Polemika M. Kovića i V. Radomirovića o izborima u UNS-u

M. Ković: Šta ako su Radomirovićeve tvrdnje da su Rakočević i njegovi prijatelji hteli da odvoje Udruženje novinara na KiM od UNS-a – obične laži?

Tekst Miloša Kovića „Kad Vračar udari na Gračanicu“ možete pročitati ovde.

 

V. Radomirović: Udario istoričar na činjenice

Mogao je istoričar Miloš Ković učiniti uslugu svom prijatelju Živojinu Rakočeviću i bez izricanja gomile neistina o čoveku koga njegov prijatelj smatra neprijateljem. Ali nije. Tako sam ja, valjda kao neprijatelj Kovićevog prijatelja, postao i Kovićev neprijatelj.

Niz neistina

U nameri da podrži kandidaturu svog prijatelja za predsednika Udruženja novinara, bez ikakve provere i zadrške, Ković je napisao niz neistina o meni, protivkandidatu njegovog prijatelja. I pošto o meni očigledno ne zna ništa, a nije se potrudio ni da se raspita, u nedostatku argumenata Ković je odlučio da me diskredituje oprobanim istorijskim metodom koji laici prosto zovu – laž.

Za sve godine u novinarstvu, a poslednju deceniju i kao osnivač i urednik istraživačkog portala „Pištaljka“, koji je objavio više do 900 tekstova o korupciji, pre svega ove, ali i prethodne vlasti, naučio sam da informacije, od koga god one dolazile, dobro proveravam. Očekivao sam to i od istoričara.

Da je o tome razmišljao, možda istoričar Ković ne bi napisao sve što je napisao o meni i događanjima u Udruženju novinara Srbije, čiji sam predsednik poslednje četiri godine. A možda i bi. Pošto je mnogo bolji prijatelj nego što je istoričar.
Nisam siguran da će činjenice igrati značajnu ulogu u Kovićevom opredeljivanju u ovom slučaju, ali dužan sam da iznesem istinite i proverene činjenice i dokaze koji ih prate, zbog onih kojima će to možda nešto značiti.

Prvo, nikada nisam „javno blatio“ svog protivkandidata, direktora Doma kulture u Gračanici Živojina Rakočevića, za šta me optužuje Ković. Naprotiv. Do sada sam se trudio da informacije o mahinacijama male grupe koja se svrstala uz Rakočevića, a koju uz njega predvode Nino Brajović i Budimir Ničić, ne izlaze van Udruženja, smatrajući da se time nanosi šteta samom Udruženju.

Sada sam, međutim, primoran da neke činjenice iznesem u javnost, ne samo zbog sebe i svog ugleda već zbog one većine mojih kolega u Udruženju koja ne želi da učestvuje u rasparčavanju Udruženja zarad nečijih ličnih interesa. Tako da će ovo biti prvi put da odgovaram na hajku koju preko pojedinih medija (N1, Danas, „Cenzolovka“, a sada i Pečat) ova interesna grupa vodi protiv mene i Uprave UNS-a.

Međunarodna organizacija

Istina je da sam tek pre nekoliko meseci saznao da je Udruženje novinara Srbije bez odobrenja matične organizacije registrovano kao „međunarodna organizacija“ u Prištini. Ova nelegalna organizacija, kojom se faktički priznaje Kosovo kao država, napravljena je bez znanja i odobrenja UNS-a i njegovih organa i protivno našem statutu. Ime, reputacija i uticaj Udruženja novinara Srbije zloupotrebljeni su od strane ljudi koji su bili izabrani da na Kosmetu predstavljaju Društvo novinara Kosova i Metohije, a koje je jedini legalni ogranak UNS-a na Kosmetu, dakle u Srbiji.

Iako nelegalna organizacija „Udruženje novinara Srbije na Kosovu“, izgleda, postoji više godina, mi u Beogradu smo za nju saznali tek nedavno kada su Budimir Ničić, Nino Brajović i Kovićev prijatelj Živojin Rakočević tražili od Uprave UNS-a da odobri izmene pravila Društva novinara Kosova i Metohije.

Shvativši da se iza „izmena pravila“ u stvari krije nešto mnogo veće, većina članova Uprave (koja broji 40 ljudi, a ne samo onih deset koji podržavaju Rakočevića, Ničića i Brajovića, kako to ovih dana prenose N1 i Danas) odbila je ovaj zahtev i tražila punu informaciju i dokumentaciju, što Ničić, Brajović i Rakočević do danas nisu dostavili.

Tada sam u prištinskom registru našao dokument (dostavljam ga kao prilog ovom tekstu) koji dokazuje da je UNS registrovan kao „međunarodna organizacija“ na Kosovu s predsednikom Budimirom Ničićem, dakle kao organizacija u nekoj stranoj zemlji, priznajući time nadležnost lažne države Kosovo. Ova nelegalna organizacija, naravno, ima i svoj poseban, nelegalni račun, o čijoj upotrebi UNS, čije je ime zloupotrebljeno u čitavoj ovoj stvari, ništa ne zna. I taj račun, i celu ovu nelegalnu rabotu ova interesna grupa sakrila je iza činjenice da jedan deo njih živi na Kosmetu, pa je, valjda, onaj ko se usudi da traži odgovore od njih i usprotivi se onome što oni rade manje rodoljub i manje voli Kosovo od njih samih.

Izvor: Pečat

Državni novinari

Da ste, profesore Koviću, probali da se informišete iz više od jednog izvora, lako biste saznali i da je ista grupa pretila rukovodstvu Udruženja da će nas prijaviti Tužilaštvu za ratne zločine zbog saopštenja kojim smo tražili da se konačno podignu optužnice zbog ubistava naših kolega na Kosovu i Metohiji. O ovome može da posvedoči većina članova Izvršnog odbora i Uprave UNS-a, a o svemu postoji i pisana prepiska kao dokaz.

Da ste samo malo pogledali unazad, profesore Koviću, što vam je, je li, i posao, na internetu ste mogli da pronađete i dokaze da je prošle godine ova grupa oko Rakočevića htela da zloupotrebi Udruženje za napad na Večernje novosti zbog reportaže s Košara i da optuži Novosti za ugrožavanje bezbednosti Srba na KiM.

Nije nepoznato da su Rakočević i Ničić i ranije krivili Beograd i beogradske medije za stanje na Kosmetu, prećutkujući odgovornost Prištine i međunarodne zajednice za kršenje prava novinara i medija na KiM. U tome su se razilazili ne samo s rukovodstvom UNS-a u Beogradu nego i s brojnim kolegama s Kosmeta od kojih su neki zbog sukoba s grupom oko Rakočevića i Ničića, kako sam nedavno čuo od njih samih, napustili Društvo novinara Kosmeta i Metohije.

Koristeći svoje pozicije u UNS-u, kao što su to učinili kada su registrovali svoju privatnu firmu s imenom UNS-a u Prištini, Rakočević i Ničić su vodili hajku protiv novinara na Kosmetu proglašavajući ih „državnim novinarima“. I sam sam trenutno izložen sličnom napadu koji Rakočević, Ničić i Brajović sprovode preko medija čiji bi vlasnici rado imali uticaj na najveće novinarsko udruženje u zemlji.

Za 27 godina koliko se bavim novinarstvom nijednog minuta nisam bio na državnoj funkciji, nikada nisam bio član nekog odbora, niti sam ikada dobio platu iz budžeta. Zbog suprotstavljanja cenzuri prošle vlasti bio sam progonjen i zajedno s grupom novinara izbačen iz Politike na ulicu, skupa sa suprugom koja je takođe bila novinar u listu Politika. Zajedno smo napravili sajt „Pištaljka“, koji je objavio najviše tekstova o korupciji, kako ove, tako i prethodnih vlasti. Stipendista sam Harvarda, osnivač i član međunarodnih novinarskih organizacija. Medij koji vodim otkrio je neke od najvećih afera ove vlasti.

Predsednik sam Udruženja novinara volonterski, nikada nisam bio plaćen za svoj angažman u Udruženju, baš kao ni predsednica Izvršnog odbora Dragana Pejović i članovi Izvršnog odbora i Uprave.

Državnim novinarom pokušavaju da me proglase oni koji su podržali kandidaturu Živojina Rakočevića, čoveka koji je već osam godina direktor Doma kulture u Gračanici, postavljen od strane države koja ga i plaća. Uporedo s ovom funkcijom Rakočević je čitavu poslednju deceniju proveo na dobro plaćenim funkcijama u državnim telima – RRA i Odboru Agencije za borbu protiv korupcije.

Etikete „državnih“ lepe oni koje predvodi jedan bivši državni sekretar u Vučićevoj vladi – Nino Brajović – i jedan novinar državnog medija, doduše ne naše države nego „Glasa Amerike“ – Budimir Ničić. Ima u toj grupi i predsedničkih savetnika, doduše ne Vučićevih nego Tačijevih. Među njima ima i glavnih urednika onih prorežimskih medija koji, kako to tvrdi bivši državni sekretar Brajović, po komandi vlasnika učlanjuju svoje novinare u UNS. Među njima ima i prijatelja, kumova, njihovih žena, koji, iako nisu novinari, jesu članovi s pravom glasa na izbornoj skupštini.

Vračarski pašnjak

Ako je to što neki od njih žive na Kosmetu sasvim dovoljan razlog za istoričara Kovića da zanemari sve što sam od činjenica naveo i proglasi ih nedodirljivima, onda se naše poimanje rodoljublja bitno razlikuje. Nije ovo za mene samo profesionalno pitanje. Živojina Rakočevića sam smatrao prijateljem. Čime god da sam ga smatrao nije dovoljan razlog da branim ono što je uradio. Za to ima druge prijatelje, evo istoričara Kovića, na primer.

A na kraju da odgovorim i na najbesmisleniju od svih optužbi istoričara Kovića.

Moja jedina veza s Vračarom je afera „Pašnjak“ Dragana Šutanovca i luksuzna zgrada kraj Hrama Svetog Save, čiji je jedan od investitora bio tadašnji ministar odbrane. Tu aferu otkrila je i obelodanila „Pištaljka“. Moja prva asocijacija na Vračar je Hram, iako ne idem u njega često, ali svakako češće nego što idem u vračarske kafiće u koje Ković ima nameru da me smesti.

Dakle, jadan je i nedostojan, profesore Koviću, vaš pokušaj da me predstavite kao salonskog rodoljuba, jer sam o Srbima na Kosovu i Metohiji izveštavao mnogo pre nego što je vaš prijatelj Živojin Rakočević rešio da se bavi novinarstvom. Obišao sam geta o kojima pišete, i vrlo dobro znam kako se tamo živi. Bolje znam kako se živi u Gračanici nego kakav je ukus kapućina u vračarskim kafićima.

Prema tome, ne pretvarajte se da branite Kosovo dok samo branite svog prijatelja. O njemu izgleda mnogo više znaju oni koji mu nisu bili prijatelji, a koji su čitav svoj život radili na Kosmetu, kao što je to Zoran Vlašković, novinar Jedinstva iz Kosovske Mitrovice koji mi je pre nekoliko meseci, kada su stvari počele da se razotkrivaju, poslao pismo u kome kaže:

„Društvo novinara Kosova i Metohije, s Budimirom Ničićem i Živojinom Rakočevićem na čelu, deluje suprotno od interesa brojnih novinara na Kosovu i Metohiji… Mi sa Kosova i Metohije možemo opstati i kao narod i kao novinari čvrsto vezani za svoju maticu i svoje matično udruženje. Predsedniče, izabrali smo vas da čuvate jedinstvo UNS-a. Ne dozvolite nikome da cepa i uništava Udruženje koje su stvarale generacije časnih novinara mnogo pre svih nas.“

Kolega Vlašković kaže da je krajem osamdesetih godina „rado glasao da se ukine separatno udruženje novinara na Kosovu“ i da zato zahteva da se održi jedinstvo Udruženja novinara Srbije, koje napadaju Ničić i Rakočević.

Tako će i biti. Neće o novinarima odlučivati ni istoričar iz vračarskih kafića ni državni funkcioner iz Gračanice.

 

Vladimir Radomirović je predsednik Udruženja novinara Srbije i glavni i odgovorni urednik „Pištaljke“

 

Izvor Pečat, 14. maj 2021.

 

M. Ković: Rodljublje, zanat najstariji

Postoji nešto u čemu sam saglasan s Radomirovićem. On, naime, primećuje da se „naše poimanje rodoljublja bitno razlikuje“. Zaista, po mom mišljenju, istinsko rodoljublje prepoznaje se po spremnosti na žrtvu za ono što se voli i u šta se veruje. Pravo rodoljublje se plaća, ponekad veoma skupo, i zahteva odricanja. Lažno rodoljublje, međutim, žrtvuje druge. Ono donosi koristi i otvara put ka funkcijama i položajima.

Neka Radomirović razmisli o tome kojoj grupi pripada. Ne znam gde bih sebe svrstao, ali po mom mišljenju pravi primer rodoljublja predstavlja bračni par iz Gračanice: doktorka Sonja Rakočević, koja je lečila kosmetsku decu, da bi preminula u borbi s pandemijom, i njen muž, pisac i novinar Živojin Rakočević, najjasniji glas Srba iz kosmetskih geta.

Brutalni obračun

U svom tekstu sam, mereći svaku reč, čak izbegao da pomenem Radomirovićevo ime. Samo sam doslovno citirao njegove javne optužbe na račun Živojina Rakočevića i postavio pitanje zašto mu je potrebno da se sa svojim protivkandidatom za položaj predsednika UNS-a obračunava na tako brutalan način? Odakle dolazi ova čudna agresija? Je li položaj predsednika UNS-a vredan toga? Jer, kako napisah, optužbe koje Radomirović iznosi protiv Živojina Rakočevića i Budimira Ničića nisu bezazlene. Oni koji poznaju Kosovo i Metohiju znaju kakvo bezakonje tamo vlada, koliko su napeti odnosi između samih Srba i šta tamo mogu da znače ovakve optužbe iz Beograda. Zar nismo baš ništa naučili iz sudbine Olivera Ivanovića?

Šta ako su Radomirovićeve tvrdnje da su Rakočević i njegovi prijatelji hteli da odvoje Udruženje novinara na KiM od UNS-a i da je on tu njihovu nameru nedavno otkrio – obične laži? O tome kada je, kako i zašto registrovano Udruženje novinara Srbije na Kosovu, i kada je Radomirović to „otkrio“, neka svedoče upućeniji od mene.

Radomirović se, međutim, ni tu nije zaustavio. Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić, članovi Kandidacione komisije UNS-a, koji su inače prethodno potpisima podržali kandidaturu Radomirovića, odbili su Rakočevićevu kandidaturu i objavili da je on u sukobu interesa. Da to nije tačno, utvrdili su Ministarstvo državne uprave i samouprave i Agencija za borbu protiv korupcije. Oni su to jednostavno zanemarili. Agenciju su čak optužili da se meša u proceduru izbora predsednika UNS-a.

Prijateljstva

Vidim da me Radomirović poučava zanatu istoričara, pa bih voleo da saznam – iz koje struke on dolazi i šta je njegovo osnovno obrazovanje? To se u njegovoj kandidatskoj biografiji ne vidi. Kada je reč o novinarskom zanatu, neka mi bude dozvoljeno da pitam: je li ovo profesionalni credo koji će srpski novinari, s Radomirovićem na čelu, u budućnosti zastupati? Tabloidno razračunavanje i uništavanje života kolega i (bivših) prijatelja?

Dokle će nas dovesti čeprkanje po karijerama novinara i optuživanja zbog toga ko je gde i s kim u prošlosti radio? Zar Radomirović ne može da očekuje da će se neko, na isti način, pozabaviti njegovom karijerom, finansijerima i kontaktima? Ali čemu sve to? Kakva je korist od toga za naš javni život? U tekstu prepunom ličnih opaski, Radomirović insistira na tome da mi je Rakočević prijatelj. Treba li onda da i ja njega pitam – ko je njegov prijatelj? Ili prijateljica? Po svemu sudeći, Radomirović svoja prijateljstva zaista preskupo plaća.

Radomirović u svom tekstu dokazuje da on ne pije „kapućino“ po vračarskim baštama. Kada sam napisao da je „udario Vračar na Gračanicu“ mislio sam, međutim, na čudnu pojavu da neko iz beogradske sigurnosti i mira uzima sebi za pravo da Srbe iz kosovskih geta optužuje zbog nedostatka rodoljublja. To svedoči, po mom mišljenju, o nedostatku osnovnog osećanja mere, reda i dobrog ukusa.

Srbija je odavno napustila Srbe iz kosmetskih geta. Zato se danas srpska zemlja na Kosovu i Metohiji rasprodaje u bescenje, brže nego ikada. Život u getu iz dana u dan sve je teži. Šta srpske vlasti čine da im pomognu? Kako one vide budućnost tih ljudi i šta je plan za Kosovo i Metohiju? To su teme na kojima bih voleo da vidim novinarsku, građansku hrabrost i rodoljublje Vladimira Radomirovića. Umesto toga, on je izabrao da se vlastima ulaguje (videti polemiku koju ovih dana vodi u Politici) i da junački udara po svojim kolegama iz kosovskih geta. Kome je potrebno da Srbi koji žive južno od Ibra budu konačno ućutkani i da polako „iscure“ ka severu? Mislim da Radomirović i ne sluti u šta se upustio.

 

Autor Miloš Ković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pečat, 28. maj 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u