B. Nad: Severna Koreja – geopolitički pion koji to nije

Severna Koreja neprekidno je izložena demonizaciji zapadnih medija. One koji im veruju biće veoma teško ubediti da je Pjongjang, na primer, najbezbedniji grad na svetu

Dok se u većini evropskih zemalja, makar s vremena na vreme, probija i drugačija istina, to uglavnom ne važi za Ameriku, u kojoj je Severna Koreja postala „standardna referentna tačka za savremeni totalitarizam“ (komunizam). Severna Koreja je za oči medija pretvorena u „zemlju tame“ – i, obavezno, u „zemlju gladi“, u kojoj se živi (ili skapava) od plate koja iznosi jedva nekoliko dolara mesečno. To je „mračna komunistička diktatura“ (komunisti su u Americi i danas najgore zlo, „neprijatelj“, onaj koji se piše velikim početnim slovom, tim pre što Amerikanci govoreći o komunizmu zapravo nemaju pojma o čemu govore). Severna Koreja se, uz to, smatra i „opasnom bezbednosnom pretnjom zbog razvoja nuklearnih raketa sposobnih da napadnu SAD“.

Ovom zemljom ukratko, prema američkim predstavama, vlada sumanuti diktator u svojih nekoliko inkarnacija. On je, zapravo, zao i opasan ludak, mentalno i psihički teško oštećeno lice, koji ne preti samo Americi i „ostatku sveta“ već uporno maltretira i sopstveno stanovništvo. Stanovništvo Severne Koreje navodno je izloženo „stalnoj i brutalnoj komunističkoj represiji režima“. Suprotstavljaju mu se, naravno, SAD – taj „svetionik slobode u svetu“. To je i inače način na koji funkcioniše američka propaganda, sklona da sve svodi na lične osobine „lošeg momka“, kome se suprotstavljaju „dobri momci“. To je dečja bajka o dobru i zlu, u svojoj najtrivijalnijoj varijanti, u kojoj je uloga „dobrih momaka“ rezervisana isključivo za Amerikance. Ta vrsta jeftine propagande ima začuđujuće veliki odziv, svedočeći o infantilnom, nezrelom sloju ljudske psihe.

Ko je ovde zapravo lud?

Scene iz dokumentarnog filma Dan oslobođenja dovele su u pitanje ovakve predstave, pokazujući čistu, funkcionalnu i uređenu zemlju (naravno, bez gladi) i otvarajući brojna pitanja o Severnoj Koreji. „Sloboda“ njenih stanovnika je relativna stvar, podložna političkim manipulacijama. Lajbah su problemu prišli (uglavnom) bez predubeđenja i bez skrivenih namera. Pisac ovog članka nije bio u Severnoj Koreji. On ne može da govori o njoj iz prve ruke. Pustimo druge da govore o Koreji: pre svega, one koji su u njoj živeli. Iskustvo ga je, međutim, naučilo da ne uzima ozbiljno propagandne predstave, naročito ako su građene po otrcanim, banalnim stereotipima. Holivudske predstave o „dobru“ i „zlu“ su upravo takve. Zastanimo i razmislimo, bar na trenutak: da li bi to bilo prvi put da nas je propaganda mašinerija (a ona je danas najmoćnija na Zapadu) povukla za nos? Da parafraziramo Džeremija Kuzmarova: ako Amerikanci misle da su Severni Korejci ludi, nemaju li Severni Korejci mnogo više razloga da veruju da je istina upravo obrnuta?

Džeremi Kuzmarov je Amerikanac i pisac prikaza knjige A. B. Ejbramsa Nepokretni objekat (A. B. Abrams: Immovable Object: North Korea’s 70 Years at War with American Power, Clarity Press, 2020). Taj njegov prikaz nosi naslov Ova knjiga preokreće sve ono što ste mislili da znate o Severnoj Koreji. Šta je zaključak ove knjige, koja teži da stvari sagleda iz drugačijeg ugla? Ejbramsovo delo, u najmanju ruku, „pokazuje da su uobičajene percepcije u SAD o Severnoj Koreji uglavnom pogrešne“. Ako je „dinastija Kim“ vladala autokratskim metodama (a kakvim metodama je moguće vladati u zemlji koja od samog početka živi u faktički neprekidnom ratnom stanju?), „ona je takođe usvojila racionalne i povremeno inteligentne politike koje su Severnoj Koreji omogućile da prevaziđe spoljašnje neprijateljstvo bez presedana i razvije nešto poput vojne moći“.

Drugim rečima: na vlasti u Severnoj Koreji nisu fanatični militaristi, kakve redovno pokazuju propagandne radionice na Zapadu, još manje „fašisti“ koji provociraju sveopšte krvoproliće, nego rukovodstvo duboko svesno da je vojna moć odvraćanja jedini stvarni garant njihovog opstanka. „Fašisti“ zapravo sede u Beloj kući i Pentagonu. „Između jula i novembra 2017. godine Severna Koreja je uspešno testirala tri balističke rakete interkontinentalnog dometa i sofisticiranu minijaturnu termonuklearnu bojevu glavu, koja je, van svake razumne sumnje, pokazala da je jedan od najstarijih američkih protivnika stekao sposobnost da izvrši udare po kopnu SAD. Američka obaveštajna služba je kasnije potvrdila održivost oba testirana projekta i njihovih bojevih glava.“

Istorijski koreni sukoba

To je veliki uspeh za malu zemlju koja je postala meta istrajnog neprijateljstva premoćnog protivnika. Severna Koreja sada možda stiče prednost u sedamdeset godina dugom ratu sa Sjedinjenim Državama, i to je razlog za ponos koji danas, s pravom, oseća njen narod. Severna Koreja je, ponovimo, teško pogođena američkim sankcijama, koje joj onemogućavaju normalnu međunarodnu trgovinu. Ali to je nimalo ne sprečava da vodi nezavisnu i suverenu politiku. Pri tome, u svim jednačinama severnokorejske spoljne politike uvek se pojavljuju SAD – kao arhineprijatelj, kao onaj ko joj stalno preti, ometa je, ili barem pokušava da je omete u razvoju.

„Konfliktna situacija definitivno najviše odgovara SAD“, kažu Lajbah. To Americi daje opravdanje za „prisustvo svoje vojske u Južnoj Koreji (35.000 vojnika), u Japanu (40.000 vojnika), prisustvo Sedme flote i supernosača aviona Ronald Regan u neposrednoj blizini, kao i vojnih baza u Tajlandu, na Filipinima, u Singapuru, na Gvamu…“ Stvarna meta, međutim, nije Koreja: „Pravi razlog za svu tu nagomilanu vojsku SAD u Istočnom i Južnom kineskom moru, naravno, nije Severna Koreja već potencijalno mnogo opasnija velesila – Kina. Severna Koreja je samo pogodan diplomatski izgovor – problem koji nikako ne sme da se reši.“

To je jedna strana viđenja „problema“ zvanog Severna Koreja – ukoliko je ova zemlja uopšte problem. „Što se tiče Severne Koreje, istina nije nikada jednostavna“, dodaje član Lajbaha Ivan Novak, „već je ona slagalica sačinjena od stotinu sitnih delova koje bi trebalo da sastavite sami. Većina stvari koja se priča o Severnoj Koreji, od zapadnih medija i samog režima Severne Koreje, kombinacija je spekulacija, glasina, neznanja, različitih političkih agendi, propagande, klikbejta i ponekad čistih laži. Prilično često, tu je i malo seme istine u unutrašnjosti tih slojeva iskrivljenosti i hiperbola, i potrebno vam je i veoma mnogo vremena i veoma otvoren um kako biste otkrili i sklopili sve delove slagalice. Svako ko tvrdi da je stručnjak za Severnu Koreju ili je budala ili lažov, tako da ne treba verovati nijednom izvoru informacija, uključujući i mene.“

Ejbramsova knjiga nudi drugačiji pogled na istoriju američko-korejskog konflikta. Gde su istorijski koreni ovog sukoba? Odnosno, zašto „dobra i brižna Amerika“, taj navodno „dobrodušni džin“, ne ostavlja decenijama na miru ovu malu i ne baš tako bogatu zemlju?

Rat su počeli Amerikanci

Odmah na početku: „Sukob između SAD i Severne Koreje, ili Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK), ukorenjen je u prkosu Severne Koreje svetskom poretku koji predvode SAD.“

Osnivač DNRK bio je Kim Il Sung, vođa mandžurskih partizana koji su se na sovjetskom Dalekom istoku žilavo borili protiv japanske okupacije. Posle 1945. Sjedinjene Države sledile su Japan u neprijateljstvu prema levičarskim nacionalističkim pokretima, kao i u izgradnji policijskog državnog aparata u Južnoj Koreji koji se oslanjao na mnoge (bivše) japanske saradnike.

Na kraju Drugog svetskog rata SAD su podelile Koreje i instalirale klijentelistički režim na jugu, koji je vodio Singman Ri, „dovezen avionom generala Daglasa Mekartura nakon što je proveo godine u egzilu“. (Singman je po svojem verskom opredeljenju bio metodista-protestant, podatak koji nije bez značaja za njegovu istorijsku ulogu u ovom konfliktu.) Izveštaji iz tog vremena pokazuju oštar kontrast između dve Koreje: na severu je sprovedena uspešna zemljišna reforma, koja je pružila nove mogućnosti za poljoprivredno stanovništvo, a zdravstvena zaštita i obrazovanje postali su besplatni i svima dostupni.

Dok su pod upravom Kim Il Sunga industrijska proizvodnja i državna industrija eksponencijalno rasla, a prosečna plata fabričkih radnika povećana za više od 80 odsto, marionetska vlada Južne Koreje izazvala je socijalnu pobunu zbog politike ponovnog povezivanja s Japanom, od kojeg su SAD pokušavale da naprave „mlađeg partnera“ u Hladnom ratu. Zajedno s tim, išlo je i američko oslanjanje na u narodu omražene saradnike Japana iz vremena okupacije.

Pre izbijanja Korejskog rata, južnokorejski režim likvidirao je „najmanje 100.000 pripadnika sopstvenog naroda, uključujući i brutalno suzbijanje pobune na južnom ostrvu Čedžu“. Krajem 1940-ih Kimov režim promovisao je mirno ponovno ujedinjenje obe Koreje putem slobodnih izbora. Međutim, „američka vlada blokirala je ove izbore jer je znala da će Kim pobediti – slično Vijetnamu 1956. godine, kada su previđali da će Ho Ši Min osvojiti najmanje 80 procenata glasova“.

Rat je došao kao spasonosni, zapravo, kao jedini mogući izlaz. I, suprotno „etabliranoj (zapadnoj) istoriji“, nije ga počela Severna Koreja: „Uprkos ispovedanoj posvećenosti demokratiji, SAD su pogazile suverenitet Koreje kako bi ispunile svoje imperijalne ambicije u jugoistočnoj Aziji, koju su SAD okružile vojnim bazama posle pobede u Pacifičkom ratu.“ Rat je počeo napadom na pogranični severnokorejski grad Haedžu.

Klanje nezabeleženo u istoriji

Američki državni sekretar Din Ačinson naknadno je izjavio da je „Korejski rat najzad počeo i – spasio nas“. Korejski rat je, između ostalog – poput ispitivanja novih oružja tipa napalma, koji „sagoreva meso“ – poslužio i kao eksperimentalni poligon za razne tehnike mikrobiološkog rata. (U ovom trenutku SAD raspolažu sa oko 30 takvih laboratorija, raspoređenih uglavnom duž granica s Rusijom i Kinom.) Predavanja o ovim tehnikama držali su „japanski ratni zločinci, koji su potajno pozivani da predaju u Centru za biološku borbu američke vojske Fort Detrik u Merilendu, posle Drugog svetskog rata“.

Američki general Daglas Mekartur kasnije je svedočio da „nikad nije video ljudsku katastrofu poput one koja je zavladala u Koreji tokom Korejskog rata“. Bilo je to, prema njegovim rečima, „klanje kakvo još nije viđeno u istoriji čovečanstva“. Zasluge za to ne mogu se pripisati „komunistima“, ni „komunističkoj diktaturi“.

Rasizam je u tome imao važnu, ako ne i presudnu ulogu: „Prema Komisiji za istinu, koja je osnovana decenijama nakon završetka rata, trupe koje su ratovale na strani Južne Koreje počinile su šest puta više zločina od Severnokorejske narodne armije (KNA). Američke trupe su, prema nalazima komisije, palile sela, silovale žene i počinile na desetine masakra, od kojih su neki bili motivisani čistim rasnim fanatizmom.“ U tom ratu bez milosti uništavani su i kulturni spomenici Koreje: „svetilište Mo Ran Bon i hram Jen Mien Sa Buda u Pjongjangu, kao što su sistematski mučeni i maltretirani ratni zarobljenici – daleko sistematičnije nego što su to ikad radili Severni Korejci i Kinezi“. U tom masovnom zločinu (taj termin samo približno može opisati „američki angažman“), prema rečima pilota Dejvida Tejtuma, bilo je posve opravdano „ako bismo ubili deset civila kako bismo sprečili jednog vojnika da puca na nas“.

Pamćenje američkih zločina

U borbu se ubrzo uključila i armija Kine: rat je za kratko vreme postao međunarodni. Bilo je to i poprište poraza teškog američke avijacije od strane sovjetskih pilota; još jedna, slabo poznata stranica iz istorije, poput one od 12. aprila 1951, kada je, za dvadesetak minuta vazdušne bitke, 44 sovjetskih pilota u migovima 15 razbilo armadu od 48 američkih strateških bombardera, koju je pratilo 120 lovaca. Datum je u istoriji SAD upamćen kao „crni četvrtak“, zbog čega je proglašena i sedmodnevna nacionalna žalost.

O neuporedivo većim razmerama tragedije za korejski narod dovoljno govore sledeći podaci: „Gubici koje je Severna Koreja pretrpela tokom rata imali su svega nekoliko paralela u istoriji. Prema konzervativnim procenama, Severna Koreja izgubila je 20 posto stanovništva. Američko ratno vazduhoplovstvo bacilo je između 635.000 i 698.000 tona bombi, u poređenju sa 503.000 tona bačenih na Japansko carstvo tokom čitavog Pacifičkog rata.“

Nadalje, „osamdeset odsto smrtnih slučajeva izazvanih napadima bombardera bili su žene i deca, a preživeli su morali da se kriju po pećinama. Svrha ovih napada bila je maksimiziranje (isključivo civilnih) žrtava, počev od upotrebe zapaljivih sredstava, praćenih tempirnim bombama, koje su sprečavale pristup spasiocima“. Američki general Emet O’Donel svedočio je o njenim razmerama: kao rezultat američke kampanje, posle samo tri meseca rata, „gotovo sve bilo je uništeno. Nije postojalo više ništa dostojno svog imena“. Navešćemo samo jedan primer, u mnoštvu sličnih: u novembru 1950. godine jedan američki napad na grad Sinuiju uništio je 2.100 od 3.017 državnih i opštinskih zgrada, 6.800 od 11.000 kuća, 16 od 17 osnovnih škola i 15 od 17 bogomolja.

Danas na severnom Korejskom poluostrvu gotovo da nema porodice koja ne pamti svoje žrtve u tom ratu. Obeležavanje godišnjica pobede nije isprazan ritual u Severnoj Koreji; Amerika je debelo zaslužila ovo istrajno i dugo zlopamćenje.

Velika otadžbinska pobeda

Na severu Koreje danas ovaj rat nazivaju Velikim oslobodilačkim ratom i smatraju ga, opet s punim pravom, velikom otadžbinskom pobedom. U SAD se Korejski rat retko obeležava i još ređe pominje – „uglavnom zato što je suprotnosti s pravednim samopoimanjem države“.

Rat američkog hegemona za dominaciju zapravo nikad nije ni prekinut; on se nastavlja, drugim sredstvima. Do januara 1958. SAD su postavile oko 150 nuklearnih bojevih glava na četiri različite platforme u Južnoj Koreji, što je podstaklo Sever da počne s razvojem sopstvenog nuklearnog programa, kroz saradnju sa Sovjetskim Savezom.

Rat se, u stvari, produžava, različitim intenzitetom, na obe strane: Severna Koreja uputila je pomoć Vijetnamu, u kome je poginulo i četrnaest severnokorejskih pilota. Severnokorejski vođa Kim Il Sung objasnio je razloge za to: „Podržavamo Vijetnam kao da je to naš vlastiti rat. Kada Vijetnam bude izneo svoje zahteve, promenićemo sopstvene planove kako bismo pokušali da ispunimo ono šta se od nas traži.“ Prema njegovom savetu, Vijetnamci su počeli da kopaju podzemna skrovišta i tunele. Krajem 1970-ih Severna Koreja je podržavala Narodni pokret za oslobođenje Angole i Afrički nacionalni kongres, kao i snage Narodne organizacije Jugozapadne Afrike (SVAPO) u Namibiji, te vladu Roberta Mugabea u Zimbabveu, koja se našla na udaru američkih sankcija. Severna Koreja je vojno pomagala i Iran i Libiju (pre svrgavanja pukovnika Gadafija) u cilju „razvoja nuklearnog zastrašivanja“, i poslala je jedinice specijalnih snaga u Siriju kako bi se suprotstavili džihadistima koji su pokušavali da svrgnu predsednika Bašara el Asada. Danas izražava svoju solidarnost s Palestincima u Gazi i Izraelu.

Severna Koreja sve to vreme nastavlja da trpi snažan američki pritisak: prve sankcije su uvedene odmah posle Korejskog rata, a pooštrene su početkom 1980-ih, kako bi SAD Severnu Koreju „potpuno izolovale od svetske ekonomije“. DNR Koreja je ipak ostala „snažan ekonomski igrač u poređenju s drugim zemljama socijalističkog bloka tokom Hladnog rata. Za to je u prvom redu zaslužan visoki nivo tehničkog obrazovanja, čak i u ruralnim oblastima, i izgradnja impozantnih hidroelektrana, kao i najdubljeg podzemnog javnog železničkog sistema na svetu, koji su stvoreni na iskustvima DNRK u izgradnji podzemne odbrane“. Izgrađen 1970-ih, metro u Pjongjangu jedan je od najdubljih na svetu, a nalazi se na oko 360 metara dubine.

„Dugi marš“

Dok je Severna Koreja posle Korejskog rata relativno lako obnovila svoju infrastrukturu, Južna Koreja zadugo ostaje jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, sve do pobune studenata 1960, kojom je zbačena marionetska vlada. Do tada, ona je 24 odsto BDP-a sticala uslugama prostitucije za američku vojsku. Prema naknadnom priznanju jedne 58-godišnje prostitutke: „Naša vlada bila je veliki makro za američku vojsku.“

Devedesete godine bile su naročito teške za DNRK, koja je raspadom sovjetskog bloka izgubila svoje ključne trgovinske partnere. Nezavidnom položaju doprinele su i poplave, koje su „teško pogodile provincije na jugu i zapadu, uništavajući 1,5 miliona tona žitnih rezervi uskladištenih pod zemljom. Tada je izgubljeno 85 odsto proizvodnih kapaciteta zemlje, a oko 5,4 miliona ljudi napustilo je svoje domove“.

Ovaj period u istoriji Severne Koreje poznat je kao „Dugi marš“. U normalnim okolnostima, takozvana međunarodna zajednica verovatno bi intervenisala kako bi ublažila humanitarnu krizu. Ne i u Severnoj Koreji. „Severnokorejski narod odavno je postao pion u smrtonosnoj geopolitičkoj igri u kojoj su dozvoljene sve vrste okrutnosti.“ U Severnoj Koreji, pod pritiskom Klintonove administracije, UNICEF i Svetski program za hranu su „propustili“ da dodaju vitamin A u namirnice, što je rezultiralo smrću najmanje 2.772 dece.

Administracija Džordža Buša uvrstila je Severnu Koreju u svoju „osovinu zla“ (sve administracije u principu sledile su istu politiku, ali neke su bile otvorenije antikorejske, poput Bušove, Klintonove ili Obamine). Lari Nikš, specijalista američke Kongresne istraživačke službe za Istočnu Aziju, napisao je da je „promena režima u Severnoj Koreji (bila) glavni cilj politike Bušove administracije, koja je trebalo da se ostvari ponovnim ekonomskim pritiskom sankcijama i zabranom korejskog brodarstva“. Ove mere ciljale su da izazovu glad u zemlji i kolaps vlade; ukoliko im to ne pođe za rukom, ministar odbrane Donald Ramsfeld razmatrao je „širi plan za masovne udare na više (severnokorejskih) ciljeva“.

Obamina administracija obnovila je ove napore, „povećavajući ekonomski pritisak i informativni rat, te pokrećući sajber napade na nuklearnu infrastrukturu DNRK“. Američki stereotipi o Severnoj Koreji najbolje se ogledaju u holivudskom filmu Intervju (2014), koji u potpunosti usvaja rasističke predrasude i „proslavlja krvavo pogubljenje karikaturalnog lidera Severne Koreje“.

Džuče – ideologija Severne Koreje

Šta, međutim, omogućava ovu nepokolebljivu, upravo tvrdoglavu istrajnost u otporu američkoj dominaciji?

Severna Koreja neprekidno je izložena demonizaciji zapadnih medija. One koji im veruju biće veoma teško ubediti da je Pjongjang, na primer, najbezbedniji grad na svetu. Ili da je čitava Severna Koreja izvanredno organizovana zemlja. „Na ostatak sveta“, tvrdi ruski pisac Aleksandar Prohanov, „oni gledaju s visine, ali i sa žaljenjem zbog života u ’divljem kapitalizmu’“. Zapravo, tamo je nastalo „jedinstveno društvo u istoriji čovečanstva, koje neki smatraju rudimentom sovjetskog uređenja Staljinove epohe, ali s nekim specifičnostima“. Na primer, severnokorejsko društvo je mnogo organizovanije od Staljinovog SSSR-a. Američki pritisak ga nije slomio već mu je omogućio veću unutrašnju koheziju. Severnokorejsko društvo steklo je naviku da na svaki spoljni pritisak reaguje dodatnom mobilizacijom. Među specifičnosti spada i to što se Severna Koreja „nalazi čas u zoni uticaja Rusije, a čas Kine“, pri tome ne postajući ničiji pion.

Severna Koreja je jedna vrsta tehnokratske civilizacije, ali civilizacije s dušom, koja, uprkos gvozdenom zidu sankcija, obezbeđuje svojim stanovnicima prilično visoke standarde života i prilično visok nivo socijalne bezbednosti, nezamisliv za savremeni Zapad. Sve što su stvorili Severni Korejci zahteva veoma snažnu nauku i naprednu industriju. U centru severnokorejskog društva i nije ideologija već pre religija, „jer je džuče – ideologija severnokorejske države – takva predstava o svetu u kojoj je čovek božanska pojava, on može da uradi sve. Može, na primer, da isuši okean. Međutim, smisao je u tome da on svoje velike mogućnosti predaje vođi (predstavniku kolektiva, naroda), koji na taj način postaje natčovek“. Ukratko: „Čovek je gospodar svega, i on odlučuje o svemu.“

Nije isključeno da takva Severna Koreja, smatra Prohanov, jednom postane zamajac i model za budućnost, jer se resursi s kojim raspolaže čovečanstvo, uključujući i hranu i vodu, neprekidno iscrpljuju. Možda će budućnost od čovečanstva zahtevati veću solidarnost i veću organizovanost. U tome bi Severna Koreja mogla da posluži kao primer. Vezivno tkivo severnokorejskog društva nije „represija“ već solidarnost. Kome, uostalom, smeta takva Severna Koreja, koja svojim postojanjem ne ugrožava nikog, izuzev „doktrinarnim filozofima“ koji govore u ime planetarnog hegemona – Sjedinjenih Država?

Konačno, „ako danas pravimo crvene knjige za zaštićene vrste životinja, treba da sačuvamo i to društvo. Ovaj mali deo Zemljine kugle, koji zadivljuje svojom organizacijom, ne može se izbrisati i uništiti, treba pomoći njegovom očuvanju“. Severna Koreja zaista se ne može „izbrisati ni uništiti“: njena istorija je to već mnogo puta dokazala. To nisu uspeli ni bombama, ratom ili sankcijama, još manje pretnjama. Ona je rezultat težnji jednog malog naroda, voljnog da živi nezavisno i svakako po sopstvenim pravilima, odupirući se osvajačima i hegemonima kroz istoriju, makar to bila i „najmoćnija svetska supersila“.

 

Autor Boris Nad

 

Naslovna fotografija: Steve Barker on Unsplash 

 

Izvor Pečat, 04. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u