A. Vujović: Srpsko stanovište i politička realnost u BiH

Tekstualna verzija izlaganja glavnog urednika Novog Standarda Aleksandra Vujovića na konferenciji „Izvorni Dejton ili miran razlaz u BiH”

Pre nekoliko godina duhovito je primećeno da politički predstavnici tri naroda u BiH ne mogu da se dogovore ni oko vremenske prognoze. Utisak je da to ipak nije tačno: najmanji zajednički sadržalac oko kojeg mogu da se slože politički akteri u BiH jeste da je ta država disfunkcionalna. Problem je, međutim, što svaki pokušaj da se ovaj najmanji zajednički sadržalac proširi neminovno izaziva duboke podele ukorenjene u dijametralno suprotnim vizijama o funkcionalnosti bosansko-hercegovačke države. U tom višegodišnjem razmimoilaženju nastala je jedna čudna vrsta stabilnosti čiji naziv zvuči pomalo paradoksalno – stabilna disfunkcionalnost. Drugim rečima, jedina stabilna, trajna i održiva politička činjenica o BiH je ta da nikakve političke funkcionalnosti u toj državi nema već godinama unazad.

Budući, dakle, da se politički predstavnici Srba, Hrvata i Bošnjaka uslovno slažu da sadašnja Bosna i Hercegovina nije funkcionalna država, što je očigledno i stranim posmatračima, dolazimo do zaključka da predlog razgovora o budućnosti BiH koji je inicirala Skupština RS nije naročito proaktivna inicijativa, već iznuđena nužnost kao preduslov za rešavanje problema čije postojanje ne negira nijedna od tri strane, bez obzira na različita viđenja povodom toga ko ili šta je glavni krivac za takvu situaciju.

Motivi za ovakav potez svakako su bili strukturne prirode, ali u politici nikada ne treba gubiti iz vida ni aktuelnu konjukturu. U tom smislu je simptomatično što je ova inicijativa Skupštine Republike Srpske došla nakon jasnih poruka nove američke administracije – konkretno Entonija Blinkena i Metjua Palmera – da se još uvek najmoćnija – premda zalazeća – svetska sila neće svim svojim kapacitetima angažovati na inženjeringu političke strukture BiH u skladu sa vizijom koju deli veliki deo bošnjačke javnosti, a koja se već godinama uglavnom manifestuje kroz politiku Stranke demokratske akcije. Zbog toga je tajming inicijative dobar, jer dolazi neposredno nakon što je ključni zagovornik unitarizacije BiH – bošnjačka politička elita – doživeo neku vrstu otrežnjenja od iluzije da će imati veliki vetar u leđa od strane zapadnih sila.

Osim toga, dogovor je iniciran i nakon takozvanog „non-pejpera” slovenačkog premijera Janeza Janše koji aktuelizuje ideju o usklađivanju političkih sa etničkim granicama na Balkanu. Bez obzira što su različiti evropski i regionalni centri moći požurili da se ograde od Janšinog poteza, jasno je da je njegov „non-pejper” postigao svoj glavni rezultat – inicirao je raspravu o održivosti Bosne i Hercegovine u svojoj aktuelnoj političkoj formi. U tom smislu, inicijativa Skupštine Republike Srpske može se posmatrati i kao pokušaj doprinosa toj raspravi.

Pored strukturnih uslova, o kojima je mnogo puta do sada bilo reči, a zbog kojih profesor Nenad Kecmanović BiH naziva „nemogućom državom”, i unutrašnjih dnevno-političkih zbivanja koja se tiču same BiH, utisak je da deo razloga za pokretanje ove inicijative Skupštine RS leži i u istančanom osećaju srpskog rukovodstva iz Banjaluke za duh epohe. Stručnjaci za međunarodne odnose danas su složni da živimo u svetu sa sve manje pravila, odnosno u svetu bez kredibilnog međunarodno-pravnog okvira kojeg bi se pridržavali svi centri geopolitičke moći, a njih je danas svakako više od jednog, koliko ih je bilo tokom 90-ih kada je nastao pravno-politički arhitektonski okvir današnje Bosne i Hercegovine. U vazduhu se oseća da je ceo svet na pragu haotične borbe svih protiv svih, a u situacijama velikih geopolitičkih kolebanja oslanjanje na spoljno tutorstvo nije pametna opcija, naprotiv.

Da pojednostavimo, regionalni interesi Srbije, kao ustavom definisane matične države svih Srba i potpisnice Dejtonskog sporazuma, ne smeju biti zanemareni u okolnostima geopolitičke nestabilnosti koja je zahvatila ne samo Balkan, već i praktično ceo svet. To znači da inicijativa Skupštine Republike Srpske ima za cilj da bošnjačkoj strani i međunarodnoj javnosti stavi do znanja da srpski narod neće mirno ćutati i trpeti da se politička kapa Bosne i Hercegovine kroji po kalupu koji bi podrazumevao ignorisanje i zanemarivanje većinskog osećanja dva od tri konstitutivna naroda.

Ukoliko predstavnici druge dve strane prihvate predlog za razgovor, to bi podrazumevalo da politički predstavnici srpskog naroda zauzmu stav koji ne podrazumeva definitivno državno razdruživanje. U tom smislu najvažniji cilj Republike Srpske u pregovorima bi trebalo da bude likvidacija mehanizama za političko-pravno nasilje stranog faktora i zvaničnog Sarajeva nad zvaničnom Banjalukom – a ti mehanizmi se svode na instituciju Visokog predstavnika i delovanje stranaca u Ustavnom sudu BiH. Obe ove institucije, prva po svom ustrojstvu, a druga samom činjenicom svog postojanja, duboko su problematične sa aspekta savremene međunarodne prakse i predstavljaju relikte prošlih vekova i epoha. Osim toga, Republika Srpska bi morala čvrsto da insistira na povratku glavne nadležnosti koja joj je oduzeta u odnosu na izvorni Dejton, a to je raspolaganje sopstvenim vojnim snagama. Sa ranjivim granicama i negativnim iskustvom iz 90-ih godina, u regionu koji je oduvek bio nestabilan, osnovni životni interes Republike Srpske i najveća garancija njene bezbednosti bile bi sopstvene oružane snage.

Budući da je srpski član Predsjedništva BiH, koji je i pokrenuo inicijativu prema Skupštini RS, već formulisao da ona ima dvostruki cilj oličen u formuli „dogovor ili mirni razlaz“, nije preterano reći da bi svaki dogovor koji ne bi podrazumevao ukidanje institucije Visokog predstavnika i uloge stranaca u Ustavnom sudu BiH, te povratak izvornih dejtonskih nadležnosti Republike Srpske, predstavljao privremeno i prolazno rešenje, koje bi na duži i srednji rok vodilo u nove sistemske krize. U tom smislu srpska strana može i da ostavi određeni prostor za kompromis time što bi pristala da uloga visokog predstavnika i uloga stranaca u Ustavnom sudu BiH nastave da postoje isključivo ako im se oduzmu izvršne i sudske nadležnosti, odnosno ako se njihova uloga svede na neku vrstu kadrovske legitimizacije prisustva međunarodne zajednice u BiH u statusu pukog posmatrača.

Naravno, neizbežno se postavlja pitanje šta bi trebalo da uradi Banjaluka ukoliko iz Sarajeva ne prihvate nijedan predlog Republike Srpske, što je i najverovatniji scenario. Pre svega trebalo bi reći da je preduslov svake uspešne inicijative ovog tipa održavanje minimuma političkog jedinstva među političkim akterima u Republici Srpskoj, kao i jedinstva između zvanične Banjaluke i Beograda. Prevelika ljubav i srdačni odnosi između vlasti i opozicije nigde u svetu nisu prirodna i uobičajena pojava, ali bi svest o više puta istorijski potvrđenoj ugroženosti srpskog naroda svakako morala biti korektivni faktor u razmišljanju svakog zrelog i odgovornog političara u Republici Srpskoj. Naročito u situaciji u kojoj se iz Sarajeva svakodnevno preti ratom, i to direktno i otvoreno, bez diplomatskih rukavica.

Udaranje u ratne doboše od strane bošnjačke političke elite svaki put kad se „miran razlaz” pomene kao opcija za izlazak iz bosansko-hercegovačkog političkog ćorsokaka stvara utisak da nisu sazreli uslovi za mirno razdruživanje tri naroda, odnosno da osamostaljenje Republike Srpske, kao ni njeno eventualno pripajanje Matici, u ovom trenutku nisu opcije o kojima bi trebalo razmišljati, bez obzira na poteze Sarajeva i spoljnih centara moći. I u tom smislu često se čuje da malobrojni narodi moraju da se prilagođavaju realnosti koju kreiraju velike sile.

Naravno, nije sporno da srpski narod i njegovi politički predstavnici moraju težiti da sporove sa komšijskim narodima rešavaju razgovorom i da drže ispruženu ruku prema svim relevantnim međunarodnim akterima koji odlučuju o političkim zbivanjima u našem regionu. Međutim često se previđa da trajna demonstracija čvrstine, doslednosti u strateškoj viziji i spremnosti da se brane crvene linije s protokom vremena postaju životvorne činjenice koje utiču na sliku same „realnosti na terenu”, odnosno na percepciju realnosti od strane velikih sila.

Drugim rečima, kolektivna spremnost srpskog naroda da brani svoja elementarna politička prava, koja se ispoljila u inicijativi Skupštine Republike Srpske, trenutno predstavlja istorijsku činjenicu višeg reda u kreiranju bosansko-hercegovačke političke realnosti u odnosu na oktroisanu ustavno-pravnu mogućnost da se dalje derogiraju nadležnosti Republike Srpske preko delovanja stranog faktora u Ustavnom sudu BiH i u kancelariji visokog predstavnika.

Zato je izuzetno važno da srpski politički akteri ostanu nepokolebljivi kad je u pitanju odbrana prava srpskog naroda da živi bez spoljnog tutorstva koje asocira na prevaziđeni period kolonijalističke epohe. Jer, nije bez razloga napisano u Gorskom vijencu, svojevrsnoj srpskoj riznici mudrosti: „Odbrana je s životom skopčana”.

 

Izlaganje Aleksandra Vujovića, urednika Novog Standarda, na tribini „Izvorni Dejton ili mirni razlaz u BiH“, koja je održana u Beogradu u organizaciji političkih portala „Sve o Srpskoj“ i Fakti“ uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji.

 

Naslovna fotografija: Press Centar UNS

 

Izvor sveosrpskoj.com, 5. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u