Сцена са једног протестног скупа међуполних особа у Бриселу, 26. окобар 2018. (Фото: Wikimedia/Sparrow (麻雀), CC BY-SA 4.0)

Biologija za osmake i prirodni zakoni

„Kletova“ biologija nam poručuje da je „međupolnost relativno česta u ljudskoj populaciji“, te da se smatra da „međupolnih osoba ima više nego riđokosih“. Statistika kaže da je taj podatak daleko od istine

Pre tačno četiri godine, s proleća 2017, roditelji u Srbiji bili su primorani da se bore za svoja prava, garantovana i Ustavom Republike Srbije i Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, kada je Ministarstvo prosvete pokušalo da putem trojanskog konja, nazvanog obrazovni paket, i pod plaštom borbe protiv nasilja, u naše škole uvede rodnu ideologiju.

Sada se nalazimo u istoj situaciji, ali ovog puta je Ministarstvo otišlo korak dalje i u nastavni plan i program već unelo izmene u udžbenik iz biologije za 8. razred. Prema dosadašnjim saznanjima, reč je o udžbenicima izdavača „Klet“, „Novi logos“, „Vulkan“ i „Gerundijum“, premda su svi izdavači u obavezi da se pridržavaju nastavnog plana i programa. Roditelje i nastavnike zaprepastio je sadržaj lekcije „Polni i rodni identitet“, u kojoj se, između ostalog, navodi da „vremenom svako od nas razvija svoj osećaj pripadnosti muškom ili ženskom rodu, to jest rodni identitet“, te da se „rod i pol ne moraju nužno poklapati kod svake osobe“.

Zatim, u delu koji objašnjava nepostojeći i nenaučni koncept „rodnog identiteta“, stoji da na svetu postoje osobe muškog pola, ženskog pola, transrodne osobe i rodno neutralne osobe.

Zakoniti ekstremi

Zaboravili su – ili namerno nisu hteli da otkriju sve karte – da pomenu da postoje i transdobne osobe (transage, kao Holanđanin Emil Ratelband, koji ima 69 godina, a identifikuje se kao da ima 49 i hoće da promeni godinu rođenja), transrasne osobe (transracial, kao belac i Amerikanac Adam, koji za sebe tvrdi da je Filipinka po imenu Dža Du), transsposobne osobe (transabled, rođene zdrave, ali se osećaju kao da treba da budu invalidi), kao i osobe druge vrste (transspecies, npr. devojka iz Norveške po imenu Nano, koja za sebe tvrdi da je mačka, ili Ričard Ernandesk, koji ne samo da se identifikuje kao žena već kao reptil, tj. žena-zmaj) ili osobe koje se identifikuju kao vanzemaljci (otherkin ili transalien, poput Amerikanke koja je postala muškarac, a zatim i „vanzemaljac“).

Građanima Srbije ovo može zvučati kao šala ili nabrajanje ekstremnih slučajeva ili izuzetaka, ali ne smemo zaboraviti da su u naprednom neoliberalnom svetu ovi „ekstremi“ sasvim zakoniti. I na tom neslavnom Zapadu sve je ovo počelo malim koracima, koje upravo sada vidimo kod nas na delu: počev od dekriminalizacije homoseksualnosti, preko parada, filmskih festivala i izložbi, do zahteva za jednakim pravima u vidu istopolne zajednice. Sledeći korak je normalizacija transrodnosti, a to znači i svih rodnih identiteta koji postoje – trenutno prema nekim izvorima sedamdesetak, dok u Britaniji devetogodišnjacima u školi govore da ih ima preko stotinu.

Zakoni prirode

Pomenuti udžbenik za biologiju, u izdanju „Kleta“, hoće da uči našu decu da „nam društvo često nameće da rod i pol moraju da se podudaraju“, dok u stvarnosti uopšte ne mora da bude tako.

Dakle, egzaktna nauka, kakva je biologija, prvo će tri godine govoriti deci o svim oblicima života, o mužjacima i ženkama svih životinjskih vrsta i načinu razmnožavanja, a onda u 8. razredu, kada dođemo do najrazvijenijeg i najinteligentnijeg sisara, odjednom prestaju da važe zakoni prirode i genetike, te mi više nismo ono što nam naši geni i polni organi kažu da jesmo, već možemo da budemo – bilo ko i bilo šta. I umesto da jednostavna činjenica – muške ili ženske genitalije – bude dovoljna da znamo da li smo muškog ili ženskog pola, udžbenik iz biologije će našoj deci govoriti da je sasvim „prirodno“ da neko uzima hormone suprotnog pola (tzv. blokatore puberteta), zatim da ode na brojne i bolne operacije kako bi promenio polne organe, i nakon toga da do kraja života uzima hormone tog novog pola kako bi održao svoj „pravi identitet“.

Ilustracija (Foto: Kevin Gent on Unsplash)

Jedan roditelj dečaka, koji je izjavio da je devojčica nakon što mu je majka sugerisala da „neke devojčice imaju penis, a neki dečaci vaginu“, jadao se na Tviteru što su nakon dečakove „tranzicije“ morali da „edukuju sve odrasle osobe u njenom životu“, da ih obaveste o novom imenu, o zamenicama koje treba koristiti kad se obraćaju njihovom sinu koji je sada ćerka, te kako je sve to „iscrpljujuće“. Verujem da jeste. Moja ćerka je devojčica. Nije joj „dodeljen pol“ na rođenju već je ona rođena takva i ja ne moram da držim govor svakoj osobi s kojom se susretnemo, niti da edukujem druge i razvejavam tuđu „transfobiju“ i predrasude kako bih pred svima izgradila i održala njen identitet devojčice.

Osobe koje su zaista rođene s rodnom disforijom često moraju da budu na terapiji upravo zato što imaju neku abnormalnost koja ponekad zahteva i operaciju. Ali udžbenik našoj deci ne govori istinu o tim osobama već pod pojam „međupolne osobe“ zapravo podvodi transrodne osobe, koje svoj „rodni identitet“ određuju potpuno subjektivno, kao „duboko unutrašnje i individualno iskustvo roda“. Šta to uopšte znači? Kako vlada da donosi i reguliše politiku u skladu s „unutrašnjim i individualnim iskustvom roda“?

Podrivanje uloge roditelja

Baš kao što je bio i slučaj s obrazovnim paketom – gde je na pitanje „S kim mogu da razgovaram o seksu?“ ponuđen odgovor „Roditelji vrlo često ne znaju odgovore“ (str. 348) – i novi udžbenik iz biologije želi da podrije autoritet i značaj roditelja u životu deteta, pa tako savetuje: „Adolescencija je vreme u kome sebi treba dati vremena i sasvim je u redu ako si zbunjen/a, ako se još ne pronalaziš. Proći će još nekoliko godina dok ne uspeš sebi da razjasniš šta zaista želiš i šta osećaš. Zato treba da razgovaraš sa nekim starijim i iskusnijim… Psiholog je dobar izbor.“

Dakle, osim što roditelji „ne znaju odgovore“, kad dete ima veoma važne i intimne nedoumice u vezi s polnošću, umesto da se obrati roditeljima, koji ga najbolje poznaju, autori udžbenika savetuju da ode kod psihologa.

Ustav RS garantuje pravo roditelja da „svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima“ (član 43, stav 5). Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima kaže da „roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu“ (član 26, stav 3). Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima kaže da se države potpisnice „obavezuju na poštovanje slobode roditelja, odnosno zakonskih staratelja, da obezbede versko i moralno vaspitanje svoje dece u skladu sa svojim ubeđenjima“ (član 18, stav 4).

I kao što je obrazovni paket navodno bio pokušaj borbe protiv nasilja (po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i seksualno opredeljenje ili „rodni identitet“), tako nam i sada Zavod za unapređivanje obrazovanja, koji odobrava udžbenike, poručuje da u ovim lekcijama ne vidi ništa sporno i da je cilj da se kod učenika razvija tolerancija.

Riđokosi i međupolni

„Kletova“ biologija nam poručuje da je „međupolnost relativno česta u ljudskoj populaciji“, te da se smatra da „međupolnih osoba ima više nego riđokosih“.

Prema podacima Udruženja međupolnosti Severne Amerike (Intersex Society of North America), osobe s rodnom disforijom – s karakteristikama oba pola, pa čak i s hromozomskim anomalijama – rađaju se jedna u 1.500 ili 2.000 osoba (verovatnoća za pojedine sindrome ide i do 1 : 13.000, 1 : 83.000, pa čak i 1 : 150.000). S druge strane, verovatnoća da se rodi riđokoso dete iznosi 1 : 200, kako kaže projekat Tehnološka inicijativa, koji je pokrenula Katedra za genetiku na Medicinskom fakultetu Univerziteta Stanford. Vidimo da novi udžbenici iz biologije ne samo da će našu decu učiti nenaučnim teorijama zasnovanim na ideologiji već da autori udžbenika, zaslepljeni ideologijom – baš kao i svi ideolozi – nisu u stanju ni da deci ponude proverene činjenice.

Ilustracija (Foto: Taylor Wilcox on Unsplash)

U odeljku koji govori o „seksualnoj orijentaciji“, „Kletov“ udžbenik kaže sledeće: „To što je heteroseksualna orijentacija većinska ne znači da one koje nisu većinske treba da budu predmet diskriminacije. Naprotiv, sećaš se sa časova biologije da je upravo biološka varijabilnost ta koja omogućava proces evolucije.“

Volela bih da autori udžbenika objasne kako su homoseksualni odnosi „biološka varijabilnost koja omogućava proces evolucije“ budući da u tim odnosima ne može doći do [stvaranja] potomstva, što je, sa evolutivnog stanovišta, bukvalno da bukvalnije ne može biti, preduslov za opstanak vrste. Kako to homoseksualne veze mogu doprineti evoluciji, ako je jedan od osnovnih principa evolucije – opstanak najjačih jedinki koje potom svoje osobine, koje im daju prednost nad drugima, prenose na potomstvo? Pre nego što neko pokuša da homoseksualno opredeljenje opravda sa stanovišta evolucije, mora pronaći genetsko opravdanje za prenošenje tog ličnog svojstva ili sposobnosti – što dosad niko nije uspeo da dokaže, premda je bilo pokušaja. Pri tome, čak i da su naučnici uspeli da izdvoje „gen za homoseksualnost“, on bi i dalje predstavljao evolutivno nepoželjnu karakteristiku jer nije svrsishodan samom principu evolucije.

Greh i hrišćanstvo

Razume se da jedni druge ne treba da diskriminišemo na osnovu ličnog svojstva ili načina života, pa čak ni zbog ispravnih ili pogrešnih odluka u životu. Ne možemo izabrati boju kože, veličinu nosa, ili zemlju u kojoj ćemo se roditi, ali zato sami donosimo odluke u životu. Tu hrišćanstvo pravi veoma važnu razliku – ne osuđuje osobu ili nečiju ličnost već greh, tj. ponašanje koje proističe iz grešnog načina života. Crkva prihvata grešnike (a to smo svi mi), ali ne može da relativizuje i prihvati greh. Hristos jeste rekao da onaj koji je bez greha prvi baci kamen na bludnicu, ukazujući na to da svi grešimo, međutim, apologete greha obično se zadrže na toj rečenici i namerno izostavljaju ono što je Hristos potom rekao bludnici: „Idi, i od sada više ne griješi“ (Jovan 8:11).

Roditeljima koji su hrišćani ne treba Ministarstvo prosvete da pomaže lekcijama o toleranciji i nediskriminaciji – sve što je imalo da se kaže o tome rekao je najveći učitelj u istoriji čovečanstva. Tolerancija i sprečavanje diskriminacije samo su izgovori za uvođenje krajnje spornih ideoloških elemenata u obrazovanje. Uz to, ovi delovi spornog udžbenika zalaze u domen vrednosnog i moralnog sistema roditelja i dece, a tu, kao što sam navela, roditelji imaju apsolutno zagarantovano pravo da vaspitavaju svoju decu u skladu sa svojim verskim i moralnim uverenjima.

Roditelji koji se protive ovim udžbenicima nisu homofobi, kako ih pojedini optužuju. Štaviše, pojava kakva je homofobija teško da postoji u pravom smislu te reči: strah od druge osobe. To je veštački osmišljen termin čija je jedina svrha da etiketira grupu ljudi i samim tim ih diskredituje i isključi iz javne rasprave. Ako i postoje osobe koje se zaista plaše drugih ljudi, verovatno ih na svetu ima još manje nego interseksualnih, tj. međupolnih osoba.

Ilustracija (Foto: Sharon McCutcheon on Unsplash)

„Kletova“ biologija kaže da je „pravo na rodni identitet i seksualnu orijentaciju zakonom zagarantovano pravo svakoga od nas“. Ustav ne poznaje kategoriju roda i rodnog identiteta. Zakon o zabrani diskriminacije govori o „seksualnom opredeljenju“, a ne orijentaciji. Izgleda da autori udžbenika mogu da predvide i budućnost – ili samo priželjkuju budućnost u kojoj je Srbija usvojila sporne protivustavne i protivporodične predloge zakona koji već mesec dana izazivaju buru negodovanja u srpskoj javnosti.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Sparrow (麻雀), CC BY-SA 4.0

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Društvo
Pratite nas na YouTube-u