Svet nestrpljivo iščekuje sastanak novog američkog predsednika Džozefa Bajdena sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom koji će biti održan 16. juna u Ženevi. Trenutno, Kremlj i Bela kuća svesno spuštaju očekivanja od predstojećeg samita usled negativnih iskustava za vreme administracije Donalda Trampa, kada je svaki kontakt dvojice predsednika umesto do poboljšanja, dovodio do pogoršanja međusobnih odnosa Sjedinjenih Država i Rusije, ili je barem tako izgledalo spoljnim posmatračima.
U ovom trenutku iz Bele kuće stižu izjave da aktuelna administracija od sastanka u Ženevi očekuje da dobije bolji uvid u to šta Rusija želi i očekuje od Sjedinjenih Država i kako namerava da se ponaša u međunarodnoj areni. Ispada da stotine stručnjaka za Rusiju koji rade u američkim obaveštajnim agencijama i strateškim institutima nisu u stanju da odgovore na ovo pitanje, pa će vremešni Džo Bajden sam morati da ide po odgovor.
Kremlj tradicionalno drži liniju da su bilateralni pregovori neophodna i korisna stvar u odnosima velikih sila, ali ovaj put je inicijativa došla iz SAD, pa se od njih i očekuje da postave agendu. Šta to znači u praksi? Budući da aktuelni predsednik SAD dolazi iz redova demokrata, neizbežna tema na agendi predstojećeg samita biće i ljudska prava. Očekuje se da će se Bajden privatno i javno osvrnuti na sudbinu ruskog blogera i opozicionara Alekseja Navaljnog, ali i na sudbinu beloruskog aktiviste i opozicionara Romana Protaseviča kojeg je zvanični Minsk uhapsio nakon prizemljenja aviona irske avio-kompanije u glavnom gradu Belorusije.
Međutim i predsednik Putin će svakako imati ceo niz nezgodnih pitanja da postavi svom kolegi. To se prevashodno odnosi na ulogu Sjedinjenih Država u sukobima na Bliskom istoku, gde takozvani „oslobodilački pokreti“, a zapravo terorističke grupe koje direktno podržava Vašington, nastavljaju da napadaju snage ruske i sirijske vojske. Delovi Sirije i Iraka koji su pod kontrolom SAD i njihovih saveznika postali su gigantski kotlovi u kojima se otrovni napitak terorizma priprema uz direktnu podršku SAD.
Nažalost, ovaj ekstremistički napitak odavno se izlio ne samo po regionu Bliskog istoka, nego i širom susedne Evrope. Militanti koje su obučavale grupe bliske Sjedinjenim Državama ubijaju ljude po Nemačkoj i Francuskoj i šire ideje ekstremizma i radikalnog islama širom Starog kontinenta. Sjedinjene Države imaju puno pravo da brane svoje interese u naftom bogatim regionima, ali metode kojima se služe u toj misiji svakako bi trebalo da zabrinu ne samo Rusiju, nego i evropske saveznike Sjedinjenih Država.
U ruskim medijima se spekuliše da će Putin suočiti Bajdena i sa takozvanim „tvrdim” dokazima o umešanosti SAD u akcije protiv ruske vojske u Siriji. Naime, u dronovskim napadima na rusku vazduhoplovnu bazu u Hmejmu korišćene su bespilotne letelice koje sadrže delove koji nesumnjivo dokazuju umešanost Amerikanaca u organizovanje napada na rusku vojsku. Međutim ruski predsednik verovatno neće nastupiti previše beskompromisno ili agresivno jer je svestan da su Sjedinjene Države pod Bajdenom definitivno otpočele proces povlačenja sa Bliskog istoka, i da je jedino pitanje da li će novi američki predsednik uspeti da prevlada otpor prema tom planu koji se očekuje iz Pentagona, odnosno od strane onoga što je još predsednik Ajzenhauer nazvao „vojno-industrijskim kompleksom”.
SAD su nedavno proglasile kraj dvadesetogodišnjeg rata u Avganistanu, i najavile vojno povlačenje iz te zemlje. Osim toga, sve češće se može pročitati da Bajden namerava da ublaži tenzije sa Iranom time što će pristati da ublaži sankcije ovoj zemlji dok bi Teheran zauzvrat pristao da se pridržava odredbi nuklearnog sporazuma iz 2015. Sve ovo je deo strategije određenih krugova u Stejt departmentu i obaveštajnim službama SAD koja ima za cilj da preusmeri vojnu, ekonomsku i političku moć SAD ka Pacifiku, i da ih upregne u obuzdavanje kineskog izazova.
Putin ovo dobro zna i, kao iskusan državnik koji se oduvek oslanjao na svoje sposobnosti političkog manevrisanja, pokušaće da iskoristi aktuelni trenutak kako bi okrenuo situaciju u korist ruskih interesa. A Rusiji odgovara da Bliski istok bude miran i u što je moguće većoj meri očišćen od terorističkih elemenata, jer stabilnost Bliskog istoka je direktno povezana sa stabilnošću Kavkaza i centralnoazijskih država.
Kad je u pitanju već pomenuta ljudsko-pravaška agenda koju će sigurno forsirati američki predsednik, ni ovde ruska strana nije bez aduta. Štaviše, za Bajdena bi se moglo ispostaviti kao veoma neugodno ukoliko ruski predsednik na pitanja svog kolege o sudbini Navaljnog odgovori kontra-pitanjima o sudbini Amerikanaca koji su uhapšeni nakon upada u zgradu Kongresa SAD 6. januara ove godine. Ukoliko s druge strane Bajden potegne pitanje sudbine beloruskog aktiviste i opozicionara Romana Protaseviča, sasvim je sigurno da će dobiti odgovor u vidu kontra-pitanja o legitimnosti čina prinudnog prizemljenja aviona bolivijskog predsednika Eva Moralesa u Austriji iz razloga što se sumnjalo da se u njemu nalazi američki obaveštajni disident Edvard Snouden. U kontekstu ljudskih prava Putin bi svog kolegu mogao da podseti i na delovanje pritvorskog centra u Gvantanamu čije zatvaranje je obećao još Barak Obama u kampanji 2008. godine, ali što nikada nije uspeo da uradi.
Bilo kako bilo, sigurno je da se Sjedinjene Države i Rusija neće složiti o pitanjima ljudskih prava, jedino je pitanje ko će u tom pogledu adekvatnije poentirati u očima globalne javnosti koja pomno prati susrete ruskih i američkih predsednika. Ali kad je u pitanju Bliski istok, utisak je da bi Bajden i Putin mogli naći zajednički interes, i to ne iz razloga što je novi američki predsednik naročito dobrodušan ili sposoban čovek, već zbog toga što SAD iz dana u dan osećaju sve jaču konkurenciju u pacifičkom regionu, pa im Bliski istok postaje strateški manje važan. Takođe, činjenica da se Bajdenov Vašington okreće forsiranju zelene agende automatski smanjuje značaj vojnog prisustva u energentima bogatim zemljama Bliskog istoka. Sve to uliva nadu u mogućnost nekakvog dogovora sa Rusijom kad je u pitanju ovaj region.
Kad se sve sabere i oduzme, najveći pobednik ženevskog samita bi mogao biti narod Bliskog istoka, ukoliko Bajden i ekipa ljudi koja kreira njegovu spoljnu politiku uspeju da odnesu prevagu u sukobu sa pentagonskim generalima koji su karijere izgradili ratujući po bliskoistočnim pustinjama, i koji neće blagonaklono gledati na naglo napuštanje i/ili eventualnu pacifikaciju ovog regiona. Treba napomenuti i da će oni imati velike saveznike u Izraelu i Saudijskoj Arabiji, koji u američkom prisustvu na Bliskom istoku vide garanciju sopstvene bezbednosti.
To nas na kraju dovodi do zaključka da se ponovo sve svodi na sukob američkog predsednika sa različitim lobističkim grupama koje pokušavaju da sabotiraju njegovu politiku. Na Zapadu ništa novo.
Autor Ivan Stanojčić
Naslovna fotografija: AP Photo/Alexander Zemlianichenko
Izvor Novi Standard, 6. jun 2021.
BONUS VIDEO:
