„Veliki povratak Amerike” preko leđa Evrope

Zadržavanje kontrole nad Evropom preko institucija Evropske unije je trenutno najozbiljniji američki projekat. To je, u stvari, pozadina najavljenog „velikog povratka Amerike“

U nastalim globalnim promenama i već stvorenom multipolarnom svetu najteže se, utisak je, snalaze zapadni saveznici. Tako Zapad od lidera u stvari postaje najveći problem savremenog sveta. Iako su sve oči uprte u Vašington, ključni problem je, međutim, Evropa, koja bi kao mogući geopolitički balans među vodećim svetskim silama mogla da ima istorijsku ulogu u amortizovanju sukoba i animoziteta najmoćnijih. Ali ona za to, kako se potvrđuje iz dana u dan, nema ni kapaciteta, a ni razumevanja, i postala je praktično talac Amerike.

Zadržavanje kontrole nad Evropom i njena talačka sudbina su, u stvari, najozbiljniji aktuelni američki projekat. Iako Amerika u javnosti odaje utisak kao da ne razume šta se dešava, to baš i nije tako. Sve se dobro razume i čitava politika Amerike trenutno je usredsređena na to da se sačuva ono što Vašington još nije izgubio. A veruje se da je to Evropa kojom Vašington vlada preko svog geopolitičkog instrumenta – Evropske unije (EU). To je, u stvari, pozadina najavljenog „velikog povratka Amerike“.

Nedavni sastanak ministara spoljnih poslova zemalja G7 u Londonu je jasno pokazao te američke planove. Stvaranje tog novog-starog američkog bloka jeste pozadina stalnih javnih poziva Vašingtona na „zajedništvo“, slanja poruke kako „moramo da budemo jedinstveni“ i ironičnih i licemernih poziva da se stvori „svetski poredak zasnovan na pravilima“. Amerika u stvari traži legitimitet za svoje jednostrane poteze.

Geoekonomska lojalnost

Amerika je sada napravila podelu rada. Evropa će da vodi agresivnu, neprijateljsku politiku prema Rusiji, razume se prema američkim instrukcijama, takva uloga je namenjena i Velikoj Britaniji iako više nije članica EU, a Amerika će predvoditi odnose i zaoštravanje sa Kinom. Evropi će biti dozvoljeno da održava poslovne veze sa Kinom i to uz stalnu pretnju Evropskog parlamenta da bi ta vitalna saradnja mogla biti prekinuta. I dok će se Evropa svađati sa Moskvom i udaljavati od Rusije, Amerika će javnosti pokazivati kako želi da olakša odnose sa Rusijom. To je samo medijski trik i u toj funkciji bi trebalo gledati i na očekivani susret predsednika Rusije i Amerike.

Nezavisno od susreta, predsednik Amerike će povremeno ublažavati retoriku prema Rusiji, a cilj je da se izazove ljubomora kod Kineza i naruši bliskost Rusije i Kine. Preuzet je model iz vremena Hladnog rata kada je Amerika koristila narušene odnose između Pekinga i Moskve. To je, međutim, detinjasto viđenje odnosa Kine i Rusije u današnje vreme. Ponekad se stiče utisak da se Zapad prema Rusiji i Kini odnosi kao prema Bosni i Hercegovini.

Za ilustraciju, o čemu bi to Putin i Bajden uopšte mogli da razgovaraju kada pored neprestanih sankcija praktično svaki građanin Rusije u Americi, prema zakonskim rešenjima, ima status onih iz neprijateljskih zemalja i to u vreme ratova. Ili kada, na primer, postoji odluka da se od juna 2021. godine u Americi zabranjuje kupovina ruskih državnih obveznica.

Deo američkog „velikog povratka“ je i ideja o globalnim infrastrukturnim projektima koja potiče još iz vremena predsednika Donalda Trampa, a tada se zvala Blue Dot Project. Ta ideja oživljena je tokom nedavnog ministarstog sastanka G7 u Londonu, a njen cilj je zapadno, a u stvari američko pariranje kineskom projektu Jedan pojas, jedan put (BRI). Još uvek nije jasno o kakvim bi to infrastrukturnim projektima moglo da se radi utoliko pre što bi uz Ameriku ključni nosioci trebalo da budu Australija, Japan, Indija i Južna Afrika, ali je cilj već vidljiv.

Američki državni sekretar Entoni Blinken tokom pozdrava sa britanskim ministrom spoljnih poslova Dominikom Rabom na početku sastanka ministara spoljnih poslova G7 grupe, London, 04. maj 2021. (Foto: Ben Stansall/Pool via AP)

Pošto je to navodno globalni projekat, onda bi se preko njega uspostavili standardi poslovanja i finansijskih tokova pa bi na toj osnovi bile uvođene sankcije kompanijama koje bi učestvovale u kineskom projektu BRI, a tu je pre svega reč o evropskim kompanijama. To je nešto slično sankcijama koje Amerika primenjuje prema gasovodu Severni tok 2. To je i pokušaj daljeg rušenja međunarodnog prava i uvođenja samovolje Amerike.

U suštini, Amerika generisanjem opasnosti od Rusije, i delom Kine, snažno nastoji da obnovi bezbednosnu zavisnost Evrope od Vašingtona i tako njome vlada, ali krajnji cilj je da tu bezbednosnu zavisnost pretvori u geoekonomsku lojalnost. Pozadina američke politike je uvek samo novac, tu nema, i nikada nije ni bilo, vizionarstva.

Jedan od osnovnih uslova za te američke ambicije je da ona mora da spreči bilo kakvo povezivanje Evrope, posebno Nemačke, sa Rusijom. I Hitler je pomagan američkim novcem kako bi bio instrument protiv tada Sovjetskog Saveza. Poznato je, nažalost, kako se to završilo, a kako će se ova nova američka ofanziva na Evropu završiti i ko bi to mogao da bude novi Hitler još uvek je neizvesno.

U američkim kandžama

U Evropi nisu, međutim, svi zadovoljni tim ponižavajućim statusom, ali Amerika vrši pritisak na svaku zemlju pojedinačno, procenjujući ko je najslabiji, a u međuvremenu koristi briselsku birokratiju kao njen odani instrument. U tom svetlu bi trebalo gledati na sve te deklaracije i aktivnosti Evropskog parlamenta i njegovih tela. Iako je prema Lisabonskom sporazumu stvarna vlast sadržana u Evropskom savetu koji čine šefovi država ili vlada članica pa tako Evropski parlament i nema neku moć, važno je da se stvori percepcija o određenim pitanjima. To je klasičan američki princip „percepcija je moć“.

Evropa izgleda, uprkos nezadovoljstvu, nema snage da se odupre iako je svima jasno da je to pogubno za nju. Nemačka kancelarka Angela Merkel poručila je da „Nemačkoj niko nije bliži i važniji od Amerike, ona je naš prirodni saveznik“.

EU jednostavno nema ni politički ni ekonomski kapacitet da se oslobodi talačkog statusa iako će to doneti dugoročne posledice za sve zemlje, i one koje su u EU i one koje to još uvek nisu. Pored političke slabosti, EU je odavno veoma vešto upakovana u američku finansijsku mrežu, a posebno posle uvođenja jedinstvene valute, evra. EU je tako finansijski umrežena u zavisnost od američkih finansijskih tokova da je njoj praktično nemoguće da se iskobelja iz američkih kandži. Izuzev ako ne bude neka velika kataklizma, u prevodu rat. EU bi mogla da ima jedini slobodniji prostor u iživljavanju nad zemljama koje još nisu članice a želele bi da budu.

To su planovi koji se već sprovode ali, ipak, nije izvesno kako će se sve to dalje razvijati. Jer, nije preostalo mnogo toga za održavanje preostale zapadne moći i dominacije. Za sada su to samo sankcije, kojima kao da nema kraja, i kroz to jednostrano kažnjavanje navodnih neprijatelja nastoji se održati privid moći. Neće mnogo pomoći ni tri odrednice svetske politike nove američke administracije: klimatske promene, zdravlje i ljudska prava. Neće pomoći, ali će dovesti do velike nestabilnosti i još veće štete, kao što je pokazao i projekat sa infekcijom koronavirusom. Takva politika će, međutim, pre svega usporiti zapadni ekonomski razvoj.

The European Union and U.S. flags are displayed before a Feb. 7 meeting between U.S. Secretary of State Mike Pompeo and the E.U. high representative for foreign affairs and security, Josep Borrell. (Samuel Corum/Getty Images)
Zastave Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (Foto: Samuel Corum/Getty Images)

Sve to je potpuno iracionalno, ali, nažalost, društva mogu dugo da ostanu iracionalna, posebno ona koja su bogata, a Zapad je još uvek bogat.

 

Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Francois Lenoir

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u