F. Belmonte: Berluskoni po treći put među Italijanima

Nijedan drugi političar, u bilo kojoj drugoj zemlji, ne bi preživeo sve one udese koje je preživeo Silvio Berluskoni. Ali, eto njega, po treći put među Italijanima

Preživeo je dva tumora, operaciju srca, aferu bunga-bunga, ujdurmu Nikole Sarkozija i Angele Merkel, pravosnažnu presudu za utaju poreza, preko 40 sudskih postupaka, društveno-koristan rad u staračkom domu, izdaju nekoliko desetina bliskih partijskih saradnika i prijatelja, ostao je bez Milana i titule viteza rada (oduzeta mu je zbog pravosnažne presude za utaju poreza) gledao je i čitao stotine naslova koji su mu proricali smrt, političku i bukvalnu, odoleo je i koronavirusu i raskidu veze sa pola veka mlađom Frančeskom Paskale.

Nijedan drugi političar, u bilo kojoj drugoj zemlji, pa čak ni Donald Tramp ili neki „kaudiljo“ na južnoameričkom delu kontinenta ne bi preživeo sve udese Silvija  Berluskonija. Ali, eto njega, po treći put među Italijanima – spreman da trči još jedan krug i proba da kruniše  političku karijeru kao predsednik Druge republike. Ono što je bilo u domenu političke fantazije u prethodnoj deceniji postalo je jedno od rešenja za politički čvor u Rimu – teško izvodljivo, ali izvodljivo.

Pre poslednjeg pokušaja da se domogne funkcije šefa države i toliko željenog imuniteta koji bi ga, pod stare dane, zaštitio od sudnica i procesa, Berluskoni će morati da pobedi tzv. sindrom „Long Covid“. Reč je o negativnim efektima koje koronavirus, posebno kod starijih osoba, može da ostavi na plućima i sistemu za varenje. Prethodnih dana su kružile kontradiktorne informacije o zdravlju lidera Forca Italije, uključujući i da je u završnoj fazi života, ali su demantovane od strane njegovog lekara i najbližeg okruženja.

Zakulisne igre

Deset godina posle nametnutog napuštanja premijerske fotelje, pod pretnjom bankrota Italije, Silvio Berluskoni više nema šansi da se vrati u Palatu Kiđi (zgrada italijanskog premijera), kako zbog godina i krhkog zdravlja, tako i zbog snage njegove političke formacije Forca Italije koja je pala na jednocifren broj podrške u biračkom telu. Međutim, zahvaljujući seriji koincidencija na italijanskom političkom nebu, put do Kvirinala (rezidencija predsednika Italije) iznenada se otvorio za nekadašnjeg „Kavalijerea“.

Raspored političkih snaga u italijanskom parlamentu, veliki uspon populističke i suverenističke desnice – Liga Matea Salvinija i Braća Italije Đorđe Meloni imaju najveću podršku u biračkom telu – zakulisne igre koje prate svaki izbor šefa države, pretvorili su jednu gotovo „romantičnu“ izjavu Antonija Tajanija, potpredsednika Forca Italije, o kruni političke karijere Berluskonija, u politički moguću operaciju.

Aktuelnom predsedniku Serđu Matareli mandat ističe za manje od osam meseci i već je stavio do znanja da nema nameru da prihvati drugi mandat jer ove godine puni 80 leta. Berluskoni i pored toga što je pet godina stariji od Materele i dalje ima velike političke, poslovne i lične ambicije. U međuvremenu se verio sa Martom Fašinom, pet godina mlađom od prethodne partnerke Frančeske Paskale, a njegova poslovna imperija i dalje zavisi od njegove harizme kao i partija koja se svela na njegovo ime. Slogan „Berluskoni predsednik“ i dalje garantuje Force Italiji oko tri miliona glasova.

Biznis, porodica i politika su uvek bili isprepleteni u Berluskonijevoj biografiji. Danas više niko ne sumnja da je Silvio ušao u politiku prvenstveno da bi zaštitio poslovnu imperiju koju je napravio a ne zato da bi reformisao Italiju i učinio Drugu republiku boljom od Prve. Brojevi su neumoljivi. Svaki put kad je Berluskoni na vlasti ili deo nje, vrednost i profiti njegovih kompanija rastu, kad god je daleko od centara moći one ne samo da idu u minus već se i opasno ljuljaju.

Nije Berluskoni tribun liberalnih ideja a ni zaštitnik građana od „levijatanskog“ državnog aparata kakvim se predstavljao, baš kao što nije veliki državnik ili primer modernog tajkuna koji se probudio jednog jutra rešen da nešto uradi za svoju zemlju i zbog toga plaća skupu cenu, kao što bi to želeli da prikažu njegovi sledbenici. Ali,  nije ni oličenje svih zala koji su zadesili Drugu republiku, uzurpator i prodavac magle, bezobzirni oportunista koji se obogatio zahvaljujući politici, perverzni matorac koji odbija da prizna prostu činjenicu da je i on ostario, kakvim ga predstavljaju njegovi protivnici. Istina je, kao što to često biva, što bi rekao Đulio Andreoti, malo kompleksnija.

Preko Milana do zvezda

Većina Berluskonijevih biografa uzima kao kamen temeljac njegove političke karijere kupovinu Milana, pošto je upravo zahvaljujući Rosonerima prešao put od lokalnog do svetski poznatog biznismena. Jednostavno, popularnost je došla kada se sa Milanom Ariga Sakija popeo na fubalski krov Italije, Evrope i sveta.

Kapital za prve investicije Berluskonija u građevinskom sektoru u Milanu je došao iz banke u kojoj je radio njegov otac. Ona je bila u vlasništvu Mikelea Sindone, kriminalca koji je bio povezan sa sicilijanskom mafijom, devijantnim delovima tajnih službi i pseudomasonskom organizacijom P2 Liča Đelija. Ta okolnost je prišila trajno sumnju na „zarađeni prvi milion“ Berluskonija za koji se biznismeni ne pitaju.

Profit od izgradnje modernih kvartova u lombardijskoj prestonici i na njenoj  periferiji, Berluskoni je investirao u nekoliko sektora: od bankarskog do televizije koja je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka izlazila iz monopolskog statusa RAI-ja.

Betino Kraksi, u to vreme italijanski premijer, lično je spasao Berluskonijevu rađajuću medijsku imperiju. Zbog te operacije obojica su bili procesuirani za korupciju, ali su se izbegli pravosnažnu presudu zahvaljujući dekretu Kraksijeve vlade koji je omogućio da krivično delo za koje su bili optuženi zastari.

Ulazak u politiku

Berluskoni je ušao u politiku da bi zaštitio svoje poslovne interese pošto je Kraksi u međuvremenu pobegao od sudskih procesa iz Italije u Tunis. Pritisnut dugovima Mediaseta koji su 1993. godine iznosili dve milijarde nemačkih maraka i istragama javnih tužilaca koji su bili naklonjeni njegovom istorijskom rivalu i finansijeru italijanskih levičarskih partija Karlu De Benedetiju, milanski tajkun nije imao drugog izbora nego da osnuje partiju i krene u pohod na vlast.

Od antičkog Rima preko renesanse do današnjih dana na Apeninskom poluostrvu su se uvek delili u dve kolone, nekad su bili „orijaci i kurijaci“, „patriciji i plebejci“, „gvelfi i gibelini“, „fašisti i antifašisti“, „monarhisti i republikanci“, „komunisti i demohrišćani“ a u prve dve decenije Druge republike su se svrstavali kao „berluskonijanci i antiberluskonijanci“.

U svojoj poslovnoj i političkoj karijeri Berluskoni je pokazao izuzetnu izdržljivost i sposobnost da se vrati u igru posle poraza. Ne može se reći da tokom deset godina provedenih u Palati Kiđi nije uradio i dobre stvari za građane i Italiju, problem je što se rezultati njegove vladavine ni izbliza nisu podudarali sa nadom i optimizmom koji je posejao pojavljivanjem na političkoj pozornici 1993. godine.

Ostaće enigma da li je Berluskoni pogrešno verovao da država može da se vodi kao kompanija ili preduzeće ili jednostavno nije uspeo da sprovede u delo svoje namere. U svakom slučaju, na kraju se pokazao kao još jedan veliki blef italijanske politike koji je držao Apeninsko poluostrvo paralizovanim dve decenije u permanentnoj borbi onih koji su u njemu gledali mesiju i onih koji su videli belzebuba.

Kao početak kraja političke karijere Berluskonija navodi se momenat kada je bivši predsednik vlade pomislio da je najmoćniji i da je nedodirljiv. Bilo je to u periodu između 2008. i 2011. godine: u parlamentu je raspolagao najširom većinom u republikanskoj istoriji Italije i vodio život plejboja, primereniji adolescentima nego ljudima u trećem dobu u koje je već dobro zakoračio.

Na Berluskonija su veoma loše uticale smrt njegove mlađe sestre Marije Antoniete i majke Roze početkom 2008. godine. Mama Roza je bila autoritet pred kojim je Berluskoni stajao mirno do poslednjeg dana. Naravno, nije Silvio bio „svetac“ ni dok je Roza bila živa, ali je sigurno da mu nije padalo na pamet da realizuje zabave „bunga bunga“ dok je morao da odgovara na njene telefonske pozive.

Smrt dve veoma bliske osobe, razvod sa drugom suprogom Veronikom, rivalstvo dece iz prvog i drugog braka, strah od starenja i smrti, anksioznost, sve je to doprinelo da se stvori vakuum oko Berluskonija. U taj prazan prostor su uleteli razni podvodači, mešetari, lažni prijatelji spremni da iskoriste svaku slabost tadašnjeg premijera za dobijanje pozajmica, usluga, privilegija, poslova.

Na Berluskonijevu slabost prema mladim devojkama prva je ukazala njegova bivša supruga Veronika Lario, objavljivanjem pisma u rimskom dnevniku Republici u kojem je tražila javno izvinjenje od svog tadašnjeg supružnika zbog neprimerenih komplimenata šougerlama u jednom televizijskom prenosu.

Prijatelji i neprijatelji

Slučajno ili ne, Berluskoni je do ulaska u politiku imao dar da prepozna ljude od poverenja i karaktera. Svi njegovi drugovi iz tog perioda su ostali uz njega do danas ili do kraja njihovih života. Predsednik Medijaseta je njegov prijatelj iz detinjstva Fedele Konfalonijeri, prvi čovek Mediolanuma Enio Doris je već 40 godina njegov bankar, Adrijano Galijani je 30 godina vodio s njim Milan a danas Moncu, Đani Leta je već decenijama desna ruka za odnose sa institucijama, Marinela Brambila lična sekretarica, Đuzepe Spineli blagajnik, Majk Bonđorno je do smrti radio na Medijasetu. Berluskoni je izgradio imidž čoveka koji ne ostavlja prijatelje ni u najtežim trenucima, čak ni kada se ogreše o njega.

U politici su ga sreća i instinkt mnogo manje služili u izboru saradnika i najbližih saboraca. Svi njegovi saveznici, pre ili kasnije, su ga izdali ili radili protiv njega. Od bivšeg tribuna Lige Umberta Bosija, lidera Unije demohrišćana Pjerferdinanda Kazinija i bivšeg vođe Nacionalnog saveza Đanfranka Finija pa do brojnih „delfina“ koje je bezuspešno pokušavao da promoviše u svoje naslednike i ljude od poverenja poput Denisa Verdinija, Sandra Bondija ili pokojnog Paula Bonajutija.

Ruku na srce, sam Berluskoni je doprineo svojim gafovima, nepromišljenim izjavama i postupcima da se učvrsti slika u o njemu koju su projektovali njegovi politički i poslovni rivali u Italiji, ali i Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj.

Žak Širak je još kao premijer, pre nego što će postati predsednik Francuske, sprečio ulazak Medijaseta na francusko tržište, s prezirom nazvavši Berluskonija „prodavcem supa“. Engleski mediji su ga dočekali na nož, posebno Fajnenšel tajms, Ekonomist i tabloidi. Na domaćem terenu ključni protivnici Berluskonija su bili medijski magnat i tajkun Karlo De Benedeti, deo sudija i tužilaca Tribunala u Milanu i grupa italijanskih novinara koja je vodila svojevrsni „krstaški rat“, malo iz ideoloških razloga a još više iz materijalnih: pisati knjige i članke o Berluskoniju i njegovim marifetlucima bio je vrlo unosan posao decenijama.

Italijanski Adenauer

Berluskoni je, uz sve svoje mane, ipak proevropski nastrojen i u krajnjoj instanci  odgovoran političar. Te karakteristike su mu pomogle da preživi politički cunami 2011. godine, podrugljivo cerekanje Angele Merkel i Nikole Sarkozija, petogodišnju zabranu obavljanja javnih funkcija,  da pruži konstruktivan doprinos da Italija preživi najdramatičnije momente novije istorije, da omogući izbor Ursule fon der Lajen za predsednicu Evropske komisije kao i poslednja tri generalna sekretara NATO-a. Paradoksalno, Berluskoni se na domaćoj i međunarodnoj sceni mnogo više ponašao državnički u poslednjih deset godina nego u prethodnih dvadeset. Tako je, uostalom, i stekao šansu da uđe u trku za Kvirinal.

Italijanski predsednik vlade Mario Dragi nema nameru da prihvati ponudu da premijersku fotelju zameni predsedničkom i tako omogući liderima populista i suverenista, Mateu Salviniju i Đorđi Meloni, da osvoje vlast na prevremenim izborima. Ironija sudbine je da bi pored Silvija Berluskonija u trku za Kvirinal mogao da se uključi Romano Prodi,  jedini lider umerenog levog centra koji može da se pohvali da ga je dva puta pobedio na izborima.

Berluskoni je želeo da bude italijanski Konrad Adenauer i da vodi Italiju kao premijer i u svojoj devetoj deceniji života. Ta želja mu se neće ispuniti, ali bi mogao sledećeg februara da nazove telefonom sa Kvirinala, kao predsednik Druge republike, penzionerku Angelu Merkel i Nikolu Sarkozija osuđenog za korupciju da ih pita kako su. Poznajući njegov šaljivdžijski karakter nije isključeno da to zaista uradi.

 

Autor Franko Belmonte

 

Naslovna fotografija: Reuters/Flavio Lo Scalzo

 

Izvor oko.rts.rs, 26. maj 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u