili smo pobožnost neverom, izdali smo čistu žrtvu i ispali azimiti’. A ako bi ih neko upitao: ‘Zašto ste to potpisali?’, oni bi odgovorili: ‘Bojali smo se Franaka’. A kada su ih ponovo pitali da li su Franci ikoga mučili, pretukli ili tamničili odgovarali su negativno. Pa, zašto ste onda potpisali? Govorili su da je sama ruka potpisala, kao da je odsečena, a da se sam jezik složio kao da je istrgnut! Nisu mogli ništa drugo da kažu. Neki arhijereji su prilikom potpisivanja izjavljivali: ‘Nećemo potpisati dok nam ne date dovoljno novca’. Kada su im dali, oni umočiše pero. Na njih su potrošili brojni novac, koji su dali u ruke svakom ocu. Tada su se pokajali za učinjeno, ali srebro nisu vratili. Priznajući da su prodali svoju veru, počinili su veći greh nego Juda, jer je on vratio srebrnjake. Videvši to, Gospod ih se odrekao. Podiže se oganj na Jakova i obruši se Njegov gnev na Izrael.“ (Krasavina, S. K. „Duka i Sfrances o uniji u pravoslavnoj i katoličkoj crkvi“, Vizantijski vremenik, 1973, t. 27, str. 145. (prevod naš))

Filotejeva „formula“

U očima savremenika pad Vizantije 1453. godine bio jestrašan, ali prirodan i dugoočekivan događaj. Čak je i znatan deo vizantijske elite priznao da je „bolje videti u gradu turski turban nego latinski šešir“. A kada je vojska Mehmeda Drugog upala u Carigrad koji se očajnički branio mnogi su to doživeli kao zasluženu osvetu zbog izdaje pravoslavlja.

Sredinom 15. veka u svetu nije ostalo pravoslavnih država. Novi Rim dospeo je pod tursku čizmu. Isti Osmani su već zauzeli Bugarsku, Srbiju, Vlašku i Moldaviju. Poslednji delovi vizantijskog sveta, Trapezunt i krimska kneževina Teodoro, pali su 1461. i 1475. godine. Ostali su još Gruzija i ruska zemlja, ali su i one, podeljene na nekoliko delova, ponele breme bednog postojanja u ropstvu zarobljene od strane muslimanskih država. Ko će uhvatiti palo znamenje Poslednjeg carstva? Svuda se verovalo da je nastupila vremenska punoća, a da je svet bio na pragu Drugog dolaska. Naročito zato što se, prema opšteprihvaćenoj hronologiji, približavala mistična 7000. godina od stvaranja sveta.

Ali nisu svi bili u apokaliptičnom raspoloženju dok smireno iščekuju kraj sveta. Neki jerarsi usmerili su pogled ka jedinom delu pravoslavnog sveta gde su vlast i Crkva oštro osuđivale Firentinsku uniju. Tamo, ka dalekoj Moskvi, 1460-ih godina uputio se jerusalimski patrijarh Joakim, koji je shvatao da je pogrešno tražiti pomoć od Zapada u borbi protiv Turaka u zamenu za uniju. Joakim je umro u Krimu ne došavši do Moskve. Za njim će uskoro u rusku zemlju krenuti redovi molioca i zagovornika sa čitavog hrišćanskog Istoka, dok će kod niza ruskih mislilaca početi da jača svest o posebnoj ulozi koju počinje da igra Moskovska država.

Godine 1472. veliki knez moskovski Ivan Treći Vasiljevič stupa u brak sa Sofijom (Zojom), bratičinom poslednjeg vizantijskog cara Konstantina Paleologa. Ubrzo, 1480. godine, Moskovska Rusija se oslobodila od plaćanja danka Zlatnoj hordi i od 1493. godine Ivan Treći dobija titulu gospodara cele Rusije. Uspešno je prošla 7000. godina koje su se mnogi plašili, a početak novog milenijuma od stvaranja sveta postao je doba brzog rasta nove pravoslavne države – ruske države.

Statua moskovskog kneza Ivana III na spomeniku Milenijum Rusije u Velikom Novgorodu (Foto: Wikimedia/Voevoda)
Statua moskovskog kneza Ivana III Vasiljeviča na spomeniku Milenijum Rusije u Velikom Novgorodu (Foto: Wikimedia/Voevoda, CC BY-SA 4.0)

Spiridon Sava, autor „Poslanice o Monomahovim darovima“ (oko 1503. godine) pripisuje Konstantinu Monomahu, caru iz 11. veka, sledeće oproštajne reči upućene unuku, ruskom knezu Vladimiru Monomahu: „Neka se ne pobune Crkve Božije i neka celo pravoslavlje bude u miru pod vlašću našeg carstva i tvog slobodnog samodržavlja u Velikoj Rusiji. Neka te od sada počnu nazivati bogovenčanim carom, kojeg je ovom carskom krunom krunisala ruka najsvetijeg mitropolita Neofita i episkopi“.

Karakteristično je da ovde car uopšte ne ustupa svoju titulu i centralno mesto zaštitnika čitavog pravoslavnog sveta, već objedinjuje svoju službu ruskog kneza koji je priznat za „slobodnog samodršca“ i cara Velike Rusije. Ovu titulu će „uvesti“ Ivan Vasiljevič Grozni 1547. godine prilikom njegovog čuvenog krunisanja.

Najpoznatiji tekst koji sadrži koncept nove misije Moskovske države bila je Filotejeva poslanica sastavljena 1523. godine koju je on, monah pskovskog Eleazarskog manastira, uputio službeniku Mihailu Misjuru-Munjehinu. Na kraju pisma (posvećenom tada veoma aktuelnoj temi – opovrgavanju predskazanja zapadnih astrologa) učeni starac saopštava adresatu „nešto skriveno“ o sadašnjem pravoslavnom carstvu najsvetlijeg i najuzvišenijeg gospodara našeg (misli se na Vasilija Trećeg Ivanoviča): „Znaj ti, koji voliš Boga i Hrista, da su sva hrišćanska carstva došla do svoga kraja i sjedinila se u jedinom carstvu našeg gospodara koje je, prema proročkim knjigama, Rimsko carstvo jer: dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtog neće biti. I apostol Pavle često pominje Rim u poslanicama, a u tumačenjima je rečeno: „Rim je čitav svet“. Vidiš li, izabraniče Božiji, da su nevernici potopili sva hrišćanska carstva, a da, po blagodati Hristovoj, stoji samo jedno carstvo jedinog našeg gospodara. Našem gospodaru dolikuje da drži ovo uz veliku bojazan i Bogoobraćanje, da se ne oslanja na zlato i prolazno bogatstvo, već da se uzda u Boga koji sve daje.“

U poslednjim rečima leži autentični smisao „Filotejeve formule“ – breme „Trećeg Rima“, poslednjeg zemaljskog carstva, nameće ruskom gospodaru veliku moralnu odgovornost. Sada on postaje odgovaran za čitav svet i mora da vlada „uz veliku bojazan“, ne uzdajući se u zemaljska bogatstva, već u Božiju pomoć.

Uprkos različitim mišljenjima, ruski veliki kneževi i carevi nikada nisu pretendovali na takozvano vizantijsko nasleđe. Brak Ivana Trećeg sa Sofijom Paleolog, bratičinom poslednjeg carigradskog cara Konstantina Jedanaestog, nije imao nikakvih pravnih posledica jer su Sofijinog brata Andreja smatrali za naslednika, a on je svoje pravo prodao francuskom kralju Karlu Osmom (a kasnije i Ferdinandu od Španije). Prema tome, ako je i moglo biti reči o Moskvi kao naslednici Drugog Rima, onda se to odnosilo na duhovno nasleđe i mistično breme „Poslednjeg carstva“.

Treći Rim u Ruskom carstvu

U aktima i dokumentima ruske države nije bio zastupljen koncept „Trećeg Rima“. Očigledno je da su moskovski vladari bili oprezni prema ovoj tezi. Ukoliko bi bila nepravilno shvaćena, mogla bi se razumeti kao pretendovanje na političko nasleđe Vizantije, što bi neminovno dovelo do zaoštravanja odnosa sa Osmanskim carstvom. Rat sa moćnim sultanom uopšte nije bio u planu ruskih vladara, iako su ih na to nagovarali zapadni „partneri“ i mnogi Grci koji su sanjali oslobođenje od osmanskog ropstva.

Začudo, upravo reči grčkog jerarha, Carigradskog patrijarha Jeremije Drugog, u „Povelji o uspostavljanju Patrijaršijskog prestola u Rusiji“ potpisanoj 1589. godine predstavljaju gotovo jedinu zvaničnu upotrebu Filotejeve formule. Grčkom jerarhu se pripisuju sledeće reči upućene caru Fjodoru Ivanoviču:

„Pošto je stari Rim pao zbog Apolinarijeve jeresi, a drugi Rim, tj. Konstantinopolj, zauzeli su bezbožni Turci – Agarini unuci, tvoje carstvo, o, pobožni care, veliko Rusko carstvo – Treći Rim svojom pobožnošću sve prevaziđe, i sva pravoslavna carstva u tvoje jedno se sjedniše, ti si jedini hrišćanski car u celom svetu koga pominju svi hrišćani po celoj vaseljeni“ (Zbirka državnih gramata i ugovora, T. II, str. 97).

Hram Hrista Spasitelja u Moskvi (Foto: Wikimedia/Alvesgaspar, CC BY-SA 3.0)

U Petrovoj epohi dolazi do naglog preokreta u ruskoj državnoj ideologiji. Petar nije voleo Vizantiju koja je, prema njegovom mišljenju, propala zbog licemerja vladara i njihovog zanemarivanja ratovanja. Za ideal nije odabrao drugi, nego prvi Rim, o čemu svedoči preuzimanje titule imperatora i uspostavljanje Senata. Iako je Ruska imperija kao i ranije pretendovala na lidersku ulogu u pravoslavnom svetu, sada je ovo liderstvo izgubilo mistični karakter „Poslednjeg carstva“.

Činilo se da je u 19. veku zaboravljen koncept Trećeg Rima i njegovog prvobitnog, eshatološkog smisla. Međutim, 1849. godine, na vrhuncu spoljnopolitičkih uspeha Nikolaja Prvog, četrdesetpetogodišnji ruski diplomata Fjodor Tjutčev piše pesmu „Ruska geografija“, koja se završava biblijskom aluzijom na „Poslednje carstvo“:

Sedam unutrašnjih mora i sedam velikih reka…
Od Nila do Neve, od Elbe do Kine,
Od Volge duž Eufrata, od Ganga do Dunava…
Ovde je rusko carstvo… Koje nikad neće proći
Kako prozre Duh, a Danilo proreče.

Ova iščekivanja nadolazeće imperatorske slave presekao je Krimski rat, ali je i kasnije ideja vizantijskog nasleđa uzburkivala um mnogih ruskih publicista i pretvorila se u san o podizanju krsta na Svetoj Sofiji. Međutim, treba priznati da je realna politika Rusije bila prilično pragmatična. Pitanja o zauzimanju Carigrada i kontrolisanju moreuza neretko su bila na dnevnom redu, ali su iza toga stajali isključivo geopolitički i ekonomski interesi.

Mistične ideje „Poslednjeg carstva“ generalno su bile strane porodici Romanov, koja je bila orijentisana ka zapadnim civilizacijskim modelima. Tek za vreme Nikolaja Drugog uočavamo određeno oživljavanje interesovanja za vizantijsku političku tradiciju, ali je ovo bio poslednji talas pre katastrofe 1917. godine i radikalne promene cele političke ideologije koja je usledila.

Savremeni kontekst

Treba reći da je koncept „Moskva – Treći Rim“ neretko imao ulogu političkog strašila, kojim su vladari evropskih država plašili svoje narode. Koncept je naročito iritirao Grke, koji su i sami sanjali o obnavljanju Vizantije. Formulu staroruskog monaha ideolozi grčkog nacionalizma neobično su isprepletali sa idejama „panslavizma“ i u tome videli pretendovanje Rusije na uspostavljanje svetske dominacije zasnovane na slovenskim narodima, i, naravno, na štetu Helena – istinskih naslednika Novog Rima. Iako nije bilo ozbiljnih osnova za ovakve strahove, mnogi grčki publicisti sumnjičili su Rusiju, i to i dalje čine, da „uzurpira“ vizantijsko nasleđe, a Rusku pravoslavnu crkvu da pokušava da istisne drevne Patrijaršije.

Međutim, Moskovska patrijaršija nikada nije pretendovala na ulogu „vođe“ svetskog pravoslavlja. Čak u Staljinovo vreme, tokom poznatih događaja u periodu od 1945. do 1948. godine, planovi sovjetske vlade da „prekroji“ svetsko pravoslavlje u korist ruske Crkve radi spoljnopolitičkih ciljeva, hijerarhijska struktura RPC-a nije realizovala u zvaničnim govorima ili aktivnostima. Ona je bila dobro svesna tužnih posledica ovog avanturističkog projekta po svepravoslavno jedinstvo. (Zvanični materijali iz tih godina dostupni su u arhivi Časopisa Moskovske patrijaršije.)

Sinod Ruske pravoslavne crkve (RPC) (Foto: Oleg Varov/Press-služba Patriarha Moskovskogo i vseя Rusi/TASS)
Sinod Ruske pravoslavne crkve (RPC) (Foto: Oleg Varov/Press-služba Patriarha Moskovskogo i vseя Rusi/TASS)

Danas ne postoji nijedan akt, dokument ili izjava predstavnika Ruske pravoslavne crkve u kojima je makar izražena aluzija na želju za potčinjavanjem ostalih bratskih autokefalnih Crkava ruskoj i njenom uzvišenom mestu u odnosu na ostale. Na ovu činjenicu, kao i na zastarelu ideju „Moskva – Treći Rim“ u kontekstu savremene crkveno-političke situacije, često su ukazivali predsedavajući Odeljenja za spoljne crkvene poslove Moskovske Patrijaršije – kako mitropolit Kiril (sada patrijarh moskovski i cele Rusije) u svom pismu Melitonu, mitropolitu galskom, 23. decembra 2004. godine, tako i mitropolit Ilarion u svojim intervjuima od 13. jula 2019., 13. decembra 2020. i 24. decembra 2020.godine.

Fatamorgana „slovenske pretnje“ bila je toliko jaka da je uticala na to da grčki naučnici odbiju da koriste istorijski naziv „Rusik“ (Ῥωσικόν) za atonski manastir Svetog Pantelejmona. A u svom sadašnjem destruktivnom obračunu sa Moskovskom patrijaršijom oko Ukrajine, carigradski patrijarh Vartolomej i njegovi istomišljenici pokušavaju da igraju na kartu „grčke solidarnosti“, uporno pozivajući grčke arhijereje ostalih pomesnih Crkava da zauzmu jasno nekanonsku stranu.

U osnovi svih ovih fobija i sumnjičenja kojima se, avaj, određuje destruktivna crkvena politika Carigrada prema pravoslavlju, jeste potpuno nerazumevanje suštine ideje „Moskva – Treći Rim“, koju neki grčki jerarsi smatraju za „prazne priče“, „uvredu“ i „bogohuljenje“ (pismo Melitona, mitropolita galskog, generalnog sekretara Svetog Sinoda Carigradske Patrijaršije od 27. maja 2004. godine), pa čak nazivaju „satanističkom i imperijalističkom teorijom“ (videti ovde i ovde).

Starac Filotej, koji je predložio ovu formulu pre 500 godina, prosto je konstatovao istorijsku realnost te epohe – nestanak svih pravoslavnih država sa mape sveta osim moskovske Rusije i potčinjenost svih autokefalnih Crkava (uključujući i vaseljensku Carigradsku patrijaršiju) vlasti inovernih vladara.

Sedište Vaseljenske patrijarhije u današnjem Istanbulu (Foto: Wikimedia/Filip Romanski, CC BY-SA 3.0)
Crkva Svetog Đorđa, sedište Carigradske patrijaršije u današnjem Istanbulu (Foto: Wikimedia/Filip Romanski, CC BY-SA 3.0)

Međutim, najvažnije je da koncept „Poslednjeg carstva“ ni tada, a ni kasnije nije označavao pretendovanje Rusije na političko nasleđe Vizantije, niti, štaviše, na svetsku dominaciju. Zapravo je potpuno obrnuto. „Treći Rim“ predstavlja mističan pojam „poslednje države“ svetske istorije, čiji vladari nose visoku moralnu odgovornost za sudbine čitavog čovečanstva i koji moraju da se uzdaju ne u prolazna bogatstva, silu i slavu „veka ovog“, nego isključivo u Boga.

 

Pavel Kuzenkov je doktor istorijskih nauka čiju stručnu oblast čini istorija Crkve i istorijska hronologija. Docent je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta i na Sretenjskoj duhovnoj akademiji, kao i profesor na Moskovskoj duhovnoj akademiji.

 

Sa ruskog prevela Mila Đuričić

 

Naslovna fotografija: Paul G on Unsplash 

 

Izvor mospat.ru/Stanje stvari

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u