FILE - in this Tuesday, April 11, 2017 file photo U.S. and Russian national flags wave on the wind before US Secretary of State Rex Tillerson's arrival in Moscow's Vnukovo airport, Russia. Russia on Friday, Sept. 1, 2017 promised a "tough response" after U.S. issued its order to shut the Russian Consulate in San Francisco and offices in Washington and New York and gave Russia 48 hours to comply, intensifying tensions between the two countries. (AP Photo/ Ivan Sekretarev, file)

P. Akopov: Rusiji je potreban predvidljiv i stabilan odnos sa SAD

Za ozbiljno poboljšanje rusko-američkih odnosa nije potrebno ništa posebno: samo odustajanje SAD od mešanja u naše unutrašnje stvari i priznanje da Rusija ima sfere uticaja

Susret Lavrova i Blinkena u Rejkjaviku nije doneo dogovor o samitu Putina i Bajdena – Moskva i dalje namerno odlaže odgovor na predlog Vašingtona da se održi sastanak dvojice predsednika. To ne znači da ga neće biti – naprotiv, sve ide ka tome, a nezvanične informacije o predstojećem sastanku sekretara Saveta bezbednosti Rusije Nikolaja Patruševa sa savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika Sjedinjenih Država Džejkom Salivenom, to dodatno potvrđuju.

Do samita treba da dođe u Evropi narednih nedelja. U suštini – narednih dana. Jer, Bajdenova evropska turneja počinje za manje od tri nedelje. Do susreta će doći 15. ili 16. juna, najverovatnije u Beču, a tema daljih dogovora je – o čemu će razgovarati (u međuvremenu je potvrđeno da će se sastanak održati 16. juna u Ženevi, prim. NS).

Kremlj ne želi da bez jasnog dnevnog reda žuri na samit, pa će Saliven morati da ubedi Patruševa da Amerikanci nameravaju da razgovaraju o određenim pitanjima, a ne da Putin (sa Bajdenom) troši vreme na besmislene rasprave o ruskom mešanju u američke izbore, ukrajinske poslove ili prava Alekseja Navaljnog.

Blinken je rekao da SAD žele „stabilnije i predvidljivije odnose“. Ko je protiv? I konfrontacija može biti predvidljiva i stabilna. Uostalom, ona je uveliko u toku i neće se završiti ni sa kakvim samitom, pa se može pokušati sa njenim stavljanjem u određeni okvir i kombinovanjem sa razumnim kompromisima tamo gde je to u interesu obe strane. Da bi se to postiglo, zaista je neophodno zajednički ukloniti bar deo ruševina u međusobnim odnosima.

Do sredine 2000-ih, najviše, Putin je priznavao mogućnost nalaženja zajedničkog jezika sa Sjedinjenim Državama, odnosno – računao je sa verovatnoćom da će oni razgovarati s Rusijom ravnopravno, da će respektovati naše interese, ali je rusko rukovodstvo nakon Iraka i serije obojenih revolucija na postsovjetskom prostoru, pogotovo zbog kursa sračunatog na prijem Ukrajine i Gruzije u NATO, prestalo da na tu mogućnost stavlja čak i male uloge.

Putinov minhenski govor početkom 2007. godine jasno je ocrtao rusko razumevanje situacije i prognozu za budućnost – postoji svetski hegemon koji pokušava da diktira svima i svemu, ali njegovo vreme ističe i Rusija će raditi na promeni svetskog poretka i izgraditi multipolarni svet. Sve što se od tada dogodilo samo potvrđuje tačnost tih ocena i kursa Rusije – kako na globalnom nivou, tako i na skali rusko-američkih odnosa koji nisu normalni još od sredine 2013. godine.

Činjenica da je režim Obama-Bajden 2009. godine pokrenuo „resetovanje“ u odnosima sa Rusijom ne znači ništa: istovremeno su predložili Kini stvaranje „velike dvojke“ kako bi „vladali svetom zajedno“. Ni Putin ni kinesko rukovodstvo nisu pristali na to. Zato je – nakon što su Amerikanci pokušali da spreče Putina da se vrati u Kremlj 2012. godine, a Si Đinping došao na vlast u Kini – započela nova faza dekonstrukcije sveta na američki način.

Prvo je Sirija, a zatim i događaji povezani sa Snoudenom, označila kraj američke hegemonije (tačnije, čak i polaganja prava na nju), nakon čega je njihova protivofanziva u Ukrajini završena na Krimu. A onda je, umesto da izoluje Rusiju, u samom jezgru Zapada izbio apsces – Bregzit i Trampova pobeda postali su znak propadanja atlantskog svetskog poretka.

Manifestacija te krize bila je činjenica da je anglosaksonska propaganda pretvorila Rusiju u svemoćnog tajnog manipulatora zapadnim svetom – odnosno, radi unutrašnje političke borbe, ona je počela da pribegava otvoreno paranoičnoj (i samoubilačkoj) retorici.

Tako su se odnosi između dve zemlje konstantno pogoršavali tokom skoro jedne i po decenije nakon Minhena, a ruska greška ovde je samo u tome što je Moskva dosledno ograničavala američki uticaj na svoju elitu i unutrašnju politiku i igrala nezavisnu igru na međunarodnoj sceni.

Za ozbiljno poboljšanje rusko-američkih odnosa (ne fantomsko prijateljstvo, već za normalizaciju, odnosno uspostavljanje dijaloga) nije potrebno ništa posebno: samo odustajanje SAD od mešanja u naše unutrašnje stvari i priznanje da Rusija ima sfere uticaja i nacionalne interese (što uopšte ne znači napuštanje konfrontacije u tim sferama).

To su vrlo skromni zahtevi – ali sada čak ni oni nisu ispunjeni. Štaviše, već je postala tradicija optuživanje Rusije za mešanje u američke unutrašnje stvari, a ta tradicija je čvrsto ukorenjena u američkom životu, pa nameće dodatna ograničenja u odnosima dve zemlje.

U Moskvi zbog svega nema nikakvih iluzija o dijalogu sa Vašingtonom jer se čak ne radi ni o mogućnosti da se oko nečega dogovorimo, već jednostavno o mogućnosti vođenja dijaloga, sporenja i slušanja argumenata druge strane. A ne radi ovde o Bajdenovoj ličnosti – iako Putin ima negativno iskustvo komunikacije s njim – niti o njegovom timu. Problem je mnogo širi jer je u raspoloženjima američke elite koja je u krizi.

Uprkos pretencioznoj retorici, ona zapravo ne zna šta da radi sa Kinom, Rusijom, Evropom i Bliskim istokom. Ona ne zna kako da sačuva pogoršane američke pozicije, shvatajući da ih neće biti moguće zadržati, ali odbija da to čak i prizna. Nema ni reči o ličnoj odgovornosti, jer je „kolektivni Bajden“ prvi zaigrao na građenje „sveta u američkom stilu“, a zatim još i uklonio Trampa, koji je bar pokušavao da prizna postojanje problema.

Ali, čemu trošiti reči. Vašingtonska elita ne zna ni šta da radi sa Amerikom. Ali je i dalje vrlo jaka i uticajna – pa je u svakom slučaju potrebno s njom kontaktirati. Sa njom ne samo da se ne mogu „dela delati“. Sa njom se nije moguće ni slagati (u većini slučajeva, to nije ni nužno ni moguće). Sa njom treba voditi teške i iscrpljujuće razgovore, sporove, duele i borbe.

Za to moramo biti dobro pripremljeni, što uključuje sposobnost pravljenja pauze – bez iluzija, uz opominjanje da ćemo „izbiti zube“ svima koji žele da nam nešto odgrizu. Ovde se sama od sebe nameće reč „Ukrajina“, ali ne kao neko ko želi da nam nešto odgrize, već kao ono što žele da nam odgrizu, što žele nas pretvore u anti-Rusiju, kako se Putin pravilno izrazio:

„Šta god mi radili, kako god pokušavali da udovoljimo apetitima onih koji nas pokušavaju obuzdati, obuzdavanje će se nastaviti, jer mnogim našim protivnicima, hajde da ih tako nazovem, jednostavno nije potrebna zemlja poput Rusije“.

Sve je ovo već bilo u našoj istoriji – relativno nova je samo „zemlja-oponent“.

Jer, svi stari su iz nekog razloga pukli.

 

Autor Petar Akopov, RIA Novosti

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Ivan Sekretarev

 

Izvor Fakti, 24. maj 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u