D. Dostanić: Konzervativizam je prihvatanje stvarnosti kakva jeste

Konzervativizam može da bude i otpor, ali i napad; on može biti pasivan, ali i aktivan, izazivački, buntovnički, subverzivan, kreativan, pa i revolucionaran

Imamo posebno zadovoljstvo da razgovaramo sa Dušanom Dostanićem, politikologom – istraživačem saradnikom u Institutu za političke studije, sekretarom naučnog časopisa Politička revija. Objavio je više radova iz oblasti političke teorije, istorije ideja i ideologija.

Živimo u vremenu dehumanizacije fašizmom. Svako čije mišljenje je drugačije od glavnotokovskog vladajućeg mišljenja vrlo lako dobija etiketu fašiste. Koji su koreni takve dehumanizacije? Kakva ideologija stoji iza toga?
– Koreni pojave o kojoj govorite sežu do u vreme pre Drugog svetskog rata. Naime, još tada komunisti pokušavaju da se predstave kao borci protiv fašizma, uz istovremeno proširenje te odrednice do mere da su se pod taj pojam mogli podvesti svi protivnici komunizma – od konzervativaca do socijaldemokrata. Ne treba zaboraviti da su nemački komunisti, pre Hitlerovog dolaska na vlast, socijaldemokrate nazivali socijalfašistima.

Takođe, još tada se tvrdilo da su militarizam, konzervativizam, kapitalizam i buržoasko društvo rodno mesto fašizma, odnosno da su fašisti oruđe kapitala i vladajuće klase u odbrani postojećeg poretka, odnosno u borbi protiv komunista. Dovoljno je pogledati definiciju fašizma koju je dao Georgi Dimitrov. Na taj način je jedan neodređen pojam kao što je fašizam (razlike između nacionalsocijalizma i fašizma se po pravilu ignorišu), povezan sa drugim takođe neodređenim pojmovima kao što su kapitalizam, militarizam, nacionalizam, reakcija…

To dalje znači da borba protiv nekog stvarnog ili izmišljenog fašističkog pokreta nije dovoljna, nego da ona mora uključivati u sebe i borbu protiv pretpostavki fašizma, a to znači borbu protiv maglovitog i jednako rastegljivog „postojećeg poretka“, kapitalizma, buržoazije, monarhije, nacionalizma, militarizma, imperijalizma, patrijarhata… Horkhajmer je to sažeo u parolu: „Ko ne želi da govori o kapitalizmu, neka ćuti o fašizmu“ koja odlično oslikava pokušaj da se stvari zamagle, pa na kraju izlazi da od privatne svojine i tržišne razmene ima samo jedan korak do fašizma. Iz te perspektive, fašizam ne bi bio ograničen na Musolinijev pokret, odnosno ideološki fašizam, već bi u sebe uključivao sve one koji ne dele komunistička ubeđenja i ciljeve. Već tridesetih godina prošlog veka antifašizam je maska iza koje se kriju komunisti u pokušaju da za svoje ciljeve upotrebe i druge delove levice, pa čak i izvesne građanske snage.

Stvar se dodatno zaoštrava nakon izbijanja rata između Nemačke i SSSR-a, te još više posle 1945. godine kada komunisti pokušavaju da ratnu pobedu instrumentalizuju u ideološke svrhe, da sebe predstave kao prave antifašiste, te da na taj način skrenu pažnju sa saveza koji je jedno vreme postojao između Nemačke i SSSR-a ili na činjenicu da su francuski komunisti aktivno ometali ratne napore sopstvene zemlje u ratu protiv Nemaca. U vreme Hladnog rata komunističke zemlje insistiraju na svom antifašizmu, uz istovremene optužbe na račun drugog bloka da je sačuvao elemente istorijskog fašizma, odnosno da blagonaklono gleda na navodni ponovni uspon fašizma.

Krajem šezdesetih godina, uz pojavu rasta levice na Zapadu, u mnogim zemljama dolazi do napuštanja antitotalitarnog konsenzusa i uspostavljanja novog, antifašističkog konsenzusa. Drugim rečima, poraženi fašizam postaje glavni neprijatelj, i on se najednom svuda vidi i svugde pronalazi. Pojam se sasvim oslobađa svog konkretnog istorijskog sadržaja i postaje sinonim za apsolutno metafizičko zlo, ali i prigodna poštapalica, pa se svaka policijska represija žigoše kao „fašistički teror“, a svako zalaganje za red, disciplinu ili poštovanje tradicije kao „buđenje fašizma“.

Dakle, više se nema posla sa ideologijom, nego se fašizam tretira kao osobina ili ponašanje. Čovek bi se mogao zapitati nisu li mržnja i nasilje postojali i pre istorijske pojave fašizma, jer ovako izgleda da ih je tek fašizam doneo na svet. Sasvim se zaboravlja, na primer, da je, kako je tvrdio Ernst Nolte, boljševički zločin i hronološki i logički prethodio fašističkom, niti se u obzir uzima obim komunističkih zločina.

Ide se i dalje, kada levi intelektualci stvaraju nove pojmove kojima nije cilj objašnjenje nego politička mobilizacija. Tako se, na primer, pomoću Galtungovog pojma „strukturalno nasilje“ tvrdi da su sve strukture počev od porodice, preko nacije i crkve do države same po sebi represivne i nasilničke, te da proizvode strukturalni odnosno sistemski rasizam. Ukratko, svaki red i poredak i svaka hijerarhija ometaju pojedinca u njegovom slobodnom razvoju time što mu nameću nekakva pravila, te su, dakle, prema njemu nasilne, pa su tako sve nacije, sve države i sve klasične porodice potencijalno fašističke, odnosno svaki oblik građanske porodice i države reprodukuje fašizam.

Ilustracija (Foto: Jonathan Borba on Unsplash)

U političkom smislu uspostavlja se asocijativni lanac prema kome je sve što je tradicionalno, nacionalno, konzervativno isto što i desno, odnosno nacionalističko, fundamentalističko, nazadno, ekstremističko te na kraju krajeva fašističko i nacističko. Dakle, fašizam postaje etiketa koja se može zalepiti svima, a od koje prosto nema odbrane. To je deo strategije levice pomoću koje ona može da ukloni sve prepreke u ostvarenju svoje hipermoralističke vizije.

Naposletku treba reći da je, kada je u pitanju antifašizam, reč o poziciji koja ne iziskuje nikakav napor, a još manje rizik. Jer, kada je fašizam viđen kao najveće zlo u istoriji i istovremeno neprolazan, onda antifašizam omogućava da se svako lako i jednostavno nađe na moralno ispravnoj strani. Štaviše, kakvo god nepočinstvo da se izvrši ono se može opravdati, pa i zaraditi oreol dobra, jer se navodno čini iz plemenitih, odnosno antifašističkih pobuda. U tom smislu je antifašizam zaista poslednje utočište hulja (Slobodan Radosavljević), jer kako drugačije objasniti da se borba protiv fašizma intenzivira u meri u kojoj istorijski fašizam ostaje dublje u prošlosti?

Sa druge strane, borba protiv fašizma u vreme kada on ne postoji ne donosi nikakav rizik, niti traži intelektualan napor da se prepoznaju današnji problemi i današnje zlo. Istovremeno, to je pozicija koja svaku kritiku u startu diskredituje time što svaku kritiku antifašizma odbacuje kao fašizam tvrdnjom da je negacija negacije zapravo jednaka afirmaciji. Tako se dolazi do situacije da su isključivost i želja da se društvo na silu usmeri u određenom toku karakteristična obeležja upravo onih koji tvrde da se bore protiv isključivosti i nasilja.

Kako biste odredili kulturni marksizam? Šta je suština ove vrste marksizma?
– O fenomenu kulturnog marksizma i o levičarskom preuzimanju akademije je mnogo pisano. Pogledajte, na primer, knjigu Patrika Bjukenena Smrt zapada ili Sumrak američkog uma Alana Bluma i videćete kako je levica zauzela univerzitete koji su danas postali avangarda zatvorenosti i jednoumlja. Ukratko rečeno, posredi je pokušaj vođenja kulturnog rata protiv tradicionalne, hrišćanske kulture, patrijarhalnog morala i nasleđenog načina života i to sa jasnim političkim ciljem.

Naime, uprkos onome što se očekivalo prema marksističkoj teoriji, radnici su često glasali za konzervativce, bili privrženi crkvi, odani svojoj otadžbini, i držali se tradicionalnog morala, što je po logici stvari kod levičara dovodilo do frustracija. Dakle, bilo je jasno da u takvim okolnostima nema mogućnosti za izvođenje nekakve revolucije, te da je potrebno da se levica fokusira na izmenu nasleđenih kulturnih predstava. U korenu je, dakle, Gramšijevo učenje o kulturnoj hegemoniji, a odlučujuću ulogu odigrali su pripadnici Frankfurtske škole. Revolucija je izvedena, ali ne u klasičnom smislu, kako su je izveli jakobinci ili boljševici, već na području kulture. Tek iz današnje perspektive postaje jasno šta je doneo kulturni marksizam i koje su posledice „dugog marša kroz institucije“.

Primera radi, ako u jednoj zemlji poznatoj po kvalitetnom obrazovanju, kao što je to Nemačka, danas postoji gotovo dvostruko više katedri za „studije roda“ od katedri za stare jezike, to je posledica decenijskog delovanja kulturnog marksizma. Prihvatanje i poštovanje svega onoga što se tradicionalno smatralo abnormalnim i neprihvatljivim, te na koncu težnja da se potpuno ukinu i ideja normalnosti i ideja stvarnosti – to je takođe rezultat tihog rada kulturnih marksista. Jednom rečju – dekadencija.

Izjavili ste nedavno za Novi Standard, da je Antifa neprijatelj svake nacionalne države. Kakva je to, zapravo, organizacija? Kakve ideje pokreću ovu organizaciju? Koji su njeni ciljevi?
– Antifa je skraćenica za Antifašističku akciju i koristi se kao krovni pojam za više različitih, lokalno organizovanih grupa koje deluju na ekstremnoj levici. Dakle, Antifa nije klasična organizacija. Ona nema svoju centralu, nema lidersku figuru, definisanu strukturu, članske karte, nema statut niti neku vrstu utemeljujućeg dokumenta. Prema tome, ona se pre može smatrati difuznim socijalnim pokretom nego organizacijom.

Današnja Antifa pokušava da se nadoveže na tradiciju nemačke organizacije Antifašistička akcija, koja je formirana 1932. godine kao batinaška i uličarska formacija Komunističke partije Nemačke (KPN), odnosno kao naslednik Saveza boraca crvenog fronta. Već tu se prepoznaju ključni elementi karakteristični i za današnje Antifa grupe. Naime, još tada se prepoznaje neodređeno i široko korišćenje pojma fašizam i njegovo rastezanje do mere da se pod njim nisu podrazumevali samo istorijski fašisti ili u nemačkom kontekstu nacionalsocijalisti, već i sve „sluge kapitala“, a to znači konzervativci, liberali, pa i socijaldemokrate. I tada je Antifa služila za ulične obračune sa političkim protivnicima, a njeni pripadnici su često dolazili iz kriminalnog miljea, tako da je još u ono vreme antifašizam bio često samo izgovor za primenu nasilja nad svim protivnicima ekstremne levice.

Pripadnici Antife tokom jednog protestnom skupu u Portlandu, Oregon, avgust 2019. (Foto: Stephanie Keith/Getty Images)
Pripadnici Antife tokom protestnog skupa u Portlandu, Oregon, avgust 2019. (Foto: Stephanie Keith/Getty Images)

Današnje Antifa grupe su drugačije u odnosu na svoje istorijske uzore utoliko što više nisu ispostava komunističke partije, već je mahom reč o šarenolikom spektru ekstremno levih grupa koje hvataju veze sa različitim strankama i organizacijama, na primer sa Zelenima ili socijaldemokratama. Tu se dolazi do još jedne zanimljive pojave, a to su veze između današnje ekstremne levice i pojedinih velikih fondacija, odnosno međunarodnih koncerna kao što su Gugl ili Amazon. Naime, već dugo se govori o tome da današnja globalizovana privreda podržava kulturnu agendu ekstremne levice, uključujući tu i Antifa grupe. U pojedinim zemljama kao što je Nemačka bilo je slučajeva da su te grupe finansirane iz javnih izvora, odnosno da su oni koji se bore protiv države dobijali finansijska sredstva od te iste države.

Ipak, u vezi sa njihovim totalitarnim karakterom ne treba imati iluzija, jer kada danas Antifa grupe kažu da se bore protiv fašizma svim sredstvima to uključuje čak i najbrutalnije nasilje. Ukratko, kada različite stvari počnete da nazivate fašizmom, a fašizam istovremeno koristite kao sinonim za najveće zlo u istoriji, politički pluralizam i mogućnost demokratskog nadmetanja se lagano sužavaju, a političko polje redukuje na alternativu – ili mi ili Hitler – koja ima dejstvo ucene. Dakle, svako ko nije na strani Antifa je ili sam Hitler ili potencijalni Hitler i legitimno je koristiti sva sredstva da bi taj Hitler bio neutralisan.

Antifa grupe to ni ne kriju kada kažu da fašizam nije mišljenje nego zločin, a za potencijalnog zločinca ne može biti mesta. Uz to, ne suzbija se samo politički pluralizam, nego i prostor za slobodnu i naučnu raspravu i istraživanje. To sužavanje prostora slobodne reči postaje očigledno već kada se pogled usmeri na stavove i pozicije koji su bili sasvim legitimni na Zapadu pre samo četrdesetak godina dok bi danas ti isti stavovi izazivali buru negodovanja i faktički spadaju u ono što se ne sme izgovoriti, na primer kada je reč o zaštiti granica, dominantnoj kulturi, ili pitanjima braka i porodice.

Dakle, sa onima koji su etiketirani kao fašisti se ne diskutuje i ne raspravlja, nego se oni moraju odstraniti na ovaj ili onaj način, što je uvod u novo jednoumlje. Pri tome, kao što sam naglasio u odgovoru na prethodno pitanje, na meti su i one strukture koje navodno reprodukuju fašizam, a to će reći svaki red i svaka hijerarhija, država, nacija, crkva, te naposletku i porodica.

Da li je Antifa prisutna u Srbiji? Koliko su, zaista, ovde moćni?
– Antifa grupe prisutne su svuda po Evropi, pa i u Srbiji. U poređenju sa nekim drugim evropskim državama te grupe kod nas nisu previše eksponirane. Ipak, poznato je da su povezani sa svojim istomišljenicima van Srbije, kao i da su imali dodirne tačke, kontakte, pa i podršku od strane nekih od naših levičarskih stranaka, izvesnih medija, odnosno pojedinih stranih fondacija kao što je Fondacija Roza Luksemburg, koja je bliska nemačkoj partiji Levica (Die Linke). Dakle, i u Srbiji su Antifa grupe imale i imaju institucionalnu i medijsku podršku i može se reći da će njihov uticaj rasti u meri u kojoj budu mogli da i dalje računaju na nju.

Međutim, od samih Antifa grupa mnogo više zabrinjava mogućnost da političke stranke, bilo na vlasti ili u opoziciji, prihvate njihove ideje u pogledu na državu, naciju, brak i porodicu. U tom slučaju Antifa grupe bivaju suvišne, budući da njihove vrednosti postaju dominantne u intelektualnom i političkom životu.

Endru Hejvud smatra da je svrha konzervativizma da, prosto, propoveda otpor. Šta Vi smatrate da je svrha konzervativizma? Kakav otpor konzervativizam može da pruži danas? Šta za Vas znači biti konzervativan?
– Čini mi se da je Hejvudovo shvatanje konzervativizma suviše usko i jednostrano. Naravno, bilo je konzervativaca koji su svoju svrhu videli u tome da se veliki točak promena uhvati za žbice (Fridrih Genc) ili onih koji su jednostavno govorili o pobuni protiv modernog sveta (Julijus Evola). Međutim, još u 19. veku bilo je i onih koji su smatrali da se konzervativizam ne sastoji u malodušnoj želji da se ono što se ima izgubi što sporije (Herman Vagener).

Konzervativizam može da bude i otpor, ali i napad; on može biti pasivan, ali i aktivan, izazivački, buntovnički, subverzivan, kreativan pa i revolucionaran. Karlhajnc Vajsman pojavu nemačke konzervativne revolucije direktno vezuje za Ničea i „etiku pobune“. U meri u kojoj se suprotstavlja silama sveopšte nivelizacije, srozavanja svih standarda, rastakanja i dekadencije konzervativizam mora biti pokret otpora i nepristajanja, odnosno nonkonformizma, te naposletku čvrste volje da se ostane i na izgubljenim pozicijama, budući da je današnje masovno društvo strukturno antikonzervativno.

Crnogorska kapa i trobojka na litiji ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, 14. jun 2020. (Foto: Boris Musić/mitropolija.com)

Međutim, kada dođe vreme, konzervativizam mora računati sa tim da se stare forme moraju zameniti drugim, odnosno on može težiti tome da se stvore stvari koje su vredne očuvanja, kako je govorio mladokonzervativac Artur Meler van den Bruk. Takav konzervativizam je prevrat prevrata i revolucija protiv revolucije, pobuna protiv totalne vladavine savremenosti i podrazumeva hrabrost za secesiju (Boto Štraus). Ipak, da bi mogao stvoriti stvari koje su vredne očuvanja, konzervativizam, kako je pisao Armin Moler, na prvom mestu znači prihvatanje stvarnosti onakve kakva ona jeste, bez bežanja u apstrakcije i poželjne slike budućnosti. Samo on može čuvati ne ono što je bilo juče, već ono što večno važi (Albreht Erih Ginter).

Dosta se govori o konzervativizmu kao novoj kontrakulturi, takozvanom novom panku. Da li smatrate da je to tačno? I, da li je konzervativna revolucija moguća?
– Mnogo konzervativnih autora podvlači da je danas bunt na desnici. Uostalom, i jedan arhereakcionar poput Erika fon Kinelt Ledina je insistirao na tome da je konzervativac u srcu pravi revolucionar koji mora da odbaci postojeći poredak. Isto tako često se čuje da se danas bogatstvo ideja, otvorenost za diskusiju, raznovrsnost pristupa, samouverena drskost, provokacija i intelektualna snaga pre mogu sresti među konzervativcima i desničarima, nego među levičarima i politički korektnim levim liberalima kojima pozicija moći omogućava da budu arogantni i zatvoreni za drugačije mišljenje. To može zvučati čudno, ali je zapravo sasvim razumljivo, ukoliko se u obzir uzme činjenica da su desničari stalno pod sumnjom i na meti različitih napada, te da su daleko od udobne pozicije u kojoj može da uživa hipermoralistička levica.

Uostalom, lakše je, na primer, grditi tradiciju nego je braniti, jednostavnije je govoriti o ukidanju granica, nego sticati simpatije ukazujući na nužnost postojanja čvrstih formi; manje je zahtevno propovedati opšti permisivizam, nego podsećati ljude na nužnost postojanja autoriteta, discipline i odgovornosti. Desnica je, stoga, ta koja je prinuđena da stalno traži nove argumente i nove strategije, posebno onda kada se suočava sa različitim restrikcijama i zabranama. U tom smislu, u današnje vreme, konzervativizam, ukoliko ne želi da bude samo prigodni dekor i izgovor za nedelovanje, nego aktivna politička snaga, ne može da izbegne revolucionarnost.

Ipak, važno je naglasiti da konzervativizam nije i ne može biti revolucionaran u levičarskom smislu. On ne traži izvođenje revolucije nakon koje bi se konstruisao nekakav idealan poredak ili nekakav zemaljski raj u skladu sa unapred proklamovanim, apstraktnim principima, budući da konzervativac na osnovu svog antropološkog uvida odlično zna da čoveku nije dato da sopstvenim snagama ostvari „carstvo Božije“. Stoga konzervativac traži upravo okončanje takve racionalističko-konstruktivističke i mesijanske politike koja životu navlači ludačku košulju sopstvenih apstrakcija.

Kakve istorijske analogije možemo izvući iz današnje krize Evropske unije? Kako vidite dalju sudbinu Evropske unije, a zatim i sudbinu nacionalnih država u Evropi?
– David Engels je u svojoj knjizi Zalazak povukao takve istorijske paralele kada je uporedio krizu današnje Evropske unije sa onim što se dešavalo u doba pada Rimske republike. Prema Engelsu, današnja kriza Evropske unije nije nov događaj u svetskoj istoriji, već je reč o identitetskoj krizi iz koje slede moralna i materijalna kriza. Od odgovora na pitanje identiteta Evrope u krajnjoj liniji zavisi i odgovor na pitanje o njenoj budućnosti. Engels smatra, a meni se čini da je to tačno, da Evropa može ponovo pronaći svoj identitet samo ako se okrene prošlosti i svojim tradicionalnim vrednostima, jer identitet se ne „izgrađuje“, a pogotovo ne tako što će se oktroisati zastava i izmisliti himna koju bi svi po direktivi trebalo prihvate kao svoju. Naravno, povratak tradiciji nije tek puki folklor, nego sa sobom nosi ozbiljne političke posledice.

Što se tiče budućnosti nacionalnih država ne treba gubiti iz vida da je suverena nacionalna država jedini poznati okvir u kome su mogući građanska sloboda, vladavina prava, politička odgovornost, društvena solidarnost i demokratija. Demokratiji su potrebne jasne i određene teritorijalne granice, a njih obezbeđuje nacionalna država. Takođe, i tolerancija prema drugom i drugačijem moguća je samo u okviru relativne homogenosti nacionalne države. Zajedničko delovanje i spremnost da se sopstveni ciljevi podrede ciljevima zajednice raste u meri u kojoj se drugi pripadnici zajednice opažaju kao slični i bliski ljudi sa kojima se deli identitet. Odatle sledi da diverzitet (koji podrazumeva radikalno drugačije tradicije i načine života) ne čini zajednicu bogatijom, nego siromašnijom, odnosno da smanjuje socijalni kapital stanovništva i stvara pretpostavke za sukobe i raspad zajednice.

Oni koji danas o nacionalnoj državi govore sa nipodaštavanjem kao o prevaziđenoj kategoriji moraju biti svesni te činjenice pre nego što nacionalne države i nacionalizam proglase glavnim uzrokom ratova i stradanja. Ljudski sukobi su stari koliko i čovečanstvo i nema razloga za verovanje da bi se oni mogli ukloniti iz sveta ukoliko nestanu nacionalne države. Naprotiv, verovatnije je da bi svet bez nacionalnih država bio svet u kome bi bilo više nereda i više nasilja.

Pripadnik granične policije Sjedinjenih Država tokom nadgledanja radova na izgradnji graničnog zida prema Meksiku, Tekate (Kalifornija), 24. septembar 2020. (Foto: AP Photo/Gregory Bull)
Pripadnik granične policije Sjedinjenih Država tokom nadgledanja radova na izgradnji graničnog zida prema Meksiku, Tekate (Kalifornija), 24. septembar 2020. (Foto: AP Photo/Gregory Bull)

Čak ni eventualno stvaranje svetske države ne bi ukinulo ratove, nego bi ih samo pretvorilo u građanske ratove (Panajotis Kondilis). Više puta je do sada ponovljeno da onaj ko stvarno želi slobodu i relativan mir mora priznavati realnost postojanja mnoštva nacija, kao i njihovo pravo na identitet, odnosno na političko samoodređenje u okviru sopstvene države. To, naravno, ne sprečava slobodnu saradnju ili savezništva između slobodnih nacija, ali isključuje svaki pokušaj nametnutih integracija i svaku vrstu tutorisanja od strane nekakvih nadnacionalnih tela sumnjivog legitimiteta.

Na kraju treba pomenuti da su napadi na naciju i nacionalnu državu sastavni deo kulturnog rata koji vodi akademska levica, odnosno onoga što je Rodžer Skruton nazivao kulturom odbacivanja, koja želi da dekonstruiše i dovede u pitanje svaki aspekt našeg nasleđa.

Američki istoričar Džon Lukač istraživao je čudnu kratkovidost Rimljana u tim poslednjim decenijama nestajuće imperije. Svest da nešto nije u redu bila je opšta. Pored toga, niko nije verovao u kraj, a kraj je neminovno došao. Čini se da slična svest i danas vlada. Živimo u vremenu ozbiljnih kriza koje, prema mnogim teoretičarima, mogu da prerastu u slom i potpuni kolaps modernih društava. Špenglerova misao o propasti Zapada deluje ostvarljiva. Kako Vi posmatrate današnju krizu? Da li su ovo poslednja vremena zapadne civilizacije?
– Paralela sa Rimom koju ste izveli nije proizvoljna, jer ako su samozadovoljstvo, lakomislenost, samozavaravanje i odbijanje da se stvarnost sagleda onakva kakva jeste došli glave Rimu, zašto se to ne bi desilo i današnjim Evropljanima koji deluju kao da beže od političke stvarnosti?

Već pomenuti Armin Moler govorio je da posle dugog niza konzervativnih generacija jedna ili dve imaju tu privilegiju da budu liberalne. Međutim, nakon toga računi počinju da dolaze na naplatu i neko mora da pospremi nered. Meni se čini da je to vreme došlo i da sada na videlo izlaze strukturalni problemi „otvorenog društva“. Multikulturalizam se pokazao katastrofalnim, svuda se čuju pritužbe da su društva i horizontalno i vertikalno podeljena i fragmentirana, u evropskim gradovima je sve više zona u kojima je državni poredak naprosto suspendovan i delova u koje policija ne sme da zađe, kao što je to slučaj u Francuskoj ili Belgiji.

Sa druge strane, tradicionalne slobode se lagano poništavaju, sfera privatnosti se sužava kao i prostor slobodnog političkog govora, sve glasnije se govori o postdemokratiji, država se desuverenizuje i svodi na plen, nivo obrazovanja se srozava, dolazi do jačanja organizovanog kriminala, natalitet kod domicilnog stanovništva je u padu, a stanovništvo je sve starije… Jasno je da se istorija ubrzala i da živimo u vremenu velikih i brzih promena.

Možda bi se moglo reći da živimo u jednom interregnumu kada stara pravila i merila više ne važe i gube na samorazumljivosti, a nova se još nisu uspostavila. Bez reda se ne može, pa ako su stari oblici reda i poretka razbijeni, potrebno je stvoriti nove, a kao putokaz može služiti ono što su veliki mislioci Zapada još od 19. veka govorili upozoravajući na pad kulture i opštu dekadenciju. Od toga da li će doći do kulturne obnove, odnosno kakva će biti ta nova pravila odnosno novi red, te naposletku od toga ko će ga i kako uspostaviti, zavisiće budućnost Zapada. Kulturna obnova – ili podmlađivanje – podrazumeva ponovno uspostavljanje onih vrednosti i elementarnih zakona bez kojih čovek gubi vezu sa Bogom i prirodom i bez kojih je nemoguć svaki stvarni poredak.

Naravno, niko danas nije u stanju da u potpunosti objasni smisao potresa koji se dešavaju, niti da skicira sliku budućeg sveta. Događaji se mogu tumačiti samo dotle dokle seže naš vidokrug, a preko toga se samo mogu naslućivati. Ipak, sasvim je sigurno da nastupa vreme drugačijeg reda.

Na osnovu istorijskog iskustva vidimo da je Srbija uvek bila deo svetskih previranja. Šta za nas, konkretno, znači nastupajući haos zapadnog sveta?
– Srbija ne stoji sama izolovana u okeanu i sve što se oko nas dešava mora uticati na nas, na ovaj ili onaj način. Međutim, Srbija niti je u poziciji, niti je pozvana da rešava probleme današnjeg sveta. Ona mora biti svesna svog mesta, ali pre svega svojih interesa. Za Srbiju je stoga možda najvažnije da bude konzervativna, i to u najboljem smislu te reči. Posle iskustva 20. veka mislim da je svima jasno da nam više nisu potrebni nikakvi eksperimenti i zaluđivanja apstrakcijama i ideologijama kao što su jugoslovenstvo i komunizam ili najnovija fraza o bezalternativnosti evropskih integracija.

Još jedna takva zabluda bi za nas kao narod mogla biti fatalna.

Zastava Srbije na jarbolu ispred Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zastava Srbije na jarbolu ispred Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Srbiji nisu potrebne ni visokoparne vizije, ni vizionari, ni utopije, niti povođenje za bilo kakvim mesijanizmom, bilo domaćeg ili stranog porekla, već razboritost, odgovornost i odlučnost, čuvanje sopstvenih granica i sopstvenog suvereniteta, svojih tradicionalnih vrednosti, istinska briga o položaju svog naroda van granica Srbije i povratak svom identitetu ili, kako je to još davno formulisao Crnjanski, povratak srpskom stanovištu, što nužno podrazumeva rehabilitaciju predjugoslovenskog i predkomunističkog nasleđa.

To nekome možda može zazvučati kao pozivanje na sacro egoismo, ali svaka nacija ima pravo da štiti sebe i sledi svoje interese, pa i srpska. Vreme je da Srbija i srpska politička elita u svom ophođenju sa svetom nauče da prave razliku između moralističke frazeologije i politike, odnosno između etike ubeđenja i etike odgovornosti (Maks Veber). U kontekstu ubrzane istorije Srbija nema luksuz da odustaje od politike, ili da se prepusti struji i ostavi da okolnosti upravljaju njenom sudbinom.

Ako je David Engels u pravu, i ako je današnja kriza na prvom mestu identitetska, onda je buđenje svesti o sebi, o svom identitetu, tradiciji i nasleđu prva i osnovna zapovest. Iz jasne svesti o sopstvenom identitetu, odnosno sopstvenoj specifičnosti dolazi i poštovanje prema sopstvenom, odnosno samopoštovanje i samopouzdanje. Samo takva Srbija može biti u stanju da prepozna i brani svoje interese. Ona ne treba da kopira i oponaša strane zemlje – pogotovo u onim aspektima koji su daleko od poželjnih – nego, pre svega, da nauči da ponovo ceni sebe i svoje nasleđe. To je čvrsta odbrana od onog kosmopolitizma za koji je Boto Štraus kazao da ne živi od ljubavi prema stranom, već od mržnje prema sopstvenom. U tom smislu, Srbija mora radikalno izmeniti samoubilačku identitetsku politiku koja se u ovoj zemlji vodi već decenijama.

Sve to nije nimalo lak zadatak, jer kao što je rekao Bernard Vilms, identitet je stvaran kao borba za identitet, kao što je i sloboda stvarna kao borba za slobodu. Vredi se setiti i T. S. Eliota koji je kazao da tradicija ne može jednostavno biti nasleđena, nego da je onaj kome je potrebna mora steći velikim trudom.

Za kraj, ko su Vaši naučni i književni uzori? Šta biste preporučili našim čitaocima da obavezno pročitaju?
– Za konzervativca je nezgodno da preporučuje knjige koje drugi obavezno moraju pročitati, jer među konzervativcima nije lako naći autora koji bi uživao onaj status kakav Marks ima za socijaliste, pa sledstveno nije moguće pronaći tekstove koji bi sadržali detaljno razrađenu i opštevažeću konzervativnu sliku poretka i sveta kakav bi trebalo da bude. Konzervativizam nije skup zauvek utvrđenih i nepromenljivih dogmi ili nekakvo knjiško znanje i uvek je usmeren na nešto konkretno i specifično, što međutim ne znači da konzervativac ne može pripadati određenoj misaonoj tradiciji.

Ilustracija (Foto: Taisiia Shestopal on Unsplash)

Tokom razgovora sam pomenuo imena nekih autora koje smatram značajnim. Pored njih, visoko cenim i dela Karla Šmita, Špenglera, Jingera, Zombarta, Gerd-Klaus Kaltenbrunera, Arnolda Gelena, Edmunda Berka, Rodžera Skrutona, Rasela Kirka, Ivana Iljina, ili Erik fon Kinelt Ledina. Istovremeno, čini mi se da i mi Srbi imamo bogatu, iako nažalost zaboravljenu, konzervativnu tradiciju od Milutina Garašanina, Jovana B. Jovanovića, preko Momira Nikolića do Vladimira Vujića i Miloša Crnjanskog.

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Arheofutura

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u