Suverenost države i nezavisnost sudija (2)

Po svoj prilici, postignut je prećutni sporazum naše vlasti i EU prema kojem bi uticaj domaće političke elite na pravosuđe bio vidljiv, sekundaran i efemeran, a zapadnih centara moći prikriven, primaran i trajan

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Po svoj prilici, postignut je prećutni sporazum između naših vlasti i evrobirokrata da uz pomoć ustanova „istaknutih pravnika“ i „institucije za obuku u pravosuđu“ iz nacrta ustavnih amandmana Ministarstva pravde uspostave svojevrsni kondominijum političkog nadzora nad srpskim pravosuđem. Pri tome bi uticaj domaće političke elite na pravosuđe bio vidljiv, sekundaran i efemeran, a zapadnih centara moći prikriven, primaran i trajan. Politički Zapad bi kroz obuku u okviru Pravosudne akademije ideološki indoktrinirao sve kandidate za sudije i zamenike javnih tužilaca, dok bi domaća vlast preko „istaknutih pravnika“ zadržala političku kontrolu nad Visokim savetom sudstva i Visokim savetom tužilaca, kao organima koji biraju i razrešavaju sudije i tužioce.

Kao rezultat takvog kondominijuma Srbija bi dobila pravosuđe koje bi personalnim sastavom odgovaralo interesima domaćih centara moći, dok bi u ideološkom smislu ono bilo puka filijala Suda za ljudska prava iz Strazbura. Samo dogovor o uspostavljanju takvog kondominijuma političko-ideološkog uticaja nad srpskim pravosuđem objašnjava zašto je tzv. Venecijanska komisija i Evropska komisija dala prećutni blagoslov tekstu nacrta amandmana Ministarstva pravde od 2018. iako se njima ne eliminiše već samo institucionalno prikriva uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast.

Razvlašćivanje ustavotvoraca

Sadržaj sajta Pravosudne akademije već na prvi pogled jasno pokazuje da će „institucija za obuku u pravosuđu“, nezavisno od krajnjeg ishoda procesa evrointegracija, obezbediti Briselu stratešku poziciju za kontinuirani ideološki rad na oblikovanju svesti srpskih sudija i tužilaca. Ono što su u vreme konzumerizma i vulgarnog materijalizma „zaboravile“ mnoge naše sudije, tužioci, ali i profesori prava, odlično znaju zapadni centri moći – pravne norme pripadaju, rečju Tome Živanovića, „carstvu vrednosti“.

Pravosudna akademija, primera radi, preporučuje „Praktični vodič za primenu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava“, koji uči buduće srpske sudije kako su dužni da „odredbe (Ustava Srbije) o ljudskim pravima ne tumače samo u skladu s principima koji proizlaze iz odluka (Evropskog suda za ljudska prava) protiv RS… nego i u skladu s načelima i standardima koji proističu iz presuda koje su donesene protiv drugih država ugovornica EKLjP“.

Ovakvo tumačenje je protivno st. 1 čl. 46 Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLjP), prema kome je država potpisnica Konvencije jedino dužna da izvrši presudu u sporu u kome je bila stranka. Takvo ekstenzivno tumačenje obaveza države koje proističu iz EKLjP treba da dovede do toga da srpske sudije, kada sude u materiji ljudskih prava i kada su obavezni da neposredno primenjuju odredbe Ustava o ljudskim i manjinskim pravima (čl. 18), ove odredbe tumače u skladu s praksom Suda iz Strazbura.

The building of the European Court of Human Rights is seen ahead of the start of a hearing concerning Ukraine's lawsuit against Russia regarding human rights violations in Crimea, in Strasbourg, France, September 11, 2019. REUTERS/Vincent Kessler
Zgrada Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (Foto: Reuters/Vincent Kessler)

Jednom rečju, odredbe Ustava Srbije o ljudskim i manjinskim pravima, i pored formalne ustavne garantije o prioritetu domaćeg prava nad međunarodnim pravom (čl. 16), tretiraju se kao tzv. kaučuk norme, koje sudijskim tumačenjem mogu da apsorbuju celokupnu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Tu se ne radi ni o čemu drugom nego o razvlašćivanju domaćeg ustavotvorca, čije mesto treba da zauzmu sudije Suda iz Strazbura i njihovo precedentno pravo. U istom priručniku koji Pravosudna akademija koristi za obuku, budućim srpskim sudijama i tužiocima sugeriše se korišćenje publikacije Saveta Evrope „Vodič za izradu prvostepenih sudskih odluka iz građanske materije s osvrtom na navođenja presuda Evropskog suda za ljudska prava“, kao i priručnika za sudije prekršajnih sudova pod nazivom „Pravilna izrada presude“, koji je napisan u okviru USAID „Projekta za reformu pravosuđa i odgovornu vlast“.

Inostrane smernice

Pravosudna akademija preporučuje budućim sudijama i tužiocima gotove standarde tumačenja ne samo EKLjP već i pojedinih domaćih zakona koji regulišu oblasti za koje su posebno zainteresovani „ljudskopravaški“ komesari Saveta Evrope i EU. Tako se polaznicima Pravosudne akademije u „Smernicama za rodno-odgovoran pristup presuđivanju u predmetima rodno-zasnovanog nasilja“ preporučuje čitav niz mera koje treba primeniti kod krivičnog gonjenja različitih oblika nasilja nad ženama. Ovim merama se ženama kao oštećenima obezbeđuje privilegovani procesni položaj, što je neminovna posledica strateškog pristupa, prema kome „poštovanje prava žrtve i posedovanje rodno osetljivog shvatanja u postupanju sa nasiljem nad ženama, uključujući i nasilje u porodici, predstavlja središnja načela koja je potrebno uzeti u obzir u svim fazama krivičnog postupka“.

Drugim rečima, tužioci i sudije u predmetima nasilja nad ženama (rodno, a ne polno određenim) mogu biti samo osobe koje su usvojile „džender“ ideologiju, a to, pre svega, dokazuju time što do apsoluta sakralizuju načelo „poštovanja prava žrtve“, poništavajući njime druga načela krivičnog postupka, kao što su načela pravičnog suđenja, materijalne istine i prava optuženog na formalnu i materijalnu odbranu.

Prema „Smernicama“ tužilac ili sudija ne sme da uzme u obzir bilo koji dokaz koji tereti „ženu, žrtvu nasilja, a ne muškog počinioca“, pošto bi time ispoljio privrženost rodnom stereotipu, koji „ženama pripisuje određene karakteristike i uloge koje su utvrđene i ograničene njihovim polom“. Iako je prema čl. 16 ZKP „sud dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist optuženom“, u „Smernicama“ se sugeriše sudijama da „tokom sudskog postupka ne bude dozvoljena upotreba intruzivnog jezika koji okrivljuje žrtvu niti predstavljanje irelevantnih dokaza koji se odnose na seksualnu prošlost ili drugo ponašanje žrtve“.

I dok povređena čast muškaraca ne može kao negativni kulturološki rodni stereotip da bude uzeta kao olakšavajuća okolnost, budućim srpskim tužiocima inostrani instruktor sugeriše da budu naročito obazrivi i blagonakloni prema ženama žrtvama nasilja koje su „optužene za napad ili ubistvo usled uzvraćanja udaraca u odmazdi ili samoodbrani čime su nanele povrede nasilniku“. U „Smernicama“ se budućim tužiocima skreće pažnja da „kada se prema žrtvama NNŽ postupa kao prema počiniocima krivičnog dela, to ima razarajuće posledice po žrtvu“.

Sledstveno, „tužioci se nalaze u jedinstvenom položaju da spreče ili bar svedu na minimum ovakve negativne posledice“, što nije ništa drugo nego preporuka budućim tužiocima da kod ovakvih krivičnih dela čiji su počinioci žene što češće pribegavaju odlaganju krivičnog gonjenja ili sporazumu o priznanju krivičnog dela. Privilegovani položaj oštećene žene žrtve nasilja prema „Smernicama“ ogleda se, između ostalog, i u pravu da se koristi iskaz odsutnog svedoka, koje uključuje i pravo oštećene da izbegne unakrsno ispitivanje, što je suprotno naredbi čl. 419 ZKP, prema kojoj sud može „zasnivati presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu“.

Sudijski čekić (ilustracija) (Foto: Bill Oxford on Unsplash)

Budućim tužiocima i sudijama sugeriše se da je „nedozvoljeno izvlačenje negativnih zaključaka po osnovu kasnog prijavljivanja“ dela od strane žene žrtve nasilja. Takođe, ukazuje se da za postojanje dela seksualnog nasilja nije potrebna fizička prisila, a na seksualni čin, čak i u braku, „pristanak mora da bude eksplicitan. ’Ne’, znači ’Ne’, bez obzira na situaciju ili okolnosti“. Da li će sudija zaista presudu doneti na osnovu slobodnog sudijskog uverenja kada mu je tokom obuke u Pravosudnoj akademiji nametnut stav da „ukoliko je i žrtva razočarana presudom, onda je malo verovatno da će u drugoj prilici imati poverenje u pravosudni sistem“?

Zašto su članovi udruženja srpskih sudija i tužilaca i brojni profesori prava osetljivi na politička ograničenja sudijske i tužilačke slobode domaćeg porekla, a nisu osetljivi na ideološku autocenzuru slobodnog sudijskog uverenja koja potiče iz briselskih „Smernica“? Da li je projektno finansiranje iz inostranih i domaćih vladinih i nevladinih fondova „odgovorno“ za takav muk? S tim u vezi Društvo sudija je 29. aprila u saopštenju Narodnoj skupštini iskazalo „zabrinutost što na javno slušanje nisu pozvana udruženja koja su dosad aktivno učestvovala u tzv. konsultativnom procesu o promeni Ustava i doprinosila mu i pisanim predlozima, među kojima su naročito YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava i Centar za pravosudna istraživanja“.

Sapienti sat!

 

Naslovna fotografija: Frederick Florin/AFP via Getty Images

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u