Muzej Jugoslavije ili hram kulta ličnosti?

Jasno je čije zavete danas ispunjava Muzej istorije Jugoslavije, kao i činjenica da njegov aksesoar postaje svetinja posmrtnog kulta najvećeg diktatora u istoriji našeg naroda

Iako ove godine nije upriličila nikakvu novu audio-vizuelnu tvorevinu na godišnjicu navodnog Brozovog rođendana, Radio-televizija Srbije donela je veći prigodni tekst na svom zvaničnom sajtu, sasvim u duhu ranijeg opredeljenja da se predstavi kao glavni nastavljač Titovog kulta i nasleđa, u čemu ju je podržala i Politika od 26. maja, donoseći na naslovnoj strani izveštaj, u kome se, između ostalog, kaže: „Crvene pionirske marame i plave kape i juče su ponovo izvađene iz brižljivo čuvanih škrinja, a nekadašnji Titovi pioniri ni ove godine nisu propustili da obnove zavete nekadašnjem predsedniku… 25. maj, Dan mladosti i dan Titovog rođendana, za sve njegove poštovaoce i dalje je veliki praznik.“

I tako dalje, sve u istom tonu, rečima odabranim i punim dirljive sućuti s „groba maršala“ i neskrivenim simpatijama za deke, bake i neke nove klince, koji se tamo od ranog jutra okupljaju i do večeri zboruju uz prigodni program. Njima saglasni Danas, takođe na vidnom mestu, ne propušta da naglasi da su pored grobova Tita i Jovanke defilovali i beogradski hipsteri, „oni mladi koji osvežavaju i promovišu levičarske ideje u nekom novom ruhu“.

Svi zajedno opisuju celodnevnu žurku posvećenu vremenu „kada se kao najveći praznik proslavljao rođendan doživotnog predsednika bivše Juge i simbol smrti čitavog socijalističkog poretka prikazani u novoj izložbi ’Umro je drug Tito’ u Kući cveća i Muzeju istorije Jugoslavije“. Tako se, uz nesumnjivu političku i ideološku dimenziju, ovde obeležavala i jedna po svemu eshatološka svetkovina: sakralni obred bez premca među domaćim i svetskim muzejima!

Obnavljanje Brozovog kulta

Pre dve godine pisali smo o zapanjujućem projektu Muzeja Jugoslavije da u vidu nekih novih instalacija i interakcija (recimo, oživljenih socrealističkih skulptura u dedinjskom parku) revitalizuje celu proslavu Dana mladosti druge Jugoslavije, naročito Titovu štafetu! Tada smo se zapitali kome pada na pamet da ponovo izmišlja masovnu ludoriju koja je decenijama obuzimala nesrećnu zemlju i svršavala zajedničkim kolektivnim obredom, onom Brozovom proslavom sebe samoga kojoj se podavala cela zemlja? Ne, nije ovo sad nikakva „alternativna umetnička instalacija“. To je politička ujdurma u kampanji promocije neotitoizma, kojoj služe i Javni servis i navedeni listovi. Zato nije potrebno da se bavite dešifrovanjem gornje nebuloze. Njen pravi smisao je sasvim jasan: stvaranje novog Brozovog kulta.

Ludo se zabavljaju besposleni popovi s Dedinja, ali ne krste jariće, niti iz čistog hedonizma smišljaju svoj bolesni pir, već svojski rade na povampirenju simbola komunističkog jednoumlja koji je obeležio Titovu pedesetogodišnju vladavinu, čime se bave u vidu osnovne delatnosti i to o trošku srpskih poreskih obveznika. Nije naodmet i ovom prilikom podsetiti da je vlada Savezne Republike Jugoslavije 1996. ukinula nekadašnji Memorijalni centar „Josip Broz Tito“ i Muzej Revolucije spojivši ih u Muzej istorije Jugoslavije sa ciljem da „sakuplja, proučava i prezentuje različite predmete vezane za istoriju Jugoslavije“, ali i da „podstiče društveno pamćenje i kulturu sećanja vezanu za razvoj jugoslovenske ideje, od nastanka države Jugoslavije kao kraljevine do njenog nestanka, početkom devedesetih godina“.

Jugoslovenska ideja i država jesu istorijske činjenice i ovakva bi namena imala svoje opravdanje da nije prakse koja ni u čemu ne opravdava ovu „kulturu sećanja“, nego jedino i isključivo glorifikuje ličnost Josipa Broza i njegove poluvekovne despotske diktature, čuvajući i povremeno otvarajući za javnost ne samo grobove njega i njegove supruge nego i izvršavajući zadatak „da istražuje i prezentuje konstantnu revoluciju u pokretu, odnosno višedecenijsku borbu radničke klase“. Tako je osnovna delatnost Muzeja Jugoslavije upadljivo ideološki obojena, svrstana samo na jednu, komunističku stranu, što je očevidno iz kulta, spoljnih oznaka, figura, ikonografije i rituala koji se svakodnevno izvodi unutar ovog objekta.

Sve, ama baš sve što se ovde događa ima istu ideološku i političku boju i u potpunosti služi sablastima komunističke prošlosti, koje još i štancuje i prodaje u vidu manufakture fetiša. Nema tu nikakvog razvoja jugoslovenske ideje od kraljevine do njenog nestanka (kakva god bila tumačenja ove istorijske pojave), nego je u pitanju negovanje Titovog mračnog političkog kursa, dakle eminentno politička i ideološka promocija pokreta pod nazivom neotitoizam. Kompletna delatnost ove „kulturne ustanove od izuzetnog značaja“ (zvanični atribut sadašnje države od 2013. godine) podređena je divinizaciji Broza i političkoj indoktrinaciji u duhu njegovih riječi i djela, u koje spada i činjenica da je, kako kaže istoričar Saša Adamović, taj isti „u Drugom svetskom ratu pobio više Srba od Adolfa Hitlera, a malo manje od Anta Pavelića“.

Grob Josipa Broza Tita u Kući cveća (Foto: Wikimedia/Kenzavi (Cvetanović Igor), CC BY-SA 3.0)

Njegova djela su još i najmanje 60.000 ubijenih u Srbiji u poslednjim ratnim godinama (Cvetković-Dević-Kojen), jeziva tragedija Golog otoka, represija i ukidanje sloboda, gušenje Srbije „amandmanima“ i Ustavom iz 1974, Kosovo i Metohija u današnjem stanju… Taj isti nam je ostavio u nasleđe zgarišta i ruševine, izgorela lepa sela od Vardara pa do Triglava, jednu razrovanu i očajnu ostavinu „ratova za jugoslovensko nasleđe“, koje nam ovih dana toplo preporučuje dedinjski Muzej. „Dok su ostali narodi profitirali i strpljivo pravili svoje buduće države, Srbi su od 1945. slavili dan rođenja čoveka kome ni danas pouzdano ne znamo identitet, kao Dan mladosti“, piše Slavica Tanasijević Lazić. „Na stadionu JNA desetine hiljada mladih je više meseci uvežbavalo besmislenu predstavu odanosti.“ I kad je umro, iz Beograda, sa Ušća, dirigovana je nesretna štafeta – još sedam dugih godina, kao sedam onih ružnih i mršavih faraonovih krava. Ironijom sudbine, poslednju ovakvu štafetu predala je 1987. Titova omladinka Rejmonda Brošaj predsedniku Titove omladine Hašimu Redžepiju.

Na ideju da ponovo ustanovi štafetu kao masovnu priredbu došao je isti Muzej Jugoslavije pre dve godine i raspisao konkurs, koji danas sprovodi u delo. Štafetu kao mobilijar života posle smrti, čijih 20.000 i više različitih primeraka „izrađenih od najraznovrsnijeg materijala, originalnih oblika i posebno značajnih pisanih poruka iz svih krajeva Jugoslavije“ Muzej pomno čuva „kao jedan od prvih simbola slobode tokom 35 godina, počev od maja 1945, koji su omladinci i pioniri Jugoslavije uručivali Titu povodom njegovog rođendana“.

Sve je to klasični plagijat. Sve je to obična krivotvorina, kojim bi jedan pravi i ozbiljan muzej Jugoslavije trebalo da se ozbiljno pozabavi. Prva štafeta nije izmišljena 1945. niti je „ideja potekla od omladine Kragujevca, čije je Odeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije“, kako piše na zvaničnom sajtu Muzeja, nego Savez sokola Kraljevine Jugoslavije, „čija je štafeta nošena 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra“. Odmah pada u oči eshatološki karakter ove manifestacije, to jest namera da se njome uspostavi posmrtni kult vladaoca, sasvim blisko onome što danas čini dedinjski mauzolej.

Kraljeva štafeta i escajg

Kao što se dobro vidi, ni ovu manifestaciju nije smislio Broz nego se odmah dohvatio tuđih, nenarodnih i dinastičkih uzoraka i u celini ih preneo u svoj paralelni svet, kao escajg, vezenu posteljinu i spisak otete imovine Karađorđevića, što će se kao fatum ponavljati u narednih pola veka.

Istoričar Dušan Babac piše: „Savez sokola Kraljevine Jugoslavije odlučio je da do 18. rođendana svog starešine i kralja Petra Drugog, svaka sokolska župa, društvo pa i najmanja četa učine napor i da će raditi za dobro kralja i otadžbine. Sokolske jedinice su se zavetovale, a zatim i ispunjavale svoje zavete… Sokolska ’Petrova petoletka’ započela je 6. septembra 1936. godine a trebalo je da bude završena 6. septembra 1941. kad kralj puni osamnaest godina. Petrova petoletka trebalo je da bude završena velikim Drugim Svesokolskim sletom 6. septembra 1941. kada je iz svih sokolskih župa trebalo da stignu štafete.

Zbog rata koji je izbio u aprilu, do ovog sleta nije došlo, ali je narod godinama posle toga na istaknutim i uzvišenim mestima palio vatre u čast kraljevog rođendana… Za sedamnaesti rođendan kralja Petra Drugog, organizovano je nošenje sokolske štafete iz svih sedišta župa. Cilj ove štafete bio je da se u godini kad kralj stupa u godinu punoletstva na ovaj način manifestuje odanost i vernost kralju i otadžbini. Sokolski glasnik broj 34 od 23. avgusta 1940. godine donosi vest o velikoj sokolskoj štafeti. Savez sokola napravio je nacrt četiri pruge koje su polazile iz različitih krajeva Kraljevine i išle ka Beogradu. Izračunato je i vreme za koje treba da trkači iz najudaljenijih krajeva prenesu štafetu u Beograd. Za oko 52 časa biće preneta štafeta iz cele zemlje… Socijalistička Jugoslavija je gotovo u potpunosti prepisala iz sokolske tradicije estetiku bratstva i jedinstva, i smestila je u svoje okvire. Slet povodom proslave Dana mladosti i Titova štafeta – a ne Svesokolski slet i kraljeva štafeta – ono je što se do danas očuvalo u sećanju“, navodi Babac.

Ideološki naboj posleratne obnove i izgradnje u duhu tekovina NOB-a i zaveta drugu Titu potpuno su kamuflirali ovu krivotvorinu. Titova štafeta postala je masovna komunistička paradigma. Jasno je čije zavete danas ispunjava Muzej Jugoslavije, kao i činjenica da njegov aksesoar postaje svetinja posmrtnog kulta najvećeg diktatora u istoriji našeg naroda i vinovnika srpske nesreće u 20. veku. Da li se to stvara novo ideološko žarište, reziduum Brozovog doba u našem? Pravo pitanje za državu je: čemu uopšte ovakav muzej?

Titove štafete u Muzeju Jugoslavije (Foto: Wikipedia/Mina Simić, CC BY-SA 4.0)

Arhiv Jugoslavije – da, naučna klasifikacija svih dokumenata relevantnih za njen osamdesetogodišnji život – da, čuvanje i obrada ovih papira i artefakata – da, ali državna ustanova koja postaje hram jednog totalitarnog kulta i izvodi ideološke performanse ove vrste – ne! Isprazni i rogobatni postmodernistički diskurs ovih instalacija uzalud prikriva pravu nameru, a ona je poznata već gotovo pola veka: i posle Tita – Tito. I sve to o našem ruhu i kruhu.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Orjen, CC BY-SA 3.0

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u