Nedopustivi nemar prema državnim simbolima

Srbija je pre skoro punih 11 godina zakonski uredila izgled i način upotrebe svoje zastave i grba. Zbog čega onda naši zvaničnici sve do danas ne poštuju simbole države koju predstavljaju?

Ako bismo jednom rečju morali da odredimo najnegativniju crtu našeg mentaliteta tako da ona na najprecizniji i najsveobuhvatniji način sažme sve ono što nas na svakodnevnom nivou iritira u našem ponašanju, onda bi ta reč definitivno bila „nemar“. Verovatno ne postoji termin koji bi mogao bolje i slikovitije da opiše kako se Srbi ophode prema sebi i svemu onome što ih konstituiše kao narod. Pored toga što je „nemar“ jedna od naših najvećih mana (ako ne i najveća), on je vrlo često i izvor naših brojnih nedaća i životnih udesa za koje smo spremni da olako okrivimo neke druge ili nešto drugo, ne shvatajući da se izvor problema krije u nama samima.

Uzmimo za primer poplave. Na ogromne padavine ne možemo da utičemo, prirodnu nepogodu ne možemo da zaustavimo, ali možemo li išta učiniti da eventualnu štetu minimizujemo, potpunu katastrofu predupredimo i tako svako proleće dočekamo koliko-toliko spremni ne gledajući sa strepnjom i zebnjom u nebo? Naravno da možemo! Možemo li urediti korita naših reka i izgraditi elementarne odbrambene mehanizme zaštite od bujičnih poplava? Ako već beležimo tolike skokove ekonomskih parametara i ako, kao što se stalno ističe, imamo novac, zar je to toliki problem?

Na kraju, kada nepogoda nastupi i kada seljak ponovo spasava volove iz vode sa nevericom gledajući u potopljene i uništene malinjake, obećavamo da ćemo idući put biti spremniji, da više nikada nećemo to dopustiti, da ćemo izgraditi nasipe, sprečiti tragediju… i tako sve do naredne godine, narednih poplava i još jedne katastrofe za koju opet držimo da će biti poslednja.

Ili hajmo ovako – ko nam je kriv za to što su nam sve tri Morave, kojima se toliko dičimo, prepune smeća? Ko nam je kriv za „ostrva“ plastičnih flaša koja plutaju po Perućcu? Ko je kriv što su nam svi turistički pokazatelji po gradovima išarani ili oštećeni ili brojne klupice po parkovima prepunim đubreta izlomljene i izvaljene? Ko je kriv što su autobuska stajališta (i ne samo ona) prepuna opušaka od cigareta? Kako to ne umemo da „hendlujemo“, ali se zato razumemo u sve svetske sukobe pa tako revnosno „šerujemo“ objave kojima „hejtujemo“ onu drugu, mrsku nam stranu?

Dakle, to je samo i isključivo naš nemar i ništa drugo! Nemar prema prirodi, nemar prema shvatanju patriotizma, nemar prema jeziku, nemar prema ljudima oko sebe… da li je potrebno naglašavati koliko često iskazujemo nemar prema sopstvenoj kulturi i istoriji?

Sitnice ili suština?

Ali ovde nije reč o svemu navedenom, pošto bi zalaženje u problematiku svakog pojedinačnog primera iziskivalo barem serijal tekstova, ako ne i čitave naučne radove. Ovde je pre svega reč o našem nemaru prema shvatanju države, o nemaru države prema državi, odnosno nemaru naših vlasti prema zastavi i grbu Republike Srbije. S obzirom da se, kako se to obično tvrdi, „đavo krije u detaljima“, ovaj tekst ima za cilj da objasni i jednom zasvagda utvrdi kako izgledaju zastava i grb Srbije i postavi pitanje zbog čega se državno znamenje selektivno, neadekvatno i diletantski upotrebljava i ističe već više od jedne decenije.

Krenimo redom.

Za svaku državu, pa i ovu našu, prema kojoj se često odnosimo kao da nam je ona olako poklonjena, vrlo je važno kako se ophodi prema svom znamenju iz razloga što to pokazuje državnu samosvest, stepen samopoštovanja, ali i obazrivost i pedantnost njenog diplomatskog protokola, što u međunarodnim odnosima, u kojima se svaka facijalna ekspresija, svaki položaj tela ili ruku procenjuje i tumači iz više različitih uglova, predstavlja odraz njene ozbiljnosti.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozep Borel tokom zajedničke konferencije za medije, Brisel, 26. april 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozep Borel tokom zajedničke konferencije za medije, Brisel, 26. april 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Običnom posmatraču političkih dešavanja sa strane čini se da sve to nije previše važno te iz tog razloga često i ne obraća pažnju na sveprisutnu simboliku, budući da mu je bitnije da sazna šta je na svim tim sastancima i političkim samitima rečeno, prećutano, potpisano ili dogovoreno. Međutim, kao što nije svejedno da li na razgovor za posao (ili u posetu manastiru) odlazite u bermudama ili pantalonama, tako nije svejedno ni da li će iza leđa državnih zvaničnika prilikom njihovih zvaničnih poseta inostranstvu osvanuti aktuelna zastava države koju predstavljaju ili neka druga, pređašnja zastava, odavno izbačena iz upotrebe. Ili pogrešno pozicionirana zastava, ili zastava sa neproporcionalno malim ili velikim grbom na njoj, ili pogrešnom nijansom neke boje. Kao što nije svejedno ni to da li će prilikom intonacije državne himne biti izvedena baš prava himna ili neka druga kompozicija.

Sve su to sitnice i detalji koji puno govore o jednoj državi i o njima državni profesionalci naročito vode računa. Barem bi tako trebalo.

Naravno, greške organizatora su uvek moguće, premda u politici po pravilu nema „slučajnih grešaka“, već se svaka tumači kao određena suptilna poruka ili signal, ali zato je tu diplomatski protokol sačinjen od vrhunskih profesionalaca da sve te moguće greške predupredi i tako sačuva ugled i reputaciju zemlje kojoj se eventualno htelo naštetiti. Drugim rečima, službe protokola trebalo bi da predvide sve moguće neprijatne situacije i da osiguraju da zemlja bude propisno i dostojno predstavljena u svakom pogledu i svakoj prilici.

Primer „sofagejta“

Kako ti naizgled sitni propusti mogu odjednom postati zjapeći i kako se od njih može iskonstruisati čitava politička afera govori i slučaj tzv. „sofagejta“ od 6. aprila ove godine, kada su predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, kao zvaničnici EU, otišli u zvaničnu posetu Turskoj i predsedniku te zemlje Redžepu Tajipu Erdoganu.

Naime, kada su svo troje ušli u salu gde je trebalo da bude održan zvaničan prijem, ispred zastava Turske i Evropske unije bile su postavljene samo dve, umesto tri stolice, a na njih su brže-bolje seli Šarl Mišel i Erdogan, dok je zabezeknuta Fon der Lajenova, u ovoj svojevrsnoj Erdoganovoj igri „muzičke stolice“, ostala da stoji. Ubrzo nakon te neprijatne scene – zbog koje je Šarl Mišel, prema sopstvenom priznanju, „patio od nesanice“ – predsednici Evropske komisije ponuđeno je da sedne na sofu za pomoćno osoblje u istoj sobi, preko puta turskog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua, što je ona i učinila iako joj po rangu tu svakako nije bilo mesto.

Zatim se podigla velika bura u Briselu, počelo je sa traženjem krivaca u protokolu i ispitivanjem pozadine ovakvog diplomatskog incidenta, ali načinjena šteta se nije mogla umanjiti budući da je to bila jedna od udarnih vesti tog dana u svim svetskim medijima. Štaviše, o ovoj naizgled benignoj, a zapravo nimalo slučajnoj aferi – uzevši u obzir dugogodišnje zategnute odnose Turske i EU, ali i odnose bivše nemačke ministarke odbrane i turskog predsednika – napisano je sijaset raznoraznih članaka, analiza i pojašnjenja, a sve je završilo i na Vikipediji kao, u neku ruku, istorijski događaj.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu tokom razgovora turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, Ankara, 06. april 2021. (Foto: Courtesy of the EU Delegation to Turkey)
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu tokom razgovora turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, Ankara, 06. april 2021. (Foto: Courtesy of the EU Delegation to Turkey)

Sama Fon der Lajenova istakla je kako se zbog toga osećala „povređeno, usamljeno, kao žena i kao Evropljanka“. Ona je ovim incidentom bila stavljena u neravnopravan položaj sa Mišelom, da ne kažemo ponižavajući, a budući da je žena čitav slučaj dobio je i primesu seksizma i polne diskriminacije. I sve to zbog samo jedne stolice. To je, dakle, samo jedan ilustrativan primer kako naizgled mali propust u diplomatskom protokolu (sa čije god strane da je došao) može da pokrene spiralu različitih problema i političkih tenzija.

Pozitivno-pravni propisi

Sličnih, samo ne toliko medijski atraktivnih, ali jednako nedopustivih diplomatskih propusta, ovoga puta u vezi isticanja zastave Srbije, bilo je u toliko navrata prilikom nastupa srpskih zvaničnika u inostranstvu da je to gotovo nemoguće popisati i navesti na jednom mestu. Da stvar bude još gora, ti diletantski propusti ne samo da se dešavaju u inostranstvu, već i kod kuće, u našim najvišim državnim institucijama i prilikom mnogih zvaničnih ceremonija i raznoraznih događaja i manifestacija.

O čemu se tačno radi?

Hajde najpre da pogledamo šta kažu pozitivno-pravni propisi u našoj zemlji i vidimo kako treba da izgledaju naša državna znamenja.

Na osnovu ovlašćenja iz Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 36 od 15. maja 2009.), Vlada Srbije je krajem 2010. godine donela Uredbu o utvrđivanju izvornika Velikog i Malog grba, izvornika zastave i notnog zapisa himne Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 85 od 15. novembra 2010.), koju je potpisao tadašnji prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade Ivica Dačić.

Radi preciznosti, navešćemo određene članove pomenutog zakona:

Prema članu 10. grb Republike Srbije jeste grb utvrđen Zakonom o grbu Kraljevine Srbije od 16. juna 1882. godine i koristi se kao Veliki grb i kao Mali grb.

Prema članu 11. Veliki grb jeste crveni štit na kojem je, između dva zlatna krina u podnožju, dvoglavi srebrni orao, zlatno oružan i istih takvih jezika i nogu, sa crvenim štitom na grudima na kojem je srebrni krst između četiri ista takva ocila bridovima okrenutih ka vertikalnoj gredi krsta. Štit je krunisan zlatnom krunom i zaogrnut porfirom vezenom zlatom, ukrašenom zlatnim resama, uvezanom zlatnim gajtanom sa istim takvim kićankama, postavljenom hermelinom i krunisanom zlatnom krunom.

Veliki grb Republike Srbije

Prema članu 12. Mali grb jeste crveni štit na kojem je, između dva zlatna krina u podnožju, dvoglavi srebrni orao, zlatno oružan i istih takvih jezika i nogu, sa crvenim štitom na grudima na kojem je srebrni krst između četiri ista takva ocila bridovima okrenutih ka vertikalnoj gredi krsta. Štit je krunisan zlatnom krunom.

Mali grb Republike Srbije

Prema članu 17. zastava Republike Srbije postoji i koristi se kao Državna zastava i kao Narodna zastava, sa razmerama 3:2 (dužina prema visini).

Prema članu 18. Državna zastava jeste horizontalna trobojka sa poljima istih visina, odozgo na dole: crvena, plava i bela, a preko svega je, centra pomerenog ka jarbolu za 1/7 ukupne dužine zastave – Mali grb.

Državna zastava Republike Srbije
Državna zastava Republike Srbije

Prema članu 19. Narodna zastava jeste horizontalna trobojka sa poljima istih visina, odozgo na dole: crvena, plava i bela.

Narodna zastava Republike Srbije

Gorenavedenim podzakonskim pravnim aktom iz novembra 2010. godine – uredbom Vlade Srbije – utvrđen je izvornik Velikog i Malog grba, izvornik zastave i notni zapis himne Republike Srbije. Njom je, dakle, konačno određeno i grafički prikazano kako izgledaju Državna i Narodna zastava, Mali i Veliki grb, standarta predsednika Republike i standarta predsednika Narodne skupštine, zatim kakve su proporcije i dimenzije svih elemenata Državne zastave i Malog grba (odnosno konstrukcija Državne zastave i Malog grba), te grafički standardi boja Velikog i Malog grba, Državne zastave, Narodne zastave, standarte predsednika Republike i standarte predsednika Narodne skupštine.

Drugim rečima, ovom uredbom precizno je definisano i slikovito objašnjeno kako izgledaju državna znamenja Republike Srbije, čime je pomenuti zakon iz 2009. godine, sa svim svojim predviđenim rešenjima, dobio svoj pun smisao. Ovim pravnim aktima Srbija je dobila konačan izgled svoje zastave i svog grba čime su prestala da važe i da se upotrebljavaju sva pređašnja državna znamenja.

Reč struke

S obzirom da pisac ovih redova nije ni veksikolog ni heraldičar, hajde da vidimo šta o državnim znamenjima misli onaj koji ih je – uz nesebičnu pomoć i savete profesora Dragomira Acovića – i redizajnirao – profesor Ljubodrag Grujić.

„Proučili smo stotine orlova iz naše istorije, napravili smo čitavu studiju kljunova i ocila. Grb u dosadašnjoj upotrebi je bio samo radna verzija na osnovu Kralovog rada (austrijski heraldičar Ernst Kral koji je izradio grb po narudžbini kralja Milana Obrenovića 1882. godine, prim. aut.) od pre 120 godina […]  Posle dana i dana eksperimentisanja, vrat orla je ostao skoro bez ijednog pera. Ta pera su bila prenatrpana i zbunjujuća na zastavi. Kruna je pripijena uz grb. Nema više dvodimenzionalne krune isečene na pola. Šar je plav, biseri i fleroni logični, ali ipak dovoljno stilizovani. Na Velikom grbu resice su trodimenzionalne i vrlo vidljive“, istakao je svojevremeno Grujić za Večernje novosti.

Takođe, Grujić u istom članku navodi da su „konačno sve boje na grbu i zastavi kodifikovane i njihove numeričke vrednosti date u skalama“, da je plava boja „konačno tamnija od prethodnih upotreba“, te da su krila napravljena tako „da suptilno pokazuju da su blago savijena ka unutra, to jest da je orao zaista u poletu“.

Grujić zatim, u odgovoru na brojne kritike povodom njegovog rešenja, precizira:

„Grb nije promenjen, već su samo ispravljene neke greške. Recimo, na Kralovom grbu jezik orla nije bio povezan sa kljunom, pa je izgledalo kao da mu ispada, a noge su imale perje do kandži, pa su više podsećale na kokošije. Tačno je da sam uvećao kljunove, ali to ne znači da su ‘papagajski’, već samo naglašeni, kao kod ruskog orla, da bi se videli i kada su umanjeni. To se u heraldici zove hipertrofiranje […] Ovo nije nov, već jedini pravi grb. Tek je sada u skladu sa zakonom, a ceo posao državu i građane neće koštati mnogo, jer će se zastave menjati kad se pohabaju, a dokumenti kad im istekne rok važenja.“

Pripadnik Garde Vojske Srbije tokom salutiranja zastavi Srbije iz 2004. godine prilikom počasne paljbe povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu, Beograd, 10. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Pripadnik Garde Vojske Srbije tokom salutiranja zastavi Srbije prilikom počasne paljbe povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu, Beograd (Kalemegdan), 10. novembar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

I zaista, ako dobro pogledate dva idejna rešenja Državne zastave (ono koje je važilo od 2004. do 2010. i ono usvojeno krajem 2010. godine), uvidećete nekoliko suštinskih razlika: izgled ocila, krinovi, kandže, kljun i jezik dvoglavog orla, broj pera na repu i krilima, različite krune iznad štita, debljina krsta. Dakle, razlike su evidentne bez obzira što građani vrlo često i ne primećuju da one postoje.

Bez obzira da li ste zagovornik jednog ili drugog rešenja, jedne ili druge Državne zastave, zakon i uredba su na snazi i oni jasno propisuju da je jedina aktuelna, zvanična i zakonita Državna zastava ona redizajnirana, sa svim gorenavedenim izmenama. Sve ostale stavljene su van snage i zvanično više nisu u upotrebi, i to je pravilo kojeg se kao država moramo pridržavati!

Diplomatski nemar

Međutim, tu dolazimo do suštinskog problema zbog kojeg je i nastao ovaj tekst. Bez obzira na sve ove argumente, u Srbiji se nakon skoro punih 11 godina od usvajanja redizajnirane i dalje u velikoj meri upotrebljavaju i ističu stare zastave sa starim grbom.

Tako i dan-danas, vrlo često, prilikom zvaničnih poseta naših zvaničnika inostranstvu, imamo priliku da iznova i iznova uviđamo propust u diplomatskom protokolu koji se odnosi na isticanje zastarele zastave Srbije iz 2004. godine. Takvih primera kada, recimo, predsednik države i ministar spoljnih poslova posećuju inostranstvo i kada iza njihovih leđa osvane zastarela zastava ima pregršt. I taj diplomatski gaf u Srbiji gotovo kao po pravilu prolazi bez ikakve reakcije javnosti. Slična situacija je i u brojnim diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše zemlje širom sveta – u ogromnom broju njih i dalje stoje zastave i uramljeni grbovi po rešenju iz 2004. godine.

Međutim, takve neprijatnosti nam se redovno serviraju i kod kuće – prilikom vojnih vežbi, obeležavanja značajnih datuma, različitih ceremonija, kao i unutar brojnih državnih institucija od kojih je najapsurdnija situacija sa, verovali ili ne, Vladom Srbije!

Kada odete na sajt Vlade i kliknete na sekciju „Sastav Vlade“ iza leđa premijerke i svih aktuelnih ministara moći ćete da vidite staru zastavu dok pri vrhu stranice, da paradoks bude veći, dominira prikaz novog i redizajniranog Malog grba! Pored toga, umesto da fotografije budu što je moguće više unifikovane, one su, manje-više, proizvoljne. Tako su neki od ministara bez sakoa, neki sa loše vezanom kravatom, neki bez nje, neki sa zamućenom zastavom u pozadini, neki sa vidljivom, neki sa zastavom gde je plava boja tamnija, neki gde je svetlija, itd. O tim različitostima i sitnim detaljima bismo zaista mogli da pišemo unedogled, jer se otprilike svako fotografisao kako je stigao, umesto po jasno određenim pravilima, kao što i priliči vladi jedne zemlje…

Prva sednica aktuelne Vlade Srbije, Beograd, 29. oktobar 2020. (Foto: Tanjug/Vlada Republike Srbije/Slobodan Miljević)
Prva sednica aktuelne Vlade Srbije, Beograd, 29. oktobar 2020. (Foto: Tanjug/Vlada Republike Srbije/Slobodan Miljević)

Da stvar bude još drastičnija, u velikoj sali unutar zdanja u Nemanjinoj 11, gde se inače održavaju sednice Vlade, i dalje stoji zastava iz 2004. godine! Jedanaest godina unutar institucije koja predstavlja nosioca izvršne vlasti u Srbiji stoji pogrešna Državna zastava! To je, blaga je reč, nedopustivo za bilo koju zemlju na svetu! Takav propust se i ne može nazvati propustom, već onom rečju kojom je i započet ovaj tekst – nemarom. Da najvažnija politička institucija (makar na papiru), koja po Ustavu treba da bude zadužena za utvrđivanje i vođenje politike, ne poštuje zastavu države koju zastupa – to je skandal epohalnih razmera! A pritom nije ni jedini, a ni najveći koji je potresa…

No, u zemlji u kojoj velika većina građana i dalje, uprkos konstantnim vestima o „istorijskom“ napretku kojima smo bombardovani sa TV ekrana iz dana u dan, jedva sastavlja, narodskim jezikom rečeno, „kraj s krajem“ to, naravno, prolazi neprimetno. A, na kraju krajeva, koga je i briga za to – zastava je tu, trobojka je, pa sad, Bože moj, iz koje god godine da je…

Kontraargumenti

Ne želeći da ovaj tekst ostane bez kontraargumenata, pisac ovih redova nadležnima u ovoj državi uputio je mejl u kom je zatražio objašnjenje zbog čega dolazi do ovih i ovakvih propusta. Mejl je upućen nadležnima iz Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova, Vlade Srbije, Narodne skupštine i na Andrićev venac, u Predsedništvo. Međutim, sve do momenta zaključenja ovog teksta, odgovor je stigao samo iz Ministarstva odbrane i Predsedništva.

Iz Uprave za tradiciju, standard i veterane Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane stigao je odgovor da „Vojska Srbije nije menjala obeležja, jer grafička rešenja istih ne moraju da prate zvanično rešenje“, premda nije objašnjeno zbog čega se u mnogim prilikama (poput počasne paljbe povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu 2020. godine, ili prilikom završnog padobranskog skoka na vojnoj vežbi „Sadejstvo 2020“) koristi zastarela Državna zastava. Zanimljivo je istaći i to da se svega šest dana nakon dobijenog odgovora na upit (08. februara 2021.), prilikom počasne artiljerijske paljbe povodom Sretenja – Dana državnosti, na Kalemegdanu zavijorila nova, redizajnirana zastava, što nije bio slučaj samo godinu dana ranije.

Pripadnici Garde Vojske Srbije prilikom podizanja zastave Republike Srbije tokom počasne artiljerijske paljbe povodom Dana državnosti, Beograd (Kalemegdan), 14. februar 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Pripadnici Garde Vojske Srbije prilikom podizanja zastave Republike Srbije tokom počasne artiljerijske paljbe povodom Dana državnosti, Beograd (Kalemegdan), 14. februar 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Iz Službe protokola predsednika Republike naglašeno je kako su „nemali broj puta morali lično da nose naše zastave po raznim događajima i gradovima (čak i u inostranstvu) kako bi bili sigurni da tamo gde je predsednik Republike sve bude kako dolikuje“, kako se za isticanje starih zastava u većini slučajeva kao opravdanje navodi „nedostatak sredstava“, ali i kako su i oni stava „da to ne bi trebalo da se dešava“.

Premda se tih dana kada je usvajano rešenje o redizajniranom grbu podigla velika prašina u domaćim medijima kako će nas ta promena previše koštati, te su čak pokretane i akcije da do nje ne dođe, tvorci izmenjenog grba su, sasvim opravdano, isticali da je najpre bilo neophodno da se odmah promeni veliki državni pečat, a sve ostale promene (poput znamenja na državnim institucijama i diplomatsko-konzularnim predstavništvima, ali i unutar njih, na memorandumima, dokumentima, ispravama građana, itd.) treba da nastupe postepeno, protekom vremena – kada građanima istekne važenje dokumenata ili kada se postojeće zastave pohabaju ili im istekne „rok trajanja“ (spoljne se najčešće izrađuju od poliestera mrežastog tkanja, da bi bile otpornije na UV zračenje i atmosferske uticaje, a unutrašnje ili svečane od krep satena).

Pripadnik Vojske Srbije prilikom izvođenja završnog padobranskog skoka tokom taktičke vežbe „Sadejstvo 2020“, 10. oktobar 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)
Pripadnik Vojske Srbije prilikom izvođenja završnog padobranskog skoka tokom taktičke vežbe „Sadejstvo 2020“, 10. oktobar 2020. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)

Iako su te promene zaista bile skupe za našu zemlju – cifre su se vrtele oko desetina miliona evra – činjenica je da i nakon skoro punih 11 godina mi nismo u potpunosti zamenili zastave. Da smo svakih mesec dana postepeno menjali po nekoliko njih, ovaj tekst možda nikada ne bi ugledao svetlost dana. Ovako, dok se i dalje služimo zastavama sa dva različita grba, i dok i dalje ispoljavamo neprihvatljivi veksikološko-heraldički diletantizam, postalo je neophodno da se ukaže na ovaj pomalo nevidljiv, ali jako bitan simbolički problem.

Ako ne poštujete sebe prvo, neće vas ni drugi poštovati. To je aksiom u međuljudskim odnosima, ali se jednako može primeniti i na one međudržavne.

„Više od hiljadu reči“

I, na kraju, kako biste se i sami vizuelno uverili u ono što je pisac hteo da kaže, na sledećih nekoliko fotografija videćete samo neke od zaista brojnih primera isticanja zastarele zastave Republike Srbije.

Pripadnici Garde Vojske Srbije prilikom podizanja Državne zastave Republike Srbije tokom počasne artiljerijske paljbe povodom Dana državnosti, Beograd (Kalemegdan), 14. februar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Pripadnici Garde Vojske Srbije prilikom podizanja zastave Republike Srbije tokom počasne artiljerijske paljbe povodom Dana državnosti, Beograd (Kalemegdan), 14. februar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

 

Ministar odbrane Nebojša Stefanović tokom uručivanja godišnjih nagrada u Domu Vojske, Beograd, 21. april 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

 

Ministar odbrane Nebojša Stefanović tokom sastanka sa ministarkom odbrane Španije Margaritom Robles, Madrid, 11. maj 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Ministar odbrane Nebojša Stefanović tokom sastanka sa ministarkom odbrane Španije Margaritom Robles, Madrid, 11. maj 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

 

Ambasador Srbije u Rusiji Miroslav Lazanski (Foto: Tviter/Ambasada Srbije u Rusiji)
Ambasador Srbije u Rusiji Miroslav Lazanski (Foto: Tviter/Ambasada Srbije u Rusiji)

 

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom susreta sa predsednikom Predstavničkog doma Parlementa Kraljevine Maroko Habibom El Malkijem, Rabat, 06. maj 2021. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije)
Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom susreta sa predsednikom Predstavničkog doma Parlamenta Kraljevine Maroko Habibom El Malkijem, Rabat, 06. maj 2021. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije)

 

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom susreta sa ministarkom spoljnih poslova Španije Gonsales Lajom, Madrid, 04. maj 2021.(Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)
Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom susreta sa ministarkom inostranih poslova Španije Aranćom Gonsales Lajom, Madrid, 04. maj 2021. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)

 

Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom zajedničke konferencije za medije sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovom, Moskva, 16. april 2021. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)
Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković tokom zajedničke konferencije za medije sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovom, Moskva, 16. april 2021. (Foto: Ministarstvo spoljnih poslova Srbije)

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon sastanka, Soči, 04. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon sastanka, Soči, 04. decembar 2019. (Foto: kremlin.ru)

 

Scena sa svečanog ispraćaja legendarnog lovca MiG-21 u penziju na vojnom aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović“, Beograd, 21. maj 2021. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Međutim, to nažalost nije sve. Na ulazu u zgradu Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, tik iznad ulaznih vrata, verovali ili ne, i dalje stoji grb Socijalističke Republike Srbije, sa sve petokrakom na njenom vrhu, i to iznad štita sa ocilima bez krsta, zatim sa izlazećim Suncem i mašinskim zupčanikom. Dakle, potpuno u skladu sa komunističkom ideologijom koja je nekoliko decenija unazad srpski narod i njegovo istorijsko sećanje i pamćenje zavijala u crno i od koje se još dugo nećemo u potpunosti oporaviti. Zbog čega to još uvek nije uklonjeno, ostaje nam da nagađamo i da se pitamo.

Grb SR Srbije iznad ulaza u Predsedništvo Srbije na Andrićevom vencu u Beogradu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Drugi ilustrativan primer koji na jednom simboličkom nivou pokazuje našu izgleda neugaslu težnju ka jugoslovenstvu jeste – opet za rubriku „verovali ili ne“ – zvaničan servis za ručavanje u Palati Srbija, koju i dan-danas brojni nazivaju zgradom SIV-a (Saveznog izvršnog veća). Dakle, na servisu za ručavanje, koji se koristi prilikom važnih poseta visokih stranih delegacija, naznačen je grb SFRJ sa šest buktinja.

Posuđe za ručavanje u Palati Srbija sa grbom SFRJ (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Umesto da isti postane muzejski eksponat, artefakt koji bi svedočio o jednom davno prošlom vremenu, mi i dalje stranim delegacijama isturamo znamenje koje nije naše i koje, valjda, služi da ih podseti da smo mi naslednica Titove Jugoslavije, a ne, prosto, Srbija. Ili je reč o tom tragičnom sentimentu kojeg se još uvek, izgleda, nismo odrekli, ili je prosto reč o nemaru, pa se po inerciji koristi isto posuđe već nekoliko decenija.

Grb SFRJ sa šest buktinja na escajgu za ručavanje u Palati Srbija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Grb SFRJ sa šest buktinja na escajgu za ručavanje u Palati Srbija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ako nemamo novca (ili samo volje?) da kao država naručimo ili izradimo posuđe i escajg sa važećim simbolima Srbije, onda bi zaista trebalo da se zapitamo jesmo li mi uopšte prestali da živimo u utopiji zvanoj SFRJ.

Nepravilno korišćenje

Već pominjani Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije takođe definiše pravila o isticanju i upotrebi Narodne i Državne zastave, a na ovom mestu ćemo pomenuti samo neke od odredbi tog zakona.

„Na zastavu i u grb Republike Srbije ne može se ništa ispisati, odnosno upisati, niti se oni mogu menjati“ (član 4.).

„Grb i zastava Republike Srbije ne smeju se upotrebljavati ako su oštećeni ili su svojim izgledom nepodobni za upotrebu, već se povlače iz upotrebe“ (član 6.).

„Narodna zastava može se isticati prilikom proslava, svečanosti i drugih kulturnih, sportskih i sličnih manifestacija“ (član 29.).

„Zastava Republike Srbije se, po pravilu, ističe dok traje obdanica. Po noći i za vreme nepovoljnih atmosferskih prilika zastava se ne ističe. Izuzetno, zastava se može isticati i noću pod uslovom da je na odgovarajući način osvetljena“ (član 32.).

„Zastava Republike Srbije ne sme biti izložena tako da dodiruje tle, niti kao podloga, podmetač, prostirka, zavesa ili draperija. Zastavom se ne mogu prekrivati vozila ili drugi predmeti, niti se mogu ukrašavati konferencijski stolovi ili govornice, osim u formi stone zastavice“ (član 33.).

EU Serbia Flags
Zastavice EU i Srbije (Foto: EU Council/Christos Dogas)

Drugim rečima, Državnu zastavu sa Malim grbom mogu da upotrebljavaju samo državne institucije (što zakon podrobnije pojašnjava), ali ne i građani. To dalje znači da se Državna zastava ne može isticati na privatnim kućama, zgradama raznih firmi, na svadbama, dočeku sportista i drugim sličnim manifestacijama i veseljima, već bi građani u tim situacijama trebalo da koriste Narodnu zastavu, odnosno trobojku bez Malog grba. Bez obzira koliko se nekome takva zastava može učiniti „praznom“ ili neatraktivnom, pa se zbog toga koristi Državna, zakon je po tom pitanju poprilično jasan, a za kršenje njegovih odredbi propisane su i novčane kazne do pola miliona dinara (članovi 41. i 42.).

Međutim, golim okom se da videti koliko građani nisu upućeni u sve ovo i koliko se često odredbe pomenutog zakona nesvesno krše. Ali da je to jedini zakon koji se u ovoj državi svakodnevno krši, bili bismo mi i te kako srećna zemlja. Mnogo veći problem je kada ovaj zakon krše, i to svesno i bezobzirno, brojne državne institucije.

Već smo pomenuli Vladu, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane i predsednika Republike i njihove primere nepoštovanja zastave, ali šta tek reći za Dom Narodne skupštine i zastave istaknute na dva jarbola ispred glavnog ulaza? Na jednom se vije Državna zastava (doduše, prema slovu zakona, samo u vreme zasedanja i na državni praznik Republike Srbije), a na drugom Narodna (koja se ili koja bi trebalo da se vije stalno, što nije uvek slučaj).

Državna zastava Republike Srbije na jarbolu ispred Doma Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Državna zastava Republike Srbije na jarbolu ispred Doma Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

S obzirom da su jarboli ogromni, na njima je predviđeno da se vijore dugačke zastave, prema rečima nekih heraldičara, najverovatnije u razmeri 2:10, postavljene na horizontalnoj prečagi. Umesto da se, prema rečima bivšeg dugogodišnjeg predsednika Srpskog heraldičkog društva i heraldičara Dragomira Acovića, zastava vije uspravno, pod uglom od 90 stepeni u odnosu na jarbol, ovakve neproporcionalne (pa samim tim i nezakonite) dugačke zastave, koje se prilikom košave često zapetljavaju i uvrću, pre liče na okačen peškir nego na državno znamenje. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da se Državna zastava prilagođava jarbolu, umesto da bude obrnuto.

Kako Acović ističe, „Skupština je samu sebe oslobodila obaveze da zastavu istakne onako kako je propisala zakonom“, i zatim zaključuje:

„Korišćenje motki koje su koncipirane za reklamne banere i teraju da pruge idu po vertikali – u obliku vešala, to je u normalnom svetu teško zamislivo“.

Dosta je nemara

Moglo bi se još štošta reći i napisati o ovoj temi, mogao bi se zasigurno napisati barem još jedan ovoliki rad kako bi se podrobno objasnio i opisao svaki vid isticanja i upotrebe državnih znamenja prema slovu zakona, kao i svaki vid zloupotrebe i nepravilnog korišćenja istih, ali ćemo ipak na kraju reći samo još samo ovo:

Ako je protekle godine po prvi put u Srbiji i Republici Srpskoj zajednički obeležen 15. septembar – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, i ako se ovim danom (koji se obeležava u znak sećanja na proboj Solunskog fronta – 15. septembra 1918.) nastoji osnaživati srpsko jedinstvo i jačati kult nacionalne zastave, onda je krajnje vreme da toj istoj zastavi, svi zajedno, ukažemo dostojno i zakonom predviđeno poštovanje.

To znači da, pre svega, apsolutno sve državne institucije pod hitno uzmu u razmatranje ovo pitanje i učine sve što je u njihovoj nadležnosti da se spreči dalje nacionalno brukanje – i kod kuće i u svetu. Prošlo je čitavih 11 godina, a mi i dalje ne znamo koju zastavu tačno koristimo i na koji način to treba da činimo, odnosno mi faktički pokazujemo da i ne poznajemo svoju zastavu. Zanimljivo bi, uostalom, bilo videti i koliki procenat građana bi znao da navede tačan redosled boja na zastavi, a o rečima himne „Bože pravde“ da i ne govorimo. Toj praksi, koja je kao došla kao nuspojava prethodnih vremena, ali i čestih promena imena i znamenja države, mora se stati u kraj.

Nepravilna Državna zastava Republike Srbije istaknuta na balkonu Gradske kuće u Zrenjaninu povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, 15. septembar 2020. (Foto: zrenjanin.rs)
Nepravilna Državna zastava Republike Srbije istaknuta na balkonu Gradske kuće u Zrenjaninu povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, 15. septembar 2020. (Foto: zrenjanin.rs)

Živimo u Republici Srbiji, a ne u nekakvoj Socijalističkoj Republici Srbiji ili, ne daj Bože, nekoj imaginarnoj Jugoslaviji. Imamo svoju zastavu, svoj grb, svoju himnu, sve je precizno i potanko definisano, i krajnje je vreme da tu osnovnu lekciju pod nazivom „Osnove poznavanja državnih znamenja“ savladamo kao narod i kao država. Opravdanja poput „nemamo novca“ (a zar ga nemamo više nego ikada u „savremenoj političkoj istoriji“?), „skupo je“, „zar je to toliko bitno“, „ima većih problema, pusti to“, više ne važe (premda je ovo poslednje nesumnjivo tačno) i ovakav nemar više ne sme proći, ukoliko Srbija želi da sebe nazove državom u pravom smislu te reči.

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u